Filip Nikolić (bibliotekar)

Filip Nikolić
Datum rođenja	18. novembar 1830.
Mesto rođenja	Brestovac, Bačka, Austrougraska
Datum smrti	1867.
Mesto smrti	Petrograd,, Rusija

Filip Nikolić (Bački Brestovac, Srbija, 18. novembra 1830 – Petrograd, Rusija 1867) prvi je srpski bibliotekar Narodne biblioteke Srbije, tada biblioteke Popečiteljstva prosveštenija. Kao prvi srpski profesionalni bibliotekar proveo je u Narodnoj biblioteci vreme 1853-1856. godine, i za to vreme izradio glavni katalog, azbučni i sistematski katalog podeljen u 20 grupa za preko 8 000 knjiga koliko je Biblioteka u to vreme posedovala.

Detinjstvo i školovanje

Filip Nikolić rođen je 18. novembra 1830. godine u selu Brestovcu u Bačkoj. Bio je sin trgovca Pavla Nikolića i majke Tereze Nikolić, rođene Veselinović.

Filip Nikolić se redovno školovao. Pretpostavlja se da je gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima i u Mađarskoj. Još kao đak gimnazije u Sremskim Karlovcima, učestvovao je u tzv. Mađarskoj Buni (1848-1849) Nakon bune on odlazi u Temišvar.

Nikolić 1852. godine odlazi u Rusiju na Univerzitet u Kijevu. Ne zna se šta je tačno studirao na univerzitetu, s obzirom da je nakon kratkog boravka u Rusiji proteran. Naime, ruska policija ga je uhapsila i potom proterala jer je smatrala da je austrijski podanik. Nakon toga vraća se u Mađarsku. Saznavši da ga austrijske vlasti traže i ne želeći da služi austrijsku vojsku Nikolić beži u Srbiju pred kraj 1852. godine.

Iako nije završio fakultet, za svoje vreme, smatrao se izuzetno obrazovanim mladićem.

U Srbiji je u početku radio kao privatni sekretar kod Platona Simonovića, glavnog inspektora škola, koji je ujedno bio i jedna od najuticajnijih ličnosti u ministarstvu prosvete i dvorskim krugovima. Planton Simonović predlaže Nikolića 7.septembra 1853. godine za profesora srpskog i nemačkog jezika, trgovačke geografije i itorije trgovine u Posleno-trgovačkoj školi. Zatim ga direktor tadašnje Beogradske gimnazije, Luka Pavlović, predlaže za zamenika profesora D. Balaitskog na mestu profesora latinskog jezika.

Pored latinskog jezika, tečno je govorio srpski, mađarski, nemački i ruski jezik.

Bibliotekar Narodne biblioteke Srbije (1853-1856)

Visočajšnim Ukazom iz 1853. godine rešeno je da će rukovođenje bibliotekom i muzejem biti povereno pri istom Popečiteljstvu sa godišnjom platom od 300 talira. Nakon toga Popečiteljstvo počelo je da traži takvog čoveka. Za ovo mesto prijavio se 9. decembra 1853. godine i Sovjet ga prihvata 11.decembra.

Sa Ministarstvom prosvete sklopio je ugovor koji obuhvata sledeće stavke:

1. Filip Nikolić je postavljen na mesto bibliotekara, sa mesečnom platom od 300 talira.
2. Obavezuje se da Biblioteku dovede u red i da se o njoj stara, tako što će pažljivo pratiti pojavu novih knjiga u obrazovnom svetu i predlagati ih Ministarstvu za otkup za Biblioteku.
3. Dužan je da knjige izdaje čitaocima na revers koje će unositi u naročiti protokol.
4. Ukoliko dođe do ukidanja službe, svaka strana je dužna da drugu obavesti tri meseca unapred.

Pre potpisivanja ugovora, zatražio je srpsko državljanstvo, Ministarstvo unutrašnjih dela mu je ovo odobrilo 24. februara 1854. godine.Kao srpski državljanin, podneo je molbu da ga Ministarstvo postavi za djejstvitelnog bibliotekara, za ovu funkciju dobija odobrenje tek 2. juna 1855. godine.

S obzirom da tada u Srbiji nije bilo osobe sa adekvatnim bibliotekarskim znanjem, a nije ga imao ni sam, on je uradio ono što je bilo u njegovoj moći. Naručio je stranu stručnu literaturu. Krenuo je sa radom na osnovu šest nemačkih priručnika. Nakon Spasićevih kataloga iz 1844. godine, broj knjiga u biblioteci se povećao. Većina knjiga nije bila zavedena u katalogu. Ovo je bio prvi Nikolićev posao. Najpre je sastavio razbacane delove pojedinih knjiga, pa ih je upisao u tzv. Glavni katalog. Ovaj katalog se u predratnoj Narodnoj biblioteci čuvao kao prva sveska inventara njenih knjiga sve do 1941. godine kada je izgoreo za vreme bombardovanja Biblioteke.

Glavni katalog je sadržao: redni broj knjige, ime pisca (izdavača, prevodioca ili komentatora), potpun naslov, mesto i godinu izdanja, broj svezaka, spoljašnju formu (odnosno da li je delo povezano ili ne) i drugo.

Pored ovog kataloga izdaje i Azbučni katalog i Sistematski katalog. Azbučni katalog je bio lisni katalog namenjen čitaocima kako bi oni videli da li biblioteka poseduje određenu knjigu. Azbučni katalog je bio lisni katalog namenjen čitaocima napisan na podugačkim listićima od kartona koji su sadržavali sledeće podatke: ime pisca (ukoliko je pisac bio poznat), naslov knjige i njen broj u Glavnom katalogu. Nikolić je listiće sredio po azbučnom redu imena pisaca, a kod anonimnih dela to je bilo prvo slovo naslova. Sistematski katalog bio je grupisan po predmetu nauke kojom se knjiga bavi. Svaku knjigu iz Sistematskog kataloga označio je: brojem iz Glavnog kataloga, izdanjem, imenom pisca, naslovom, formatom i primedbom.

Nikolić je pored kataloga izradio i spiskove:

1. rukopisa i starih štampanih knjiga do kraja 17. veka,
2. novina,
3. mapa, atlasa, planova i slika,
4. i nepotpunih dela koje trba popuniti.

Složio je knjige po ormarima prema tekućem broju Glavnog kataloga, po fiksiranom sistemu, gde je svaki ormar dobio svoj rimski broj, svaka polica svoje slovo i svaka knjiga svoj arapski broj u polici idući sleva nadesno.

Fond koji je sastavio sadržao je 3 314 brojeva knjiga u 8 309 svezaka. Ovde spadaju i knjige koje je prema kneževom naređenju pokupio po raznim kancelarijama:

• od Sovjeta 78 dela u 562 svezaka,
• od Ministarstva inostranih dela 41 delo u 205 svezaka,
• od Ministarstva unutrašnjih dela 29 dela u 47 svezaka,
• i od Ministarstva finansija 40 dela u 207 svezaka.

Ovo je svega 188 dela u 1021 svesci. Mapa, atlasa, planova i slika bilo je 130 brojeva. Spisak novina je izgubljen, tako da se o njima ne može govoriti. Takođe, o rukopisnim i starim knjigama, iz istog razloga, ne zna se mnogo. Prema Nikolićevim izveštajima znamo da rukopisa i starih knjiga nije bilo dovoljno.

Srpskih knjiga i onih koje se tiču Srba, takođe je bilo malo. Naredio je da Biblioteka nabavi sve do tad objavljene srpske knjige. Od naučne literature u Biblioteci slabo su bile zastupljene: medicina, filozofija, bogoslovija i vojne nauke. Dobar deo fonda činile su knjige iz istorije, pedagogije, lingvistike, zatim poezija, matematika i geografija. Stranih knjiga bilo je najviše na nemačkom i francuskom jeziku, prilično na slovenskim jezicima, a na engleskom, grčkom, latinskom, italijanskom i rumunskom malo.

Trudio se svim naporima da za Biblioteku iskoristi sva iskustva ondašnjeg bibliotekarskog znanja, da je bar malo približi onima koje su u to vreme postojale u evropskim zemljama. Od svih nabrojanih knjiga jedva da je četvrtina bila povezana, a među nepovezanim bilo je takvih da se nisu mogle davati čitaocima da se ne bi raspale. Ormari u kojima su se knjige držale bili su stari, sa razbijenim staklima i iskvarenim bravama. Čitaonica Biblioteke bila je isuviše mala, pa su zbog toga knjige davane da se iznose van Biblioteke.

Biblioteka se onda nalazila na uglu kneza Miloša i Sarajevske ulice u zgradi u kojoj su bila Ministarstva pravde i prosvete i unutrašnjih dela. Filip Nikolić je od Biblioteke napravio prvu javnu biblioteku.

Pravila za Biblioteku

Nikolić 20. januara 1855. godine moli Ministarstvo da propiše pravila za rad Biblioteke. Kada su oni odbili da to urade, sam je izradio pravila po ugledu na pravila austrijskih univerzitetskih i gimnazijskih biblioteka. Ova pravila dostavlja Ministarstvu na odobrenje 25. februara iste godine.

Pravila su propisivala:

• da se samo povezane knjige mogu izdavati čitaocima van Biblioteke, na mesec dana;
• Ukoliko bi došlo do oštećenja knjige, plaćala bi se njena puna cena;
• Rukopisi, skupocene knjige, priručnici(enciklopedije i dr.), kao i mape, atlasi, slike, novine, zbirke od deset i više knjiga, kao i beletrističke knjige se nisu mogle iznositi van Biblioteke;
• Knjige nije mogao svako da dobije, samo osobe poput: kneza i njegove porodice; profesori Liceja, Gimnazije, Seminarije, Vojne akademije i Posleno-trgovačke škole; činovnici i lica koja primaju platu iz državne kase; sveštenici i učitelji osnovnih škola ; „otmeniji i poznatiji građani“; učenici Liceja uz preporuku jednog od profesora; državna nadležništva; činovnici stranih misija u Beogradu; strani naučnici i uopšte strani podanici koji duže ostaju u Beogradu.

Biblioteke poput biblioteke Liceja, Društva srpske slovesnosti, Čitališta, Vojne akademije, gotovo svih ministarstava i gimnazija, knjige se nabavljaju bez obzira da li postoje u nekoj drugoj biblioteci. On je smatrao da ove biblioteke treba da nabavljaju ono što je potrebno za njihovu struku i da tako postanu stručne biblioteke, a da sve ostalo iz njihovog fonda pripada glavnoj biblioteci. Ovakva, glavna biblioteka bi postala centralna biblioteka i imala bi zavidan broj knjiga. Zahvaljujući uštedi od bespotrebnih nabavki mogla bi se podići velika zgrada i tako pravilno shvaćenu biblioteku svet bi pomagao novcem i knjigama.

Ono čime se takođe bavio jeste da Biblioteka umesto tadašnjeg univerzalnog karaktera dobije pretežno nacionalni. Zato je smatrao da je neophodno da se nabavlja i iz budžeta godišnje izdvaja suma novca koja bi bila za nabavku srpske štampane knjige i jedna suma novca za nabavku i povez knjiga. On je govorio i o nabavci duplikata knjiga kako bi se one, sigurnije, sačuvale za budućnost. Smatrao je da Biblioteci treba više prostora za magacin, za čitaonice, da bi bilo dobro da se sve knjige izdaju samo u čitaonicama biblioteke kako bi se što bolje sačuvale, da se za samu Biblioteku izradi pečat itd. Ove Nikolićeve, evropske, ideje Ministarstvo nije prihvatilo. Biblioteka u njegovo vreme nastavila je da prima obavezni primerak.

Molbe Filipa Nikolića Ministarstvu

Biblioteku je doveo u red koliko je mogao. Bez moralne podrške Biblioteke i kako u ondašnjem njenom stanju nije imao dovoljno posla. Poslao je molbu Ministarstvu da bude postavljen za protokolistu arhiva i registratora, ova molba mu nije uslišena.

Nemirnog duha predložio je Ministarstvu da ode u Beč i vidi biblioteke. Kao svoje zamenike predlaže J. Gavrilovića i J. Šafarika. Dobio je odsustvo, ali se razboleo pa je nakon savetovanja sa bečkim lekarima odlučio da odloži put.

Nikolić 16. decembra 1855. godine podnosi novu molbu Ministarstvu u kojoj govori da u Biblioteci nema dovoljno posla, niti će ga imati onda kad bude uređena onako kako je on predložio. Zato, ugledajući se na biblioteke u Evropi u kojima su se bibliotekari pored tog zvanja bavili i drugim dužnostima (profesora, sveštenika i sl.) Nikolić moli da bude postavljen na upražnjeno mesto redaktora službenih novina, sa platom ili bez nje. Ova molba kao ni prethodne mu nije usvojena.

Razočaran i razdražljiv podnosi ostavku 13. januara 1856. godine. Knez mu odluku usvaja nedelju dana kasnije.

Od 1856. do 1857. godine

Nakon što je dao ostavku zvanja bibliotekara i pošto je propisano razrešen te dužnosti 20. januara 1856. godine, Nikolić kreće na put. Prvo u Crnu Goru, u kojoj ostaje neko vreme. Nakon toga odlazi u Atinu, a iz Atine u Carigrad.

Krajem maja 1856. opet je viđen u Srbiji. Ostavku dao kako bi se zamonašio, međutim njegova namera se nije ostvarila. Kako nije uspeo da se zamonaši, morao je da nađe neko zanimanje, s obzirom na slabo materijalno stanje.

U Biblioteku nije mogao da se vrati jer je na njegovo mesto došao Đura Daničić, znameniti filolog.

Saznaje za jedno otvoreno mesto profesora pri beogradskoj gimnaziji Visočašje. On se obraća molbom Popečiteljstvu, u kojoj napominje da zna latinski, francuski, nemački, staroslovenski i grčki jezik. Međutim, molba se odbija.

Nakon što su njegovi pokušaji da se vrati u prosvetnu struku bili uzaludni, morao je da pronađe struku na drugoj strani. Već od 1. juna 1856. godine on radi u Sovjetu u svojstvu bezplatežnog praktikanta. Uspeva da 20. marta 1857. godine dobije plaćen posao kao ekspeditor pri Sovjetskoj kancelariji. Zatim, Sovjet predlaže Knezu da se Nikolić nagradi sa po 10 talira mesečno za period od 1. juna 1856. godine do 20. marta 1857. godine kada je radio bezplatežno. Uspeo je da veoma brzo stekne ugledno mišljenje o sebi u Sovjetu.

Bibliotekar Beogradskog Čitališta

Godine 1846. u Beogradu kreće sa radom tzv. Beogradsko Čitalište – prva javna čitaonica u ondašnjoj Srbiji. Filip Nikolić postaje član 1852. godine po dolasku u Srbiju. Sve do odlaska iz Srbije 1862. On mu ostaje veran član. Godine 1857. je čak ušao u Upravni Odbor Čitališta. Na glavnoj Skupštini članova, iste godine, izabran je za bibliotekara Čitališta. Na ovoj funkciji ostao je do 9. februara 1860. godine.

Od 1857. do 1867. godine

Izgledalo je kao da najzad nakon duge borbe sa Popečiteljstvom i njegovog teškog materijalnog stanja sve ide na bolje, međutim sve se to menja na leto 1857. godine kada pokazuje prve znake teškog mentalnog oboljenja.

Juna 1857. godine stiže u Požarevac. Ovde Načelništvo Okružja Požarevačkog u aktu od 25. juna 1857. godine kaže da je „sa uma sišao“. Nikolić tada biva vraćen u Beograd i smešten u gradsku bolnicu, jer se i Upraviteljstvo varoši Beograda uverilo da je „sa uma sišao“. Nikolić u bolnici ostaje do 8. jula, kada je otpušten iz bolnice. Međutim, već nekoliko dana posle,tačnije 15. jula, policija ga ponovo smešta u bolnicu jer se primetilo „da su mu misli ponovo poremećene“. Dok je bio u bolnici, o njemu se starao M.Đ. Milićević, ondašnji kancelarista Kneževske Kancelarije, kasnije i bibliotekar Narodne Biblioteke (1886-1897) i predsednik Akademije Nauka (1896-1899). Nakon što se Nikoliću stanje poboljšalo on još neko vreme provodi kod Milićevića, sa kojim je bio i vrlo dobar prijatelj.

Čim je potpuno ozdravio, Nikolić se vraća na svoju dužnost ekspeditora pri Sovjetskoj kancelariji i nesmetano je obavlja i dalje.Međutim, nije bio od onih ljudi koji duže vole da se zadržavaju na nekom mestu, te 14. avgusta 1858. on moli Popečiteljstvo Inostranih Dela da ga postavi za sekretara Srpske Agencije u Carigradu. Molba mu biva odobrena, ali Nikolić nije otišao u Carigrad, već i dalje ostaje u Sovjetu. U Sovjetu sada obavlja i druge poslove. Naime, 24. novembra 1858. godine Nikolić je postavljen za izvanrednog protokolistu. Uskoro zatim, postavljen je i za stolonačelnika II klase.

Međutim, njegova bolest se pogoršava. Nikolić 15. marta 1858. godine traži odsustvo da ide u Beč radi proučavanja njegove bolesti. Istu molbu upućuje jula 1859. godine i traži odsustvo da se posavetuje sa doktorima u Pešti ili Beču. Nikolić je bio svestan svog stanja i znao je da se može desiti ono najgore ako se ne preduzmu potrebne mere.

Nikolić 5. januara 1860.godine dolazi u svoju Sovjetsku kancelariju u kojoj dobija napad ludila. Umesto da ga smeste u bolnicu, njegovi pretpostavljeni su pozvali policiju o čemu je kasnije i sam pisao.

Nikolić biva lišen svog zvanja i „ostavljen bez kore hleba usred zime“. Ipak nije odustao, već je podneo molbu Popečiteljstvu Inostranih Dela „za bar neku službicu“. U isto vreme, on se obraća i Sovjetu i traži da mu se povrati zvanje i njegova plata, što se ne dešava. Nikolić ostaje gladan. On u pismu upućenom prvom sekretaru Svojeta, Panti Jovanoviću, govori da se reši belo ili crno. Sovjet odlučuje 27. februara 1860. godine da predloži knezu da se Nikolić penzioniše. Ukazom od 29. februara iste godine, penzionisan je prema godinama službe. Međutim, sa ovom penzijom jedva mogao da preživi. On opet šalje molbu Sovjetu da mu se uračuna i vreme službovanja u Poslovno-trgovačkoj školi, kao i vreme rada u Sovjetu gde je radio za bez plate. Sovjet je odlučio da tako učini, ali ubrzo donosi se Visočajša odluka da se penzioreima svede penzija samo na godine koje su proveli u ukaznoj službi. Nikolićeve moble su izostavljene.

U leto 1860. godine ponovo kreće na put za Crnu Goru. Onda se preko Skadra, Prizrena i Raške, na zimu, vraća u Srbiju.

Čim je došao u Beograd, on podnosi molbu knezu Mihailu i opet traži da mu se vrati njegovo zvanje stolonačelnika II klase u Sovjetu. Knez zajedno sa svojom preporukom sprovodi njegovu molbu Sovjetu koji će dalje odlučiti šta će sa Nikolićem. Kada saznaje da je njegova molba poslata na rešenje Svojetu, on im i sam piše molbu koja biva odbijena. Iako posao nije dobio u Sovjetu, mesto prevodioca dobija u Popečiteljstvu Inostranih Dela. Na ovoj funkciji se zadržava do 27. jula 1861. godine, kada je penzionisan. Iako ga je penzionisanje potreslo, podneo je žalbu Sovjetu tek 2. januara 1862. godine. Na kraju žable on opet moli za mesto stolonačelnika II klase, koje mu se ne odobrava.

Uvidevši da mu je sav napor da ponovo stupi na mesto državnog službenika uzaludan, rešava da napusti Srbiju. Godine 1862. odlazi u Rusiju i tu dobija mesto sekretara u ruskom konzulatu u Vidinu. Međutim, njegovo mentalno zdravlje se pogoršava i Nikolić umire u jednoj ludnici blizu Petrograda 1867. godine.

Spoljašnje veze

• Istorijske novine, G. Miloš Zečević upravnik Narodne biblioteke
• Istorijske novine, Stogodišnjica Narodne biblioteke