Pređi na sadržaj

Istorija Jevreja u Austriji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istorija Jevreja u Austriji verovatno počinje egzodusom Jevreja iz Judeje pod rimskom okupacijom. Tokom mnogo vekova, politički status zajednice se menjao: u određenim periodima jevrejska zajednica je napredovala i uživala političku jednakost, a u drugim periodima trpela je pogrome, deportacije u koncentracione logore i masovna ubistva i antisemitizam. Holokaust je drastično smanjio jevrejsku zajednicu u Austriji i samo je 8.140 Jevreja ostalo u Austriji prema popisu iz 2001. godine, iako druge procene navode cifru od 9.000,[1] 15.000, ili 20.000 ljudi, ako se računa mešovito poreklo.[2]

Antičko doba

[uredi | uredi izvor]

Jevreji su bili na teritoriji današnje Austrije najmanje od 3. veka n. e. 2008. godine tim arheologa je otkrio amajliju iz 3. veka n. e. u obliku zlatnog svitka sa rečima jevrejske molitve Šema Izrael (Čuj, Izraele! Gospod je naš Bog, Gospod je jedan) upisano na njemu u grobu jevrejskog deteta u Halbturnu. Smatra se da je to najraniji preživeli dokaz o prisustvu Jevreja na teritoriji današnje Austrije.[3] Pretpostavlja se da su rimske legije koje su učestvovale u okupaciji Izraela i vratile se nakon Prvog jevrejsko-rimskog rata vratile i jevrejske zarobljenike.[4]

Srednji vek

[uredi | uredi izvor]

Dokument iz 10. veka koji je određivao jednaka prava jevrejskih i hrišćanskih trgovaca govori o jevrejskom stanovništvu u Beču u tom trenutku, ali ipak o tome nema konkretnih dokaza. O postojanju jevrejske zajednice na ovom području pouzdano se zna tek nakon početka 12. veka, kada su postojale dve sinagoge. U istom veku se jevrejsko naselje u Beču povećalo apsorpcijom jevrejskih doseljenika iz Bavarske i Rajnske oblasti.

Početkom 13. veka jevrejska zajednica je počela da se razvija. Jedan od glavnih razloga za prosperitet bila je deklaracija cara Svetog rimskog carstva Fridriha II da su Jevreji posebna etnička i verska grupa i da nisu vezani za zakone koji su bili usmereni na hrišćansko stanovništvo. Nakon ove deklaracije, u julu 1244. godine, car je objavio povelju o pravima Jevreja, koja im je zabranjivala mnoge poslove i mogućnosti obrazovanja, ali dozvoljavala prava prodaje, čime ih je ohrabrivala da rade i u poslovima pozajmljivanja novca, ohrabrivala je useljavanje dodatnih Jevreja u to područje, a obećana im je i zaštita i autonomna prava, kao što su pravo da sami sebi sude i pravo na prikupljanje poreza. Ova povelja o pravima uticala je i na druge kraljevine u Evropi kao što su Mađarska, Poljska, Litvanija, Šleska i Bohemija, koje su imale visoku koncentraciju Jevreja.

Tokom ovog perioda, Jevreji su se uglavnom bavili trgovinom i prikupljanjem poreza, a takođe su stekli ključne pozicije u mnogim drugim aspektima života u Austriji. Godine 1204. izgrađena je prva dokumentima potvrđena sinagoga u Austriji. Pored toga, Jevreji su prošli kroz period verske slobode i relativnog prosperiteta; grupa porodica na čelu sa značajnim rabinima nastanila se u Beču — ovi učeni ljudi su kasnije nazvani „mudraci Beča“. Grupa je uspostavila beth midrash koji je smatran najistaknutijom školom talmudskih studija u Evropi u to vreme.

Prosperitet jevrejske zajednice izazvao je povećane tenzije i ljubomoru od strane hrišćanskog stanovništva zajedno sa neprijateljstvom Katoličke crkve. Godine 1282, kada je ovo područje postalo pod kontrolom katoličke dinastije Habzburgovaca, značaj Austrije se smanjio kao religiozni centar za jevrejske naučne poduhvate zbog izrazito antisemitske atmosfere.

Neka jevrejska poslovna preduzeća fokusirala su se na građansko finansiranje, privatne beskamatne zajmove i računovodstvene poslove vlade koji su sprovodili naplatu poreza i bavili se pozajmljivanjem novca hrišćanskim zemljoposednicima. Najraniji dokaz o jevrejskim zvaničnicima zaduženim za neprijatnu ulogu prikupljanja neplaćenih poreza pojavljuje se u dokumentu iz 1320. godine. Celokupna jevrejska populacija bila je nepravedno na meti nekih ljutih nejevrejskih suseda i animozitet je činio svakodnevni život nepodnošljivim — sve je to dovelo do toga da je stanovništvo nastavilo da opada sredinom 14. veka. Početak 15. veka, za vreme režima Alberta III i Leopolda III, je karakterisan formalnim poništavanjem mnogih neizmirenih dugova jevrejskim finansijerima, ili su ostavljeni su namerno neisplaćeni da bi osiromašili jevrejskog kreditora; tada je došlo do masovne zvanične konfiskacije sve jevrejske imovine i kreiranja politike koja je zahtevala ekonomska ograničenja protiv celog jevrejskog naroda.

Deportacija iz Austrije

[uredi | uredi izvor]

Sredinom 15. veka, nakon osnivanja antikatoličkog pokreta Jana Husa u Češkoj, stanje Jevreja se pogoršalo usled neosnovanih optužbi da je pokret povezan sa jevrejskom zajednicom.

Godine 1420. status jevrejske zajednice pao je najnižu meru kada je jedan Jevrejin iz Gornje Austrije bio lažno optužen za zločin skrnavljenja svetog hleba. Ovo je navelo Alberta II da naredi zatvaranje svih Jevreja u Austriji. 210 jevrejskih muškaraca, žena i dece je nasilno odvedeno iz svojih domova i živo spaljeno na javnom gradskom trgu, dok su preostale porodice pokupljene i deportovane iz Austrije, primorane da ostave svu svoju imovinu. Godine 1469, naredbu o deportaciji je poništio Fridrih III, koji je postao poznat po svom poštenju dozvoljavajući Jevrejima da žive relativno slobodni bez običaja "žrtvenog jarca" i zločina iz mržnje — čak su ga ponekad nazivali i „kraljem Jevreja“. Dozvolio je Jevrejima da se vrate i nasele u svim gradovima Štajerske i Koruške. Pod njegovom vladavinom, Jevreji su stekli kratak period mira, između 1440. i 1493. godine.

Godine 1496. Maksimilijan I je izdao dekret kojim su proterani svi Jevreji iz Štajerske.[5] Godine 1509. doneo je „Mandat o carskoj konfiskaciji“ koji je predviđao uništenje svih jevrejskih knjiga, osim jednog izuzetka - Biblije.[6]

Porast verskog fanatizma Isusovaca

[uredi | uredi izvor]
Samson Verthajmer

Relativni period mira nije dugo trajao, do početka vladavine Ferdinanda Prvog 1556. godine, kada je on, iako se protivio progonu Jevreja, uveo prevelike poreze i naredio im da nose žig sramote. Između 1564. i 1619. godine, u periodu vladavine Maksimilijana II, Rudolfa II i Matije, prevladao je fanatizam Isusovaca i status Jevreja se još više pogoršao. Kasnije je, Ferdinand II, koji se, kao i njegov deda, protivio progonu Jevreja i čak dozvolio izgradnju sinagoge, ipak zahtevao veliki porez od jevrejskog stanovništva.

Najniži broj Jevreja u Austriji bio je u periodu vladavine Leopolda I, u kome su Jevreji bili često proganjani i deportovani iz različitih područja, uključujući deportaciju iz Beča 1670. godine, ali su se postepeno vraćali posle nekoliko godina. Jevreji su takođe morali da podnose različite zakone — jedan od njih je dozvoljavao samo prvorođenoj deci da se venčaju, kako bi se zaustavilo povećanje jevrejske populacije. Mada je Leopold I oštro tretirao jevrejsko stanovništvo, za njega je radio Samson Verthajmer, jevrejski ekonomski savetnik.

Šabatski pokret, koji je osnovan u istom periodu, takođe je stigao do jevrejske zajednice u Austriji, posebno zbog teškog stanja tamošnjih Jevreja, a mnogi od njih su emigrirali u zemlju Izraela stopama Šabetaj Cvija.

Moderni period

[uredi | uredi izvor]
Jevrejsko stanovništvo Beča [7][8][9][10]
prema popisu i pojedinom području
Godina totalna pop. Jevreji %
1857. 476.220 2,617 1.3
1869. 607,510 40,277 6.6
1880 726,105 73,222 10.1
1890. 817,300 99,444 12.1
1890* 1,341,190 118,495 8.8
1900 1,674,957 146,926 8.7
1910 2,031,420 175,294 8.6
1923. 1,865,780 201,513 10.8
1934. 1,935,881 176,034 9.1
1951. 1,616,125 9.000 0.6
1961. 1,627,566 8,354 0.5
1971. 1,619,855 7,747 0.5
1981 1,531,346 6,527 0.4
1991 1,539,848 6,554 0.4
2001 1,550,123 6,988 0.5
* = posle proširenja Beča

Promena odnosa prema Jevrejima

[uredi | uredi izvor]
Marija Terezija

Nakon perioda verskog fanatizma prema jevrejskom stanovništvu regiona, počinje period relativne tolerancije koji je bio manje primetan za vreme vladavine Marije Terezije. Svoj vrhunac dostigla je za vreme vladavine Franca Jozefa I, koji je bio veoma popularan među jevrejskom populacijom.

Nakon podele Poljsko-litvanske zajednice 1772. godine, Kraljevina Galicija i Lodomerija, ili jednostavno „Galicija“, postala je najveća, najmnogoljudnija i najsevernija provincija Habzburškog carstva. Kao rezultat aneksije, mnogi Jevreji su dodati Austrijskom carstvu, a carica Marija Terezija je brzo donela različite zakone koji su imali za cilj da regulišu njihova prava i ukinula jevrejsku autonomiju kako bi preuzela vlast nad Jevrejima.

Iako je carica bila poznata po svojoj mržnji prema Jevrejima, nekoliko Jevreja je radilo za nju na njenom dvoru. Carica je odredila da Jevreji idu u opšte osnovne škole, a uz to im je dozvolila da se upišu na univerzitete. Jevrejske škole u to vreme još nisu postojale.

Nakon smrti Marije Terezije 1780. godine, njen sin Jozef II ju je nasledio i počeo da radi na integraciji Jevreja u austrijsko društvo. Car je odredio da su oni obavezni da se prijave u vojsku i osnovao je vladine škole za Jevreje. Edikt o toleranciji iz 1782. ukinuo je različita ograničenja koja su ranije bila postavljena na Jevreje, kao što je ograničenje da žive samo na unapred određenim lokacijama i ograničenje na određene profesije. Sada im je bilo dozvoljeno da osnivaju fabrike, zapošljavaju hrišćanske sluge i studiraju na visokoškolskim ustanovama, ali sve to samo pod uslovom da Jevreji pohađaju školu, da u zvaničnim dokumentima koriste samo nemački umesto hebrejskog ili jidiša, da se zabranjuje dorzalni porez, da se suđenja koja se održavaju u zajednici sažimaju i da oni koji se ne obrazuju ne mogu da stupe u brak pre 25. godine. Car je takođe izjavio da će Jevreji osnovati jevrejske škole za svoju decu, ali su se oni tome protivili jer im je zabranio organizovanje unutar zajednice i osnivanje javnih ustanova. Posle različitih otpora, takođe od strane jevrejske stranke, koja se protivila mnogim uslovima koji su im postavljani, kao i od hrišćanske stranke, koja se protivila mnogim pravima koja su data Jevrejima, dekret nije u potpunosti sproveden.

Nakon njegove smrti 1790. godine, Jozefa II je nasledio njegov brat Leopold II. Posle samo dve godine vladavine, on je umro i nasledio ga je sin Franc II, koji je nastavio da radi na integraciji Jevreja u šire austrijsko društvo, ali je bio umereniji od svog strica. Godine 1812. u Beču je otvorena jevrejska nedeljna škola. Tokom istog vremenskog perioda Jevrejima su stavljena brojna ograničenja, kao što je obaveza učenja u hrišćanskim školama i molitva na nemačkom.

Prosperitet

[uredi | uredi izvor]
Franc Jozef I

Između 1848. i 1938. godine, Jevreji u Austriji uživali su period prosperiteta koji je počeo sa početkom vladavine Franca Jozefa kao cara Austro-Ugarske imperije, a postepeno se urušavao nakon smrti cara prisajedinjenjem Austrije Nemačkoj od strane nacista, procesom koji je doveo do početka Holokausta u Austriji.

Franc Jozef I je Jevrejima dao jednaka prava, rekavši da „građanska prava i politika zemlje nisu uslovljeni religijom naroda“. Imperatora su veoma voleli Jevreji, koji su u znak zahvalnosti pisali o njemu molitve i pesme koje su štampane u jevrejskim molitvenicima. Godine 1849. car je ukinuo zabranu organizovanja Jevreja unutar zajednice, a 1852. godine doneti su novi propisi o Jevrejskoj zajednici. Godine 1867. Jevreji su formalno dobili puna jednaka prava.

Godine 1869. car je posetio Jerusalim i tamo su ga Jevreji dočekali sa velikim divljenjem. Car je osnovao fond za finansiranje osnivanja jevrejskih institucija i pored toga osnovao Talmudsku školu za rabine u Budimpešti. Tokom 1890-ih nekoliko Jevreja je izabrano u austrijski Rajhsrat.

Tokom vladavine Franca Jozefa i kasnije, jevrejsko stanovništvo Austrije dalo je veliki doprinos austrijskoj kulturi uprkos svom malom procentu u stanovništvu. Prilozi su dolazili od jevrejskih advokata, novinara (među njima i Teodor Hercl), pisaca, pesnika, lekara, bankara, biznismena i umetnika. Beč je postao kulturni jevrejski centar, i postao centar obrazovanja, kulture i cionizma. Teodor Hercl, otac cionizma, studirao je na Univerzitetu u Beču i bio urednik feljtona Neue Freie Presse, veoma uticajnih novina u to vreme. Drugi Jevrejin, Feliks Salten, nasledio je Hercla na mestu urednika feljtona.

Teodor Hercl sa članovima cionske organizacije u Beču, 1896.

Drugi značajni uticajni Jevreji koji su u velikoj meri doprineli austrijskoj kulturi bili su kompozitori Gustav Maler, Arnold Šenberg i autori Štefan Cvajg, Artur Šnicler, Karl Kraus, Elijas Kaneti, Jozef Rot, Viki Baum i doktori Sigmund Frojd, Viktor Frankl i Alfred Adler, filozofi Martin Buber, Karl Poper i mnogi drugi.

Period prosperiteta uticao je i na sportski teren: jevrejski sportski klub Hakoa Beč osnovan je 1909. godine i istakao se u fudbalu, plivanju i atletici.

Sa jevrejskim prosperitetom i jednakošću, nekoliko jevrejskih naučnika prešlo je na hrišćanstvo u želji da se asimiluje u austrijsko društvo. Među njima su bili Karl Kraus i Oto Vajninger.

Tokom ovog perioda, Beč je izabrao antisemitskog gradonačelnika, Karla Lojgera. Car Franc Jozef se protivio imenovanju, ali nakon što je Lojger tri puta uzastopno biran, car je bio primoran da prihvati njegov izbor u skladu sa propisima. U periodu svoje vlasti Lojger je uklonio Jevreje sa mesta u gradskoj upravi i zabranio im da rade u fabrikama koje se nalaze u Beču do svoje smrti 1910. godine.

Preplitanje Jevreja i odnos cara prema njima mogli su se videti i u opštem stanju carstva. Od sredine 19. veka počeli su da se javljaju brojni pritisci različitih nacionalnosti koje žive u multinacionalnoj kući Habzburškog carstva: nacionalne manjine (kao što su Mađari, Česi i Hrvati) počele su da zahtevaju sve više kolektivnih prava; među onima koji govore nemački, mnogi su počeli da se osećaju više povezanim sa Nemačkom, što je jačalo. Pod ovim okolnostima, jevrejsko stanovništvo je bilo posebno istaknuto po svojoj lojalnosti carstvu i divljenju caru.

Oko 1918. godine u Austriji je bilo oko 300.000 Jevreja raštrkanih u 33 različita naselja. Većina njih (oko 200.000) živela je u Beču.

Prva republika i austrofašizam (1918–1934/1934–1938)

[uredi | uredi izvor]
Leopoldštat Templ, jedna od mnogih sinagoga u okolini Leopoldštata u Beču

Austrija je tokom Prve republike (1919–1934) bila pod jakim uticajem Jevreja. Mnogi od vodećih čelnika Socijaldemokratske partije Austrije, a posebno lideri austromarksizma, bili su asimilirani Jevreji, na primer Viktor Adler, Oto Bauer, Gustav Ekštajn, Julijus Dojč, a takođe i reformator školskog sistema u Beču Hugo Brajtner. S obzirom da je Socijaldemokratska partija jedina partija u Austriji koja je primala Jevreje u svoje članstvo, ali i na rukovodeće pozicije, nekoliko jevrejskih partija osnovanih posle 1918. godine u Beču, gde su oko 10% stanovništva činili Jevreji, nije imalo šanse da uveća delove jevrejske populacije. Okruzi sa visokom jevrejskom populacijom, poput Leopoldštata, jedini okruzi u kojima su Jevreji činili otprilike polovinu stanovništva, i susedni okruzi Alzergrund i Brigitenau, gde su do trećine stanovništva bili Jevreji, obično su imali veći procenat birača za Socijaldemokratsku partiju nego klasični „radnički“-okruzi.[11]

Roš hašana čestitka od Bečke radionice, 1910

Prva Republika Austrija uskratila je državljanstvo Jevrejima bivše Habzburške monarhije tokom međuratnog perioda.[12] Odliv mozgova iz Austrije je već počeo porastom antisemitizma nakon raspada Habzburškog carstva.[13] Na Univerzitetu u Beču, nasilni napadi studenata nemačke nacionalne i nacional-socijalističke pertije na Jevreje su se povećali od 1920-ih, posebno na Institutu za anatomiju pod Julijusom Tandlerom, ili povodom ukidanja antisemitskog Glajšpahovog studentskog pravilnika iz 1930.[14] Godine 1921. održana je značajna parada antisemita u Beču.[15] Antisemiti su počeli da okrivljuju Jevreje za propast Austrougarske i Centralnih sila tokom Prvog svetskog rata, slično nemačkom mitu o „zabadanju noža u leđa“.[16]

U maju 1923. Beč je bio domaćin Prvog svetskog kongresa jevrejskih žena u prisustvu predsednika Mihaela Hajniša, posebno pozivajući na podršku premeštanju jevrejskih izbeglica u Palestinu.[17] Takođe je kulturni doprinos Jevreja dostigao vrhunac. Mnogi poznati pisci, filmski i pozorišni reditelji (Maks Rajnhard, Fric Lang, Ričard Osvald, Fred Zineman i Oto Preminger), glumci (Peter Lore, Pol Mjuni) i producenti (Džejkob Flek, Oskar Pilcer, Arnold Presburger), arhitekte i scenografi (Artur Berger, Hari Horner, Oskar Strnad, Ernst Dojč- Drajden), komičari (kabaretski umetnici (npr. Hajnrih Ajzenbah, Fric Grinbaum, Karl Farkaš, Georg Krajsler, Herman Leopoldi, Armin Berg), muzičari i kompozitori (Fric Krajsler, Hans J. Salter, Erih Volfgang Korngold, Maks Štajner) su bili Austrijanci Jevreji. Godine 1933. mnogi austrijski Jevreji, koji su godinama radili i živeli u Nemačkoj, vratili su se u Austriju, uključujući i mnoge koji su pobegli od nacističkih ograničenja za Jevreje koji rade u filmskoj industriji.

Godine 1934. izbio je austrijski građanski rat. Nova Savezna država Austrija bila je fašistička, a lideri Socijaldemokratske partije su uhapšeni ili su morali da pobegnu. Ali, osim Jevreja koji su bili snažno angažovani u Socijaldemokratskoj partiji, novi režim Otadžbinskog fronta, koji je sebe smatrao proaustrijskim i antinacionalnim socijalizmom, nije doneo pogoršanje za jevrejsku populaciju.

Popis iz 1934. godine [18] izbrojao je 191.481 Jevreja u Austriji, od kojih je 176.034 živelo u Beču, a većina ostalih u Donjoj Austriji (7.716) i Burgenlandu (3.632), gde su takođe postojale značajne jevrejske zajednice. Od ostalih, samo Štajerska (2.195) je brojala više od 1.000 Jevreja. Memorijalni muzej Holokausta Sjedinjenih Država procenjuje da je u Austriji 1933. bilo 250.000 Jevreja [19]

Godine 1936, ranije jaka austrijska filmska industrija, koja je razvila sopstveni pokret „emigrantskog filma“, morala je da prihvati nemačka ograničenja koja su Jevrejima zabranjivala rad u filmskoj industriji. Emigracija među filmskim umetnicima je tada naglo porasla, a Los Anđeles je postao glavna destinacija. Glavni emigracioni talas počeo je u martu 1938, anšlusom, do novembra 1938, kada su uništene skoro sve sinagoge u Austriji (više od 100, od kojih je oko 30 do 40 izgrađeno kao posvećene sinagoge, od kojih 25 u Beču).

Anšlus

[uredi | uredi izvor]
„Racija“ nakon aneksije Austrije u sedištu Jevrejske zajednice u Beču, mart 1938.

Prosperitet je naglo prekinut 13. marta 1938. godine aneksijom Austrije od strane nacističke Nemačke („Anšlus“). Jevrejska populacija u Austriji tada je iznosila 181.882, a u Beču 167.249. Hiljade Jevreja je već emigriralo pre anšlusa. Nemački rasni Nirnberški zakoni su odmah primenjeni na Austriju, tako da su ljudi sa jednim dedom i bakom Jevrejima smatrani Jevrejima, čak i ako su oni ili njihovi roditelji prešli u drugu veru, tako da je 201.000 do 214.000 ljudi bilo zahvaćeno ovim antijevrejskim zakonima.[18]

Nacisti su ušli u Austriju bez većeg otpora, a mnogi Austrijanci su ih prihvatili.[20] Odmah nakon anšlusa, nacisti su počeli da uvode antijevrejske mere širom zemlje. Jevreji su proterani iz kulturnog, privrednog i društvenog života Austrije. Jevrejska preduzeća su bila „arijanizovana“ i ili su prodata za delić svoje vrednosti ili potpuno zaplenjena. Jevrejski građani su ponižavani jer im je naređeno da obavljaju različite fizičke poslove, bez obzira na godine, društveni položaj ili pol.[traži se izvor]

U Nemačkoj i Austriji je 9. novembra izvedena „Noć slomljenog stakla“ (Kristalna noć). Sinagoge širom Austrije su opljačkane i spaljene od strane Hitlerjugenda i SA (Šturmabtajlunga - jurišnog odreda). Jevrejske prodavnice su vandalizovane i opljačkane, a neke jevrejske kuće su uništene. Tokom te noći ubijeno je 27 Jevreja, a mnogi pretučeni.

Holokaust u Austriji

[uredi | uredi izvor]

Nakon anšlusa, svi Jevreji su bili primorani da emigriraju iz Austrije, ali je proces bio izuzetno težak. Emigracioni centar je bio u Beču, a ljudi koji su odlazili morali su da imaju brojne dokumente kojima se odobrava odlazak. Centralna kancelarija za jevrejsku emigraciju pod Adolfom Ajhmanom bila je odgovorna za rukovanje emigracijom.[16] Nije im bilo dozvoljeno da uzimaju gotovinu ili zalihe ili vredne predmete poput nakita ili zlata, a većina antikviteta ili umetničkih dela je proglašena „važnim za državu“ i nije mogla da se izvozi, a često je jednostavno zaplenjena; u suštini se mogla uzeti samo odeća i predmeti za domaćinstvo, tako da je gotovo sve što je bilo vredno ostalo za njima. Da bi napustili zemlju, trebalo je platiti „porez“ za odlazak, što je bio veliki procenat njihove celokupne imovine. Emigranti su žurili da pokupe samo svoje najvažnije lične stvari, plate odlazak, a sve ostalo su morali da ostave za sobom. Odlazak je bio moguć samo uz vizu za ulazak u drugu zemlju, koju je bilo teško dobiti, posebno za siromašne i starije, pa su i imućni ponekad morali da ostave starije roditelje. Do leta 1939. 110.000 Jevreja je napustilo zemlju.[16] Poslednji Jevreji su legalno otišli 1941. Skoro svi Jevreji koji su ostali posle ovog vremena ubijeni su u Holokaustu.

Neposredno nakon anšlusa, nacisti su naterali austrijske Jevreje da čiste slogane za nezavisnu Austriju sa trotoara.

Neki strani zvaničnici pomogli su izdavanjem mnogo više viza nego što im je zvanično bilo dozvoljeno. Kineski konzul u Austriji, Ho Feng-Šan, rizikujući svoj život i svoju karijeru, brzo je odobrio zahteve za vizu hiljada Jevreja koji su pokušavali da pobegnu od nacista. Među njima su verovatno bili i austrijski filmski stvaraoci Jakob i Luiz Flek, koji su 1940. godine dobili jednu od poslednjih viza za Kinu i koji su potom producirali filmove sa kineskim filmskim stvaraocima u Šangaju. Hoovi postupci su priznati posthumno kada mu je izraelska organizacija Jad Vašem 2001. godine dodelila titulu Pravednik među narodima.

Gertruda Vajsmiler

[uredi | uredi izvor]

U decembru 1938. holandska predstavnica komiteta za pomoć Jevrejima, Gertruda Vajsmiler-Majer, otišla je u Beč nakon što je to zatražio britanski (i jevrejski) profesor Norman Bentvič, koji je u ime britanske vlade tražio pomoć da ispuni kvotu od 10.000 jevrejske dece privremenih izbeglica iz nacističke Nemačke i nacističke Austrije. Vajsmiler je otišla u Beč, ali je uhapšena zbog kritikovanja nacističke kolekcije Zimska pomoć, ali je uspela da izađe i sledećeg dana se uputila pravo u tadašnju kancelariju Adolfa Ajhmana, tada relativno nepoznatog šefa Centrale za emigraciju Jevreja. U početku je odbio da je vidi, ali je onda pustio da uđe na pet minuta i sa neodobravanjem joj rekao da može da odvede 600 jevrejske dece ako uspe da ih izvuče u roku od nedelju dana. Uspela je. Zatim je nastavila da organizuje prevoz dece iz Nemačke i Austrije. To je trajalo do izbijanja Drugog svetskog rata 1. septembra 1939. godine, kada su evropske granice zatvorene. Tačan broj austrijske dece koja su uspela da pobegnu preko Vajsmilerovine organizacije nije tačno poznat, ali prema njenom biografu ide do 10.000. Poslednji transport – sada poznat pod imenom Kindertransport bio je 14. maja 1940. godine, tri dana nakon što su Holandiju napali nacisti, na poslednjem brodu koji je napustio holandske vode, SS Bodegraven, na koji je uspelo da se smesti 74 nemačke i austrijske jevrejske dece. Ona sama je odlučila da ostane u Holandiji, iako je imala priliku da se pridruži grupi dece. Sva deca koju je spasila preživela su ratne okolnosti. Vajsmilerovoj je Jad Vašem dodelio titulu „Pravednik među narodima“. Početkom 2020. godine u njenu čast napravljena je statua u njenom rodnom gradu Alkmaru, ali je postavljanje i otkrivanje odloženo zbog pandemije koronavirusa.

Uništenje

[uredi | uredi izvor]

1939. nacisti su započeli uništavanje jevrejskog stanovništva. Najznačajnije ličnosti zajednice, oko 6.000, poslate su u koncentracione logore Dahau i Buhenvald. Glavni koncentracioni logor u Austriji bio je koncentracioni logor Mauthauzen, koji se nalazio pored grada Linca. Mnogi drugi Jevreji su poslati u koncentracioni logor Terezin i geto Lođ u Poljskoj, a odatle su transportovani u koncentracioni logor Aušvic. U leto 1939. godine vlada je zatvorila stotine fabrika i jevrejskih radnji. Oktobra 1941. Jevrejima je zabranjeno da napuste granice Austrije. Ukupan broj Jevreja koji su uspeli da napuste Austriju je oko 28.000. Neki od bečkih Jevreja poslati su u tranzitni logor u Njisku u okupiranoj Poljskoj. Krajem zime 1941, dodatnih 4.500 Jevreja je poslato iz Beča u različite koncentracione logore i logore smrti u Poljskoj koju su okupirali nacisti (uglavnom Izbica Kujavska i geta u oblasti Lublina). U junu 1942. transport je išao direktno iz Beča u logor Sobibor, u kojem je bilo oko hiljadu Jevreja. U jesen 1942. godine, nacisti su poslali još Jevreja u geta u gradovima koje su okupirali u Sovjetskom Savezu: Rigi, Kaunasu, Vilnjusu i Minsku. Te Jevreje su ubijali litvanski, letonski i beloruski kolaboracionisti pod nadzorom nemačkih vojnika, uglavnom streljanjem u šumama i sahranjivanjem u masovne grobnice.

Oslobođenje koncentracionog logora Mauthauzen od strane američkih snaga

Do oktobra 1942. Austrija je imala samo oko 2.000 do 5.000 Jevreja.[21] Oko 1.900 njih je poslato iz zemlje u naredne dve godine, a ostali su se krili. Ukupan broj austrijskog jevrejskog stanovništva ubijenog tokom holokausta iznosi oko 65.500 ljudi, od kojih je 62.000 poznato po imenu.[21] Ostatak jevrejskog stanovništva Austrije, isključujući do 5.000 koji su uspeli da prežive u Austriji, emigrirao je — oko 135.000 ljudi jevrejske veroispovesti ili jevrejskog porekla, u poređenju sa brojem iz 1938. Ali hiljade austrijskih Jevreja emigriralo je pre 1938.

Posle Drugog svetskog rata

[uredi | uredi izvor]

Nakon holokausta, Jevreji širom Evrope koji su uspeli da prežive bili su koncentrisani u savezničkim logorima za raseljena lica u Austriji. Oni koji su preživeli holokaust i koji nakon rata nisu imali gde da se vrate ostali su u logorima za raseljena lica, a pomagale su im grupe dobrovoljaca iz Palestine. Do 1955. godine u Austriji je živelo oko 250.000 do 300.000 raseljenih lica. Oko 3.000 njih ostalo je u Austriji i formiralo novu jevrejsku zajednicu. Mnogi Jevreji u logorima za raseljena lica širom Evrope su na kraju emigrirali u Izrael. Mnogi drugi su se vratili u Nemačku i Austriju. Oktobra 2000. u Beču je podignut Spomenik žrtvama holokausta u znak sećanja na austrijske Jevreje koji su ubijeni u holokaustu.

Jedan od istaknutih zatvorenika koncentracionog logora Mauthauzen bio je Simon Vizental, koji je nakon oslobođenja radio zajedno sa vojskom Sjedinjenih Država na lociranju nacističkih ratnih zločinaca.

Tokom Mađarske revolucije 1956. oko 200.000 Mađara je pobeglo preko Austrije na zapad, među njima 17.000 Jevreja. U Austriji je ostalo sedamdeset hiljada Mađara, među kojima je bilo i nekoliko Jevreja. Jedan od najpoznatijih među njima je politikolog i publicista Pol Lendvai.

Detalji imovine zaplenjene pod nacistima u Beču od austrijskih Jevreja kao što je Semjuel Šalinger koji je bio suvlasnik hotela Imperijal i Bristol,[22] i imena onih koji su je uzeli i nikada ih nisu vratili, detaljno su navedeni u knjizi Naš Beč Stefana Templa i Tine Valcer.[23]

Savremena situacija

[uredi | uredi izvor]
Glavna zgrada jevrejske zajednice u Beču u kojoj se nalazi centralna sinagoga
Spomenik na mestu porušene sinagoge Leopoldštat templ, koji pokazuje nekadašnju veličinu ove sinagoge.

Od holokausta, jevrejska zajednica u Austriji je sama obnovljena, iako je bila mnogo manja. Tokom 1950-ih, talas imigracije iz Sovjetskog Saveza doveo je ruske Jevreje u Austriju. Od pada Gvozdene zavese, ponovo je došlo do priliva Jevreja iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Sadašnja populacija austrijskih Jevreja iznosi oko 12.000–15.000[traži se izvor] — većina živi u Beču, Gracu i Salcburgu. Oko 800 su preživeli holokaust koji su živeli u Austriji pre 1938. godine, a oko 1.500 su imigranti iz zemalja koje su nekada bile deo Sovjetskog Saveza.

U julu 1991. austrijska vlada je priznala svoju ulogu u zločinima Trećeg rajha tokom Drugog svetskog rata. Austrijska vlada je 1993. godine rekonstruisala jevrejsku sinagogu u Inzbruku, koja je uništena tokom Kristalne noći, a 1994. godine rekonstruisala je jevrejsku biblioteku u Beču, koja je potom ponovo otvorena.

Neonacizam i antisemitizam nisu u potpunosti nestali iz javnog života u Austriji. Tokom 1990-ih mnoga preteća pisma poslata su političarima i novinarima, a neke austrijske javne ličnosti povremeno su pokazivale simpatije prema nacizmu.

Kurt Valdhajm je postavljen za predsednika Austrije 1986. godine, uprkos tome što je služio kao oficir u Her Vermahtu tokom Drugog svetskog rata. Ostao je predsednik Austrije do 1992. godine. Tokom svog mandata smatran je personom non grata u mnogim zemljama. Od 1989-1991 i 1999-2008, Jorg Hajder, koji je davao više antisemitskih izjava i često optužen da je simpatizer nacista, bio je guverner Koruške.[24]

Austrijska vlada je tužena zbog umešanosti Austrije u holokaust i od nje je zatraženo da nadoknadi štetu preživelim Jevrejima. U početku je vlada odlagala pitanja kompenzacije, sve dok Sjedinjene Države nisu počele da vrše pritisak. Austrijska vlada je 1998. godine uvela Zakon o restituciji umetničkih dela, koji je ponovo razmatrao pitanje umetničkih dela koje su ukrali nacisti. (Vidi još, Portret Adele Bloh-Bauer I za primer odugovlačenja nadoknade štete žrtvama.) U novembru 2005. godine, austrijska vlada je poslala kompenzaciona pisma za 19.300 austrijskih preživelih iz holokausta. Ukupan iznos koji je Austrija isplatila kao odštetu bio je preko 2 miliona dolara, koji je isplaćen samim pojedincima koji su preživeli holokaust, vlasnicima oštećenih preduzeća, za ukradene bankovne račune itd. Osim toga, austrijska vlada je takođe prebacila 40 miliona dolara u jevrejski fond Austrije.[traži se izvor]

Najveće jevrejsko prisustvo u Austriji danas je u Beču, gde se nalaze sinagoge, jevrejski dom penzionera, Jevrejski muzej (osnovan 1993. godine) i druge institucije zajednice. Austrijski Jevreji su različitih denominacija, od Hareda do reformističkih Jevreja. Jevrejska zajednica takođe ima mnoge aktivnosti koje organizuje pokret Habad, koji upravlja vrtićima, školama, društvenim centrom, pa čak i univerzitetom. Postoje i aktivni ogranci omladinskih pokreta Bnei Akiva i Hašomer Hacair. Danas, najveća manjina među jevrejskom zajednicom u Beču su imigranti iz Gruzije, a slede oni iz Buhare, svaka sa zasebnim sinagogama i velikim društvenim centrom pod nazivom „Španski centar“.

U Austriji je u ranim posleratnim godinama bilo vrlo malo Jevreja; međutim, neki od njih su postali veoma istaknuti u austrijskom društvu. Među njima su Bruno Krajski, koji je bio kancelar Austrije između 1970. i 1983. godine, umetnik i arhitekta Fridensrajh Hundertvaser i jevrejski političari poput Elizabet Piterman, člana Parlamenta Austrije iz Socijaldemokratske partije Austrije i Petera Sihrovskija, koji je bio bivši član Slobodarske partije Austrije i predstavnik u Evropskom parlamentu. Latentni antisemitizam je problem u nekoliko ruralnih područja zemlje. Neki problemi u letovalištu Serfaus privukli su posebnu pažnju 2010. godine, gde je ljudima za koje se smatralo da su Jevreji zabranjeno da rezervišu hotele na osnovu rasne pripadnosti. Prijavljeno je neprijateljstvo nekih stanovnika sela prema onima koji smeštaju Jevreje. Nekoliko hotela i apartmana u gradu potvrdilo je da je Jevrejima zabranjen ulazak u prostorije. Oni koji rezervišu sobe su podvrgnuti rasnom profilisanju, a sobe su uskraćene onima koji su identifikovani kao mogući pravoslavni Jevreji.[25]

U avgustu 2020. arapski imigrant iz Sirije uhapšen je u Gracu zbog napada na Jevreje i narušavanja sinagoge grafitima „Slobodna Palestina“. On je takođe bio osumnjičen za napade na katoličku crkvu i na LGBT osobe. Zvaničnici su ove napade okarakterisali kao veze sa radikalnim islamističkim antisemitizmom.[26][27]

U septembru 2019. Austrija je glasala za izmenu zakona o državljanstvu kako bi se omogućilo direktnim potomcima žrtava nacionalsocijalizma da povrate austrijsko državljanstvo. Ranije je samo žrtvama i njihovoj deci bilo dozvoljeno da povrate austrijsko državljanstvo. Ovaj amandman je stupio na snagu 1. septembra 2020.[28] i do početka 2021. već je odobreno oko 950 kandidata.[29]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „AMERICAN JEWISH YEAR BOOK, 2005” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 08. 2019. g. Pristupljeno 02. 05. 2022. 
  2. ^ Marijana Milijković: Von einer Blüte ist keine Rede – Dennoch tut sich was in der jüdischen Gemeinde: Der Campus im Prater eröffnet.
  3. ^ Archaeological sensation in Austria.
  4. ^ Uni, Assaf (2008-04-02). „3rd century amulet - sign of earliest Jewish life in Austria - Haaretz Daily Newspaper | Israel News”. Haaretz.com. Arhivirano iz originala 2008-03-24. g. Pristupljeno 2012-03-14. 
  5. ^ Dean Phillip Bell (2001). Sacred Communities: Jewish and Christian Identities in Fifteenth-Century Germany. BRILL. str. 119. ISBN 0-391-04102-9. 
  6. ^ „This Day in Jewish History / Holy Roman Emperor Orders All Jewish Books - Except the Bible - Be Destroyed”. Haaretz. 
  7. ^ census 1890, 1900, 1910 of the K. K. Statistischen Central-Kommission and census 1934 and Statistisches Jahrbuch der Stadt Wien für das Jahr 1910, in: Anson Rabinbach: The Migration of Galician Jews to Vienna.
  8. ^ Statistisches Jahrbuch der Stadt Wien 1930–1935 (Neue Folge. 3.
  9. ^ Österreichische Historikerkommission: Schlussbericht der Historikerkommission der Republik Österreich.
  10. ^ Statistik Austria: Bevölkerung nach dem Religionsbekenntnis und Bundesländern 1951 bis 2001 (accessed 15 January 2009)
  11. ^ Ruth Beckermann. Die Mazzesinsel. 
  12. ^ Kuzmany (2018). „Changes and Continuities in Austria's Coping with Refugee Crises over Three Centuries”. Journal of Austrian-American History. 2 (2): 116—141. JSTOR 10.5325/jaustamerhist.2.2.0116. doi:10.5325/jaustamerhist.2.2.0116. 
  13. ^ https://www.researchgate.net/publication/314458860_1918_und_der_Beginn_des_wissenschaftlichen_Braindrain_aus_Osterreich
  14. ^ Kniefacz, Katharina (23. 3. 2015). „Anti-Semitism at the University of Vienna”. 650 Plus. 
  15. ^ „ANTI-SEMITIC MOB PARADES VIENNA; Shouting "Juden Hinaus!" It Hustles Jews and Smashes Windows. POLICE PROTECT GHETTO Demonstration is Believed to be Part of a General Reactionary Movement”. The New York Times. 15. 3. 1921. 
  16. ^ a b v Igel, Lee H. (2007-09-01), „The Fate of the Jews in Austria, 1933–39”, The Routledge History of the Holocaust, Routledge, ISBN 978-0-203-83744-3, doi:10.4324/9780203837443.ch9, Pristupljeno 2021-11-05 
  17. ^ Ben-Gavriêl, Moshe Yaacov; Ben-Gavrîʾēl, Moše Yaʿaqov; Wallas, Armin A. (1999). Tagebücher 1915 bis 1927. Böhlau Verlag Wien. str. 473—. ISBN 978-3-205-99137-3. 
  18. ^ a b as quoted in: Österreichische Historikerkommission: Schlussbericht der Historikerkommission der Republik Österreich.
  19. ^ www.ushmm.org – Jewish Population of Europe in 1933 Arhivirano 2009-01-15 na sajtu Wayback Machine
  20. ^ United States Holocaust Memorial Museum, Washington, DC "Austria", United States Holocaust Memorial Museum web site, 11/28/2019
  21. ^ a b Österreichische Historikerkommission: Schlussbericht der Historikerkommission der Republik Österreich.
  22. ^ Erlanger, Steven (7. 3. 2002). „Vienna Skewered as a Nazi-Era Pillager of Its Jews”. New York Times. 
  23. ^ Connolly, Kate (21. 5. 2002). „Vienna's tourist trail of plunder”. The Guardian. 
  24. ^ „The Jews of Austria”. The Museum of the Jewish People at Beit Hatfutsot. Arhivirano iz originala 01. 04. 2019. g. Pristupljeno 02. 05. 2022. 
  25. ^ Sueddeutsche Zeitung (German) on possible antisemitism in Serfaus.
  26. ^ "Austria Arrests Syrian Over Attacks on Jewish Leader, Synagogue".
  27. ^ 'Radical Islamist antisemite' arrested in connection with attacks on Graz Jewish community, Jewish Chronicle August 25, 2020 A 31 year old Syrian refugee has been arrested in connection with three attacks on the Jewish community in Graz in southern Austria.
  28. ^ „Austria Extends Citizenship to Descendants of Victims of Nazi Persecution”. Austria (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 04. 2022. g. Pristupljeno 2021-02-05. 
  29. ^ „Member of Expelled Ephrussi Family Receives Austrian Citizenship”. Vindobona.org | Vienna International News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-05. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Beller, Steven (1990). Vienna and the Jews, 1867-1938: A cultural history. Cambridge UP. 
  • Fraenkel, Josef (1967). The Jews of Austria: Essays on Their Life, History and Destruction. London: Vallentine, Mitchell. ISBN 0-85303-000-6. 
  • Freidenreich, Harriet Pass (1991). Jewish politics in Vienna: 1918-1938. Indiana University Press. 
  • Oxaal, Ivar, Michael Pollak, and Gerhard Botz, eds (1987). Jews, Antisemitism, and Culture in Vienna. Taylor & Francis. 
  • Rozenblit, Marsha L (1984). The Jews of Vienna, 1867-1914: assimilation and identity. SUNY Press. 
  • Rozenblit, Marsha L (2004). Reconstructing a national identity: the Jews of Habsburg Austria during World War I. Oxford University Press. 
  • Silverman, Lisa (2012). Becoming Austrians: Jews and Culture between the World Wars. Oxford UP. 
  • Wistrich, Robert S (1989). The Jews of Vienna in the age of Franz Joseph. Oxford UP. 
  • Wistrich, Robert S. (2007). Laboratory for World Destruction: Germans And Jews in Central Europe (na jeziku: engleski). University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1134-6. 

Na nemačkom

[uredi | uredi izvor]
  • Brugger, Eveline; Wiedl, Birgit; Anselgruber, Manfred (2005). Regesten zur Geschichte der Juden in Österreich im Mittelalter. Innsbruck: StudienVerlag. ISBN 3-7065-4018-5. .
  • Michaela Feurstein, Gerhard Milchram. Jüdisches Wien. 2001. ISBN 3-205-99094-3. . Boehlau Verlag, Vienna.
  • Hödl, Sabine (2004). Hofjuden und Landjuden: Jüdisches Leben in der Frühen Neuzeit. Vienna: Philo. ISBN 3-8257-0352-5. 
  • Keil, Martha (2006). Denkmale: Jüdische Friedhöfe in Wien, Niederösterreich und Burgenland. St. Pölten: Club Niederösterreich. ISBN 3-9502149-0-9. 
  • Christoph Lind. "Der letzte Jude hat den Tempel verlassen": Juden in Niederösterreich 1938–1945. Vienna. 2004. ISBN 3-85476-141-4. . Mandelbaum Verlag.
  • Barbara Staudinger. "Gantze Dörffer voll Juden": Juden in Niederösterreich 1496-1670. 2005. ISBN 3-85476-165-1. . Mandelbaum Verlag, Vienna. ISBN 3-85476-165-1.
  • Schärf, Thomas E. (2005). Jüdisches Leben in Baden: Von den Anfängen bis zur Gegenwart. Vienna: Mandelbaum. ISBN 3-85476-164-3. 
  • Sulzgruber, Werner (2005). Die jüdische Gemeinde Wiener Neustadt: Von ihren Anfängen bis zu ihrer Zerstörung. Vienna: Mandelbaum. ISBN 3-85476-163-5. 
  • Nicht in einem Bett - Juden und Christen in Mittelalter und Frühneuzeit. Reihe: Juden in Mitteleuropa, Ausgabe 2005.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Јевреја_у_Аустрији&oldid=28815144”