Клаус Хаселман

С Википедије, слободне енциклопедије
Клаус Хаселман
Датум рођења(1931-10-25)25. октобар 1931.(91 год.)
Место рођењаХамбург
 Немачка
Веб-сајтmpimet.mpg.de/en/staff/externalmembers/klaus-hasselmann

Клаус Хаселман (нем. Klaus Hasselmann) је немачки океанограф, физичар, професор емеритус на Универзитету у Хамбургу и бивши директор Института за метеорологију Макс Планк.[1] Добитник је Нобелове награде за физику 2021. године заједно са Сјукуром Манабеом и Ђорђом Паризијем.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 25. октобра 1931. у Хамбургу, његов отац је био економиста, новинар и издавач политички активан за Социјалдемократску партију Немачке од 1920-их. Због његових активности породица је емигрирала у Уједињено Краљевство средином 1934. године на почетку Трећег рајха како би побегла од репресивног режима и прогона социјалдемократа, а Клаус Хаселман је одрастао у Уједињеном Краљевству од друге године. Живели су у Велвин Гарден Ситију, северно од Лондона, а његов отац је радио као новинар. Иако нису били Јевреји живели су у блиско повезаној заједници углавном јеврејских немачких емиграната и добијали помоћ од енглеских квекера када су стигли у земљу.[3] Клаус Хаселман је похађао основну школу и гимназију у Велвин Гарден Ситију. Изјавио је да се „осећао веома срећно у Енглеској” и да му је енглески матерњи језик.[3] Његови родитељи су се вратили у Хамбург 1948. године али Хаселман је остао у Енглеској да заврши школовање. У августу 1949, са скоро осамнаест година, је пратио родитеље у Хамбург како би студирао.[1] После похађања практичног курса из машинства 1949—1950. уписао је Универзитет у Хамбургу, студије физике и математике.[4][3][5] Током своје каријере је углавном био повезан са Универзитетом у Хамбургу и Институтом за метеорологију Макс Планк који је основао. Пет година је провео у Сједињеним Америчким Државама као професор на Институту за океанографију и Океанографском институту у Вудс Хоулу, а годину дана као гостујући професор на Универзитету у Кембриџу.[6] Најпознатији је по развоју Хаселмановог модела[7][8] климатске промене где систем са дугом меморијом (океан) интегрише стохастичко форсирање трансформишући тако сигнал белог шума у црвени објашњавајући тако свеприсутни сигнал црвеног шума који се виде у клими. Ожењен је математичарком Сузаном Хаселман од 1957. године, са којом има троје деце, са којом је и професионално сарађивао. Његова супруга је била виши научник на Институту за метеорологију Макс Планк.[9]

Радови о моделирању и политици климатских промена[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Klaus Hasselmann”. mpimet.mpg.de. Приступљено 2022-10-01. 
  2. ^ „All Nobel Prizes in Physics”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 5. 10. 2021. 
  3. ^ а б в „Oral Histories: Klaus Hasselmann”. American Institute of Physics. 5. 2. 2015. Приступљено 5. 10. 2021. 
  4. ^ „Klaus Hasselmann”. MPG. Приступљено 5. 10. 2021. 
  5. ^ „Wanderer zwischen den Welten – der neue Physiknobelpreisträger Klaus Hasselmann”. Neue Zürcher Zeitung. Приступљено 5. 10. 2021. 
  6. ^ „Klaus Hasselmann”. Приступљено 5. 10. 2021. 
  7. ^ Hasselmann, K. (1976). „Stochastic climate models Part I. Theory”. Tellus. Informa UK Limited. 28 (6): 473—485. Bibcode:1976Tell...28..473H. ISSN 0040-2826. doi:10.3402/tellusa.v28i6.11316. 
  8. ^ Arnold, Ludwig. „Hasselmann's Program Revisited: The Analysis of Stochasticity in Deterministic Climate Models”. Stochastic Climate Models, (Birkhauser. Birkhauser: 141—158. 
  9. ^ „Klaus Hasselmann”. MPG. Приступљено 5. 10. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]