Гњилане

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Гњилане
Gnjilane building.jpg
Зграда у центру Гњилана
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Управни округКосовскопоморавски
ОпштинаГњилане
УНМИКГњилане
Становништво
 — 2011.Раст 54.239 (по косовским подацима)
Географске карактеристике
Координате42°27′32″ СГШ; 21°28′07″ ИГД / 42.4588333333° СГШ; 21.4686666667° ИГД / 42.4588333333; 21.4686666667Координате: 42°27′32″ СГШ; 21°28′07″ ИГД / 42.4588333333° СГШ; 21.4686666667° ИГД / 42.4588333333; 21.4686666667
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Гњилане на мапи Србије
Гњилане
Гњилане
Гњилане на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број+383 (0)280
Регистарска ознакаГЛ

Гњилане (алб. Gjilani или Gjilan) је градско насеље и седиште истоимене општине у Косовскопоморавском округу, Косово и Метохија, Србија. Према подацима пописа становништва 2011. године (по косовској подели), у Гњилану је пописано 54.239 лица. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Гњилане површине 1.701 ha.

Географија

Клима

Гњилане држи рекорд Косова и Метохије као град са најнижом измереном температуром икада, −32,5 °C измереној 25. јануара 1963.

Име и историја

У средњем веку град се звао Морава[1][2] и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара.

У турском катастарском попису — дефтеру из 1455. године помиње се под именом Гњилан[1] и наводи се да у селу има 41 домаћинство са српским становништвом, на челу са попом.[3]

Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава. Једна црква је вероватно била посвећена Св. Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало Петковце. Манастир Св. Јована имао је бројно братство, што потврђују остаци веома великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир и на том месту основали садашњу варош.

Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе. Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда.

Порекло имена је спорно, српски извори тврде да име потиче од речи гњидав, а албански да је град основала породица Гњинај 1772. пошто се доселила на место где је био средњовековни град Ново Брдо. Међутим, први подаци који се односе на постојање насељеног места на том подручју се појављују већ у првој половини 14. века и то у доба владавине цара Стефана Душана, који је и посетио Ружицу[1][2] (како се у то време звало Гњилане) негде око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши, у центру града, и тако занавек обележио историју овог српског места. У то време (14. век), у близини Гњилана, у утврђењу Прилепац, рођен је кнез Лазар Хребељановић, који се 1389. године, у боју на Косову, супротставио исламском надирању. Много касније, након српско-турског рата у 19. веку, Гилане (Gillan; како су га тада звали) је припало Турској. У то време настала је и чувена песма која најбоље одсликава расположење српског народа у то време и која гласи:

„Ој Гилане пуста варош,
зар за тебе нема радост,
дође Србин па се врати,
а Гилане још да пати.“[4]

Гњиланци су, најзад, 1912. године дочекали дуго жељену слободу, када су се и последње турске трупе повукле из овог града.

Гњилане је један од градова на Косову и центар је Косовског Поморавља. Већинско становништво после рата 1999. године је албанско. У самом граду Гњилану до 1999. године живело је око 15.000 Срба, а од целокупног броја становника данас свега 50 људи је српске националности. 17. марта 2004. у великом насиљу над Србима спаљене су преостале српске куће. Једино место где се Срби данас окупљају у овом граду је двориште цркве Св. Никола у Гњилану.

У центру града испред градског позоришта до 1999. године налазио се споменик Кнезу Лазару који је са доласком КФОР-а порушен. Споменик је при томе значајно оштећен, али је сачуван у америчкој бази Монтид у Гњилану. На иницијативу мештана села Шилово споменик је јуна 2007. постављен и освештан у њиховом селу.

Демографија

Насеље има албанску етничку већину.

Демографија[5][6]
Година Становника
1948. 8.613
1953. 9.250
1961. 12.681
1971. 21.258
1981. 35.229
1991. 51.912

Број становника у општини Гњилане у периоду од 1948. до 1991. године (по српским подацима).[7]

Година
1948.
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
Број становника 41.914 45.581 53.476 67.893 84.085 103.675

Број становника у општини Гњилане у периоду од 1948. до 1991. године (по косовским подацима).[8]

Година
1948.
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
Број становника 34.311 37.425 44.168 57.202 73.451 92.836

Порекло становништва по родовима

Подаци из 1929. године[9]:

Српски родови:

[10]

Галерија

Панорама Гњилана, 2017.

Види још

Референце

  1. ^ а б в Владимир Цветановић — Из ономастике Гњилана, страна - 1 - (Ономатолошки прилози (књига IX) — Српска академија и уметности, Београд 1988.)[1]
  2. ^ а б Стара имена српских градова rasen.rs (језик: српски)
  3. ^ Oblast Brankovića — Opširni katastarski popis iz 1455. godine, strana 206 i 207 (Orijentalni institut Sarajevo, Sarajevo 1972.)[2]
  4. ^ Владимир Цветановић — Из ономастике Гњилана, страна 518 (- 2 -) (Ономатолошки прилози (књига IX) — Српска академија и уметности, Београд 1988.)[3]
  5. ^ Попис становништва — насеље Гњилане (по српским подацима) pop-stat.mashke.org (језик: српски) (језик: албански)
  6. ^ Попис становништва — насеље Гњилане (по косовским подацима) pop-stat.mashke.org (језик: албански) (језик: српски)
  7. ^ Попис становништва — општина Гњилане (по српским подацима) pop-stat.mashke.org (језик: српски) (језик: албански)
  8. ^ Попис становништва — општина Гњилане (по косовским подацима) pop-stat.mashke.org (језик: албански) (језик: српски)
  9. ^ Атанасије Урошевић — Гњилане, страна 47, 48, 49 и 50 (Гласник Географског друштва (књига XVII), Београд 1932.)[4]
  10. ^ [5] facebook.com (језик: српски)

Литература

Спољашње везе