Гробница за Бориса Давидовича

Гробница за Бориса Давидовича

Корице 1. издања
Настанак и садржај
Ориг. наслов	'
Аутор	Данило Киш
Земља	СФРЈ
Језик	српскохрватски
Жанр / врста дела	збирка приповедака / роман
Издавање
Издавање	22. јун 1976.
Издавач	БИГЗ / Либер (1. издање)
Број издања	око 30 + више од 50 на другим језицима
Број страница	145
Награде
Награде	Иван Горан Ковачић (1977)

Гробница за Бориса Давидовича (поднасловљена: Седам поглавља једне заједничке повести) је збирка седам приповедака објављена 1976. године, аутора Данила Киша. У неким тумачењима, ова књига заправо представља роман.

Приповетке су засноване на историјским догађајима и баве се темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века (осим новеле Пси и књиге у којој се радња одвија у 14. веку). Неке од прича су написане као фиктивне биографије у којима главни ликови интерагују са стварним личностима.

Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, мотивисан углавном својом фрустрацијом проузроченом незнањем и неверовањем својих студената који су, махом левичарски оријентисани, одбијали да поверују чак и у постојање гулага.

Књига је објављена у десетинама издања на српскохрватском језику, а преведена је на више од двадесет језика.

Недуго по објављивању, повела се о аутентичности књиге једна од највећих расправа у Европи у 20. веку.

Позадина

До 1976. године, када је књигу објавио, Киш је већ годинама био радио у Француској, најпре у Стразбуру, а потом у Бордоу. Тих година су до Западних земаља долазиле прве вести о суровостима сибирских логора гулага организованих у време Стаљинове владавине (нпр. књига Карла Штајнера 7000 дана у Сибиру из 1971. и Солжењицинов Архипелаг Гулаг издат 1973). Међутим, у разговорима са својим студентима и са локалним интелектуалцима, Киш је приметио да они у та сведочења бивших логораша одбијају да поверују. То га је, како је навео, нагнало да напише ове „узорне приче” као једини могући канал комуникације.

С друге стране, Киш је сматрао да му је као писцу дужност да се, након своје прве три књиге у којима је писао о темама холокауста и нацистичких концлогора, књижевно позабави и темом совјетских логора, сматрајући их подједнаким злом.

Садржај прича

Свака прича, осим последње, посвећена је неком Кишовом савременику.

Нож са дршком од ружиног дрвета

Прича је посвећена Мирку Ковачу. Радња приче одвија се између 1923. и 1940. године.

Микша (Миксат Хантеску) је вешти кројачки калфа код мајстора реба Е. M. Мендела. Ноћ за ноћи, Менделу нестаје по једна драгоцена кокошка из кокошарника. Када ни после неколико пробдевених ноћи Мендел не успе да улови твора који му краде кокошке, очајан се обраћа Микши који му обећава да ће одмах решити проблем. Наредне вечери, Микша твору поставља клопку у којој га ујутру и налази, качи га за довратник и дере га живог. Видевши призор одраног твора, Мендел отпушта Микшу и проклиње га, и Микша отад више не успева да се запосли ни код једног мајстора, осим код M. L. Јусефа, „најгорег од свих мајстора“, мада и код њега добија отказ после само два дана. Микша се заклиње да ће се мајсторима („талмудистима“) једног дана осветити.

Микша потом упознаје Е. V. Ајмикеа који га уводи у тајну револуционарну организацију. Након пар месеци, Ајмике му поверава да у организацији постоји доушник којег треба убити, али му не саопштава његово име, већ само локацију где Микша треба да се сутрадан састане са издајником. Микша се сутрадан у заказано време сусреће са Ханом Кшижевском коју, без проговорене речи, дави и тело јој баца у реку. Међутим, Кшижевска у води неочекивано долази свести, копрца се и допире до супротне обале. Микша хитро прелази преко оближњег моста и задаје јој десетине убода ножем, вади јој утробу и баца тело у реку.

Ово убиство испрва остаје нерешено. Након што је, неколико година касније, ухапшен за подметање пожара у фабрици у којој је радио, Ајмике признаје да је заправо он био доушник, те открива Микшу као убицу Кшижевске. Две године касније, Микша, који се сада крио под псеудонимом M. L. Хантеши, бива ухапшен и мучен месецима. Напокон, пристаје да напише признање да је убио Кшижевску и притом, угледавши портрет Стаљина на зиду иследникове канцеларије, неочекивано наводи и имена свих осталих револуционара из групе, као и имена мајстора Мендела и Јусефа (који касније сви бивају послати на дугогодишњу робију), те умире у гулагу неколико година касније.

Крмача која прождире свој окот

Припадници Интернационалних бригада, међу којима је био и Верскојлс

Прича је посвећена Бориславу Пекићу.

Гоулд Верскојлс је син цариника који у својим двадесетима напушта родни, туробни Даблин у потрази за бољим животом. Убрзо, 1936. године, обрева се у Шпанији где постаје републикански добровољац у грађанском рату. Једног дана кришом саопштава свом команданту да поверљиве поруке доспевају у погрешне руке, али га командант игнорише, сматрајући га наивним. (Касније ће се сазнати да му је Верскојлс саопштио како поруке стижу до совјетских власти.)

Пар дана касније, Верскојлс бива на превару доведен на војни пароброд на којем је наводно требало да изврши ситну поправку, те одмах бива заточен у потпалубљу. Након три дана заточеништва, у ћелији му се придружују двојица ухапшених комуниста и трио проводи наредне дане у жустрој дискусији, док брод није најзад стигао на одредиште. Сва тројица су потом спроведена у гулаг где страховито пате.

Током трансфера ка неком другом логору, Верскојлс случајно среће Чељустникова, помоћник команданта који је био присутан у канцеларији када је Верскојлс овоме поверио своје сазнање о совјетској шпијунажи, а за шта је командант већ био сазнао. Неколико година касније, Верскојлс гине у неуспелом покушају да побегне из гулага.

Механички лавови

Прича је посвећена Андреу Жиду (посвета је написана на француском језику: Hommage à André Gide), а главни део радње се одвија у Кијеву, новембра 1934. године.

А. Л. Чељустников је совјетски апаратчик, ветеран Шпанског грађанског рата, новинар локалног листа и љубавник Настасје Федотјевне, жене свог шефа. Једног дана, у зору, он бива позван у рајком где му се саопштава да сутрадан у град стиже уважени гост, Едуар Ерио, значајан француски политичар, вођа радикала и градоначелник Лиона. Пјасников, секретар рајкома, објашњава Чељустникову да је Ерио нерелигиозан, али да и даље стаје у заштиту људских права свештених лица. С тим у виду, двојац проводи дан у журним припремама, те Пјасников и одбор за дочек сутрадан дочекују Ериоа на железничкој станици са чије зграде претходно уклањају један бољшевички транспарент.

Чељустников одмах по Ериовом доласку одлази у цркву Свете Софије која служи као пивара, те доводи групу затвореника да грађевину хитно преуреде да личи на функционалну цркву. Затим, одлази у позориште где га костимирају у протојереја, и то толико добро да га ни његов возач потом није препознао. Увече, Ерио стиже у цркву, а „поп“ Чељустников одржава лажну литургију са „верницима“ сачињеним од чланова рајкома и њихове родбине. С обзиром на веран изглед комплетног мизансена, Ерио се сутрадан враћа у Француску задовољан, и бележи пријатне утиске са своје посете.

Четири године касније, Чељустников бива затворен на десет година под оптужбом да је подривао власт, учествовао у једном убиству, и да се у Шпанији био придружио троцкистима, а заправо због тога што је разоткривена његова љубавна афера. Неколико година по ослобађању, бива рехабилитован, и на крају посећује спомен-библиотеку Едуара Ериоа у Лиону.

Свега пар недеља након завршетка рада на књизи, Киш је случајно сазнао да је извесни Едуар Ерио заправо постојао и да је био важна јавна личност у Француској, и то управо у периоду када се одвија радња приче. Стога је Киш преправио почетак приче и већ у првој реченици навео да је у њој (у причи, тј.) Ерио једина историјска личност.

Кијевска црква Свете Софије где се одвија лажно богослужење

Историјски Едуар Ерио

Магијско кружење карата

Прича је посвећена Карлу Штајнеру.

Доктор Карл Георгијевич Таубе је убијен у својој канцеларији, наизглед без разлога. Мотив убиства се сазнаје тек четири године касније када је ухапшен Костик Коршунидзе, дугогодишњи пахан у гулагу (где је робијао заједно са Чељустниковим и Настасјом Федотјевном), и када је потом откривено да су отисци прстију на алату којим је доктор Таубе убијен – његови.

Таубе је рођен у малом граду, али је био особа са крупним револуционарним амбицијама; објављивао је запаљиве текстове (користећи и псеудониме), сарађивао је са Борисом Давидовичем Новским, и био један од првих затвореника у Дахауу. Након што се разочарао у западњачки недостатак вере у комунистичке идеје, а и у западњачко слепило за стварност ужаса концентрационог логора, Таубе одлази у Москву где годину дана ради у разним државним структурама, а потом бива ухапшен. Потом бива премештан из гулага у гулаг, и у једном од њих обавља хируршку операцију којом спашава два од четири прста бившем обијачу који је покушао да их одсече како би био лишен кулука. Пацијент, по имену Сегидулин, заклиње се да ће се за ову операцију доктору осветити смрћу, али мења мишљење након што сазнаје да би ипак могао бити помилован и пуштен на слободу.

У једној карташкој партији одиграној у ћелији, Коршунидзе губи од Сегидулина и тиме преузима на себе обавезу да убије доктора Таубеа. Доктор, међутим, сазнаје за претњу (вероватно од самог Сегидулина) те бива већ сутрадан премештен у други, удаљени логор, и Коршунидзе не успева да допре до њега наредних осам година. Најзад, Коршунидзе случајно сазнаје да је Таубе рехабилитован и да је постао управник у једној удаљеној болници, одмах потом одлази тамо и убија Таубеа у канцеларији, слеђа.

Гробница за Бориса Давидовича

Прича је посвећена „успомени Леонида Шејке“.

Борис Давидович Меламуд, познатији под презименом Новски, је значајна личност револуције, коју историја није достојно упамтила. Рођен је из везе кћерке локалног учитеља и Давида Абрамовича, јединог Јеврејина у својој регименти. Већ у раној младости, био је бунтован: бежао је од куће, потом је којекуда надничио, а са двадесетак година улази у петроградско високо друштво где се представља као Земљаников и шармира даме. Ипак, убрзо пада на ниске гране, након што је пар пута ухапшен због учешћа у кријумчарењу оружја, у једној великој пљачки, и у револуционарним бомбашким акцијама, те бива затворен у лудници, из које успева да побегне и да се пребаци у Париз где постаје синдикални функционер.

По почетку Првог светског рата, склања се на југ Француске где поново бива ухапшен, а потом се обрева у Берлину где у новинама објављује социјалистичке текстове. Накратко се примирује у Швајцарској, а по вести да је у Петрограду избила револуција, поново се активира, на страни бољшевика, те се бори у грађанском рату где је и лакше рањен. У овом периоду се и жени, али је брак трајао кратко. Новски службује и као дипломата, а по окончању рата наступа као представник на преговорима са Енглеском и ступа у контакт са тамошњим синдикатима.

Борис Давидович Новски је ухапшен крајем 1930. године, након што га је потказао један затвореник својим признањем да је шпијунирао за Енглеску. Новски пада у надлежност иследника Федјукина и бива подвргнут мучењу не би ли поднео лажно признање на своју штету. Новски се, сада у својим позним тридесетим, исцрпљен и измучен, ипак одупире и одбија да лажним признањем укаља своју богату биографију. Међутим, Федјукин мења тактику и две вечери заредом изводи Новског из самице и суочава га са по једним, тек ухапшеним затвореником; уцењује га затворениковим животом, а пошто Новски не призна, затворски чувари овог одмах усмрте.

Треће вечери, Новски пристаје на разговор, али бива одмах смештен у болницу. По делимичном опоравку, суочава се са Федјукином и двојац проводи ноћи у раправи око текста признања (првобитна оптужница о шпијунирању за Енглезе је одбачена); након две седмице убеђивања, Новски је најзад задовољан постигнутом верзијом свог признања. Два месеца касније, Федјукин, неочекивано, поново мења оптужницу јер је у међувремену изнудио лажна признања од неке друге двојице затвореника. На то, Новски у ћелији покушава да се убије, али га спасавају и Федјукин поново мења оптужницу у којој овог пута именује Новског за вођу групе саботера, сматрајући да му, уздизањем на битнију улогу, чини услугу. Најзад, на суђењу, Новски се нада смртној казни стрељањем као часном скончању, али ипак, након још годину дана тамновања, бива изгнан у Сибир.

У зиму 1937. године, Новски је поново ухапшен, али из гулага успева да поново побегне. Четвртог дана бекства, стражари га налазе код неке ливнице, журе да га ухапсе, али он умире скочивши са скеле у котао топљене шљаке.

Псеудоними Бориса Давидовича Меламуда Безработни Јаков Маузер М. В. Земљаников Б. Д. Новски Б. Н. Долски Парабеллум Виктор Твердохљебов Пролетарски Н. Л. Давидович

Мапа документованог кретања Бориса Давидовича пре хапшења

Пси и књиге

Призор спаљивања Јевреја на југу Француске, 1320. године

Прича је посвећена Филипу Давиду и заправо је превод записа једног свештеника из времена инквизиције на југу Француске.

Крајем 1330. године, монсињор Жак Фурније, бискуп од Памјеа, сазнаје да се Барух Давид Нојман, локални рабин, након што је био покрштен, вратио јудаизму, и хапси га. Нојман током ислеђивања препричава догађаје који су довели до његовог крштења:

Месец дана раније, у Гренади крај Тулуза силом су покрштена двојица Јевреја који потом долазе у Тулуз да се с Нојманом посаветују око тога да ли је насилно крштење важеће. Нојман се распитује код локалног католичког свештеника и, по одобрењу овог, двојица ипак бивају враћена јудаизму.

Недељу дана након тога, власти Тулуза доводе у град десетине ухапшених за покољ над Јеврејима у једном другом граду. Како су их провозили кроз град, ови почеше да дозивају упомоћ, на шта им грађани помогоше да се ослободе, те сви заједно похрлише у јеврејску четврт, жељни крви. Долазе тако до Нојманове куће, упадају у њу и уништавају му драгоцене књиге, а њега одводе на крштење. Он најпре одуговлачи, али ипак пристаје након што увиђа да бивају одмах убијени сви који крштење одбију. Погром траје цео дан, а почев од вечери, Барух тражи начина да поништи своје насилно крштење и одлази у оближњи Монжискар по савет. Тамо га поново заробљава руља и сутрадан га спроводе у Памје, где су Јевреји имали одређене грађанске слободе.

Током дуготрајног ислеђивања од стране бискупа Фурнијеа, долази до обимне расправе о постулатима вере и Нојман најзад, под мукама, пристаје да се одрекне јудаизма. Годину дана касније, Нојман је поново суђен јер је посумњао у своју нову веру, а још шест година касније, бива поново суђен, којом приликом вероватно умире на мукама.

У напомени након приче, Киш тврди да је на овај записник наишао након завршетка писања насловне новеле, и наводи многе сличности између Баруха Давида Нојмана и Бориса Давидовича Новског – њихова имена, истрајност, тематику, датуме хапшења, итд.

Кратка биографија А. А. Дармолатова (1892—1968)

А. А. Дармолатов је песник револуције, од минорног значаја, премда досеже одређене песничке домете који „нису без дражи“. Сарађује са Б. D. Новским који му је нека врста политичког заштитника. Када је Новски ухапшен, и Дармолатов страхује за своју судбину и почиње да физички и уметнички пропада, али ипак не бива хапшен.

На Цетињу, аутор приче, тада још увек дете, присуствује Дармолатовљевој посети локалном музеју где овај седа на изложену Његошеву столицу.

У постскриптуму приче, наводи се да је елефантијаза која је већ тада била захватила Дармолатовљеве мошнице касније била толико одмакла да је фотографија истих прештампавана у уџбеницима патологије широм света.

• 
  Притворска фотографија Осипа Мандељштама, Дармолатовљевог пријатеља

Реакције

Књига је била одлично примљена и од публике и од критичара, и у само четири године од објављивања изашло је седам издања.

„Писана бриљантно и мудро, Гробница за Бориса Давидовича заиста је ремек-дело.” – Политика

„Несвакидашњи тренутак наше савремене прозе.” – Борба

„Вансеријска проза коју ће, сигуран сам, читати и врло широк круг љубитеља књижевности.” – Вечерње новости

„Химна људском достојанству и истрајности... Књига што зрелошћу високо надвисује многе друге, а истодобно и поступком и тематиком представља продор у ново.” – Слободна Далмација

„Гробница за Бориса Давидовича отвара извесне нове, не само тематске него и естетске токове у савременом ткиву српске књижевности.” – Поља

„Ово је маестрално дјело писца који, са сваким новим радом, помјера границе свог умјетничког домјета.” – Побједа

Јуна 1977. године, књига је награђена Горановом наградом.

Полемика око оптужби за плагијат

Пар месеци по објављивању, књига се нашла у контроверзи поводом оптужби за плагијат из којих се развила једна од највећих и најжешћих књижевних расправа у Европи у 20. веку. Напади и оптужбе су трајали месецима и били су између осталог везани и за наводно плагирање мемоара „7000 дана у Сибиру“ Карла Штајнера. Сам Штајнер није реаговао, а Киш је 1978. године објавио обимну полемичку одбрану на нападе, под насловом „Час анатомије“.

Први напад на аутентичност књиге објавио је новинар Драгољуб Голубовић у загребачком двонедељнику Око у којем је, под насловом „Огрлица од туђих бисера” оптужио Киша да је, користећи мотиве из већ написаних дела, заправо написао плагијат. Киш је на ово одговорио у истом броју часописа и, у есеју насловљеном „Ниска од ниских побуда” бранио свој метод писања те оптужио Голубовића да је свој текст заправо написао у туђе име и из идеолошких побуда. Већ у наредном броју истог магазина, књижевници Висковић и Куленовић истакли су бесмисленост Голубовићевих оптужби. Голубовић је истом приликом покушао да пружи доказе за своје тврдње, а Киш му је и на то одговорио одбацивши их.

У једном од наредних бројева Ока, на Голубовићеве оптужбе одговорио је и Предраг Матвејевић. Он је у тексту под насловом „У знаку овна, у сјени Нерона” оповргао Голубовићеве наводе те га је оптужио да је петпарачки новинар, такође навевши да је овај напао Киша по нечијем туђем налогу. Матвејевић је навео и имена Шћепановића, Булатовића и Драгана Јеремића, при чему се присетио како је Јеремић једном приликом, док су заједно били у жирију за доделу Андрићеве награде, одбацио могућност да Киш добије награду из, како је тад навео, „моралних разлога”. Надаље је навео како су у финалу избора за Октобарску награду једном били Киш и Јеремић док је у жирију био Шћепановић, а награда је припала Јеремићу премда му награђена књига још није ни била изашла у продају.

Драган Јеремић је у то време био члан или лидер многобројних удружења, комисија и жирија за доделу награда, па је био једна од најмоћнијих особа југословенске књижевности. Међутим, ово је била прва јавна оптужба на његов рад и на, уопште, хијерархијски систем који је у домаћој књижевности био на снази. У Књижевним новинама из децембра 1976, у тексту „Ниски ударци туђом руком” он се најпре згрозио над Матвејевићевим оптужбама, а потом је поновио Голубовићеве оптужбе спрам „Гробнице”. Текст је закључио опаском да људи који живе 400 километара далеко (алудирајући на Загреб, место издавања Ока) не треба да се баве београдским пословима.

Расправа између Матвејевића и Јеремића се наставила Матвејевићевим текстом „Државни шампион на 400 км Драган M. Јеремић” у којем оптужује овог да је лош филозоф и апаратчик, те доноси критику његове „збирке мислî и максимâ” коју оцењује као осредњу. Затим је, након што је Јеремић истог месеца добио Андрићеву награду за другу своју књигу, критиковао и њу да је једнако лоша. Убрзо су се за начин доделе ове награде заинтересовале и власти и испоставило се да су чланови жирија одлуку донели под притиском. Након овога, против корумпираности у домаћој књижевности огласили су се и други књижевници, као Никола Милошевић и Димитриј Рупел. У одговорима на ове нападе, Јеремић је редовно понављао оптужбе против Киша и „Гробнице”.

Киш се током већег дела ове полемике држао по страни, а затим је у пролеће 1978. објавио обимну расправу под насловом „Час анатомије“. У овој књизи он је указао на нелогичности аргумената и лицемерје оних који су нападали интегритет „Гробнице”, посебно се осврнувши на Јеремића и Булатовића. Ова књига је такође била одлично примљена и од публике и од критике, и до данас је преведена на више од 30 језика. Међутим, августа исте године, Голубовић је поднео кривичну пријаву против Киша због наводне увреде нанесене му у овој књизи, али је та тужба у пролеће 1979. године одбијена.

Након свега, Драган Јеремић је изгубио утицај којег је дотад имао у домаћој књижевности, оставши без многих функција у књижевном естаблишменту.

Адаптације

У позоришту

Године 1987, у позоришту Дадов изведена је истоимена представа у режији Радивоја Андрића и Бобана Скерлића.

Године 1996, књига је адаптирана за истоимену позоришну представу француског позоришта Ефемерид.

Године 2014, у истоименој позоришној представи редитеља Ивице Буљана, изведена је интерпретација по мотивима из насловне новеле, у копродукцији неколико позоришта из Словеније, Хрватске и Србије.

По мотивима књиге рађене су и представе позориштâ у Зеници, Приштини, Приједору и Мађарској.

У музици

Књига се спомиње у насловној песми двоструког албума Азре „Филигрански плочници“ из 1982. године.

У филму

По мотивима књиге, 2015. године снимљен је филм у реализацији студената Академије уметности у Новом Саду.

Издања на другим језицима

Од свог првог издања, књига је на српскохрватском језику издата још тридесетак пута, а преведена је на више од 20 језика на којима је издата преко 40 пута.

Језик	Година	Наслов	Преводилац	Издавач	Страна
мађарски	1978.	Borisz Davidovics síremléke: hét fejezet egy közös történetből	Borbély János	Нови Сад: Forum Könyvkiadó	113
	1982.			Будимпешта: Rajk László szamizdat butikja	113
	1990.			Будимпешта: Maecenas Könyvkiadó	223
словеначки	1978.	Grobnica za Borisa Davidoviča: sedem poglavij skupne pripovedi	Фердинанд Миклавц	Љубљана: Младинска књига	152
	1999.		Фердинанд Миклавц, Мојца Михелич		165
енглески	1978.	A Tomb for Boris Davidovich: a novel	Душка Микић-Мичел	Њујорк, Лондон: Harcourt Brace Jovanovich	135
	1980.			Њујорк: Penguin	135
	1985.			Лондон, Бостон: Faber and Faber	134
	1987.			Сарајево: Свјетлост	139
	2000.			Нормал: Dalkey Archive Press	145
француски	1979.	Un tombeau pour Boris Davidovitch: sept chapitres d'une même histoire	Pascale Delpech	Париз: Gallimard	160
италијански	1980.	I leoni meccanici: sette capitoli di una stessa storia	Martina Novak Suffada	Милано: Feltrinelli Editore	167
	1990.				181
	2005.	Una tomba per Boris Davidovič: sette capitoli di una stessa storia	Љиљана Авировић, Francesca Saltarelli	Adelphi Edizioni	174
грчки	1982.	Τάφος για τον Μπόρις Νταβίντοβιτς: Μυθιστόρημα	Ν. Μάζης, Χρ. Πολωνός	Атина: Αστέρης Δεληθανάσης	135
	2006.	Ένας τάφος για τον Μπόρις Νταβίντοβιτς: Εφτά κεφάλαια μίας κοινής ιστορίας	Μαρία Κεσίνη	Атина: Κεδρος	161
албански	1982.	Varreza për Boris Davidoviçin: shtatë kapituj të një historie të përbashkët	Nexhat Kërnja	Приштина: Rilindja	162
	1999.	Nje varr për Boris Davidoviçin: Shtatë kapituj të një historie të vetme	Migjen Kelmendi	Тирана: Çabej	140
холандски	1983, 1990.	Een grafmonument voor Boris Davidovitsj: zeven hoofdstukken van een zelfde geschiedenis	Лела Зечковић, Roel Schuyt	Амстердам: De Bezige Bij	147 144
немачки	1983.	Ein Grabmal für Boris Dawidowitsch: Sieben Kapitel ein und derselben Geschichte	Ilma Rakusa	Минхен, Цирих: R. Piper & Co. Verlag	163
	1986.			Франкфурт: Suhrkamp Verlag	157
	2004, 2014.			Минхен: Carl Hanser Verlag	192
дански	1983.	En Grav til Boris Davidovič: syv kapitler af en fælles historie	Gunnar Nissen	Орхус: Husets Forlag	153
шпански	1983.	Una tumba para Boris Davidovich: siete capítulos de una misma historia	Pilar Gil Cánovas	Барселона: Seix Barral	142
	2003, 2016.	Una tomba per a Boris Davidovič: set capítols d'una sola història comuna	Симона Шкрабец	Барселона: Angle Editorial	152
	2006.	Una tumba para Boris Davidovich: siete capítulos de una misma historia	Невенка Васиљевић	Барселона: El Acantilado	185
норвешки	1984.	Et gravmæle for Boris Davidovitsj: syv kapitler av en felles historie	Svein Mønnesland	Осло: Aschehoug Co.	150
шведски	1985, 1990.	En grav för Boris Davidovitj	Adolf Dahl	Стокхолм: Brombergs Bokförlag	207
хебрејски	1985.	Macevet kever leBoris Davidovic: Shiv’a prakim shebehistoria meshutefet	Dina Katan Ben-Zion	Тел Авив: Adam Moci’im Laor	148
португалски	1987.	Um túmulo para Boris Davidovitch: sete capítulos de uma mesma história	Heloisa Jahn	Сао Пауло: Companhia Das Letras	150
румунски	1988.	Criptă pentru Boris Davidovici: Şapte capitole ale unei şi-aceleeaşi istorii	Simeon Lăzăreanu	Нови Сад: Editura Libertatea	130
	1992.			Темишвар: Editura de Vest	132
	2006.	Criptǎ pentru sufletul lui Boris Davidovici: şapte capitole ale aceleiaşi istorii	Slaviţa Cǎrmǎzan, Ioan Cǎrmǎzan	Темишвар: Uniunea Sârbilor din România	151
	2009.	Criptă pentru Boris Davidovici: şapte capitole ale uneia şi aceleiaşi istorii	Simeon Lăzăreanu	Букурешт: Editura Polirom	240
русински	1988.	Крипта за Бориса Давидовича: седем поглавя єдней заєднїцкей повисци	Наталия Канюх	Нови Сад: Руске слово	127
чешки	1988.	Hrobka pro Borise Davidoviče: (sedm kapitol téhož příběhu)	Drahomíra Novotná	Келн: Index	157
	1995.	Hrobka pro Borise Davidoviče	Dušan Karpatský, Milada Nedvědová	Праг: Mladá fronta	320
пољски	1989.	Nagrobek dla Borysa Dawidowicza: siedem rozdziałów jednej historii	Ludwig Ring	Варшава: Studencka Oficyna Literatów i Dysydentów	72
	1989.	Grobowiec dla Borysa Dawidowicza: siedem rozdziałów jednej wspólnej historii	Kazimierz Żórawski	Варшава: Niezależna Oficyna Wydawnicza	88
	2005.	Grobowiec dla Borysa Dawidowicza: siedem rozdziałów wspólnej historii	Danuta Cirlić-Straszyńska	Воловјец: Wydawnictwo Czarne	184
украјински	2000.	Гробниця для Бориса Давидовича: сім глав однієї спільної повісті	Алла Татаренко	Лавов: Класика	141
	2008.			Лавов: ЛА Піраміда	300
кинески	2002.	Hongmu bing xiaodao	Wang Youci	Тајпеј: Xiao zhi tang wen hua shi ye you xian gong si	208
	2014.	达维多维奇之墓		Пекинг: 中信出版社	?
корејски	2003.	Boris Davidovičui mudeom: ilgopjangeuro guseongdeon han pyeonui janhokgeuk	Cho Jun Rae	Сеул: Chaeksesang / Bookworld	226
каталонски	2003, 2016.	Una tomba per a Boris Davidovič: set capítols d'una sola història comuna	Симона Шкрабец	Манреса: Angle Editorial	152
македонски	2005.	Гробницата за Борис Давидович: седум поглавја на една заедничка повест	Виолета Пирузе-Тасевска	Скопље: Култура	160
бугарски	2007.	Гробница за Борис Давидович	Александра Ливен	Софија: Балкани	226
галицијски	2010.	Unha tumba para Boris Davídovich: sete episodios dunha mesma historia	Jairo Dorado Cadilla	Кангас: Rinoceronte	150
персијски	2015.	گورخانه ای برای بوریس داویدویچ – هفت گفتار از یک سرنوشت مشترک Gurhanei baraje Boris Davidovič - Haft goftar az jek sarnevešt-e moštarak	Ebtehaj Navaey	Техеран: Nika	192
естонски	2016.	Boriss Davidovitši hauakamber: Seitse peatükki ühist ajalugu	Hendrik Lindepuu	Талин: Kultuurileht	104

Види још

• Централна Европа (роман)

Литература

• D. Киш - Горки талог искуства, Просвета. 2007. ISBN 978-86-07-01721-8.
• Б. Кривокапић − Треба ли спалити Киша?, Глобус, 1980.
• D. Киш − Час анатомије, Архипелаг. 2012. ISBN 978-86-523-0040-2.
• С. Шишков − Košava in a Coffee Pot: The Danilo Kiš Affair, Cross Currents br. 6, 1987. (pristupljeno 2. 9. 2016) (jezik: engleski)
• Vijesti – Pripovijedanje i dokumentarnost u „Grobnici za Borisa Davidoviča“ (1. deo, 2. deo), pristupljeno 29. 9. 2016.

Spoljašnje veze

• Priča Grobnica za Borisa Davidoviča
• Audio-pripovetka Nož sa drškom od ružinog drveta (čita: Predrag Miki Manojlović)
• Prevod zapisa Žaka Furnijea o isleđivanju rabina Baruha (jezik: engleski) (pristupljeno 24. 10. 2016)