Antibiotik

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Testiranje podložnosti bakterije Staphylococcus aureus na antibiotike putem difuzionog testa na agaru – antibiotici se šire difuzijom i inhibiraju rast S. aureus, čime se formiraju zone inhibicije.

Antibiotici predstavljaju grupu hemijskih jedinjenja koja usporavaju rast ili uništavaju mikroorganizme, u prvom redu bakterije, na takav način koji nije (u propisanim dozama) štetan po domaćina.[1][2][3][4][5] Antibiotici mogu bilo da ubiju ili da inhibiraju rast bakterija. Nekoliko antibiotika je isto tako efektivno protiv gljivica i protozoa, a neki su toksični za ljude i životinje, čak i kad se koriste u terapeutskoj dozi. Antibiotici nisu efektivni protiv virusa kao što su prehlada ili influenca, i mogu da budu štetni ako se neprimereno koriste.

Antibiotici su proizveli revolucionarne promene u medicini 20. veka, i zajedno sa vakcinacijom su skoro doveli do iskorenjivanja bolesti kao što je tuberkuloza u razvijenom svetu. Njihova efektivnost i dostupnost dovode do prekomerne upotrebe, posebno pri uzgoju marve, što podstiče bakterije da razviju otpornost. To je dovelo do široko rasprostranjenih problema sa antimikrobnom i antibiotičkom otpornošću,[traži se izvor] do te mere da je Svetska zdravstvena organizacija klasifikovala antimikrobnu otpornost kao „ozbiljnu pretnju [koja] više nije predviđanje za budućnost, ona se događa u stvarnosti u svakom regionu sveta i ima potencijal da utiče na svakog, nezavisno od uzrasta, u svakoj zemlji“.[6]

Era antibakterijske hemoterapije je započela otkrićem arsfenamina, koji su Alfred Bertejm i Paul Erlih sintetisali 1907, i koji je korišten za tretman sifilisa.[7][8] Prvi sistemski aktivni antibiotik, prontosil je otkrio Gerhard Domag 1933,[8][9]za šta mu je dodeljena Nobelova nagrada 1939. godine[10]

Ponekad se termin antibiotik koristi za svaku supstancu koja se primenjuje protiv mikroba,[11] sinonimno sa antimikrobnim agensom.[12] Neki izvori prave razliku između antibakterijala i antibiotika; antibakterijali se koriste u sapunima i sredstvima za čišćenje, ali ne kao lekovi.[13] Ovaj članak tretira te termine kao sinonime, i sledi najšire zastupljenu definiciju da su antibiotici supstance koje se koriste protiv bakterija.

Medicinska upotreba[uredi | uredi izvor]

Farmakodinamika[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Antimikrobna farmakodinamika

Uspešan ishod antimikrobne terapije antibakterijskim jedinjenjima zavisi od nekoliko faktora. Oni obuhvataju odbrambene mehanizme domaćina, lokaciju infekcije, i farmakokinetička i farmakodinamička svojstva antibakterijskog agensa.[18] Baktericidna aktivnost antibakterijskih agenasa može da bude zavisna od bakterijske faze rasta. Neophodni prerekvizit je obično tekuća metabolička aktivnost i deoba bakterijskih ćelija.[19] Ti nalazi su bazirani na laboratorijskim studijama. U kliničkom okruženju je isto tako pokazano da su neophodni za eliminaciju bakterijske infekcije.[18][20] Pošto aktivnost antibakterijskih agenasa frekventno zavisi od njihove koncentracije,[21] in vitro karakterizacija antibakterijske aktivnosti normalno uključuje određivanje minimalne inhibitorne koncentracije i minimalne baktericidne koncentracije antibakterijskog agensa.[18][22] Da bi se predvideo klinički ishod, antimikrobna aktivnost antibakterijskog agensa se obično kombinuje sa njegovim farmakokinetičkim profilom, i grupa farmakoloških parametara se koristi kao indikator efikasnosti leka.[23][24]

Klase[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Spisak antibiotika
Molekulske mete antibiotika u bakterijskoj ćeliji

Antibakterijski antibiotici se obično klasifikuju na bazi njihovog mehanizma dejstva, hemijske strukture, ili spektra aktivnosti. Većina njih je usredsređena na bakterijske funkcije ili procese rasta.[25] Oni čija meta je bakterijski ćelijski zid (penicilini i cefalosporini) ili ćelijska membrana (polimiksini), ili oni koji ometaju esencijalne bakterijske enzime (rifamicini, lipiarmicini, hinoloni, i sulfonamidi) imaju baktericidno dejstvo. Oni čiji cilj je proteinska sinteza (makrolidi, linkosamidi i tetraciklini) su obično bakteriostatični (izuzev baktericidnih aminoglikozida).[26] Dalja kategorizacija je bazirana na njihovoj ciljnoj specifičnosti. Antibakterijski antibiotici „uskog spektra“ deluju na specifične tipove bakterija, kao što su Gram-negativne ili Gram-pozitivne bakterije, dok antibiotici širokog spektra utiču na širok opseg bakterija. Nakon 40-godišnjeg zastoja u otkrivanju nove klase antibakterijskih jedinjenja, četiri nove klase antibakterijskih antibiotika su dospele do kliničke primene[27]: ciklični lipopeptidi (kao što je daptomicin), glicilciklini (kao što je tigeciklin), oksazolidinoni (kao što je linezolid), i lipiarmicini (kao što je fidaksomicin).[28][29]

Proizvodnja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Proizvodnja antibiotika

Zahvaljujući napretku medicinske hemije, većina modernih antibakterijskih agenasa su polusintetičke modifikacije raznih prirodnih jedinjenja.[30] Oni obuhvataju, na primer, beta-laktamske antibiotike, predstavnici kojih su penicilini (proizvodi gljiva iz roda Penicillium), cefalosporini, i karbapenemi. Jedinjenja koja se još uvek dobijaju izolacijom iz živih organizama su aminoglikozidi, dok su drugi antibakterijski agensi — na primer, sulfonamidi, hinoloni, i oksazolidoni — proizvode putem hemijske sinteze. U skladu s tim, mnoga antibakterijska jedinjenja se klasifikuju na bazi njihovog hemijskog/biosintetičkog porekla u prirodne, polusintetičke i sintetičke. Jedan drugi klasifikacioni sistem je baziran na biološkoj aktivnosti; u toj klasifikaciji, antibakterijski agensi se dele u dve široke grupe sledstveno njihovom biološkom efektu na mikroorganizme: baktericidne agense koji ubijaju bakterije, i bakteriostatičke agense koji usporavaju ili zaustavljaju bakterijski rast. Mnoga antibakterijska jedinjenja su relativno mali molekuli sa molekulskom težinom od manje od 2000 atomskih jedinica mase.

Još od vremena prvih pionirskih napora Floreja i Čejna 1939, značaj antibiotika, uključujući antibakterijska sredstva, za medicinu je doveo do intenzivnih istraživanja proizvodnje antibakterijskih agenasa na velikim skalama. Nakon testiranja antibakterijskih agenasa na širokom opsegu bakterija, proizvodnja aktivnih jedinjenja se izvodi koristeći fermentaciju, obično u strogo aerobnim uslovima.[31]

Administracija[uredi | uredi izvor]

Oralni antibiotici se uzimaju putem usta, dok se intravenozna administracija može koristiti u ozbiljnijim slučajevima, kao što su duboko ukorenjene sistemske infekcije. Antibiotici se isto tako mogu ponekad dozirati topikalno, na prime putem kapi za oči ili ulja.

Topikalni antibiotici su:[32]

Dok topikalni lekovi koji deluju kao komedolitici, kao i antibiotici su:

Nuspojave[uredi | uredi izvor]

Zdravstvene poruke poput ove podstiču pacijente da razgovaraju sa svojim doktorom o bezbednosti korišćenja antibiotika.

Antibiotici se testiraju za brojne moguće negativne efekte na ljudima i drugim sisarima pre nego što se odobri njihova klinička primena. Oni se obično smatraju bezbednim, i većina njih je dobro tolerisana. Međutim, pojedini antibiotici su bili vezani za opseg štetnih nuspojava.[33] Nuspojave su u opsegu od blagih do veoma ozbiljnih u zavisnosti od korištenog antibiotika, ciljnih mikrobnih organizama, i individualnog pacijenta. Bezbednosni profili novijih lekova često nisu dobro poznati, za razliku od onih sa dugom istorijom primene.[33] Nepoželjna dejstva su u opsegu od groznice i mučnine do znatnih alergijskih reakcija, uključujući fotodermatitis i anafilaksu. Česta nuspojava je dijareja, koja je posledica poremećaja kompozicije intestinalne flore, što može da dovede od prekomernog rasta patogenih bakterija, kao što je Clostridium difficile.[34] Antibakterijski agensi isto tako mogu da utiču na vaginalnu floru, te mogu da dovedu do prekomernog rasta kvasce iz roda Candida u vulvo-vaginalnoj oblasti.[35] Dodatne nuspojave mogu da proizađu iz interakcije sa drugim lekovima, kao što je povećani rizik od povrede tetiva usled administracije hinolonskih antibiotika sa sistemskim kortikosteroidom. Neki naučnici smatraju da neselektivna upotreba antibiotika menja mikrobiotu domaćina i to je bilo povezano sa hroničnim bolestima.[36][37]

Međusobne interakcije lekova[uredi | uredi izvor]

Pilule za kontrolu rađanja[uredi | uredi izvor]

Većina studija pokazuje da antibiotici ne ometaju dejstvo kontraceptivnih pilula.[38] Takve kliničke studije pokazuju da je antibioticima uzrokovana stopa neuspeha kontraceptivnih pilula veoma niska (oko 1%).[39] U slučajevima gde se sumnja da antibakterijska sredstva utiču na efikasnost pilula za kontrolu rađanja, kao što je kod antibiotika širokog opsega rifampicina, moguće je da dolazi do povećanja aktivnosti hepatičkih enzima jetre, koji uzrokuju ubrzani raspad aktivnih sastojaka pilule.[38] Uticaji na intestinalnu floru, koji mogu da dovedu do umanjene apsorpcije estrogena u crevima, isto tako su predloženi, mada su takve sugestije neuverljive i kontroverzne.[40][41] Lekari preporučuju da se dodatne kontraceptivne mere preduzmu tokom terapije u kojoj se koriste antibiotici za koje se sumnja da formiraju interakcije sa oralnim kontraceptivima.[38]

Alkohol[uredi | uredi izvor]

Interakcije između alkohola i pojedinih antibiotika se mogu javiti. To može da uzrokuje nuspojave i umanjenu efektivnost antibiotičke terapije.[42][43]

„Razumno je da se izbegava konzumiranje alkohola kad se koriste lekovi. Međutim, malo je verovatno da umereno konzumiranje alkohola može da dovede do problema pri upotrebi većine uobičajenih antibiotika. Doduše, postoje specifični tipovi antibiotika pri čijoj upotrebi bi alkohol trebalo u izbegavati u potpunosti, zbog ozbiljnih nuspojava.“[3]

Stoga, potencijalni rizici od nuspojava i efektivnost zavise od tipa korišćenog antibiotika. Uprkos odsustva kategorične kontraindikacije, verovanje da alkohol i antibiotike nikad ne treba mešati je široko rasprostranjeno.

Antibiotici kao što su metronidazol, tinidazol, cefamandol, latamoksef, cefoperazon, cefmenoksim i furazolidon, uzrokuju hemijsku reakciju sličnu disulfiramu sa alkoholom putem inhibiranja njegovog razlaganja posredstvom acetaldehid dehidrogenaza|acetaldehid dehidrogenaze, što može da dovede do povraćanja, mučnine, i kratkoće daha.[3]

Drugi uticaji alkohola na aktivnost antibiotika obuhvataju promene aktivnosti enzima jetre koji razlažu antibiotska jedinjenja.[44] Dodatno, serumski nivoi bakteriostatičkih antibiotika doksiciklina i eritromicin sukcinata mogu da budu redukovani pri konzumaciji alkohola, što dovodi do umanjene efikasnosti i farmakoterapeutskog dejstva.[45]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pre pojave hemijskih preparata u borbi protiv infekcija izazvanih oportunim bakterijama korišćeni su, sa raznolikim rezultatima, preparati dobijeni od biljaka i plesni. Ovaj metod lečenja praktikovali su stari Grci a naročito stari Kinezi. Sa današnjeg stanovišta, jasno je da su neki od ovih preparata zaista u određenoj meri i bili efikasni. Naime, mnoge plesni imaju sposobnost da proizvode antibiotske supstance, ali je svakako jasno da su u prošlosti antički narodi ovo mogli da prihvate samo na intuitivnom nivou.

Početak 20. veka doneo je izvesne pomake. U nekim zemljama zapadne Evrope ali i tadašnje Rusije počela je primena bakteriofaga. Bakteriofazi predstavljaju viruse koji jednom uneti u telo domaćina počinju da napadaju ćelije bakterija ostavljajući telesne ćelije netaknutima. Ovo je bio izuzetan pomak. Do tada su pokušani tretmani agresivnim hemijskim agentima, kao što su to arsenik i trihnin, koji su, ukoliko izuzetno pažljivo dozirani, poboljšavali opšte stanje kod izvesnog broja pacijenata. Ipak, ovi agensi se nisu odlikovali selektivnom toksičnošću, za razliku od bakteriofaga koje nisu adverzno uticale na ćelije domaćina. Nedovoljno razumevanje tretmana bakteriofagama kao i nedosledni rezultati doveli su do gašenja ovog načina lečenja.

Upotreba hemijskih agenaca protiv patogena je započela sa nemačkim doktorom Paulom Erlihom (1854—1915). Erlih je nakon niza eksperimenata utvrdio da je sa određenom hemijskom toksivnošću moguće ubiti patogen, a pritom ne ubiti domaćina. On je 1904. otkrio da je upotrebom hemijskog jedinjenja tripan moguće umanjiti mogućnost pojave ili nivoa ispoljavanja bolesti Afričko spavanje (tada nije bilo poznato da je cece muva uzročnik bolesti). On je takođe otkrio da upotrebom arsfenamina je moguće lečiti pacijente obolele od sifilisa. Godine 1910. jedinjenje arsfenamina je proizvedeno za tržište pod imenom Salvarsan.

Jedna od najpoznatijih priča vezanih za otkrića u ovoj oblasti je sigurno ono vezano sa otkriće penicilina. 1896. 21-godišnji francuski student medicine Ernest Dišen je izučavao gljivu Penicillium chrysogenum. On je otkrio moguća pozitivna dejstva ove gljive i želeo je da izučava njene mogućnosti. Međutim u to vreme nije bilo dovoljno novca za finansiranje, i pomoć koju je tražio od Pasterovog instituta je ostala ignorisana, i ideja o upotrebi gljive u medicinske svrhe je odbačena. Godine 1923. doktor iz Kostarike Pikado Tvajt je takođe izučavao ovu gljivu i nakon nekoliko eksperimenata utvrdio da poseduje antibiotičko dejstvo.

Međutim slučajnim srećnim okolnostima otkriće penicilina kao antibiotika se pripisuje škotskom naučniku Aleksanderu Flemingu, koji je 1928. godine otkrio direktno dejstvo penicilina kao antibiotika na uzorku Stafilokoke bakterije koju je držao u Petrijevom tanjiriću. Tanjirić je bio ispunjen Stafilokokama koje su pokrile dno tanjirića. Na mestima gde je dodao penicilin, pojavili su se čisti krugovi na dnu tanjirića. On je time zaključio da penicilin ima inhibitorno dejstvo na razvoj bakterije. Međutim on je mislio da antibiotik nije u stanju da preživi dovoljno dugo u čovečijem telu i time je neefektivan i odbacio mogućnost penicilina kao antibiotika.

Ovo se sve promenilo 1939. godine kada je australijski naučnik Hauard Flori na Oksfordskom univerzitetu nakon serije eksperimenata utvrdio da je antibiotik dovoljno jak da preživi u čovečijem sistemu, a pritom zadrži svoje antibiotske mogućnosti i aktivno deluje protiv patogena. Pionirskim radom Florija, ali i Fleminga i Ernsta Čejna počela je masovna proizvodnja i primena penicilina, prvog efikasnog antibiotika.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Molekularni model penicilina iz 1945. godine, autor: hemičarka Doroti Hodžkin.

U početku, termin antibiotik odnosio se isključivo na supstance koje su proizvod metabolizma drugih mikroorganizama koje imaju bakteriostatski ili baktericidan efekat, selektivnu toksičnost,[46] relativnu bezopasnost po domaćina i strukturnu stabilnost da u telu istog mogu da se zadrže dovoljno dugo da proizvedu poželjne efekte.

Da bi hemijski agent bio u potpunosti efektivan, on mora posedovati selektivnu toksičnost, tj. mora biti sposoban da potpuno uništi patogen, a da pritom ima malo štetnog efekta na domaćina ili da ga nema uopšte. Nivo selektivne toksičnosti može biti izražen u obliku

  • terapeutske doze, odnosno količine hemijskog agenta neophodnog za datu infekciju
  • toksične doze, odnosno količine agenta u krvi koji nije štetan po domaćina.

Ova inicijalna definicija doživela je izvesno proširenje. Od vremena kada je britanska hemičarka Doroti Hodžkin dala hemijsku strukturu penicilina, počela je proizvodnja hemijski modifikovanih antibiotika. Utoliko je i spomenuta definicija proširena i na polu-sintetske ali i na (retke) sintetske antibiotike.

Antibiotici deluju samo i isključivo na bakterije, gram pozitivne i gram negativne, ali nemaju nikakvog uticaja na viruse. Neki deluju i na gljivice.

Striktno govoreći, lekovi koji su u potpunosti dobijeni sintetski putem (streptomicin) se nazivaju hemoterapeutici, ali se danas termin antibiotici koristi za sve antibakterijske lekove, bez obzira na način dobijanja.

Mehanizam delovanja[uredi | uredi izvor]

Antibiotik može da ošteti patogen na nekoliko načina. Antibiotici sa veoma visokim stepenom selektivnosti (tj. oni koji imaju afinitet ka samo jednoj ili dve bakterije) deluju protiv patogena tako što zaustavljaju sintezu ćelijskog zida toga patogena, bez koga on ne može da funkcioniše.[47] U ovu grupu antibiotika spadaju penicilini, cefalosporini i vankomicini.[48]

Antibiotici takođe mogu da se vežu za ribozome patogena. Ribozomi su mesto sinteze proteina. Vezivanjem antibiotika za ribozom sprečava se sinteza proteina tog patogena, i dolazi do pogrešnog čitanja amino kiselina, i na taj način antibiotik sprečava funkcionisanje patogena. U ovu grupu antibiotika spadaju gentamicin, hloramfenikol, tetraciklin, i eritromicin.

Inhibicija sinteze ćelijskog zida[uredi | uredi izvor]

Ova grupa antibiotika inhibira, odnosno zaustavlja stvaranje veza peptidoglikena u ćelijskom zidu patogena. Ova inhibicija se ostvaruje aktiviranjem enzima koji kida veze peptidoglikena, i na taj način dolazi do degradacije zida. u ovu grupu spadaju:

Inhibicija sinteze proteina[uredi | uredi izvor]

Streptomicin

Inhibicija sinteze proteina znači da dolazi do prekida regularne aktivnosti delovanja ribozoma. Grupa antibiotika koji deluju na ovaj način su:

Inhibicija sinteze nukleinskih kiselina[uredi | uredi izvor]

Ova grupa antibiotika deluje tako što ili direktno degradira DNK i RNK molekule, ili se vezuje na enzime koji upravljaju DNK replikacijom, tipa DNK polimeraza I. Ovu grupu antibiotika čine:

Inhibicija metabolizma[uredi | uredi izvor]

Metabolizam je jedan od najvažnijih procesa svih organizama, pomoću kojeg ćelije dolaze do energije za razne druge procese. U slučaju da dođe do degradacije enzima koji učestvuju u metabolizmu, ćelije su nesposobne za normalno funkcionisanje. U ovu grupu antibiotika spadaju:

Narušavanje jonskog balansa[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ur. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 izd.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  2. ^ Parker et al. 2006.
  3. ^ a b v „Antibiotics”. NHS. 5. 6. 2014. Pristupljeno 17. 1. 2015. 
  4. ^ „Factsheet for experts”. European Centre for Disease Prevention and Control. Arhivirano iz originala 21. 12. 2014. g. Pristupljeno 21. 12. 2014. 
  5. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 54. ISBN 86-331-2075-5. 
  6. ^ „WHO's first global report on antibiotic resistance reveals serious, worldwide threat to public health”. The World Health Organization. 30. 4. 2014. Pristupljeno 21. 12. 2014. 
  7. ^ Williams KJ (2009). „The introduction of 'chemotherapy' using arsphenamine - the first magic bullet”. J R Soc Med. 102 (8): 343—8. PMC 2726818 Slobodan pristup. PMID 19679737. doi:10.1258/jrsm.2009.09k036. 
  8. ^ a b Goodman & Gilman 1941, str. 134
  9. ^ Aminov RI (2010). „A brief history of the antibiotic era: lessons learned and challenges for the future”. Front Microbiol. 1: 134. PMC 3109405 Slobodan pristup. PMID 21687759. doi:10.3389/fmicb.2010.00134 Slobodan pristup. 
  10. ^ „Physiology or Medicine 1939 – Presentation Speech”. Nobel Foundation. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  11. ^ American Heritage® Dictionary of the English Language, 5th edition. 2011. 
  12. ^ Mosby's Medical Dictionary, 8th Edition. Elsevier. 2009. 
  13. ^ „General Background: Antibiotic Agents”. Alliance for the Prudent Use of Antibiotics. Arhivirano iz originala 14. 12. 2014. g. Pristupljeno 21. 12. 2014. 
  14. ^ Rogers RS, Seehafer JR, Perry HO (1982). „Treatment of cicatricial (benign mucous membrane) pemphigoid with dapsone”. J. Am. Acad. Dermatol. 6 (2): 215—23. PMID 7037880. doi:10.1016/S0190-9622(82)70014-3. 
  15. ^ Kırkıl C. Long-term results of nonoperative treatment for uncomplicated acute appendicitis. The Turkish journal of gastroenterology. 2014-08;25:393–397.
  16. ^ Wilson W, Taubert KA, Gewitz M, Lockhart PB, Baddour LM, Levison M, Bolger A, Cabell CH, Takahashi M, Baltimore RS, Newburger JW, Strom BL, Tani LY, Gerber M, Bonow RO, Pallasch T, Shulman ST, Rowley AH, Burns JC, Ferrieri P, Gardner T, Goff D, Durack DT (2007). „Prevention of infective endocarditis: guidelines from the American Heart Association: a guideline from the American Heart Association Rheumatic Fever, Endocarditis, and Kawasaki Disease Committee, Council on Cardiovascular Disease in the Young, and the Council on Clinical Cardiology, Council on Cardiovascular Surgery and Anesthesia, and the Quality of Care and Outcomes Research Interdisciplinary Working Group”. Circulation. 116 (15): 1736—54. PMID 17446442. doi:10.1161/CIRCULATIONAHA.106.183095. „American Heart Association Rheumatic Fever” 
  17. ^ Zadik Y, Findler M, Livne S, Levin L, Elad S (2008). „Dentists' knowledge and implementation of the 2007 American Heart Association guidelines for prevention of infective endocarditis”. Oral Surg Oral Med Oral Pathol Oral Radiol Endod. 106 (6): e16—9. PMID 19000604. doi:10.1016/j.tripleo.2008.08.009. 
  18. ^ a b v Pankey GA, Sabath LD (2004). „Clinical relevance of bacteriostatic versus bactericidal mechanisms of action in the treatment of Gram-positive bacterial infections”. Clin Infect Dis. 38 (6): 864—870. PMID 14999632. S2CID 13097972. doi:10.1086/381972. 
  19. ^ Mascio CT, Alder JD, Silverman JA (2007). „Bactericidal action of daptomycin against stationary-phase and nondividing Staphylococcus aureus cells”. Antimicrob. Agents Chemother. 51 (12): 4255—60. PMC 2167999 Slobodan pristup. PMID 17923487. doi:10.1128/AAC.00824-07. 
  20. ^ Pelczar, M.J, Chan, E.C.S. and Krieg, N.R. (1999) "Host-Parasite Interaction; Nonspecific Host Resistance", In: Microbiology Concepts and Applications, 6th ed, McGraw-Hill Inc, New York, U.S.A. pp. 478–479.
  21. ^ Rhee KY, Gardiner DF (2004). „Clinical relevance of bacteriostatic versus bactericidal activity in the treatment of gram-positive bacterial infections”. Clin. Infect. Dis. 39 (5): 755—6. PMID 15356797. doi:10.1086/422881. 
  22. ^ Wiegand I, Hilpert K, Hancock RE (2008). „Agar and broth dilution methods to determine the minimal inhibitory concentration (MIC)of antimicrobial substances”. Nature Protocols. 3 (2): 163—175. PMID 18274517. S2CID 3344950. doi:10.1038/nprot.2007.521. 
  23. ^ Spanu T, Santangelo R, Andreotti F, Cascio GL, Velardi G, Fadda G (2004). „Antibiotic therapy for severe bacterial infections: correlation between the inhibitory quotient and outcome”. Int. J. Antimicrob. Agents. 23 (2): 120—8. PMID 15013036. doi:10.1016/j.ijantimicag.2003.06.006. 
  24. ^ Sharma, K. K.; Sangraula, H.; Mediratta, P. K. (2002). „Some new concepts in antibacterial drug therapy” (PDF). Indian Journal of Pharmacology. 34 (6): 390—396. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 07. 2015. g. Pristupljeno 13. 11. 2008. 
  25. ^ Calderon CB, Sabundayo BP . Antimicrobial Classifications: Drugs for Bugs. In Schwalbe R, Steele-Moore L, Goodwin AC. Antimicrobial Susceptibility Testing Protocols. CRC Press. Taylor & Frances group. 2007. ISBN 978-0-8247-4100-6.
  26. ^ Finberg RW, Moellering RC, Tally FP, et al. (2004). „The importance of bactericidal drugs: future directions in infectious disease”. Clin. Infect. Dis. 39 (9): 1314—20. PMID 15494908. S2CID 1698213. doi:10.1086/425009. 
  27. ^ Butler, Mark S.; Blaskovich, Mark A.; Cooper, Matthew A. (2013). „Antibiotics in the clinical pipeline in 2013”. The Journal of Antibiotics. 66 (10): 571—591. PMID 24002361. S2CID 151372. doi:10.1038/ja.2013.86. 
  28. ^ Cunha BA. Antibiotic Essentials 2009. Jones & Bartlett Learning. ISBN 978-0-7637-7219-2. str. 180,.for example.
  29. ^ Srivastava A, Talaue M, Liu S, Degen D, Ebright RY, Sineva E, Chakraborty A, Druzhinin SY, Chatterjee S, Mukhopadhyay J, Ebright YW, Zozula A, Shen J, Sengupta S, Niedfeldt RR, Xin C, Kaneko T, Irschik H, Jansen R, Donadio S, Connell N, Ebright RH (2011). „New target for inhibition of bacterial RNA polymerase: 'switch region'”. Curr. Opin. Microbiol. 14 (5): 532—43. PMC 3196380 Slobodan pristup. PMID 21862392. doi:10.1016/j.mib.2011.07.030. 
  30. ^ „Antibacterial natural products in medicinal chemistry--exodus or revival?”. Angew. Chem. Int. Ed. Engl. 45 (31): 5072—129. 2006. PMID 16881035. doi:10.1002/anie.200600350.  Pronađeni su suvišni parametri: author-name-list parameters (pomoć); |first2= zahteva |last2= u Authors list (pomoć); |first3= zahteva |last3= u Authors list (pomoć)
  31. ^ Andrew 2013, str. 305.
  32. ^ „Topical Antibiotics”. Arhivirano iz originala 08. 08. 2014. g. Pristupljeno 23. 7. 2014. 
  33. ^ a b Slama TG, Amin A, Brunton SA, et al. (2005). „A clinician's guide to the appropriate and accurate use of antibiotics: the Council for Appropriate and Rational Antibiotic Therapy (CARAT) criteria”. Am. J. Med. 118 Suppl 7A (7): 1S—6S. PMID 15993671. doi:10.1016/j.amjmed.2005.05.007. 
  34. ^ „Antibiotic-Associated Diarrhea - All you should know”. 23. 2. 2023. Arhivirano iz originala 25. 04. 2015. g. Pristupljeno 28. 12. 2014. 
  35. ^ Pirotta MV, Garland SM (2006). „Genital Candida species detected in samples from women in Melbourne, Australia, before and after treatment with antibiotics”. J Clin Microbiol. 44 (9): 3213—3217. PMC 1594690 Slobodan pristup. PMID 16954250. doi:10.1128/JCM.00218-06. 
  36. ^ Thacker, James D. (2012). „The law of unintended consequences and antibiotics”. Open Journal of Immunology. 02 (2): 59—64. doi:10.4236/oji.2012.22007. 
  37. ^ „Antibiotics and Chronic Liver Diseases”. Arhivirano iz originala 1. 5. 2017. g. Pristupljeno 5. 3. 2017. 
  38. ^ a b v Weaver K, Glasier A (1999). „Interaction between broad-spectrum antibiotics and the combined oral contraceptive pill. A literature review”. Contraception. 59 (2): 71—8. PMID 10361620. doi:10.1016/S0010-7824(99)00009-8. 
  39. ^ Weisberg, E. (1999). „Interactions between oral contraceptives and antifungals/antibacterials. Is contraceptive failure the result?”. Clin Pharmacokinet. 36 (5): 309—13. PMID 10384856. S2CID 25187892. doi:10.2165/00003088-199936050-00001. 
  40. ^ Hassan, T. (1987). „Pharmacologic considerations for patients taking oral contraceptives”. Conn Dent Stud J. 7: 7—8. PMID 3155374. 
  41. ^ Orme ML, Back DJ (1990). „Factors affecting the enterohepatic circulation of oral contraceptive steroids”. Am. J. Obstet. Gynecol. 163 (6 Pt 2): 2146—52. PMID 2256523. doi:10.1016/0002-9378(90)90555-L. Arhivirano iz originala 06. 07. 2017. g. Pristupljeno 5. 3. 2017. 
  42. ^ Lwanga, J; Mears, A; Bingham, J S.; Bradbeer, C S. (2008). „Do antibiotics and alcohol mix? The beliefs of genitourinary clinic attendees”. BMJ. 337: a2885. S2CID 58765542. doi:10.1136/bmj.a2885. 
  43. ^ „antibiotics-and-alcohol”. Arhivirano iz originala 30. 12. 2013. g. Pristupljeno 5. 3. 2017. , Mayo Clinic
  44. ^ „Antibiotics FAQ”. McGill University, Canada. Arhivirano iz originala 16. 2. 2008. g. Pristupljeno 17. 2. 2008. 
  45. ^ Stockley 2002
  46. ^ Amdur MO, Doull J, Klaassen CD (2001). Cassarett and Doull's Toxicology: The Basic Science of Poisons (6 izd.). New York: McGraw-Hill, Inc. ISBN 0071347216. 
  47. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  48. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ur. (2007). „34. Antibiotics and Antimicrobial Agents”. Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Parker, Alfred; Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-142280-2. Arhivirano iz originala 18. 11. 2011. g. Pristupljeno 18. 11. 2018. 
  • Stockley, IH (2002). Stockley's Drug Interactions (6th izd.). London: Pharmaceutical Press. 
  • Andrew, William (2013). Pharmaceutical Manufacturing Encyclopedia. Elsevier Science. str. 305. 
  • Mosby's Medical Dictionary, 8th Edition. Elsevier. 2009. 
  • American Heritage® Dictionary of the English Language, 5th edition. 2011. 
  • Goodman, Louis S.; Gilman, Alfred (1941). The Pharmacological Basis of Therapeutics. New York: Macmillan Publishing Co. 
  • Ursula Theuretzbacher: Mikrobiologie im klinischen Alltag. Erreger, Diagnostik, Therapie.. 2. izdanje, Kohlhammer, Stuttgart 1999/. 2005. ISBN 978-3-17-016665-3.
  • Claus Simon, Wolfgang Stille: Antibiotika-Therapie in Klinik und Praxis.. Schattauer. . Stuttgart. 1985. ISBN 978-3-7945-1970-5. 
  • Wolfgang Stille, Hans-Reinhard Brodt, Andreas H. Groll, Gudrun Just-Nübling: Antibiotika-Therapie.. 1. Nachdruck der 11. izdanje, Schattauer. . Stuttgart. 2006. ISBN 978-3-7945-2160-9. 
  • Heisig, P. (2004). „What's new in ketolides and oxazolidinones? Actions and resistance mechanisms”. Pharmazie in unserer Zeit. 33 (1): 10—19. PMID 14968708. doi:10.1002/pauz.200400050. , ISSN 0048-3664.
  • Radka Alexy, Klaus Kümmerer (2005). „Antibiotika in der Umwelt”. KA: Korrespondenz Abwasser, Abfall. 52 (5): 563—571. ISSN 1616-430X. .
  • M. Grote, C. Schwake-Anduschus, H. Stevens, R. Michel, T. Betsche and M. Freitag: Antibiotika-Aufnahme von Nutzpflanzen aus Gülle-gedüngten Böden – Ergebnisse eines Modellversuchs. In: Journal für Verbraucherschutz und Lebensmittelsicherheit. Journal für Verbraucherschutz und Lebensmittelsicherheit. 1 (1): 1661—5867.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), Birkhäuser, Basel 2006, ISSN 1661-5751 (Print). pp. (Online).
  • Hirakawa, Hidetada; Tomita, Haruyoshi (2013). „Interference of bacterial cell-to-cell communication: A new concept of antimicrobial chemotherapy breaks antibiotic”. Frontiers in Microbiology. 4: 114. PMC 3652290 Slobodan pristup. PMID 23720655. doi:10.3389/fmicb.2013.00114 Slobodan pristup. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антибиотик&oldid=27550502”