Jugoslovenski narodni pokret Zbor

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je o predratnoj organizaciji. Za zboraški pokret u Drugom svetskom ratu pogledajte stranicu Srpski dobrovoljački korpus (Drugi svetski rat).
Jugoslovenski narodni pokret Zbor
Jugoslovenski narodni pokret
Združena borbena organizacija rada
VođaDimitrije Ljotić
Generalni
sekretar		Velibor Jonić
Milorad Mojić
OsnivačDimitrije Ljotić
Prvi potpredsednikdr Juraj Korenić
Drugi potpredsednikdr Frank Kondore
SloganNovi duh — nova snaga
Osnovana6. januar 1935.
Raspuštena1945. (10 god.)
NaslednikSrpski narodni pokret Zbor
SedišteSmederevo
 Kraljevina Jugoslavija
NovineOtadžbina
Mladi ogranakBeli orlovi
IdeologijaJugoslovenski fašizam[1]
jugoslovenstvo
svetosavski nacionalizam
konzervatizam
korporativizam
monarhizam
antikomunizam
Antikapitalizam
anti-semitizam
Politička pozicijaKrajnja desnica

Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“ je bio jugoslovenski nacionalistički, konzervativni i monarhistički pokret koji je u Ljubljani 6. januara 1935. osnovao Dimitrije Ljotić. Zbor je pod Ljotićevim vođstvom zastupao integralno jugoslovenstvo, nacionalizam, autoritarnost, monarhizam, antikomunizam, antikapitalizam, antisemitizam, antimasonstvo, anti-individualizam, anti-liberalizam, antidemokratske stavove, srpsku pravoslavnu etiku i srpski seljački paternalizam i agrarizam.[2]

Stranka nikada nije uživala veliku popularnost u Kraljevini Jugoslaviji, osvojivši oko 1% glasova na dvema predratnim izborima. Zbor je pokušao da stupi u savez sa Nemačkom pre početka Drugog svetskog rata. Nemačka je finansirala Zbor najkasnije od 1937. Stranku je 1940. na kratko zabranila Cvetkovićeva vlada 1940. Nakon poraza Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu, stranka se potpuno stavila u službu nemačkih okupacionih snaga i ubrzo osnovala svoju vojno krilo Srpski dobrovoljački korpus za borbu protiv prvenstveno prokomunističkih partizana. SDK je bio jezgro vojnih snaga Vlade narodnog spasa na teritoriji Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije.

Osnivanje[uredi | uredi izvor]

Kada je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 6. januara 1929. kojim je raspuštena Narodna skupština i sve stranke, okupio je pristalice dinastije. Dimitrije Ljotić je poticao iz porodice koja je imala čvrsta monarhistička ubeđenja, pa ga je kralj Aleksandar postavio za ministra pravde u vladi Petra Živkovića. Ljotić je 28. juna 1931. podneo kralju nacrt novog ustava. Predlog ustava predviđao je da narod bira svoje zastupnike opštim tajnim glasanjem, dok bi kandidature određivali predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija, a ne političke stranke. Kralj je odbacio ovaj predlog ustava, pa je Ljotić podneo ostavku. Tokom oproštajne audijencije 2. septembra 1931. kralj se složio sa Ljotićevom idejom da otpočne rad na širenju svojih stavova, čije osnove kralj inače nije usvojio, i zamolio ga da ga izveštava o rezultatu tog rada.[3]

U kraljevini su u to vreme delovali pokreti oduševljeni italijanskim fašizmom i nemačkim nacizmom kao što su Jugoslovenska akcija i Udruženje boraca Jugoslavije (Bojovnici). Sličnih pogleda bila je i grupa u Hercegovini koja se okupljala oko lista „ZBOR“, a u kome su glavnu ulogu imali Ratko Parežanin i Radmilo Grđić. Parežanin je objašnjavao smisao reči „ZBOR“ na sledeći način: „ZBOR je naša stara narodna reč. Ona je nešto slično što i sabor. Ujedno, predstavlja krilaticu od pojmova koji izražavaju bitne tačke programa, delatnosti i težnji pokreta. Prema tome Z znači združena, B znači borbena, O znači organizacija i R znači rada (ZBOR)."[4] U to vreme počeo je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) da izlazi list pod imenom „Buđenje“. Svoju ideju o okupljanju istomišljenika Ljotić je sproveo u delo pisanjem u listovima „Otadžbina“, „Buđenje“ i „ZBOR“. Prvi broj „Otadžbine“ pojavio se 25. februara 1934. godine. Oko „Otadžbine“ su se okupili mnogi viđeniji ljudi poput lekara Stevana Ivanića, dr Čedomira Marjanovića, advokata Milana Aćimovića i inženjera Andrija Ljolja.[5]

Otadžbina, novine Zbora. U ovom izdanju Zboraši tvrde da nisu fašisti i hitlerovci odnosno nacisti, i prave razlike između njihove ideologije i fašističke/nacističke.
U ovom broju lista „Otadžbina“, Dimitrije Ljotić piše na temu da li je Zbor fašistička organizacija gde demantuje to tvrdeći da Zboraši nisu fašisti.

Na sastanku u Zagrebu, 4. decembra 1934. godine, vodeću ulogu u pokretu dobila je grupa oko Dimitrija Ljotića. Sam pokret zvanično je bio stvoren 6. januara 1935. godine u stanu dr Vinka Zorca u Ljubljani. Njegovo ime bilo je Jugoslovenski narodni pokret ZBOR (JNP ZBOR). Predsednik pokreta postao je Dimitrije Ljotić, prvi potpredsednik dr Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr Frank Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.

Mada je programskim načelima bio sličan italijanskim fašistima (staleško uređenje), Zbor je uvek naglašavao da je on samosvojan pokret koji nema uzore ni u nacizmu ni u fašizmu. Nikolaj Velimirović se smatra duhovnim inspiratorom ZBOR-a.

Osnovna načela[uredi | uredi izvor]

Osnovna načela Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor bila su:

Statut pokreta usvojen je 14. jula 1935. godine. Prema statutu, organi JNP ZBOR bili su: sabor, predsednik pokreta, banovinski odbori, organizaciona područja, vrhovni odbor, sreske skupštine i sreski odbori i mesne skupštine i mesni odbori. Jugoslovenski narodni pokret ZBOR dobio je i svoj grb. Na njemu su bili štit sa klasom i mačem. Pokret je usvojio i himnu koja se zvala „Vojska smene“. Jedni druge su oslovljavali sa „druže“. Najčešća parola bila im je: „Sa verom u Boga i pobedu Zbora“. Zvanični organ pokreta postao je list „Otadžbina“, čiji je tiraž povećan.

Ujedinjen i organizaciono pripremljen, ZBOR-a je krenuo u politički život ondašnje Jugoslavije.

Zbor i izbori 1935.[uredi | uredi izvor]

Za više informacija o izborima pogledajte Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1935.

U isto vreme kada je u Ljubljani zvanično osnovan JNP ZBOR raspisani su izbori za narodne poslanike i zakazani za 5. maj 1935. godine. Rukovodstvo JNP ZBOR je donelo odluku o učestvovanju na izborima prvenstveno iz procene da je narod duboko nezadovoljan trenutnim stanjem u zemlji. U krugovima ZBOR-a verovalo se u dobar izborni plasman. Formiran je Akcioni odbor ZBOR-a koji je imao zadatak da vodi predizbornu kampanju. Akcioni odbor ZBOR-a se u predizbornoj kampanji uglavnom pozivao na autoritet Dimitrija Ljotića, njegove veze sa dinastijom Karađorđevića i njegovo političko poštenje za vreme njegovog učešća u vladi Petra Živkovića. I pored velikog zauzimanja i agitacije ZBOR je imao velikih poteškoća oko isticanja svoje liste. Izborni zakon je favorizovao vladajuću Jugoslovensku nacionalnu stranku (JNS). Po njemu je svaka lista morala imati najmanje 30 predlagača iz jedne polovine administrativnih srezova s tim da su ti srezovi najmanje dve trećine banovina. Zemaljska lista morala je imati u svakom izbornom srezu najmanje onoliko kandidata koliko se bira poslanika. Mandat je dobijao nosilac zemaljske liste koja je dobila preko 50.000 glasova u celoj zemlji, a lista koja je imala najveći broj glasova dobila bi tri petine poslaničkih mandata. Kako je JNP ZBOR bio još u fazi osnivanja, krupan nedostatak predstavljao mu je manjak organizacionog aparata.

Dimitrije Ljotić sa omladinskim ogrankom Zbora, "Belim orlovima".

U zakonskom roku, 19. aprila 1935. godine, predata je na potvrdu Kasacionom sudu u Beogradu zemaljska lista Dimitrija Ljotića koja je imala poslaničke kandidate i zamenike u 234 sreza u svih devet banovina sa 8.190 predlagača, a u ostalim srezovima su bili samo poslanički kandidati i njihovi zamenici. U glavnom biračkom odboru zemaljske liste Dimitrija Ljotića bili su dr Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, i August Kramer, upravnik u industriji iz Ljubljane, a njihovi zamenici dr Stevan Ivanić, direktor Centralnog higijenskog zavoda iz Beograda i dr Antun Novaković, upravnik Zemaljskog saveza za poljoprivredni kredit iz Beograda. Kasacioni sud je 21. aprila 1935. godine potvrdio zemaljsku listu Dimitrija Ljotića.

Iako je Boško Jevtić, nosilac liste vladajuće JNS, bio Ljotićev ratni drug i kum, njegov režim je odmah počeo sa progonima ZBOR-a. Predizborne skupove ZBOR-a ometali su i predstavnici vlasti i komunisti. Pritisak protiv ZBOR-a bio je veći nego na listu Udružene opozicije.

Na izborima 5. maja 1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat. Ljotićeva lista je po banovinama dobila sledeći broj glasova:

Što se tiče izbora uopšte od ukupno 3.908.313 upisanih u biračke spiskove glasalo je 2.881.915 birača ili 73,72%. Od toga je za vladinu listu JNS Bogoljuba Jevtića glasalo 1.748.024 glasača ili 60,64% za listu Udružene opozicije dr Vlatka Mačeka 1.075.389 glasača ili 37,36% i za listu Božidara Maksimovića 32.797 glasača ili 1,16%. Na izborne rezultate imali su primedbu Akcioni odbori i Udružene opozicije i ZBOR-a. Akcioni odbor ZBOR-a je tvrdio da je ZBOR na izborima dobio još 35.000 glasova (ukupno oko 60.000 glasova), da su mnogi glasovi opljačkani, a da su mnogi glasači sprečeni da daju svoj glas. Veliki broj zloupotreba zabeležen je u Beogradu. Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zloupotreba i rešila da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine. Izborni rezultati su, ipak, pokazali da je ZBOR Dimitrija Ljotića dobio relativno malo glasova, osim u Dunavskoj banovini (posebno u okolini Smedereva) i Dravskoj banovini gde je u narodu počeo da pušta korene BOJ. U ostalim banovinama nije bilo ni ustaljenih lokalnih odbora ZBOR-a, pa se bolji rezultati nisu ni mogli očekivati.[6]

Zbor i Konkordatska kriza[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konkordatska kriza

Iako je Bogoljub Jevtić odneo pobedu na izborima održanim 5. maja 1935. godine, on se nije još dugo zadržao na čelu Vlade. Na tom mestu ga je 24. juna 1935. godine zamenio Milan Stojadinović. Između Stojadinovića i Ljotića postojala je jaka netrpeljivost. Ona je kulminirala kada je Milan Stojadinović na sednici Skupštine 23. jula 1937. godine uspeo da proturi ratifikaciju Konkoradata. (Konkordat predstavlja ugovor između određene zemlje i Vatikana koji reguliše status rimokatolika u toj zemlji.)

Ovaj ugovor sa Vatikanom izazvao je u jugoslovenskoj javnosti opšte prigovore zbog povlašćivanja katoličkog klera i davanja Vatikanu naročitih prednosti prema državnoj vlasti. Konkordat je podržala vladajuća Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je nastala od dela Jugoslovenske narodne stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije, Rimokatolička crkva u Jugoslaviji i manji deo Hrvatske seljačke stranke. Protiv Konkordata stajala je Srpska pravoslavna crkva (SPC), predstavnici udružene opozicije (Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka, deo Radikalne stranke i Zemljoradnička stranka), Jugoslovenska nacionalna stranka i Komunistička partija Jugoslavije. Protiv ratifikacije sporazuma bio je i JNP ZBOR. Dimitrije Ljotić je ovom problemu prilazio kao uzorni pravoslavac i integralni Jugosloven. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve Ljotić se nije slagao da jedna konfesija u istoj državi ima veća prava nego ostale. Ovaj stav podudarao se sa stavom SPC da su njeni vitalni interesi ovim ugovorom ugroženi. To nikako nije značilo da je JNP ZBOR svoju politiku podređivao interesima SPC. U redovima ZBOR-a bilo je dosta rimokatolika koji su takođe smatrali da potpisivanje Konkordata hrvatski narod u Jugoslaviji klerikalizuje i da je ovaj čin u suprotnosti sa interesima Hrvata u Jugoslaviji.

Kada se u maju 1937. godine spremao Stojadinović da ide u Rim i Berlin da prouči Musolinijevo i Hitlerovo delo Ljotić je pisao: „Mi nismo fašisti. Ni naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu."

Članovi Zbora napadnuti od strane komunista, na jednom od Ljotićevih predavanja u Ljubljani 1. marta 1937. godine.

U tim suprotnostima oko Konkordata zatalasala se javnost, naročito u Beogradu. Na glas da Stojadinovićeva vlada priprema ratifikaciju Konkordata u Skupštini, došlo je na više mesta do demonstracija protiv vlade i klerikalnih akcija u vezi sa Konkordatom. Protiv Konkordata je ustao i vrh Srpske pravoslavne crkve. Za glavnog predvodnika borbe vrha SPC smatrao se tadašnji patrijarh Varnava. Kako je on upravo usred najžešćih sukoba oko Konkordata oboleo, u javnosti su kružile glasine da je otrovan po nalogu vlade. U takvim okolnostima, vrh SPC je održao molebstvije za patrijarhovo ozdravljenje 19. jula 1937. povorka predvođena episkopima SPC krenula je ka središtu Beograda. Tu se litiji priključilo više hiljada Beograđana. Članovi JNP ZBOR učestvovali su u ovoj litiji kao građani i kao pravoslavci. Po nalogu tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Antuna Korošeca, katoličkog sveštenika, žandarmerija je potisnula litiju prema Sabornoj crkvi. Pri ovoj intervenciji žandarmerije došlo je do žestoke tuče između građana, učesnika u litiji, i žandarma, koji su surovo batinajući građane pretukli i nekoliko episkopa SPC, od kojih je najgore prošao episkop šabački Simeon Stanković. Više crkvenih barjaka, ripida i mitri stradalo je u ovom obračunu. Novi talas ogorčenja izazvala je vest da je sutradan umro patrijarh Varnava. Dimitrije Ljotić se, na vest o „krvavoj litiji“ obratio vernicima u crkvi Svetog Đorđa u Smederevu. U svom obraćanju oštro je osudio upotrebu sile prema sveštenstvu i građanima i još jednom pozvao poslanike u Skupštini da ne ratifikuju Konkordat. I pored ogromnog pritiska javnog mnjenja Skupština je usvojila predlog ratifikacije Konkordata i poslala ga na konačnu ratifikaciju Senatu. Kada je vlada početkom 1938. godine pokušala da ratifikuje Konkordat u Senatu, ponovo je izbilo nezadovoljstvo u javnosti, pa je Stojadinović konačno bio prinuđen da 21. januara 1938. obavesti Arhijerejski sabor da je „ovaj i ovakav zakonski predlog definitivno skinut sa dnevnog reda“. Ovakav sled događaja doprineo je daljem hlađenju odnosa između Dimitrija Ljotića i Milana Stojadinovića, koji će završiti Ljotićevim hapšenjem.

Zbor protiv Milana Stojadinovića[uredi | uredi izvor]

Dolazak Milana Stojadinovića na čelo vlade Kraljevine Jugoslavije 24. juna 1935. godine značio je nedvosmisleno približavanje jugoslovenske politike i diplomatije silama Osovine. Kada je došao na vlast Stojadinović je obećavao da će rešiti „hrvatsko pitanje“ i lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Iako je kao političar pripadao desnoj opciji, Stojadinović se nije slagao sa Ljotićem ni po jednom od tadašnjih ključnih političkih pitanja. Šta više, od prvog dana svoje vladavine Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na ZBOR i na njegove članove. U svojoj brošuri „Poruka fašističkom šegrtu“ (Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: „ZBOR-u se, zaista, već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi, da bi mogli izlaziti, moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam i sam rad zabrani." Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad ZBOR-a vidi se iz jedne izjave u kojoj kaže: „ZBOR je izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. ZBOR mora biti zabranjen! Svi drugi mogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancima pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne naočigled sveta, kao dečji balon kad se probuši. Ali ZBOR ne može, jer to što ZBOR hoće — i ja hoću, a otuda ZBOR-u nema mesta. Ja ću najesen imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom na izbore." Dimitrije Ljotić je iscrpno dokazivao i pokazivao da Milan Stojadinović niti može niti hoće ono što je ZBOR hteo. Stojadinović je pokušavao da podržava fašizam i nacionalsocijalizam, ali sa pogrešnom procenom, pošto oni nisu nastajali, kao pokreti, dekretima odozgo, nego su izrasli i jačali odozdo. Kada se u maju 1937. godine spremao Stojadinović da ide u Rim i Berlin da prouči Musolinijevo i Hitlerovo delo Ljotić je pisao: „Mi nismo fašisti. Ni naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu“. Stojadinović je, u međuvremenu, preko režimske štampe, Ljotića etiketirao kao čoveka koji na skupovima glumi firera i, kako on kaže, „kada bi još samo imao političku uniformu sa remenom i znakom „Lj“ potpuno bi imitirao Hitlera“. Ljotić mu je na svojim zborovima uzvraćao nazivajući ga vođom nenarodne vlade i optužujući ga da je i on učestvovao u zaveri protiv kralja Aleksandra. Progoni ZBOR-a su nastavljeni, vršena su hapšenja. Uhapšen je bio i Dimitrije Ljotić, ali rad i aktivnost ZBOR-a nije zamrla. U februaru 1938. godine, dok su još trajali progoni ZBOR-a, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: „O, Milane Stojadinoviću, kako si pak mala pamet! Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš ne mogu nas sprečiti da idemo svojim putem — putem ZBOR-a. Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te Bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti ZBOR. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao ZBOR-a je izraslo iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti nadahnute iskustvom. A rasturiti ZBOR? Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako misliš da ZBOR rasturiš! Dana 10. oktobra 1938. godine raspuštena je Narodna skupština, a novi izbori raspisani su za 11. decembar iste godine. Ovi izbori trebalo je da pokažu kolika je stvarna politička snaga Milana Stojadinovića, ali istovremeno i koliko je narod imao poverenja u njegove oponente, koji su ukazivali na sve nedostatke i greške njegove politike.

Zbor i izbori 1938.[uredi | uredi izvor]

Za više informacija o izborima pogledajte Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1938.

Nakon što je 10. oktobra raspuštena Narodna skupština, raspisani su izbori za 11. decembar 1938. godine. Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18. oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a u Njegoševoj ulici br.1 i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Pristalice ZBOR-a odmah su štampale letak u kome je pisalo: „Ne zaboravite da je krvavi i pljačkaški režim ratnog zabušanta Milana Stojadinovića bacio u tamnicu jednog od najpoštenijih građana Jugoslavije, narodnog borca i mučenika, ratnika, nosioca liste JNP ZBOR druga Dimitrija Ljotića." Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni. Predstavnici Udružene opozicije ponudili su izbornu saradnju ZBOR-u. Ova ponuda značila je da ga političari iz Udružene opozicije ne smatraju fašistom. Nakon dužeg kolebanja, Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu.

Svoju predizbornu kampanju Ljotić je bazirao na kritici Milana Stojadinovića. U jednom predizbornom letku ZBOR je optužio Milana Stojadinovića za potpisivanje Konkordata, smrt patrijarha Varnave, raspad Male Antante i ubistvo kralja Aleksandra. U jednom drugom letku Dimitrije Ljotić je biračima poručio: „Samostalno istupam zato što jedini ja hoću:

  1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike
  2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve
  3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova
  4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi
  5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste
  6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke
  7. da vratimo u državu narodni kapital
  8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća
  9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu
  10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi. Ko hoće prava čestitog čoveka, dobrog kralja i nedeljivost Jugoslavije, neka pristupi našem pokretu“.

Na izbore 11. decembra 1938. godine izašle su tri liste: Lista jugoslovenske radikalne zajednice sa Milanom Stojadinovićem kao nosiocem liste, Lista Udružene opozicije sa Vlatkom Mačekom kao nosiocem i Lista ZBOR-a sa Dimitrijem Ljotićem kao nosiocem. Od 4.080.256 birača na izbore je izašlo 3.039.041 glasač (74,48%). Prema zvaničnim podacima lista Jugoslovenske radikalne zajednice dobila je 1.643.783 glasa (54,09%). Lista Udružene opozicije 1.364.524 glasa (44,9%) i Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%). Prema tadašnjem izbornom zakonu vladina lista je dobila 306 poslanika u Skupštini, dok je Lista Udružene opozicije dobila 67 poslanika. Lista ZBOR-a ostala je bez poslanika u Narodnoj skupštini.

Lista JNP ZBOR dobila je po banovinama: u Dravskoj 1.132 glasa, u Drinskoj 3.806, u Vrbaskoj 1.071, u Primorskoj 2.387, u Vardarskoj 133 glasa, u Savskoj 2.137, u Moravskoj 802, u Zetskoj 1.041, u Dunavskoj 17.291 i u izbornoj jedinici Beograd, Zemun, Pančevo 510 glasova.

I predstavnici Udružene opozicije i predstavnici ZBOR-a imali su velike primedbe na tok izbora, a posebno na rezultate. I pored toga što je odneo izbornu pobedu Milan Stojadinović nije ostao na vlasti jer je osvojio relativno malo glasova u odnosu na ono što se očekivalo. Smenjen je 4. februara 1939. godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Smernice njegove politike bile su rešavanje „hrvatskog pitanja“ i tačno određivanje kursa spoljne politike Jugoslavije. I po jednom i po drugom pitanju Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.

Rešavanje hrvatskog pitanja[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte Banovina Hrvatska

Dogovorom između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka 26. avgusta 1939. godine došlo je do sklapanja takozvanog „hrvatsko-srpskog“ sporazuma. U ovom sporazumu dogovoreno je stvaranje banovine Hrvatske, koja bi obuhvatala teritorije dotadašnjih banovina Savske i Primorske, kao i deo Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine. Za prvog bana Hrvatske banovine izabran je doktor Ivan Šubašić. Za uzvrat, predstavnici Hrvatske seljačke stranke ušli su u vladu Kraljevine Jugoslavije a Vlatko Maček je postao njen potpredsednik.

Dva dana kasnije, 28. avgusta JNP ZBOR je izdao saopštenje po ovome pitanju. U saopštenju je rečeno: „Ni ovim sporazumom gospodin Maček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku povezanost Hrvata sa Srbima i Slovencima. Najviše što je pristao da kaže jeste da je Jugoslavija „najbolji jemac nezavisnosti i napretka Srba, Hrvata i Slovenaca“. Istina pak koja svakom razumnom biću mora pasti u oči jeste da je Jugoslavija jedino, a ne najbolje spasenje naše. Jer bez nje Hrvati i Slovenci sigurno i potpuno, a Srbi delimično gube svoju nezavisnost. Ali to gospodin Maček nije hteo ili mogao priznati, jer bi onda samim tim prestala dinamičnost hrvatskog pitanja, a na to teški hrvatski greh neće i ne može pristati. Koliko pak vredi sporazum rađen pod takvim okolnostima, o tome nećemo govoriti: to će sutrašnjica da kaže“.

Pošto u štetnost sporazuma od 26. avgusta nije uspeo da ubedi vladu, Dimitrije Ljotić se okrenuo namesniku knezu Pavlu. Zatražio je audijenciju u kojoj bi kneza Pavla upozorio na opasnost u kojoj se nalazila Jugoslavija. Pošto je knez Pavle tri puta odbio da ga primi, Dimitrije Ljotić mu je u toku 1940. godine uputio tri otvorena pisma, koja su izazvala veliko interesovanje u javnosti. Ova pisma su ujedno bila puna kritike na račun kneza Pavla, što će imati velike posledice po budućnost ZBOR-a. U prvom otvorenom pismu poslatom 22. februara 1940. godine Ljotić je kritikovao tada u narodu nagoveštavanu smenu kursa politike u pravcu Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Obrazloženje za ovaj stav Ljotić je pravdao činjenicom da ove zemlje nisu zaštitile ni Poljsku ni Finsku, a ni Srbiju 1915. godine, iako su joj za to bile dovoljne samo tri divizije. Druga kritika odnosila se na rđavo stanje unutar monarhije. Sama ideja monarhije je, po Ljotiću, bila u krizi, pa se nalazila u defanzivi sa malim brojem branilaca. Za to je prevashodno krivio sporazum od 26. avgusta. Predlagao je da se u vojnim operativnim jedinicama nalaze samo Srbi i hrvatski i slovenački dobrovoljci, a da ostali budu samo u radnim četama.

Pošto je knez Pavle ponovo odbio da ga primi, Ljotić je otpočeo žestoku političku kampanju protiv njega. Optuživao ga je da popušta federalizmu. U pismu se dalje kaže: "Više ste učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego Josif Visarionovič Džugašvili zvani Staljin. Danas narod luduje za „Rusijom". Država mu je dala za primer. Predložio je knezu Pavlu da uradi sledeće:

  1. da preseče put boljševizaciji i rasulu
  2. da prekine odmah sa hrvatskim eksperimentom
  3. da izvrši novo formiranje operativne vojske.

Jedan od prvaka Zbora u Zagrebu, advokat dr. Zdravko Lenac, ubijen je 10. aprila 1940.

Pri napadu Italije na Grčku oktobra 1940. godine Ljotić je insistirao na zauzimanju stava duboke neutralnosti. Najverovatnije pod njegovim uticajem, armijski general Milan Nedić, koji je tada bio na dužnosti ministra vojske i mornarice, predao je 1. novembra 1940. godine vladi Cvetković-Maček takozvani memorandum o stanju u Jugoslovenskoj Kraljevskoj Vojsci. Takođe je tražio od vlade politiku duboke neutralnosti. Knez Pavle je brzo reagovao. Već 8. novembra Milan Nedić je bio prinuđen da podnese ostavku na svoj ministarski položaj, a stavljen je i pod prismotru. Sledio je novi potez jugoslovenskih vlasti, povučen 24. oktobra, kada je odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića, zabranjeno postojanje JNP ZBOR, a pri tome je odobrenje od 8. 11. 1935. godine o načelnom dopuštanju za osnivanje ovog pokreta stavljeno van snage. Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine.

Zabrana Zbora[uredi | uredi izvor]

Za upoznavanje prilika u kojima se sve ovo odigrava, neophodno je pomenuti nekoliko činjenica. Italijanska avijacija je 5. novembra bombardovala Bitolj. Time se zemlja našla pred vratima rata. U takvoj situaciji i tenziji, koja je posledica izbijanja rata između Italije i Grčke, grupa anglofilski orijentisanih jugoslovenskih političara (dr Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević) izvršila je pritisak na princa namesnika Pavla (takođe anglofila) da eliminiše sve eventualne pronemačke elemente. I pre događaja na Tehničkom fakultetu državne vlasti su svojim sreskim nadleštvima naložile da provere autentičnost potpisa pri osnivanju opštinskih organizacija ZBOR-a. U slučaju da ovi potpisi nisu u skladu sa zakonom ili ih se potpisnici odriču, opštinske organizacije trebalo je da budu zabranjene. Uprava Grada Beograda izvršila je pretres Glavnog tajništva pokreta ZBOR u Njegoševoj ulici 3. novembra. Izbacila je iz prostorija sve članove i bez ikakvog pismenog rešenja zapečatila prostorije i ispred njih postavila žandarme.

U toku oktobra i novembra 1940. godine policijske vlasti pohapsile su više od 160 članova ZBOR-a. Između ostalih, uhapšeni su: Ratko Živanović, starešina Omladine ZBOR-a, ing Simenon Kerečki i Vladimir Lenac, članovi Vrhovnog starešinstva „Belih orlova“, dr Velimir Danilović, predsednik Mesnog odbora ZBOR-a u Beogradu, i drugi. Jugoslovenske vlasti nisu se usudile da uhapse i samog Dimitrija Ljotića, ali su pomno pratile njegovo kretanje.[7] Uskoro je zabranjena svaka poseta Dimitriju Ljotiću, a u njegov stan uselili su se agenti. Kada je Ljotić protestujući tražio da mu se saopšti da li je uhapšen ili nije, odgovoreno mu je da je slobodan, ali da se po naređenju tako mora postupati. Ljotić je odmah napustio svoj stan i otišao u Smederevo. Agenti policije su ga i tamo pratili. Međutim, po izveštaju agenata upravniku Grada Beograda, Ljotić je već pre 15. novembra „našao načina da se iznenada izgubi u nepoznatom pravcu." Po priči svedoka, policijske agente koji su vršili nadzor nad Ljotićevom kućom uspeo je da zagovori jedan zboraš, tadašnji poznati fudbaler. Dok su se oni oduševljavali dogodovštinama sa utakmica reprezentacije, Ljotić je izašao. Utočište je našao u jednom ženskom manastiru u Sremu. Upravnik Grada Beograda je 15. novembra poslao radio-telegram svim banskim i policijskim upravama i obavestio ih da se Dimitrije Ljotić udaljio u nepoznatom pravcu: „Umoljavate se da naredite područnim vlastima da se za imenovanim energično traga. U slučaju pronalaska, stavite ga pod jaku stražu i o tome najhitnije obavestite Upravu Grada Beograda“. Razlog svoga bekstva Ljotić je pravdao informacijom da je jugoslovenski režim želeo da ga se reši tako što će ga poslati u duševnu bolnicu na posmatranje.

Pošto je u sudskom postupku dokazano da ne postoji nikakva zakonska forma kojom bi bili, zbog događaja na Tehničkom fakultetu, zboraš bili osuđeni (jer su se borili protiv pripadnika jedne zabranjene stranke) optužba je preformulisana. ZBOR je optužen za veleizdajničko delovanje. Protiv ovog pokreta formulisane su tri optužbe: 1) da je u saradnji sa ministrom Vojske Milanom Nedićem pripremao državni udar da bi se oborio tadašnji režim i zaveo desničarski režim koji bi se naslanjao na sile Osovine, 2) da je radio na otcepljenju dela državne teritorije, 3) da je primao novac iz Nemačke.[8]

Međutim, zbog neozbiljnog dokaznog materijala do procesa nije ni došlo. Zboraši su u zatvorima maltretirani i tučeni, a pošto nije dokazana prevratnička zavera zboraši su delom proterani a delom upućeni u koncentracioni logor Brus (vlasti su to nazivale prinudnim boravkom). Tamo su proveli tri meseca i najzad oterani u koncentracione logore „radnih bataljona“ u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine.

Zanimljivo je da se, i pored zabrane, bilten JNP ZBOR štampao i bio dostavljan lično knezu Pavlu, članovima vlade i Upravi Grada Beograda. U vreme najvećeg progona zboraša Dimitrije Ljotić je 25. decembra 1940. godine uputio knezu Pavlu i treće pismo puno gorčine zbog postupanja vlasti prema ZBOR-u. I ovo pismo je ostalo bez ikakvog uticaja na stav kneza Pavla. Progon zboraša je trajao sve do puča 27. marta 1941. godine.

27. mart[uredi | uredi izvor]

Pošto je Krunski savet 23. marta ovlastio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića da potpiše pristupanje Trojnom paktu, ovaj je to i učinio 25. marta u Beču.

Dimitrije Ljotić izneo je tom prilikom svoje mišljenje vezano za ovaj događaj: „Spoljna politika Jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, a ta nizbrdica završila je ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za drvo koje se zove Pakt. I sada on zajedno sa nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i knez će onda pasti u provaliju, ali i svi mi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države“.

U pismu koje je Dimitrije Ljotić 26. marta uputio episkopu žičkom dr Nikolaju Velimiroviću i episkopu dalmatinskom dr Irineju Đorđeviću (obojica su lično bili protiv pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu) Ljotić ih moli i opominje: "... Prema tome ja vas molim i preklinjem da se sa vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kada je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će sa jedne strane Pakt poštovati, a sa druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane. Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti svu odgovornost za slom državni i narodni, i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi koji traže slavu ne kod Boga nego kod ljudi“.

Kada je ovaj apel bio u rukama episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Zemunu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. Grupa jugoslovenskih oficira je u noći između 26. i 27. marta izvršila prevrat. Vlada i namesništvo su svrgnuti, a na presto je doveden maloletni Petar II Karađorđević. U prevrat je aktivno bila umešana britanska obaveštajna Uprava za specijalne operacije (SOE), i to uglavnom preko probritanski orijentisanih političara koji su participirali u tadašnjoj vlasti. Dimitrije Ljotić je, na početku, smatrao da je puč usmeren isključivo protiv Kneza Pavla, pa se ovakvom sledu događaja nije protivio. Nošen takvim razmišljanjem predstavnik ZBOR-a, penzionisani pukovnik Miloš Masalović, došao je u prostorije nove vlade i, u ime ZBOR-a, čestitao stupanje na presto Njegovog Veličanstva Kralja. Vlada je Masalovića odmah reaktivirala i postavila za komandanta pešadijskog puka Kraljeve garde. Ljotić je u prvi mah prihvatio savet episkopa dr Nikolaja Velimirovića da uđe u novu vladu. Poziv na ulazak u vladu uputio mu je i general Bogoljub Ilić.

Ni Ljotić, ni drugi članovi ZBOR-a nisu prvoga dana bili upoznati sa namerom menjanja političkog kursa od strane generala Dušana Simovića. Kada je puč dobio novo i stvarno značenje promene kursa politike, Ljotić je povukao svoje odobrenje oko ulaska u novu vladu. Drugi razlog njegovog ne ulaska u vladu bilo je energično protivljenje probritanski orijentisanih političara u novoj vladi (Branka Čubrilovića i Mihaila Konstantinovića). Kasnije su istaknuti pripadnici ZBOR-a davali različite izjave o 27. martu. Zboraš Stanislav Krakov govorio je da je puč od 27. marta bio nepotreban, koban, čak i zločinački. Drugi ljotićevac dr Dimitrije Najdanović rekao je da nema čudnijeg datuma u našoj istoriji od 27. marta: „Čudan je po gluposti svojoj, političkoj gluposti. Politička glupost je ograničenost političkog vidika i odsustvo političke vizije“.

Političke posledice puča 27. marta 1941. godine postale su kobne za Kraljevinu Jugoslaviju. Na njenu sudbinu datum 27. mart udario je završni pečat.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Srpski dobrovoljački korpus (Drugi svetski rat)

Za vreme nemačke okupacije Srbije, Zbor je bila jedina stranka kojoj je dozvoljen rad.[9] Kad je 30. aprila 1941. šef Upravnog štaba Harald Turner obrazovao Komesarsku vladu“, na čelu sa Milanom Aćimovićem, dva od deset „komesara“ (inž. Milosav Vasiljević i dr Stevan Ivanić) bili su članovi Zbora[10]. Sam Ljotić je bio siva eminencija koja nije učestvovala u vladi, mada je bio „izvanredni komesar za obnovu Smedereva“ razrušenog u eksploziji municije. Kada je izbio ustanak u Srbiji koji je organizovala KPJ, jedna od prvih odluka Vlade narodnog spasa Milana Nedića je bila da se obrazuju vojni odredi od članova i pristalica Zbora, preteče Srpskog dobrovoljačkog korpusa, u jačini od 120 ljudi.[11] Pripadnici ovih formacija su nazivani „ljotićevcima“ jer je Dimitrije Ljotić imao jak uticaj na mobilizaciju, formiranje i borbeni duh, i mada nije bio komandant, bio je idejni vođa i glavni oficir za moral. Nekoliko zboraša je učestvovalo u radu Nedićeve vlade, u Specijalnoj policiji i drugim organima kvislinške vlasti.

Istaknuti članovi[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Antonio Costa Pinto as ed., Corporatism and Fascism: The Corporatist Wave in Europe. Routledge Studies in Fascism and the Far Right, Taylor & Francis. 2017. ISBN 1315388898. str. 30..
  2. ^ Tomasevich 2002, str. 186.
  3. ^ Stefanović 1984, str. 20–21.
  4. ^ Stefanović 1984, str. 23.
  5. ^ Stefanović 1984, str. 22.
  6. ^ Stefanović, Mladen. Zbor Dimitrija Ljotića : 1934-1945. Beograd: Narodna knjiga, 1984. str. 41—45. 
  7. ^ Stefanović 1984, str. 86.
  8. ^ Stefanović 1984, str. 87.
  9. ^ Tomasevich 2002, str. 230.
  10. ^ Borković 1979a, str. 33–34.
  11. ^ Borković 1979a, str. 126.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Југословенски_народни_покрет_Збор&oldid=27553603”