Bitka kod Dojranskog jezera (1918)

Bitka kod Dojranskog jezera
Deo Balkanskog fronta (Prvi svetski rat)
Istočni deo Dojranskog jezera kroz kojeg je išla i železnica Solun – Carigrad, sa planinom Belasica u pozadini
Vreme 18 — 19. septembar 1918. Mesto Dojransko jezero Kraljevina Srbija (danas Republika Severna Makedonija) Ishod pobeda Bugara
Sukobljene strane
Kraljevina Bugarska	Ujedinjeno Kraljevstvo Kraljevina Grčka Francuska
Komandanti i vođe
Vladimir Vazov Stefan Nerezov	Henri Vilson Džordž Miln
Jačina
35.000 vojnika	75.000 vojnika
Žrtve i gubici
9. plevenska divizija: 2.726 mrtvih	3.155 – 3.871 3.404 – 3.948 Ukupno: 6.559 – 7.819

Britansko vojno groblje kod Polikastra

Bitka kod Dojranskog jezera (18–19. septembar 1918) bila je treća bitka na tom mestu za vreme Prvog svetskog rata. Britansko-grčko-francuska vojska je 3 dana posle proboja srpske vojske kod Dobrog polja probala da proširi nastupanje Antante na solunskom frontu. Napad Antante je završen neuspehom i trećim porazom britanske vojske kod Dojrana.

Raspored

Pošto je srpska vojska izvršila proboj fronta na pravcu svog nadiranja i otpočela gonjenja kod Dobrog polja, general Franše d'Epere je 17. septembra 1918. saopštio komandantu britanske armije generalu Žoržu Milnu da su tom pobedom stvoreni povoljni uslovi za planirani prelazak britansko-grčkih divizija u ofanzivu u oblasti Dojranskog jezera, gde su front protiv Bugara držale britansko-grčke snage.

Britansko-grčki napad je bio usmeren protiv levog krila 1. bugarske armije sa obe strane Dojranskog jezera, odnosno protiv bugarske 9. divizije na položajima zapadno od jezera i 1. brigade 11. makedonske divizije severoistočno od jezera. Očekujući saveznički napad na tom sektoru fronta, general Nerezov je po dolasku na položaj komandanta 1. armije u junu 1918. godine, izvršio izvesne izmene u dotadašnjem rasporedu jedinica. Na levoj obali Vardara bila je ubačena Brdska divizija,{{napomena|Bugarska brdska divizija bila je formirana krajem 1917, najpre od 9 bataljona i kasnije povećana na 12 bataljona. Ona je jedno vreme bila u opštoj rezervi kod Skoplja, pa je u maju 1918. preuzela deo fronta 11. divizije istočno od Dojranskog jezera. U toku leta njoj je dodeljen deo fronta 9. divizije istočno od Vardara tako da je 9. diviziji skraćen front na 14 km, koja se pomerila na zapadne dojranske položaje (na desnoj obali Vardara i dalje se nalazila 5. divizija, koja je bila u sastavu bugarske 1. armije). Pošto je tako 9. diviziji skraćen front, komandant divizije general Vazov je rasporedio četiri puka u prvoj liniji, jedan puk u divizijskoj rezervi, dok je šesti puk bio u armijskoj rezervi pozadi divizijskog odseka. Divizija je na prvom položaju imala 12 a na drugom položaju 3 bataljona. Za odbranu divizijskog odseka grupisana su 123 artiljerijska oruđa.

Ceo kompleks položaja između Dojranskog jezera i Vardara bio je odlično utvrđen sa više linija rovova, pojasom žičanih prepreka, saobraćajnica, skloništa, baterijama pod betonskim kupolama i brojnim galerijama za smeštaj rezervi.

Sistem snabdevanja, osmatranja i veza bio je dobro organizovan. Na jugoistočnim padinama Blage planine, istočno od Dojranskog jezera, položaje je držala bugarska 1. makedonska brigada, koja je u svom sastavu imala šest bataljona i 24 artiljerijska oruđa. Njeni položaji su bili dobro utvrđeni, dok je utvrđenost položaja zapadno od jezera bila još bolja. U toku leta, neposredno pred ofanzivu, brigada je popunjena ljudstvom iz Bugarske da bi se povećala njena borbena pouzdanost. Bugari su na osnovu sistematskog avioizviđanja britanskog vazduhoplovstva i pojačane artiljerijske vatre, već 16. septembra zaključili da se može očekivati skori početak napada Antante u zoni Dojranskog jezera, pa su trupe stavljene u punu borbenu pripravnost.

General Miln je pripremio dva istovremena napada:

• glavni protiv bugarskih položaja zapadno od jezera (kod Bugara najutvrđenije mesto). Trupe na glavnom pravcu napada pod komandom komandanta britanskog 12. korpusa generala Henrija Vilsona bile su ovako grupisane: na levom krilu britanska 22. divizija, u centru britanska 83. brigada (brigadni štab sa jednim bataljonom pešadije i mitraljeskom četom), na desnom krilu grčka divizija „Serez", u opštoj rezervi francuski 2. puk Zuave i britanski korpusni konjički puk. Artiljerija za podršku sastojala se od 231 artiljerijskih oruđa (od brdskih do najtežih kalibara) kao i francuskog oklopnog voza
• pomoćni duž severoistočne obale jezera. Trupe su bile pod komandom komandanta britanskog 16. korpusa generala Brigsa, sačinjavale su: britanska 28. divizija i 228. brigada, zatim grčka divizija „Krit" i grčki 3. konjički puk. Za podršku ovih trupa grupisano je 89 artiljerijskih oruđa.

Odnos snaga

Britansko-grčko-francuske trupe su imale ukupno 44 pešadijskih bataljona, 10 konjičkih eskadrona i 320 artiljerijskih oruđa prema bugarskih 18 bataljona i 147 topova, tako da je opšti odnos snaga bio 2,4 : 1 u pešadiji i 2,2 : 1 u artileriji u korist saveznika. Na težištu napada taj odnos je bio još povoljniji za Antantu.

Britanske trupe, koje su se nalazile levo i desno od zone napada, takođe su izvršile pripreme da svojim aktivnim dejstvom i pogodnim grupisanjem artiljerije potpomognu napadnu grupaciju. Time je postignuta znatna gustina artiljerije na težištu napada, tako da je jedno opyđe dolazilo na oko 45 metara fronta. Neposredno pred početak ofanzive britanske trupe je zahtatila epidemija „španske groznice", koja se nepovoljno odrazila na njihovu borbenu sposobnost, jer su neki bataljoni bili toliko brojno oslabljeni da su imali svega 450 ljudi u stroju. Britanske trupe nisu imale dovoljno samopouzdanja zbog ranijih neuspeha na tim položajima (poraz u prvoj bitki na Dojranu (avgust 1916) i drugoj bitki na Dojranu (april-maj 1917)). Grci čije su jedinice bile bolje popunjene i čija je fizička sposobnost bila veća, krenuli su u borbu s nešto većim nadama na uspeh, ali bez neke jače odlučnosti.

Prvi napad

Posle snažne artiljerijske pripreme, pri čemu su masovno upotrebljavane granate sa otrovnim gasovima, napad je počeo 18. septembra 1918. u 5:08 časova. Prve uspehe postigla je divizija „Serez" generala Zimbrakakisa, koja je krenula u napad sa velikim poletom. Ona je brzo osvojila neprijateljski položaj između Male kurone i Dojranskog jezera. U 6 časova 1. puk je na desnom krilu zauzeo Dojran i vis Teton. Čas kasnije 2. puk je zauzeo kotu 340 i zarobio 700 Bugara, 1. puk je izvršio energičan prodor sve do visa Orb na oko 2 km severozapadno od Dojrana. Ali se posle snažnog bugarskog protivnapada pokolebao i povukao na sredokraću između Orba i Dojrana. Komandant divizije, smatrajući da je nemoguće održati te položaje, naredio je da se taj puk povuče na liniju Dojran — kota 340.

Napad 22. divizije generala Dankana izvršen je u tri kolone, od kojih je svaka po broju odgovarala pešadijskoj brigadi: na desnom krilu 67. brigada, u centru grčki 3. puk iz divizije „Serez", a na levom krilu 66. brigada. u drugom ešelonu se nalazila 77. brigada 26. divizije.

Sve tri kolone imale nepogodan teren za nastupanje, ipak njihov napad u početku dosta je obećavao. Sva tri bataljona 67. brigade probila su se kroz pojas obezbeđenja i mestimično uspela da se probiju u prvi rov glavnog položaja Bugara. Britanci se nisu dugo održali na osvojenom zemljištu, jer su ih Bugari uzastopnim protivnapadima potisnuli iz svojih rovova i prisilili na povlačenje. Grčki 3. puk je uspeo da zauzme i treću liniju rovova na glavnom položaju, prodrevši do položaja „Veren". Ali je usled velikih gubitaka njegov zamah oslabio, a vatra protivničke artiljerije postajala sve jača. U međuvremenu Bugari su preduzeli protivnapad i Grci su (ostavši bez zaštite svoje artiljerije) popustili. Oko 10 časova oni su napustili rov „Tange", ali su sve do popodne uporno branili susedne zauzete položaje. Levokrilna 66. brigada, koja je imala najvažniju ulogu u celom napadu, izvršila je dubok prodor. Kada se njen desnokrilni bataljon zapleo u žestoke borbe oko tačke „P-4" usled nedovoljne energije u nastupanju, ceo je plan bio doveden u pitanje. Žestoka borba oko tačke „P-4" je nastavljena i britanski delovi su uspeli da prodru u bugareke rovove. Izloženi unaskrsnoj vatri Bugara sa susednih položaja, uništeni su svi koji su se zadržali u rovovima. U obnovljenom napadu poginuo je komandant bataljona, a bataljon se raspao. Središnji bataljon je prodro sve do položaja „Mala dolina", ali je izgubio dve trećine svoga ljudstva. Komandant bataljona je pri tome poginuo. Treći (rezervni) bataljon uveden je u borbu na pravcv tačke „P-4", dok cu se ppethodna dva borila prsa u prsa sa Bvgarima. Ni njegov pokušaj da se ppobije napred nije uspeo. Ovaj bataljon, uprkos tome da je izgvbio trećinu cvor ljudstva, prošao je dosta bolje u poređenju s drugima, jer je posle povlačenja još bio sposoban da posedne odbranu svoje pozadne rovove.

Prema tome, napad dveju divizija završio se tako što je grčka divizija „Serez" zauzela predstražni i deo prvog položaja između Dojrana i kote 340, dok je 22. divizija zadržala samo tačku "0-6", koja se nalazila uz levi bok divizije. Divizija „Serez" zarobila je 683 a 22. divizija 67 ljudi. Obe divizije su pretrpele velike gubitke: sva tri bataljona 67. brigade su, praktično, prestala da postoje; 66. bpigada je izgubila 857 ljudi; 3. puk divizije „Serez" imao je 1.232 vojnika izbačena iz stroja, dok su gubici u ostalim delovima divizije bili neznatni. Ovako nepovoljan razvoj bitke zapadno od Dojrana uznemirio je savezničko komandovanje. General Miln je već u 9 časova pre podne komandantu 22. divizije stavio na raspolaganje 65. brigadu iz armijske rezerve, a zatim i 2. puk Zuave. On je u isto vreme naredio 27. diviziji da svoju brigadu iz rezerve prebaci na istočnu obalu Vardara u armijsku rezervu, umesto 65. brigade. Ali je odustao od tora kad mu je general d'Epere stavio na raspolaganje jedan puk iz grčke 14. divizije da se ne bi slabile savezničke snage na levoj obali Vardara, koje su takođe imale da pređu u napad čim se osete znaci povoljnog razvoja ofanzive kod Dojrana.

Napadu pomoćnih snaga na istočnoj obali Dojranskog jezera prethodili su dugi marševi, pošto su se položaji levog krila britanskog 16. korpusa nalazili na severozapadnim padinama planinskog lanca Kruše, a položaj neprijatelja na jugoistočnim padinama Blage planine. Između protovničkih pozicija, koje su u najbližoj tački bile udaljene gotovo 7 km, nalazila se ravnica, koju su obe strane kontrolisale samo patrolama. Uoči ofanzive, u vremenu od 2. do 18. septembra, grčko-britanske trupe su se neopaženo spustile u ravnicu. Grčka divizija „Krit" generala Spiliadesa, koja se nalazila na težištu napada, prikupila se noću 16. septembra u selima Bavoko i Popovo, gde je ostala do 18. septembra. Ona je imala zadatak da se u toku približavanja neprijateljskim predstražama kreće između sela Eatli i istočne obale jezera. Desno od divizije „Krit" trebalo je da nastupa 84. brigada generala Nisbota iz 28. divizije, sa zadatkom da štiti desno krilo Grka i nastupa ka selu Dervišli, dok su 85. brigada i konjica trebalo da se grupišu između sela Popova i jezera u korpusnoj rezervi. Napadne trupe je podržavala korpusna artiljerija od oko 89 oruđa. Veći deo britanske poljske arti- tiljerije određen je za podršku grčkih trupa.

Blagodareći temeljno izvršenim pripremama, svi pokreti su počeli u ranu zoru 18. septembra. Divizija „Krit", predvođena britanskim vodičima, krenula je u 3 časa noću. Njen prvi ešelon (9. i 29. puk) već je u 5:30 časova neopaženo izbio pred bugarske predstraže na liniji Kara Pazarli — Gevšekli. Bugarska osiguranja su se povukla, a njihova artiljerija je počela da tuče grčke kolone u pokretu. Britanska 84. brigada takođe je bila na maršu kao i sva artiljerija. Ali kako je artiljerija nešto zadocnila usled zakrčenosti puteva, grčki pukovi su preduzeli napad na glavni bugarski položaj između 7:30 i 8 časova, pre nego je bila izvršena artiljerijska priprema. Čim je počela borba, general Spiliades je sa svojim štabom prešao u selo Popovo da bi bio bliže svojim trupama, ali o tome nije obavestio komandanta britanske 28. divizije, pa je veza među njima bila prekinuta. Bugarska artiljerija je uspela da pokida telefonske veze između pešadijskih jedinica u napadu i poljske artiljerije, tako da su neke poljske baterije dejstvovale po svom nahođenju. Grci su uspeli da se ukline u bugarski položaj južno od sela Nikolića (9. puka), ali se nisu mogli održati na zauzetom zemljištu. Da bi zaštitili desno grčko krilo, delovi britanske 84. brigade preduzeli su nastupanje ka selu Dervišli, stigavši tamo u 13 časova. Artiljerija 28. divizije stavljena je na raspolaganje diviziji „Krit", sa zadatkom da od 14:30 do 15 časova izvrši novu pripremu jvriša grčkih trupa. Grci su preduzeli snažan juriš, prodirući kroz glavni položaj Bugara na padinama Blage planine. U međuvremenu, od rasprsnutih bugarskih granata, zapalila se suva trava na frontu 9. puka. Plamen se širio velikom brzinom. Čete zahvaćene plamenom su se pokolebale i odstupile nazad, povlačeći sa sobom i ostale jedinice. Trupe divizije „Krit" i 84. brigada, gonjene vatrom bugarskih topova, odstupile su preko polja nazad i u sumrak se zaustavile iza mosta železničke pruge u podnožju Kruše, pretrpevši osetne gubitke.

Prema tome, britansko-grčke trupe nisu izvršile svoje zadatke. One su uspele da osvoje samo razorenu varoš Dojran i pojas bugarskog predstražnog položaja od oko tri kilometra širine na zapadnoj obali Dojranskog jezera, pretrpevši pri tom velike gubitke.

Odziv štaba Centralnih sila u Skoplju

Kada je u štab Grupe armija u Skoplju, posle neprekidnog pristizanja izveštaja o slamanju bugarskih pukova na pravcu srpskog prodora, stigla vest o uspehu bugarske 1. armije, u bici kod Dojrana, general Šolc se ponadao da će moći da stabilizuje poljuljani deo fronta i tako zaustavi srpski prodor i slomi savezničku ofanzivu. U tom cilju je u štabu 11. armije, u Prilepu, održano savetovanje visokih nemačkih i bugarskih komandanata 18. septembra 1918, kome su prisustvovali načelnik štaba burarske Vrhovne komande general Gorgi Todorov, komandant nemačke 11. armije general Štojben, načelnik štaba Grupe armija pukovnik Šverin i načelnik štaba 11. armije potpukovnik Lemerhirt.

Drugi napad

Čim je saznao za rezultat prvog dana bitke kod Dojrana, general d'Epere je naredio da se napad ponovi i sutradan, 19. septembra 1918, insistirajući na tome da se mora uložiti sav napor da se iskoristi proboj na srpskom frontu• Na osnovu toga general Miln je naredio da 12. korpus izvrši napad 19. septembra ujutru, sa istim zadacima kao i prethodnog dana.

Komandant 12. korpusa je za ponovni napad imao na raspolaganju Serešku diviziju bez 3. puka, koji je usled pretrpljenih gubitaka morao biti povučen u rezervu i ojačanu 22. diviziju. Pošto su se 66. i 67. brigada usled velikih gubitaka mogle upotrebiti samo za držanje polaznih položaja, komandantu 22. divizije stavljena je na raspolaganje za napadno dejstvo 77. brigada 26. divizije, koja je prvog dana napada bila u korpusnoj rezervi, zatim 2. puk Zuava i 65. brigada, koja je bila izvučena u pozadinu zbog epidemije groznice. Napad britanske 22. divizije, koja je dobila zadatak da probije prvi položaj neprijatelja i zauzme liniju Gran kurone—Dolina—Mala dolina, od samog početka je uzeo nepovoljan tok. Pošto je Zuavski puk, koji je bio određen da napada na centru divizijskog rasporeda, potpao pod snažnu koncentričnu artiljerijsku vatru za vreme nastupanja prema polaznom položaju i pretrpeo ozbiljne gubitke, ljudstvo se rasulo po zabranima oko sela Daljek i nije mogao uzeti učešća u napadu. Usled toga došlo je do poremećaja u napadu i ostalih delova 22. divizije. 77. brigada je preduzela napad i do 10 časova njeni bataljoni su se uklinili u raspored neprijatelja i zauzeli visove Sugor, Tag i Fag. Budući da si bili usamljeni nisu mogli proširiti svoj uspeh. Bugari su izvršili protivnapad goneći svoje protivnike u stopu. Tek posle žilave borbe Britanci su uspeli da se udalje od svojih gonilaca, ali su pri tom imali velik broj poginulih, zarobljenih i ranjenih. Posle toga brigada se povukla na polazne položaje. Kada se saznalo da Zuavski puk neće moći uzeti učešća u napadu, komandant levokrilne 65. brigade naredio je da se odloži napad. Ali usled slabih veza 3. bataljon nije primio to naređenje, pa je u određeno vreme krenuo u napad. Pošto artiljerija, koja je bila obaveštena o odlaganju napada, nije menjala režim vatre, bataljon je izvršio juriš kroz zavesu sopstvene artiljerijske vatre i probio se napred bzz većih gubitaka. Budvći da je bataljon bio usamljen i izložen unakrsnoj vatri i protivnapadima Bugara, morao je da se povuče i da ponovo prođe preko prostora izloženog ubitačnoj vatri sopstvene artiljerije. Tom prilikom bataljon je pretrpeo velike rubitke. Na taj način, sve britanske trupe koje su toga dana učestvovale u napadu već su se oko 10:30 časova vratile na svoje polazne položaje. Sereška divizija, ojačana jednim bataljonom britanske 83. brigade, blagovremeno je preduzela napad sa položaja osvojenih prethodnog dana. Delovi 2. puka su uspeli, uprkos žilavom otporu Bugara, da prodru u odbrambene položaje kod Gran kurona. Ali kako su se u međuvremenu Britanci već bili povukli, Bugari su koncentrisali jake snage protiv Grka. Došlo je do ogorčene bliske borbe na položajima oko Hilta, u kojoj je jedan grčki bataljon desetkovan, pa se ceo puk, pošto su mu oba boka bila otkrivena, povukao sa Hilta. Zbog povlačenja 2. puka, 1. puk nije ni preduzimao napad, već je ostao na svom polaznom položaju. U 11 časova general Miln je, na predlog komandanta 12. korpusa, koji ga je obavestio o neuspehu i velikim gcbicima trupa, naredio da se napad na celom frontu obustavi. U dvodnevnoj borbi kod Dojrana Bugari su ispoljili veliku hrabrost i upornost u odbrani, vešto koristeći vatru i aktivna dejstva. Britanci i Grci su se hrabro borili, ali dejstvujući nejednovremeno, bez čvrstog međusobnog sadejstva i bez pravovremene dovoljne artiljerijske podrške, oni nisu mogli svoje napore i žrtve krunisati većim uspehom. Usled velikih rubitaka koje su pretrpele u dvodnevnim borbama (7.220 ljudi izbačeno iz stroja), britansko-grčke trupe su bile znatno oslabljene za nova napadna dejstva. Eugarske trupe su izgubile više od 3.000 ljudi, od kojih je oko 500 palo u zarobljeništvo. Od sveg osvojenog zemljišta, jedino je divizija „Serez" zadržala pojas od oko 3 km dubine na zpadnoj obali Dojranskog jezera, kao i razorenu varoš Dojran.

Gubici

U toku dvodnevne bitke kod Dojranskog jezera britanske trupe u sastavu 12. i 16. korpusa imale su izbačenih iz stroja: oficira 177, vojnika i podoficira 3565; grčke divizije: oficira 217, podoficira i vojnika 3311 i 2. puk Zuava: 62 čoveka. Bugarski gubici u bici kod Dojrana takođe su bili znatni: samo je 9. divizija izgubila 83 oficira i 2643 podoficira i vojnika. Ceni se da je 1. makedonska brigada imala oko 500 ljudi izbačenih iz stroja.

Dalji razvoj

General d'Epere je na osnovu primljenih infopmacija o početnim uspesima britansko-grčkih snaga oko 10 časova bio optimistički raspoložen, pa je u telefonskom razgovoru sa pomoćnikom štaba srpske Vrhovne komande pukovnikom Petrom Pešićem saopštio da je stanje u britanskoj vojsci dobro i da srpske trupe treba brže da napreduju. Kada je posle podne dobio obaveštenje od generala Milna o porazu kod Dojrana d’'Epere je izmenio svoje naređenje od 18. septembra. Tako je dao britansko-grčkoj vojsci da ne preduzima više opšti napad već samo da drži Bugare pod pretnjom napada, i time onemoguči prebaivanje bugarskih trupa na srpsko-francuski deo fronta gde je vršen proboj.

Kapitulacija Bugarske

Sa prodorom srspko-francuskih snaga u centru Solunskog fronta bugarska 2. armija je morala da se povlaći da bi držala liniju sa bugarskom 1. armijom koja se povlačila pred srpsko-francuskom vojskom. Britanska vojska je 27. septembra napredovala do reke Strumice koju je prešla 28. septembra. 12 dana nakon početka bitke za Dojransko jezero (29. septembra 1918) Bugarska je zbog poraza u bici kod Dobrog polja potpisala kapitulaciju.

Literatura

• Falls, C. (1935). Military Operations Macedonia, From the Spring of 1917 to the End of the War. History of the Great War Based on Official Documents by Direction of the Historical Section of the Committee of Imperial Defence. II (IWM and Battery Press 1996 izd.). Nashville, TN: HMSO. str. 135—137. ISBN 978-0-89839-243-2. 
• Opačić, Petar (1980). Solunska ofanziva 1918. Vojnoistorijski Institut Beograd. 
• Falls, C. (1933). Military Operations Macedonia: From the Outbreak of War to the Spring of 1917. History of the Great War Based on Official Documents by Direction of the Historical Section of the Committee of Imperial Defence. I (IWM and Battery Press 1996 izd.). London: HMSO. ISBN 978-0-89839-242-5. 
• Falls, C. (1935). Military Operations Macedonia, From the Spring of 1917 to the End of the War. History of the Great War Based on Official Documents by Direction of the Historical Section of the Committee of Imperial Defence. II (IWM and Battery Press 1996 izd.). Nashville, TN: HMSO. ISBN 978-0-89839-243-2. 
• Taylor, AJP (1963). History of World War I. ISBN 978-0-7064-0398-5. 
• Atanas Peйčev, 1300 godini na straža, Voenno izdatelstvo Sofiя 1981
• Wakefield, A.; Moody, Simon. Under the Devil's Eye; Britain's Forgotten Army in Salonika, 1915–1918. ISBN 978-0-7509-3537-1. 
• Nedev, Nikola (1923). Doйranskata epopeя 1915–1918. Pečatnica na Armeйskiя Voenno - Izdatelski Fond; Sofiя. ISBN 978-954-8247-05-4. 
• Peйkovska, P., Pečatъt za učastieto na 34-i Pehoten Troяnski polk v boevete pri Doйran - V: Kulturno-istoričesko nasledstvo na Troяnskiя kraй. Vol. 7, Troяn, (1994). pp. 119–129. poveznica na stranu