Јоханес Дидерик ван дер Валс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јоханес ван дер Валс
Johannes Diderik van der Waals.jpg
Јоханес ван дер Валс (1888—1966)
Датум рођења(1837-11-23)23. новембар 1837.
Место рођењаЛајден
Холандија
Датум смрти8. март 1923.(1923-03-08) (85 год.)
Место смртиАмстердам
Холандија
Пољефизика
ШколаУниверзитет у Лајдену
ИнституцијаУниверзитет у Амстердаму
Познат поВан дер Валсова једначина стања, интермолекуларне силе
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за физику (1910)

Јоханес Дидерик ван дер Валс (хол. Johannes Diderik van der Waals; Лајден, 23. новембар 1837Амстердам, 8. март 1923) био је познати холандски физичар и математичар. Област његовог интересовања је била термодинамика. Открио је да међумолекулске силе (Ван дер Валсове силе) успостављају везу између притиска, запремине и температуре гасова и течности.

Његово име је првенствено повезано са ван дер Валсовом једначином стања која описује понашање гасова и њихову кондензацију у течну фазу. Његово име се такође повезује са ван дер Валсовим силама (силе између стабилних молекула),[1] са ван дер Валсовим молекулама (мали молекуларни кластери везани ван дер Валсовим силама), и са ван дер Валсовим радијусима (величине молекула). Као што је Џејмс Клерк Максвел рекао о Ван дер Валсу, „нема сумње да ће име Ван дер Валса ускоро бити међу првима у молекуларној науци”.[2]

У својој тези из 1873. године, ван дер Валс је приметио неидеалност реалних гасова и приписао то постојању интермолекуларних интеракција. Он је увео прву једначину стања изведену претпоставком коначне запремине коју заузимају саставни молекули.[3] Предвођена Ернстом Махом и Вилхелмом Освалдом, снажна филозофска струја која је порицала постојање молекула појавила се крајем 19. века. Молекуларно постојање сматрано је недоказаним, а молекуларна хипотеза непотребном. У време када је написана ван дер Валсова теза (1873), већина физичара није прихватила молекуларну структуру флуида, а течност и пара се често сматрани хемијски различитим. Међутим, ван дер Валсов рад је потврдио стварност молекула и омогућио процену њихове величине и атрактивне снаге. Његова нова формула револуционисала је проучавање једначина стања. Поредећи своју једначину стања са експерименталним подацима, Ван дер Валс је био у стању да добије процене за стварну величину молекула и снагу њихове међусобне привлачности.[4]

Утицај Ван дер Валсовог рада на молекуларну физику у 20. веку био је директан и фундаментални.[5] Увођењем параметара који карактеришу величину молекула и привлачност у конструкцији његове једначине стања, Ван дер Валс је поставио тон модерној молекуларној науци. Да би молекуларни аспекти, као што су величина, облик, привлачност и мултиполарне интеракције, требало да чине основу за математичке формулације термодинамичких и транспортних својстава флуида, данас се сматра аксиомом.[6] Помоћу ван дер Валсове једначине стања, параметри критичних тачака гасова могу се тачно предвидети из термодинамичких мерења на много вишим температурама. Азот, кисеоник, водоник и хелијум су потом подлегли утечњавању. Хејке Камерлинг Онес је био под значајним утицајем пионирског рада ван дер Валса. Године 1908, Онес је постао први који је произвео течни хелијум; ово је директно довело до његовог открића суперпроводљивости из 1911. године.[7]

Ван дер Валс је своју каријеру започео као школски наставник. Постао је први професор физике на Универзитету у Амстердаму када је 1877. стари Атенаум надограђен на општински универзитет. Добитник је Нобелове награде за физику за 1910. за допринос теорији стања гасова и течности.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Parsegian, V. Adrian (2005). Van der Waals Forces: A Handbook for Biologists, Chemists, Engineers, and Physicists. (Cambridge University Press), p. 2. “The first clear evidence of forces between what were soon to be called molecules came from Johannes Diderik van der Waals' 1873 Ph.D. thesis formulation of the pressure p, volume V, and temperature T of dense gases.”
  2. 2,0 2,1 Johannes Diderik van der Waals - Biographical - Nobelprize.org
  3. ^ van der Waals; J. D. (1873). Over de continuiteit van den gas- en vloeistoftoestand (On the Continuity of the Gaseous and Liquid States) (doctoral dissertation). Universiteit Leiden. 
  4. ^ Sengers, Johanna Levelt (2002), p. 16
  5. ^ Kipnis, A. Ya.; Yavelov, B. E.; Rowlinson, J. S.: Van der Waals and Molecular Science. (Oxford: Clarendon Press, 1996)
  6. ^ Sengers, Johanna Levelt (2002), p. 255-256
  7. ^ Blundell, Stephen: Superconductivity: A Very Short Introduction. (Oxford University Press, 1st edition, 2009, p. 20)

Литература[уреди]

  • Kipnis, A. Ya.; Yavelov, B. E.; Rowlinson, J. S.: Van der Waals and Molecular Science. Oxford: Clarendon Press.1996. ISBN 978-0-19-855210-9.
  • Sengers, Johanna Levelt: How Fluids Unmix: Discoveries by the School of Van der Waals and Kamerlingh Onnes (Edita - History of Science and Scholarship in the Netherlands). (Edita-the Publishing House of the Royal, 2002, 318pp)
  • Shachtman, Tom (1999). Absolute Zero and the Conquest of Cold. Boston: Houghton Mifflin. 
  • Van Delft, Dirk: Freezing Physics: Heike Kamerlingh Onnes and the Quest for Cold. (Edita-the Publishing House of the Royal, 2008, 592pp)
  • Van der Waals, J. D.: Edited and Intro. J. S. Rowlinson: On the Continuity of the Liquid and Gaseous States. (New York: Dover Publications, 2004, 320pp)

Спољашње везе[уреди]