Životinje koje lete ili klizaju vazduhom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Divlje guske (Anser anser). Ptice su jedna od samo četiri taksonomske grupe koje su razvile aktivan let.

Mnoge životinje su sposobne za kretanje po vazduhu, bilo aktivnim letenjem ili klizanjem. Ova osobina se evolucijom pojavila mnogo puta, bez ijednog pretka. Let je evoluirao najmanje četiri puta kod životinja: insekata, pterosaura, ptica i slepih miševa. Klizanje je evoluiralo u mnogo više navrata. Obično je razvoj imao za cilj da omogući životinjama koje žive u krošnjama da pređu sa drveta na drvo, mada postoje i druge mogućnosti. Klizanje se, posebno, razvilo među prašumskim životinjama, posebno u prašumama u Aziji (posebno Borneu), gde su drveća visoka i široko razmaknuta. Nekoliko vrsta vodenih životinja, kao i nekoliko vodozemaca i gmizavaca takođe je evoluiralo da steknu ovu sposobnost klizanja, obično kao sredstvo za izbegavanje predatora.

Vrste[uredi | uredi izvor]

Kretanje životinja u vazduhu može se podeliti u dve kategorije - aktivno i pasivno. U pasivnim načinima kretanja, životinja koristi aerodinamičke sile koje deluju na telo usled vetra ili pada kroz vazduh. Prilikom aktivnog leta, životinja koristi mišićnu snagu za stvaranje aerodinamičkih sila za uzletanje ili održavanje stabilnog, ravnog leta.

Pasivan let[uredi | uredi izvor]

Ovi načini kretanja obično zahtevaju da životinja krene sa povišene lokacije, pretvarajući tu potencijalnu energiju u kinetičku energiju i koristeći aerodinamičke sile za kontrolu putanje i ugla spuštanja. Energija se neprestano gubi, pa su ove metode kretanja ograničenog dometa i trajanja.

  • Pad: smanjenje visine pod silom gravitacije, bez prilagođavanja za povećanje otpora ili podizanja.
  • Padobranstvo: pad pod uglom većim od 45° u odnosu na horizontalu sa prilagođavanjem radi povećanja sila otpora. Vetar može da odnese veoma male životinje. Neke životinje koje klize mogu koristiti svoje klizne membrane za povlačenje, a ne za podizanje, radi sigurnog spuštanja.
  • Klizno letenje: pad pod uglom manjim od 45° u odnosu na horizontalu sa podizanjem sa prilagođenih aeroprofilnih membrana. Ovo omogućava polako padajuće usmereno horizontalno kretanje, uz pojednostavljenje radi smanjenja sila vuče radi efikasnosti aeroprofila i često uz određenu manevarsku sposobnost u vazduhu. Klizajuće životinje imaju manji odnos širine i visine krila od pravih letača.

Aktivan let[uredi | uredi izvor]

Aktivan let evoluirao je najmanje četiri puta: prvo kod insekata, zatim kod pterosaura, zatim kod ptica i poslednji kod slepih miševa. Međutim, studije o dinosaurusima teropodima ukazuju na više (≥3) nezavisnih akvizicija aktivnog leta[1][2], a nedavna studija ukazuje i na nezavisne akvizicije među različitim klasama slepih miševa.[3] Aktivni let koristi mišiće za stvaranje aerodinamičke sile, što omogućava životinji da proizvodi podizanje i potisak. Životinja se može popeti bez pomoći vazduha koji se podiže.

Napajanje spolja[uredi | uredi izvor]

Baloniranje i lebdenje ne pokreću mišići, već spoljni aerodinamički izvori energije: vetar i povećanje toplote. Oboje se može nastaviti sve dok je izvor spoljne energije prisutan. Lebdenje se tipično vidi samo kod vrsta sposobnih za aktivan let, jer zahteva izuzetno velika krila.

  • Baloniranje: dizanje u vazduh zbog aerodinamičkog uticaja na dugačke niti na vetru. Određeni beskičmenjaci (zglavkari) koji proizvode niti, uglavnom mali ili mladi pauci luče posebne lagane tanke niti za baloniranje, ponekad putuju na velike razdaljine na velikim visinama.
  • Lebdenje: klizanje u vazduhu koji se diže ili se na neki drugi način kreće, što zahteva specifične fiziološke i morfološke adaptacije koje mogu održati životinju u vazduhu bez mahanja krilima. Vazduh koji se diže je posledica temperature, vetra ili drugih meteoroloških karakteristika. Pod pravim uslovima, lebdenje stvara povećanje visine bez trošenja energije. Za efikasno lebdenje potrebni su veliki rasponi krila.

Mnoge vrste će koristiti više ovih načina u različito vreme; soko će koristiti aktivan let da bi se uzdigao, zatim vinuo u termalne tokove, a zatim se spuštao slobodnim padom da bi uhvatio plen.

Evolucija i ekologija[uredi | uredi izvor]

Klizanje i padobranstvo[uredi | uredi izvor]

Iako se klizanje odvija nezavisno od aktivnog leta,[4] ono ima neke ekološke prednosti jer je to najjednostavniji oblik leta.[5] Klizanje je veoma energetski efikasan način putovanja od drveta do drveta. Iako kretanje kroz krošnju koja se proteže duž grana može biti manje energetski zahtevno, brži prelaz između drveća omogućava veće mogućnosti sakupljanja hrane na određenom mestu.[6] Razmere klizanja mogu zavisiti od veličine i trenutnog ponašanja. Manji komadi hrane traže manje vremena klizanja na kraćim udaljenostima, i veće količine hrane mogu se nabaviti u kraćem vremenskom periodu.[6] Mnoge životinje koje klize jedu hranu niske energije kao što je lišće i zbog toga su ograničene na klizanje, dok leteće životinje jedu više hrane visoke energije, npr. voće, nektar i insekte.[7] Ravnotežno klizanje, koje postiže konstantnu brzinu i ugao klizanja, teže je postići sa povećanjem veličine životinja. Veće životinje moraju da klize sa mnogo veće visine i veće udaljenosti kako bi ga učinile energetski korisnim.[8] Klizanje je takođe veoma pogodno za izbegavanje predatora, omogućavajući kontrolisano ciljano sletanje u sigurnija područja.[8][9]

Širom sveta, distribucija klizećih životinja je neujednačena jer većina naseljava kišne šume u jugoistočnoj Aziji. (Uprkos naizgled pogodnim staništima kišnih šuma, nekoliko ih se nalazi u Indiji ili Novoj Gvineji, a nijedna na Madagaskaru.) Osim toga, u Africi se nalaze različiti klizeći kičmenjaci, porodica hilida (letećih žaba) živi u Južnoj Americi, a nekoliko vrsta kliznih veverica nalazi se u šumama severne Azije i Severne Amerike.[10] Različiti faktori izazivaju ove razlike. U šumama jugoistočne Azije dominantno drveće sa krošnjom (obično Dipterocarpaceae) je više od drveća drugih šuma. Struktura šuma i udaljenost između drveća utiču na razvoj klizanja unutar različitih vrsta.[11] Veći start pruža konkurentsku prednost daljem klizanju i daljim putovanjima. Klizni predatori mogu efikasnije tražiti plen. Manji broj insekata i sitnih kičmenjaka kao plen za mesoždere (poput guštera) u azijskim šumama može biti faktor.[10] U Australiji mnogi sisari (i svi klizači sisara) poseduju, u određenoj meri, repove koji se uvijaju. Globalno, manje klizajuće vrste imaju repove poput perja, a veće vrste imaju krznom prekrivene okrugle grmolike repove[9] ali manje životinje se više oslanjaju na padobranstvo nego na razvoj kliznih membrana.[8] Klizne membrane, patagijum, svrstane su u 4 grupe propatagijuma, digipatagijuma, plagiopatagijuma i uropatagijuma. Ove membrane se sastoje od dva čvrsto povezana sloja kože koji povezuju mišiće i vezivno tkivo između prednjih i zadnjih udova.[9]

Evolucija aktivnog leta[uredi | uredi izvor]

Analogne adaptacije letenja kod kičmenjaka: 1. pterosaur, 2. slepi miš, 3. ptica

Aktivni let se nedvosmisleno razvio samo četiri puta - ptice, slepi miševi, pterosauri i insekti. Za razliku od klizanja, koje je evoluiralo češće, sve tri postojeće grupe letača imaju ogroman broj vrsta, što sugeriše da je let vrlo uspešna strategija kada se jednom razvije. Slepi miševi, posle glodara, imaju najviše vrsta od bilo kog reda sisara, oko 20% svih vrsta sisara.[12] Ptice imaju najviše vrsta od bilo koje klase kopnenih kičmenjaka. Konačno, insekti (od kojih većina leti u nekom trenutku svog životnog ciklusa) imaju više vrsta nego sve ostale grupe životinja zajedno.

Evolucija leta jedna je od najupečatljivijih i najzahtevnijih u evoluciji životinja i privukla je pažnju mnogih istaknutih naučnika i iznedrila mnoge teorije. Osim toga, zbog toga što su leteće životinje male i male mase, skloni su da se retko i slabo fosilizuju u poređenju sa većim kopnenim vrstama sa težim kostima koje dele staništa. Fosili letećih životinja imaju tendenciju da budu ograničeni na izuzetne fosilne naslage nastale pod veoma specifičnim okolnostima, što rezultira generalno lošim fosilnim zapisima i posebnim nedostatkom prelaznih oblika. Nadalje, budući da fosili ne čuvaju ponašanje ili mišiće, može biti teško razlikovati lošeg letača i dobrog klizača.

Insekti su prvi razvili let, pre otprilike 350 miliona godina. Razvojno poreklo krila insekata ostaje sporno, kao i svrha pre pravog leta. Jedan predlog je da su krila u početku evoluirala od dušničnih škržnih struktura i da su korištena za hvatanje vetra za male insekte koji žive na površini vode, dok je drugi da su evoluirala od paranotalnih režnjeva ili struktura nogu i postepeno napredovala od padobranstva do klizanja.[13]

Pterosauri su sledeći koji su razvili let, pre otprilike 228 miliona godina. Ovi gmizavci bili su bliski srodnici dinosaurusa i dostigli su ogromne veličine, a neki od poslednjih oblika bili su najveće leteće životinje ikada nastanjene na Zemlji, sa rasponom krila od preko 9,1 m. Međutim, obuhvatale su veliki raspon veličina, do 250 mm raspona krila kod Nemikolopterusa.

Ptice imaju opsežan fosilni zapis, zajedno sa mnogim oblicima koji dokumentuju njihovu evoluciju od malih dinosaurusa teropoda i brojnih oblika teropoda nalik pticama koje nisu preživele masovno izumiranje krajem krede. Zaista, Arheopteriks je verovatno najpoznatiji prelazni fosil na svetu, kako zbog mešavine reptilske i ptičje anatomije, tako i zbog sreće da je otkriven samo dve godine nakon Darvinove publikacije O poreklu vrsta.

Slepi miševi su imali najnoviju evoluciju (pre oko 60 miliona godina), najverovatnije od lepršavog pretka,[14] iako je njihov loš fosilni zapis ometao detaljnije proučavanje.

Poznato je da se samo nekoliko životinja specijalizovalo za letenje: veći od izumrlih pterosaurusa i neke velike ptice. Aktivni let je energetski veoma skup za velike životinje, ali povećanje njihove veličine je prednost jer im omogućava nisko opterećenje krila, odnosno veliku površinu krila u odnosu na njihovu težinu, što maksimizira podizanje.[15] Letenje je veoma energetski efikasno.

Granice i krajnosti[uredi | uredi izvor]

Letenje i jedrenje[uredi | uredi izvor]

  • Najveći. Nekada se smatralo da je najveća poznata leteća životinja Pteranodon, pterosaur sa rasponom krila do 7,5 m. Međutim, nedavno otkriveni azhdarhid pterosaur Quetzalcoatlus je mnogo veći, sa procenama raspona krila od 9 do 12 m. Neke druge nedavno otkrivene vrste azhdarhid pterosaura, poput Hatzegopteryx, takođe mogu imati raspone krila slične veličine ili čak nešto veće. Najteže žive leteće životinje su Afrička velika droplja (Kori bustard) i velika droplja, sa mužjacima koji dostižu 21 kg. Lutajući albatros ima najveći raspon krila od svih živih letećih životinja od 3,63 m. Među živim životinjama koje lete nad kopnom, andski kondor i roda marabu imaju najveći raspon krila od 3,2 m. Studije su pokazale[traži se izvor] da je letećim životinjama fizički moguće da dosegnu raspon krila od 18 m, ali ne postoje čvrsti dokazi da je bilo koja leteća životinja, čak ni azhdarchid pterosaur, tako velika.[16]
Poređenje Quetzalcoatlus northropi sa lakim avionom Cesna 172
  • Najmanji. Ne postoji minimalna veličina za letenje vazduhom. Zaista, postoji mnogo bakterija koje plutaju u atmosferi i koje su deo aeroplanktona.[17] Međutim, za kretanje vlastitom snagom i bez preteranog uticaja vetra potrebna je određena veličina. Najmanji leteći kičmenjaci su pčelinji kolibri i bumbar slepi miš, oba mogu težiti manje od 2 g. Smatra se da predstavljaju donju granicu veličine za endotermni let.[traži se izvor]
  • Najbrži. Najbrža od svih poznatih letećih životinja je sivi soko, koji putuje 300 km/č ili brže. Najbrža životinja u horizontalnom letu može biti meksički šišmiš bez repa, za koga se kaže da postiže brzinu od oko 160 km/č;[18] to merenje ne odvaja nikakav doprinos od brzine vetra, pa bi merenja mogla biti uzrokovana jakim vetrom.[19]
  • Najsporiji. Većina letećih životinja mora da putuje napred da bi ostala u vazduhu. Međutim, neka stvorenja mogu ostati na istom mestu, poznatom kao lebdenje, bilo brzim zamahivanjem krilima, kao što to čine kolibri, osolike muve, vilini konjici i neka druga, ili i pažljivim korišćenjem termike, kao neke ptice grabljivice. Kao najsporija leteća ptica koja ne lebdi zabeležena je američka šljuka, sa brzinom od 8 km/č.[20]
  • Najviši let. Postoje zapisi da je Rupelov lešinar Gyps rueppelli, veliki lešinar, usisan u mlazni motor 11 550 m iznad Obale Slonovače u Zapadnoj Africi.[21] Životinja koja najčešće leti najviše je planinska guska Anser indicus, koja migrira direktno preko Himalaja između gnezdilišta na Tibetu i zimovališta u Indiji. Ponekad se vide kako lete znatno iznad vrha Mont Everest na 8 848 m.[22]
Leteća veverica u vazduhu.
  • Najefikasnije jedrenje. Poznato je da leteće veverice klizaju do 200 m, ali izmeren odnos klizanja je oko 2. Zapaženo je da leteće ribe - poletuše klize stotinama metara po promaji na ivici talasa samo sa početnim iskakanjem iz vode kako bi obezbedile visinu, ali možda dobijaju dodatno uzdizanje od kretanja talasa. S druge strane, albatrosi imaju izmeren odnos podizanja i otpora od 20,[23] i stoga padaju samo 1 metar na svakih 20 u mirnom vazduhu.
  • Najmanje manevrišuće klizanje. Mnoge klizajuće životinje imaju određenu sposobnost okretanja, ali teško je proceniti koja je najokretnija. Zapaženo je da čak i zmije sa rajskog drveta, kineske leteće žabe i mravi koji klize imaju značajnu mogućnost da se okreću u vazduhu.[24][25][26]

Leteće životinje[uredi | uredi izvor]

Postojeće[uredi | uredi izvor]

Pčela u letu.

Insekti[uredi | uredi izvor]

  • Insekti. Prve od svih životinja koje su razvile let, insekti su takođe jedini beskičmenjaci koji su razvili let. Vrste su previše brojne da bi se ovde nabrajale. Let insekata je aktivno polje istraživanja.
Ptice su uspešna grupa letećih kičmenjaka.

Ptice[uredi | uredi izvor]

  • Ptice. Većina od približno 10.000 živih vrsta može da leti (ptice bez leta - trkačice su izuzetak). Ptičji let je jedan od najviše proučavanih oblika kretanja kroz vazduh kod životinja.
Taunsendsov slepi miš sa velikim ušima (Corynorhinus townsendii) koji prikazuje "ručno krilo"

Sisari[uredi | uredi izvor]

  • Slepi miševi. Postoji približno 1.240 vrsta slepih miševa, što predstavlja oko 20% svih klasifikovanih vrsta sisara.[27] Većina slepih miševa je noćna i mnogi se hrane insektima dok noću lete, koristeći eholokaciju kako bi se domogli svog plena.[28]

Izumrli[uredi | uredi izvor]

Pterosauri su uključivali najveće poznate leteće životinje

Reptili[uredi | uredi izvor]

  • Pterosauri. Pterosaurusi su bili prvi leteći kičmenjaci i opšte je prihvaćeno da su bili sofisticirani letači. Imali su velika krila formirana od patagijuma koji se protezao od trupa do dramatično produženog četvrtog prsta. Postojale su stotine vrsta. Najveće poznate leteće životinje su pterosauri.

Dinosaurusi[uredi | uredi izvor]

  • Teropodi (klizanje i letenje). Bilo je nekoliko vrsta dinosaurusa teropoda za koje se smatralo da mogu da klize ili lete, a koje nisu klasifikovane kao ptice (iako su blisko povezane). Pronađene su neke vrste (Microraptor gui, Microraptor zhaoianus i Changyuraptor) koje su bile potpuno pernate na sva četiri uda, dajući im četiri "krila" za koja se veruje da su ih koristili za klizanje ili letenje. Nedavna studija pokazuje da je let možda stečen nezavisno u različitim lozama.[2]

Klizanje životinja[uredi | uredi izvor]

Postojeće[uredi | uredi izvor]

Insekti[uredi | uredi izvor]

  • Klizajući beskrilci. Usmereno vazdušno klizno spuštanje nalazi se kod nekih tropskih arborealnih beskrilaca.[29]
  • Klizajući mravi. Radnici ovih insekata koji ne lete sekundarno su stekli određenu sposobnost da se kreću vazduhom. Klizanje se nezavisno razvilo u brojnim vrstama arborealnih mrava iz grupa Cephalotini, Pseudomyrmecinae i Formicinae (uglavnom Camponotus). Živeći u krošnjama prašume, poput mnogih drugih "klizača", klizni mravi koriste svoje klizanje da se vrate u deblo drveta na kome žive ako padnu sa grane. Cephalotes atreus može da napravi zaokrete za 180 stepeni i da locira deblo pomoću vizuelnih znakova, uspešno sletevši u 80% slučajeva.[30] Jedinstveni među kliznajućim životinjama, Cephalotini i Pseudomyrmecinae mravi prvo klize trbuhom, međutim, Forminicae klize na konvencionalniji način.[31]
  • Klizanje nezrelih insekata. Nezreli stadijumi bez krila nekih vrsta insekata koji imaju krila kao odrasli, takođe mogu pokazati sposobnost klizanja. Ovo uključuje neke vrste bubašvaba, mantida, konjica, insekata Phasmatodea i riličara.[1]

Pauci[uredi | uredi izvor]

  • Pauci koji baloniraju (padobranstvo). Mladunci nekih vrsta pauka putuju vazduhom koristeći svilene vučne trake za hvatanje vetra, kao i neke manje vrste odraslih pauka, poput porodice Linyphiidae. Ovo ponašanje je opšte poznato kao „baloniranje“. Pauci koji baloniraju čine deo aeroplanktona.
  • Klizajući pauci. Neke vrste arborealnih pauka iz roda Selenops mogu kliziti nazad do debla drveta ako padnu.[2]
Neonska leteća lignja

Mekušci[uredi | uredi izvor]

  • Leteća lignja - Ommastrephidae. Nekoliko okeanskih lignji iz ove porodice, poput pacifičke leteće lignje, iskočiće iz vode kako bi pobegle od predatora, što je adaptacija slična kao kod letećih riba.[32] Manje lignje će leteti u jatima, a primećeno je da prelaze udaljenosti i do 50 m. Male peraje prema stražnjem delu plašta ne omogućavaju veliko podizanje, ali pomažu u stabilizaciji kretanja leta. Oni izlaze iz vode izbacujući vodu iz svog levka, zaista je primećeno da neke lignje nastavljaju da izbacuju mlaz vode dok u vazduhu pružaju potisak čak i nakon napuštanja vode. Ovo može učiniti leteće lignje jedinim životinjama sa kretanjem u vazduhu na mlazni pogon.[33] Uočeno je da neonska leteća lignja klizi na udaljenosti većoj od 30 m, brzinom do 11,2 m/s.[34]
Leteća riba Cheilopogon, sa uvećanim prsnim perajama

Ribe[uredi | uredi izvor]

  • Poletuša. Postoji preko 50 vrsta letećih riba iz porodice Exocoetidae. Uglavnom su to morske ribe male do srednje veličine. Najveće leteće ribe mogu doseći dužinu od 45 cm ali većina vrsta je manja od 30 cm. Mogu se podeliti na dvokrilne i četvorokrilne sorte. Pre nego što riba napusti vodu, povećava svoju brzinu na oko 30 dužina tela u sekundi, a kako probije površinu i oslobodi se vode, može putovati brzinom od oko 60 km/č.[35] Klizanja su obično do 30-50 m dužine, ali neke su primećene kako lete stotinama metara koristeći uzlaznu struju na prednjim ivicama talasa. Ribe takođe mogu napraviti niz klizanja, svaki put uranjajući rep u vodu da bi proizvele potisak napred. Najduža zabeležena serija klizanja, pri čemu je riba samo povremeno uranjala rep u vodu, bila je za 45 sekundi (video ovde[36]). Sugeriše se da se rod Exocoetus nalazi na evolucionoj granici između leta i klizanja. Utvrđeno je da neke leteće ribe mogu kliziti jednako efikasno kao neke leteće ptice.[37]
  • Hemiramphidae. Grupa povezana sa Exocoetidae, jedna ili dve vrste poseduju uvećane grudne peraje i pokazuju pravi klizni let umesto jednostavnih skokova. Maršal (1965) izveštava da Euleptorhamphus viridis može da obuhvati 50 m u dva odvojena skoka.[38]
  • Slatkovodna riba leptir (moguće klizanje). Pantodon buchholzi ima sposobnost skoka i moguće klizanje na kratku udaljenost. Može se kretati kroz vazduh nekoliko puta dužine svog tela. Dok to radi, riba zamahuje velikim prsnim perajama.[39] Međutim, raspravlja se o tome da li slatkovodna riba leptir zaista može da klizi, Saidel i sar. (2004) tvrde da ne može.
Ilustracija Valasove leteće žabe u knjizi Alfreda Rasela Valasa iz 1869. godine Malajski arhipelag

Vodozemci[uredi | uredi izvor]

Klizanje se nezavisno razvilo u dve porodice žaba, Rhacophoridae Starog sveta i Hylidae Novog sveta. Unutar svake loze postoji niz kliznih sposobnosti od ne-klizanja, padobranstva do potpunog klizanja.

  • Rhacophoridae leteće žabe. Brojne vrste Rhacophoridae, poput Valasove leteće žabe (Rhacophorus nigropalmatus), imaju adaptacije za klizanje, a glavna karakteristika su uvećane membrane prstiju. Neke od žaba su prilično usavršile lebdenje, na primer, kineska leteća žaba Rhacophorus dennysi može da manevriše u vazduhu, praveći dve vrste skretanja.[40][41]
  • Hylidae leteće žabe. Druga porodica žaba koja sadrži "klizače".[42]

Reptili[uredi | uredi izvor]

Nekoliko guštera i zmija mogu kliziti:

  • Klizanje Drako guštera
    Leteći zmajevi -Drako gušteri. Postoji 28 vrsta guštera iz roda Drako, pronađenih u Šri Lanki, Indiji i jugoistočnoj Aziji. Žive na drveću, hrane se mravima, ali se gnezde na šumskom tlu. Mogu kliziti do 60 m i na ovoj udaljenosti izgube samo 10 m po visini.[35] Neobično je da je njihov patagijum (klizna membrana) oslonjen na izdužena rebra, a ne kao što je uobičajena situacija među kliznim kičmenjacima da imaju patagijum pričvršćen za udove.
  • Klizne lacertide. U Africi se nalaze dve vrste klizajuće Lacertidae, iz roda Holaspis. Imaju resice na prstima i repu i mogu spljoštiti svoje telo za klizanje ili padobranstvo.[43]
  • Ptychozoon - leteći gekon. Postoji šest vrsta klizanja gekona, iz ovog roda, iz jugoistočne Azije. Ovi gušteri imaju male preklope kože duž udova, trupa, repa i glave koji hvataju vazduh i omogućavaju im da klize.[44]
  • Luperosaurus leteći gekon. Mogući sestrinski takson Ptychozoon-a koji ima slične zakrilce i nabore, i takođe klizi.[44]
  • Thecadactylus leteći gekon. Poznato je da barem neke vrste Thecadactylus, poput T. rapicauda, klize.[44]
  • Cosymbotus leteći gekon. Slične adaptacije kao kod Ptychozoon-a nalaze se u dve vrste roda gekona Cosymbotus.
  • Zmije Chrysopelea. Pet vrsta zmija iz jugoistočne Azije, Melanezije i Indije. Zmija rajskog drveta na jugu Tajlanda, Malezije, Bornea, Filipina i Sulavesija najsposobnija je "klizačica" od ovih proučavanih zmija. Može izuzetno da klizi do 100 m i napravi zaokrete za 90 stepeni.

Sisari[uredi | uredi izvor]

Slepi miševi su jedini slobodno leteći sisari.[45] Nekoliko drugih sisara može da klizi ili pada "padobranom"; najpoznatije su leteće veverice i lemuri.

  • Leteće veverice (potporodica Petauristinae). Postoji više od 40 živih vrsta podeljenih između 14 rodova letećih veverica. Leteće veverice nalaze se u Aziji (većina vrsta), Severnoj Americi (rod Glaucomys) i Evropi (sibirska leteća veverica). Naseljavaju tropsko, umereno i subarktičko okruženje; poznato je da se brzo penju na drveće, ali im je potrebno neko vreme da pronađu dobro mesto za sletanje.[46] Obično su noćne životinje i veoma su osetljive na svetlost i buku.[47] Zabeleženo je da leteće veverice klize preko 200 m.
  • Anomaluridae ili leteće veverice sa krljuštima. Ovi afrički glodari jarkih boja nisu veverice, već su konvergentnom evolucijom evoluirali u leteće veverice. Postoji sedam vrsta, podeljenih u tri roda. Sve vrste osim jedne imaju klizne opne između prednjih i stražnjih nogu. Rod Idiurus sadrži dve posebno male vrste poznate kao leteći miševi, ali na sličan način nisu pravi miševi.
  • Koluzi ili "leteći lemuri" (red Dermoptera). Postoje dve vrste koluga. Uprkos svom uobičajenom imenu, koluzi nisu lemuri; pravi lemuri su primati. Molekularni dokazi ukazuju na to da su koluzi sestrinska grupa primata; međutim, neki mamalozi sugerišu da su oni sestrinska grupa slepih miševa. Pronađen u jugoistočnoj Aziji, kolugo je verovatno sisar koji je najviše prilagođen klizanju. Mogu kliziti čak 70 m sa minimalnim gubitkom visine. Imaju najrazvijeniji propatagijum od svih klizećih sisara sa srednjom brzinom lansiranja od približno 3,7 m/s;[48] Za majanski kolugo je poznato da započinje klizanje bez skakanja.[9]
Volaticotheridae prethode slepim miševima kao aeronautima sisara najmanje 110 miliona godina
  • Sifaka, vrsta lemura, a moguće i neki drugi primati (moguće ograničeno klizanje ili padobranstvo). Sugeriše se da neki primati imaju adaptacije koje dozvoljavaju ograničeno klizanje ili padobranstvo: sifake, indri, galagiji i saki majmuni.[49][50]
  • Leteći falangeri (potporodica Petaurinae). Oposumi [51][52][53][54][55][56][57][58][59] pronađeni u Australiji i Novoj Gvineji. Klizne membrane su jedva primetne sve dok ne skoče. Prilikom skoka, životinja ispruži sve četiri noge i rastegne labave nabore kože. Podfamilija sadrži sedam vrsta.
  • Veliki klizač (Petauroides volans). Jedina vrsta iz roda Petauroides iz porodice Pseudocheiridae. Ovaj torbar se nalazi u Australiji i prvobitno je klasifikovan sa letećim falangerima, ali je sada prepoznat kao zaseban. Njegova leteća opna proteže se samo do lakta, a ne do zgloba kao kod Petaurinae.[60] Ima izdužene udove u poređenju sa svojim rođacima koji ne klize.[9]
  • Oposumi sa pernatim repovima (porodica Acrobatidae). Ova porodica torbara sadrži dva roda, svaki sa po jednom vrstom.

Izumrli[uredi | uredi izvor]

Reptili[uredi | uredi izvor]

  • Restauracija Weigeltisauridae Weigeltisaurus jaekeli iz kasnog perma (pre 259-252 miliona godina). Oni predstavljaju najstarije poznate klizajuće kičmenjake
    Izumrli gmizavci slični letećem zmajevima. Postoji niz nepovezanih izumrlih gmizavaca sličnih gušterima sa "krilima" kao kod letećih zmajeva. Tu spadaju kasnopermski Weigeltisauridae, trijaski Kuehneosauridae i Mecistotrachelos[61] i kredni gušter Xianglong. Najveći od njih, Kuehneosaurus, ima raspon krila od 30 cm, a procenjeno je da može kliziti oko 30 m.
  • Sharovipterygidae. Ovi čudni reptili iz gornjeg trijasa Kirgistana i Poljske neobično je imao membranu na svojim produženih zadnjim udovima, produžavajući značajno njihov inače normalan patagijum kao kod leteće veverice. Nasuprot tome, prednji udovi su mnogo manji.[62]
  • Hypuronector. Ovaj bizarni drepanosaur prikazuje proporcije udova, posebno izdužene prednje udove, koji su u skladu sa letećom ili klizećom životinjom sa patagijom.[63]

Ne-ptičji dinosaurusi[uredi | uredi izvor]

  • Restauracija Yi dinosaurusa iz srednje jure u Kini.
    Scansoriopterygidae je jedinstven među dinosaurusima po razvoju membranskih krila, za razliku od pernatih profila drugih teropoda.

Ribe[uredi | uredi izvor]

  • Thoracopteridae je loza trijaskih letećih riba sličnih Perleidiformes, koje su svoje prsne i karlične peraje pretvorile u široka krila vrlo slična onima njihovih savremenih kolega. Ladinijski rod Potanichthys najstariji je član ove klade, što sugeriše da su ove ribe počele da istražuju vazdušne niše ubrzo nakon permsko-trijaskog izumiranja.

Sisari[uredi | uredi izvor]

  • Volaticotherium antiquum. Živeo je pre oko 164 miliona godina i koristio membranu kože prekrivenu krznom za klizanje kroz vazduh.[64] Takođe se smatra da je i blisko povezan Argentoconodon mogao da klizi; živeo je pre oko 165 miliona godina, tokom srednje kasne jure u području današnje Kine.[65]
  • Haramidi Vilevolodon, Xianshou, Maiopatagium i Arboroharamiya poznati iz srednje-kasne jure u Kini imali su produženu patagiju, veoma konvergentnu sa onima kod Kolugoa.[66]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pei, Rui; Pittman, Michael; Goloboff, Pablo A.; Dececchi, T. Alexander; Habib, Michael B.; Kaye, Thomas G.; Larsson, Hans C. E.; Norell, Mark A.; Brusatte, Stephen L. (6. 8. 2020). „Potential for Powered Flight Neared by Most Close Avialan Relatives, but Few Crossed Its Thresholds”. Current Biology. 30 (20): 4033—4046.e8. PMID 32763170. doi:10.1016/j.cub.2020.06.105 Slobodan pristup. 
  2. ^ a b Hartman, Scott; Mortimer, Mickey; Wahl, William R.; Lomax, Dean R.; Lippincott, Jessica; Lovelace, David M. (10. 7. 2019). „A new paravian dinosaur from the Late Jurassic of North America supports a late acquisition of avian flight”. PeerJ. 7: e7247. PMC 6626525 Slobodan pristup. PMID 31333906. doi:10.7717/peerj.7247. 
  3. ^ Anderson, Sophia C.; Ruxton, Graeme D. (2020). „The evolution of flight in bats: A novel hypothesis”. Mammal Review. 50 (4): 426—439. doi:10.1111/mam.12211 Slobodan pristup. 
  4. ^ Ivan Semeniuk (5. 11. 2011). „New theory on bat flight has experts a-flutter”. 
  5. ^ Bahlman, Joseph W.; Swartz, Sharon M.; Riskin, Daniel K.; Breuer, Kenneth S. (2013-03-06). „Glide performance and aerodynamics of non-equilibrium glides in northern flying squirrels (Glaucomys sabrinus)”. Journal of the Royal Society Interface. 10 (80): 20120794. ISSN 1742-5689. PMC 3565731 Slobodan pristup. PMID 23256188. doi:10.1098/rsif.2012.0794. 
  6. ^ a b Byrnes, Greg; Spence, Andrew J. (2012). „Ecological and Biomechanical Insights into the Evolution of Gliding in Mammals”. Integrative and Comparative Biology (na jeziku: engleski). 51 (6): 991—1001. ISSN 1557-7023. PMID 21719434. doi:10.1093/icb/icr069 Slobodan pristup. 
  7. ^ „Life in the Rainforest”. Arhivirano iz originala 2006-07-09. g. Pristupljeno 15. 4. 2006. 
  8. ^ a b v Dudley, Robert; Byrnes, Greg; Yanoviak, Stephen P.; Borrell, Brendan; Brown, Rafe M.; McGuire, Jimmy A. (2012). „Gliding and the Functional Origins of Flight: Biomechanical Novelty or Necessity?”. Annual Review of Ecology, Evolution, and Systematics. 38 (1): 179—201. ISSN 1543-592X. doi:10.1146/annurev.ecolsys.37.091305.110014. 
  9. ^ a b v g d Jackson, Stephen; Schouten, Peter (2012). Gliding Mammals of the World. ISBN 9780643104051. doi:10.1071/9780643104051. 
  10. ^ a b Corlett, Richard T.; Primack, Richard B. (6. 1. 2011). Tropical Rain Forests: An Ecological and Biogeographical Comparison. Wiley. str. 197, 200. ISBN 978-1-4443-9227-2. 
  11. ^ Suzuki, Kk; Yanagawa, H (2019-02-28). „Gliding patterns of Siberian flying squirrels in relation to forest structure”. IForest - Biogeosciences and Forestry (na jeziku: engleski). 12 (1): 114—117. doi:10.3832/ifor2954-011 Slobodan pristup. 
  12. ^ Simmons, N.B.; D.E. Wilson, D.C. Reeder (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. str. 312—529. 
  13. ^ Alexander, David E. (jul 2018). „A century and a half of research on the evolution of insect flight”. Arthropod Structure & Development (na jeziku: engleski). 47 (4): 322—327. PMID 29169955. doi:10.1016/j.asd.2017.11.007. 
  14. ^ Kaplan, Matt (2011). „Ancient bats got in a flap over food”. Nature. doi:10.1038/nature.2011.9304. 
  15. ^ „Vertebrate Flight”. Pristupljeno 15. 4. 2006. 
  16. ^ Witton, Mark P.; Habib, Michael B. (2010-11-15). „On the Size and Flight Diversity of Giant Pterosaurs, the Use of Birds as Pterosaur Analogues and Comments on Pterosaur Flightlessness”. PLOS ONE. 5 (11): e13982. Bibcode:2010PLoSO...513982W. ISSN 1932-6203. PMC 2981443 Slobodan pristup. PMID 21085624. doi:10.1371/journal.pone.0013982 Slobodan pristup. 
  17. ^ Cáliz, Joan; Triadó-Margarit, Xavier; Camarero, Lluís; Casamayor, Emilio O. (2018-11-27). „A long-term survey unveils strong seasonal patterns in the airborne microbiome coupled to general and regional atmospheric circulations”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 115 (48): 12229—12234. Bibcode:2018PNAS..11512229C. ISSN 0027-8424. PMC 6275539 Slobodan pristup. PMID 30420511. doi:10.1073/pnas.1812826115 Slobodan pristup. 
  18. ^ McCracken, Gary F.; Safi, Kamran; Kunz, Thomas H.; Dechmann, Dina K. N.; Swartz, Sharon M.; Wikelski, Martin (novembar 2016). „Airplane tracking documents the fastest flight speeds recorded for bats”. Royal Society Open Science. 3 (11): 160398. Bibcode:2016RSOS....360398M. PMC 5180116 Slobodan pristup. PMID 28018618. doi:10.1098/rsos.160398. 
  19. ^ Photopoulos, Julianna (9. 11. 2016). „Speedy bat flies at 160km/h, smashing bird speed record”. New Scientist. Pristupljeno 11. 11. 2016. „But not everyone is convinced. Graham Taylor at the University of Oxford says that errors in estimating bat speed by measuring the distance moved between successive positions could be huge. "So I think it would be premature to knock birds off their pedestal as nature's fastest fliers just yet," he says. "These bats are indeed flying very fast at times, but this is based on their ground speed," says Anders Hedenström at the University of Lund in Sweden. "Since they did not measure winds at the place and time where the bats are flying, one can therefore not exclude that the top speeds are not bats flying in a gust."” 
  20. ^ Bird, David Michael (2004). The Bird Almanac: A Guide to Essential Facts and Figures of the World's Birds (na jeziku: engleski). Firefly Books. ISBN 978-1-55297-925-9. 
  21. ^ „Ruppell's griffon vulture”. Smithsonian's National Zoo (na jeziku: engleski). 2016-04-25. Pristupljeno 2020-09-21. 
  22. ^ PennisiSep. 3, Elizabeth; 2019; Pm, 5:35 (2019-09-03). „This bird really can fly over Mount Everest, wind tunnel experiments reveal”. Science | AAAS (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-09-21. 
  23. ^ „Fillipone”. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 30. 10. 2012. 
  24. ^ Lu, Donna. „Flying snakes wiggle their bodies to glide down smoothly from trees”. New Scientist (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-09-21. 
  25. ^ McCAY, Michael G. (2001-08-15). „Aerodynamic Stability and Maneuverability of the Gliding Frog Polypedates Dennysi”. Journal of Experimental Biology (na jeziku: engleski). 204 (16): 2817—2826. ISSN 0022-0949. PMID 11683437. doi:10.1242/jeb.204.16.2817. 
  26. ^ Munk, Yonatan; Yanoviak, Stephen P.; Koehl, M. a. R.; Dudley, Robert (2015-05-01). „The descent of ant: field-measured performance of gliding ants”. Journal of Experimental Biology (na jeziku: engleski). 218 (9): 1393—1401. ISSN 0022-0949. PMID 25788722. doi:10.1242/jeb.106914 Slobodan pristup. 
  27. ^ Tudge, Colin (2000). The Variety of LifeNeophodna slobodna registracija. Oxford University Press. ISBN 0-19-860426-2. 
  28. ^ Basic Biology (2015). „Bats”. 
  29. ^ Yanoviak, Stephen P; Kaspari, Michael; Dudley, Robert (23. 8. 2009). „Gliding hexapods and the origins of insect aerial behaviour”. Biology Letters. 5 (4): 510—512. PMC 2781901 Slobodan pristup. PMID 19324632. doi:10.1098/rsbl.2009.0029. 
  30. ^ Yanoviak, Stephen. P.; Dudley, Robert; Kaspari, Michael (februar 2005). „Directed aerial descent in canopy ants”. Nature. 433 (7026): 624—626. Bibcode:2005Natur.433..624Y. PMID 15703745. doi:10.1038/nature03254. 
  31. ^ „Scientist Discovers Rainforest Ants That Glide”. Newswise. Pristupljeno 15. 4. 2006. 
  32. ^ Packard, A. (1972). „Cephalopods and fish: the limits of convergence”. Biological Reviews. 47 (2): 241—307. doi:10.1111/j.1469-185X.1972.tb00975.x. 
  33. ^ Macia, S. (1. 8. 2004). „New observations on airborne jet propulsion (flight) in squid, with a review of previous reports”. Journal of Molluscan Studies. 70 (3): 297—299. doi:10.1093/mollus/70.3.297 Slobodan pristup. 
  34. ^ http://www.afp.com/en/news/topstories/it-bird-it-plane-no-its-squid
  35. ^ a b Piper, Ross (2007), Extraordinary Animals: An Encyclopedia of Curious and Unusual Animals, Greenwood Press.
  36. ^ BBC NEWS | Science/Nature | Fast flying fish glides by ferry
  37. ^ Flying fish perform as well as some birds - Los Angeles Times
  38. ^ Marshall, N.B. (1965) The Life of Fishes. London: Weidenfeld & Nicolson. 402 pp.
  39. ^ Berra, Tim M. (2001). Freshwater Fish Distribution. San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-093156-7. 
  40. ^ McCay, Michael G. (15. 8. 2001). „Aerodynamic Stability and Maneuverability of the Gliding Frog Polypedates dennysi”. Journal of Experimental Biology. 204 (16): 2817—2826. PMID 11683437. doi:10.1242/jeb.204.16.2817. 
  41. ^ Emerson, Sharon B.; Koehl, M. A. R. (1990). „The interaction of behavioral and morphological change in the evolution of a novel locomotor type: "flying" frogs”. Evolution. 44 (8): 1931—1946. JSTOR 2409604. PMID 28564439. doi:10.2307/2409604. 
  42. ^ Mendelson, Joseph R; Savage, Jay M; Griffith, Edgardo; Ross, Heidi; Kubicki, Brian; Gagliardo, Ronald (2008). „Spectacular new gliding species of Ecnomiohyla (Anura: Hylidae) from Central Panama”. Journal of Herpetology. 42 (4): 750—759. doi:10.1670/08-025R1.1. 
  43. ^ Walker, Matt (17. 7. 2009). „Tiny lizard falls like a feather”. BBC Earth News. 
  44. ^ a b v „Ptychozoon: the geckos that glide with flaps and fringes (gekkotans part VIII) – Tetrapod Zoology”. Arhivirano iz originala 10. 6. 2010. g. Pristupljeno 7. 6. 2010. 
  45. ^ Why Bats Are One of Evolution’s Greatest Puzzles. Paleontologists seek the ancestors that could explain how bats became the only flying mammals.
  46. ^ Vernes, Karl (2001-11-01). „Gliding Performance of the Northern Flying Squirrel (Glaucomys Sabrinus) in Mature Mixed Forest of Eastern Canada”. Journal of Mammalogy. 82 (4): 1026—1033. ISSN 0022-2372. doi:10.1644/1545-1542(2001)082<1026:GPOTNF>2.0.CO;2 Slobodan pristup. 
  47. ^ Smith, Winston P. (2012). „Sentinels of Ecological Processes: The Case of the Northern Flying Squirrel”. BioScience (na jeziku: engleski). 62 (11): 950—961. ISSN 1525-3244. doi:10.1525/bio.2012.62.11.4 Slobodan pristup. 
  48. ^ Byrnes, Greg; Lim, Norman T.-L; Spence, Andrew J (2008-02-05). „Take-off and landing kinetics of a free-ranging gliding mammal, the Malayan colugo (Galeopterus variegatus)”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 275 (1638): 1007—1013. ISSN 0962-8452. PMC 2600906 Slobodan pristup. PMID 18252673. doi:10.1098/rspb.2007.1684. 
  49. ^ Darren Naish: Tetrapod Zoology: Literally, flying lemurs (and not dermopterans)
  50. ^ Literally, flying lemurs (and not dermopterans) – Tetrapod Zoology Arhivirano 16 avgust 2010 na sajtu Wayback Machine
  51. ^ Gliding Possums — Environment, New South Wales Government
  52. ^ Cronin, Leonard — "Key Guide to Australian Mammals", published by Reed Books Pty. Ltd., Sydney, (1991) ISBN 0-7301-0355-2
  53. ^ van der Beld, John — "Nature of Australia — A portrait of the island continent", co-published by William Collins Pty. Ltd. and ABC Enterprises for the Australian Broadcasting Corporation, Sydney, 1988 (revised edition 1992), ISBN 0-7333-0241-6
  54. ^ Russell, Rupert — "Spotlight on Possums", published by University of Queensland Press, St. Lucia, Queensland, (1980) ISBN 0-7022-1478-7
  55. ^ Troughton, Ellis — "Furred Animals of Australia", published by Angus and Robertson (Publishers) Pty. Ltd, Sydney, in 1941 (revised edition 1973), ISBN 0-207-12256-3
  56. ^ Morcombe, Michael & Irene — "Mammals of Australia", published by Australian Universities Press Pty. Ltd, Sydney, (1974) ISBN 0-7249-0017-9
  57. ^ Ride, W. D. L. — "A Guide to the Native Mammals of Australia", published by Oxford University Press, Melbourne, (1970) ISBN 0 19 550252 3
  58. ^ Serventy, Vincent — "Wildlife of Australia", published by Thomas Nelson (Australia) Ltd., Melbourne, 1968 (revised edition 1977), ISBN 0-17-005168-4
  59. ^ Serventy, Vincent (editor) — "Australia's Wildlife Heritage", published by Paul Hamlyn Pty. Ltd., Sydney, 1975
  60. ^ Myers, Phil. „Family Pseudocheiridae”. Pristupljeno 15. 4. 2006. 
  61. ^ Mosher, Dave (12. 6. 2007). „Ancient Gliding Reptile Discovered”. LiveScience. 
  62. ^ Dzik, J.; Sulej, Tomasz (2016). „An early Late Triassic long-necked reptile with a bony pectoral shield and gracile appendages” (PDF). Acta Palaeontologica Polonica. 64 (4): 805—823. 
  63. ^ Renesto, Silvo; Spielmann, Justin A.; Lucas, Spencer G.; Spagnoli, Giorgio Tarditi. The taxonomy and paleobiology of the Late Triassic (Carnian-Norian: Adamanian-Apachean) drepnosaurs (Diapsida: Archosauromorpha: Drepanosauromorpha): Bulletin 46. New Mexico Museum of Natural History and Science. 
  64. ^ BBC NEWS | Science/Nature | Earliest flying mammal discovered
  65. ^ Gaetano, L.C.; Rougier, G.W. (2011). „New materials of Argentoconodon fariasorum (Mammaliaformes, Triconodontidae) from the Jurassic of Argentina and its bearing on triconodont phylogeny”. Journal of Vertebrate Paleontology. 31 (4): 829—843. doi:10.1080/02724634.2011.589877. 
  66. ^ Meng, Qing-Jin; Grossnickle, David M.; Di, Liu; Zhang, Yu-Guang; Neander, April I.; Ji, Qiang; Luo, Zhe-Xi (2017). „New gliding mammaliaforms from the Jurassic”. Nature. 548 (7667): 291—296. Bibcode:2017Natur.548..291M. PMID 28792929. doi:10.1038/nature23476. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Животиње_које_лете_или_клизају_ваздухом&oldid=26881988”