Georg Bednorc

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Johanes Georg Bednorc
Lični podaci
Datum rođenja(1950-05-16)16. maj 1950. (73 god.)
Mesto rođenjaNojenkirhen, Zapadna Nemačka
Naučni rad
PoljeFizika
Poznat poVisokotemperaturna superprovodljivost
NagradeNobelova nagrada za fiziku (1987)

Johanes Georg Bednorc (nem. Johannes Georg Bednorz; Nojenkirhen, 16. maj 1950) je nemački fizičar, koji je 1987. godine, dobio Nobelovu nagradu za fiziku „za važan proboj u otkriću superprovodnosti u keramičkim materijalima”.[1]

Život i rad[uredi | uredi izvor]

Bednorz je rođen u Nojenkirhenu, Severna Rajna-Vestfalija, Nemačka, od učitelja u osnovnoj školi Antona i profesorke klavira Elizabet Bednorz, kao najmlađe od četvoro dece. Njegovi roditelji su bili iz Šleske u centralnoj Evropi, ali su bili primorani da se presele na zapad zbog turbulencija Drugog svetskog rata.[2]

Kao dete, njegovi roditelji su pokušavali da ga zainteresuju za klasičnu muziku, ali je on bio više praktično sklon, radije je radio na motociklima i automobilima. (Iako je kao tinejdžer na kraju naučio da svira violinu i trubu.) U srednjoj školi je razvio interesovanje za prirodne nauke, fokusirajući se na hemiju, koju je mogao naučiti na praktičan način kroz eksperimente.[2]

Godine 1968, Bednorz se upisao na Univerzitet u Minsteru da studira hemiju. Međutim, ubrzo se osetio izgubljenim u velikom broju studenata i odlučio se da pređe na mnogo manje popularan predmet kristalografije, podpolje mineralogije na spoju hemije i fizike. Njegovi učitelji Volfgang Hofman i Horst Bem su 1972. godine organizovali da provede leto u IBM Ciriškoj istraživačkoj laboratoriji kao gostujući student. Ovo iskustvo će oblikovati njegovu dalju karijeru: ne samo da je upoznao svog kasnijeg saradnika K. Aleksa Milera, šefa odseka za fiziku, već je iskusio i atmosferu kreativnosti i slobode koja se gaji u laboratoriji IBM-a, za koju smatra da je snažan uticaj na njegov način vođenja naučnog rada.[2][3]

Posle još jedne posete 1973. godine dolazi u Cirih 1974. na šest meseci da uradi eksperimentalni deo svog diplomskog rada. Ovde je uzgajao kristale SrTiO3, keramičkog materijala koji pripada porodici perovskita. Miler, koji je i sam bio zainteresovan za perovskite, podstakao ga je da nastavi svoja istraživanja, a nakon što je magistrirao u Minsteru 1977. godine, Bednorz je započeo doktorat na ETH Cirih (Švajcarski federalni institut za tehnologiju) pod nadzorom Hajnija Granihera i Aleksa Milera. Godine 1978, njegova buduća supruga, Mečtild Venemer, koju je upoznao u Minsteru, pratila ga je u Cirih kako bi započela svoj doktorat.[2][3]

Godine 1982, nakon što je doktorirao, pridružio se IBM laboratoriji. Tamo se učestvovao Milerovim tekućim istraživanjima superprovodljivosti.[4] Godine 1983, Bednorz i Miler su započeli sistematsko proučavanje električnih svojstava keramike formirane od oksida prelaznih metala, a 1986. uspeli su da indukuju superprovodljivost u lantan-barijum-bakarnom oksidu (LaBaCuO, takođe poznat kao LBCO).[5][6][7] Kritična temperatura oksida (Tc) bila je 35 K, punih 12 K više od prethodnog rekorda. Ovo otkriće je podstaklo mnogo dodatnih istraživanja superprovodljivosti na visokim temperaturama na kupratnim materijalima sa strukturama sličnim LBCO, što je ubrzo dovelo do otkrića jedinjenja kao što su BSCCO (Tc 107K)[8][9][10] i YBCO (Tc 92K).[11][12]

Godine 1987, Bednorz i Miler su zajedno nagrađeni Nobelovom nagradom za fiziku „za njihov važan proboj u otkriću supravodljivosti u keramičkim materijalima“.[13] Iste godine Bednorz je imenovan za IBM kolegu.

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Nobel Prize in Physics 1987”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z Georg Bednorc na sajtu Nobelprize.org Uredi na Vikipodacima, accessed 20. april 2020. including the Nobel Lecture, December 8, 1987 Perovskite-Type Oxides – The New Approach to High-Tc Superconductivity
  3. ^ a b „Georg Bednorz (1950–Present)”. Pioneers in Electricity and Magnetism. Magnet Lab. Arhivirano iz originala 9. 1. 2008. g. 
  4. ^ J. G. Bednorz and K. A. Müller (1986). „Possible high Tc superconductivity in the Ba−La−Cu−O system”. Z. Phys. B. 64 (1): 189—193. Bibcode:1986ZPhyB..64..189B. S2CID 118314311. doi:10.1007/BF01303701. 
  5. ^ J. G. Bednorz and K. A. Müller (1986). „Possible high Tc Superconductivity in the Ba−La−Cu−O System”. Z. Phys. B. 64 (1): 189—193. Bibcode:1986ZPhyB..64..189B. S2CID 118314311. doi:10.1007/BF01303701. 
  6. ^ Keimer, B.; Kivelson, S. A.; Norman, M. R.; Uchida, S.; Zaanen, J. (2015). „From quantum matter to high-temperature superconductivity in copper oxides”. Nature. 518 (7538): 179—186. Bibcode:2015Natur.518..179K. PMID 25673411. S2CID 205242367. doi:10.1038/nature14165. hdl:1887/3197267. 
  7. ^ Raveau, Bernard (2013). „Impact of Crystal Chemistry upon the Physics of Strongly Correlated Electrons in Oxides”. Angewandte Chemie International Edition. 52 (1): 167—175. PMID 23203459. doi:10.1002/anie.201204884. 
  8. ^ H. Maeda; Y. Tanaka; M. Fukutumi; T. Asano (1988). „A New High-Tc Oxide Superconductor without a Rare Earth Element”. Jpn. J. Appl. Phys. 27 (2): L209—L210. Bibcode:1988JaJAP..27L.209M. doi:10.1143/JJAP.27.L209 Slobodan pristup. 
  9. ^ C. L. Briant; E. L. Hall; K. W. Lay; I. E. Tkaczyk (1994). „Microstructural evolution of the BSCCO-2223 during powder-in-tube processing”. J. Mater. Res. 9 (11): 2789—2808. Bibcode:1994JMatR...9.2789B. doi:10.1557/JMR.1994.2789. 
  10. ^ Timothy P. Beales; Jo Jutson; Luc Le Lay; Michelé Mölgg (1997). „Comparison of the powder-in-tube processing properties of two (Bi2−xPbx)Sr2Ca2Cu3O10+δpowders”. J. Mater. Chem. 7 (4): 653—659. doi:10.1039/a606896k. 
  11. ^ Wu, M. K.; Ashburn, J. R.; Torng, C. J.; Hor, P. H.; Meng, R. L.; Gao, L; Huang, Z. J.; Wang, Y. Q.; Chu, C. W. (1987). „Superconductivity at 93 K in a New Mixed-Phase Y-Ba-Cu-O Compound System at Ambient Pressure”. Physical Review Letters. 58 (9): 908—910. Bibcode:1987PhRvL..58..908W. PMID 10035069. doi:10.1103/PhysRevLett.58.908 Slobodan pristup. 
  12. ^ Chu, C. W. (2012). „4.4 Cuprates—Superconductors with a Tc up to 164 K”. Ur.: Rogalla, Horst; Kes, Peter H. 100 years of superconductivity. Boca Raton: CRC Press/Taylor & Francis Group. str. 244–254. ISBN 9781439849484. 
  13. ^ The Nobel Prize in Physics 1987. nobelprize.org

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георг_Беднорц&oldid=27675062”