Prva konferencija Pokreta nesvrstanih

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prva konferencija Pokreta nesvrstanih
Konferencija otvorena za javnost u zgradi skupštine Jugoslavije
Datum osnivanja1961.
SedišteBeograd,
 FNRJ
Generalni sekretarJosip Broz Tito,
 FNRJ
Matična organizacijaPokret nesvrstanih

Prva konferencija Pokreta nesvrstanih, poznata i kao Beogradska konferencija, održana je od 1. do 6. septembra 1961. godine u Beogradu, tada glavnom gradu Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Istorijski značaj Beogradske konferencije je u tome što je prvi put okupila državnike nesvrstanih zemalja i formulisala izvorne principe i ciljeve politike i pokreta nesvrstanih kao nezavisnog, vanblokovskog i globalnog faktora u međunarodnim odnosima.

Konferencija je glavnu pažnju posvetila očuvanju svetskog mira, problemima razoružanja, kolonijalizma i ekonomskog razvoja. Usvojena su tri dokumenta: Deklaracija šefova država i vlada, Izjava o opasnosti od rata i Apel za očuvanje svetskog mira. Dva pisma istog sadržaja, upućena su predsedniku Saveta ministara Sovjetskog Saveza, Nikiti Hruščovu, i predsedniku Sjedinjenih Američkih Država, Džonu Kenediju, koji su u tim trenucima bili u sukobu koji je poznat kao Hladni rat.

U skladu sa usvojenim „kriterijumima nesvrstanosti“, države učesnice su se obavezale da vode politiku nesvrstanosti na principima koegzistencije, da podržavaju borbu za nacionalno oslobođenje, da se ne uključuju u multilateralne paktove blokovskih sila, da ne sklapaju vojne saveze sa velikim silama i da ne ustupaju svoju teritoriju za vojne baze velikih sila.

Konferencija u Beogradu nije bila mesto na kome je rođen pokret nesvrstanosti, ali odluke koje su donete nedvosmisleno su pokazale da ideja koja je okupila predsednike država i vlada vanblokovskih zemalja predstavlja alternativni koncept blokovima i blokovskoj podeli sveta.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Kada se ideja Pokreta nesvrstanih počela formirati postoje nekoliko mišljenja. Indijski političari smatraju da je govor Džavaharlala Nehrua u Indijskom parlamentu 4. decembra 1947. godine predstavljao ideju o pokretu nesvrstanosti. Tokom šeste konferencije nesvrstanih u Havani 1979. godine, predsednik Šri Lanke Junius Ričard Džajvardene je tvrdio da se prvi put reč „nesvrstani” pojavila na Colombo Power Conference održanoj u Kolombu, glavnom gradu Cejlona, u aprilu 1954. godine. Na sastanku su se sreli premijeri pet država: Indije, Burme, Indonezije, Cejlona i Pakistana. Oni su raspravljali o razoružanju, dekolonizaciji, samoopredeljenju i pravu na vlastiti razvoj. Kina i Indija su počele da rade ka pomirenju, a 1954. godine su Nehru i kineski premijer Džou Enlaj prihvatili pet načela egzistencije koje je obuhvatalo: obostrano priznanje teritorijalne celovitosti, nenapadanje, nemešanje u unutrašnje poslove, jednakost i zajedničko blagostanje i miroljubivu koegzistenciju država sa različitim društvenim uređenjima. To su bile i ideje koje su prihvatile države nesvrstanih.[1]

Poreklo Pokreta nesvrstanih se može pratiti do konferencije održane u Bandungu u Indoneziji 1955. godine. Svetske nesvrstane nacije su izrazile svoju želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u Hladnom ratu. To nije bio sastanak nesvrstanih država, ali su u njemu učestvovale mnoge koje su kasnije postale članice Pokreta. Od 29 država, 25 su bile azijske među kojima su bile Iran, Irak, Sirija, Saudijska Arabija, ali i Japan i Kina. Na konferenciji je usvojeno završno saopštenje i donete su rezolucije koje su se odnosile na razoružanje, borbu protiv kolonijalizma, ekonomsku saradnju država Afrike i Azije i samoopredeljenje naroda. To su bile važne odrednice budućeg političkog delovanja pokreta nesvrstanih. Premijer Indije Nehru je rekao da je ovime „polovina svetskog stanovništva izlazi na pozornicu.”[2]

Posle niza susreta zemljama Azije i Afrike, na Brionima je 18. i 19. jula 1956. godine usledio trojni sastanak Tita, Nehrua i Nasera. Trojica državnika potpisala su Zajedničku izjavu od 12 tačaka u kojoj su izneli svoja mišljenja o najvažnijim međunarodnim problemima i načinu rešavanja. U Izjavi se govorilo o razoružanju, uklanjanju nesporazuma i sporova u Evropi, na Dalekom i Srednjem istoku, o podeli sveta na blokove, prijemu NR Kine u UN, oslobodilačkom ratu u Alžiru i značaju Bandunške konferencije.[3]

Uloga Jugoslavije u stvaranju Pokreta[uredi | uredi izvor]

Nehru, Naser i Tito prilikom potpisivanja Brionske deklaracije

Tito je predvodio jugoslovensku delegaciju na XV zasedanju generalne skupštine UN. To je bio period zaoštravanja međunarodnih prilika u trenutku kada je nad teritorijom Sovjetskog Saveza oboren američki avion „U-2”. Tito, Naser, Sukarno, Nkrumah i Nehru podneli su Generalnoj skupštini OUN na usvajanje Nacrt rezolucije pet vanblokovskih zemalja, u kojem se traži obnavljanje prekinutih kontakata između velikih sila i rešavanje sporova i međunarodnih problema mirnim putem. Zbog amandmana koji su podneli Australija, Argentina, Norveška i Japan i izostanka podrške i sa Istoka i Zapada predlagači su povukli predlog. Iako nije uspela, „Inicijativa petorice” se smatra prvim zajedničkim aktom nesvrstanih zemalja.[3]

Tito je odlučio da prihvati Nehruov predlog o zajedničkoj inicijativi vanblokovskih zemalja za posebnom rezolucijom kojim bi se liderima dveju vodećih sila Dvajtu Ajzenhaueru i Nikiti Hruščovu uputio apel da se sastanu kako bi rešili spor. U sedištu OUN sastao se sa predsednikom Ajzenhauerom, ali, iako je sastanak protekao u srdačnoj atmosferi, nisu postignuti politički dogovori. Sledili su izbori u SAD, pa Ajzenhauer nije više bio u mogućnosti da utiče na dalje jugoslovensko-američke odnose. Bez obzira na to, Tito ga je pozvao da poseti Jugoslaviju. Sa druge strane, tri susreta sa Hruščovom nisu prošla u prijatnoj atmosferi. Hruščov je bio nezainteresovan za Titovu ponudu za pomirenje.[4]

Po povratku iz Njujorka, ono što je Tita ispunjavalo optimizmom bila je sve aktivnija uloga vanblokovskih zemalja u Ujedinjenim nacijama. On je želeo da ih približi u jedinstven front koji će se boriti protiv prevlasti blokovskih sila. Svestan da je tokom boravka u UN samo delimično uspeo da ostvari kontakt sa predstavnicima novooslobođenih država, odlučio je da krene na „putovanje mira”. Iz splitske luke uputio se 14. februara 1961. godine brodom Galeb na višemesečno putovanje. Tom prilikom posetio je Ganu, Togo, Liberiju, Gvineju, Mali, Maroko, Tunis i Ujedinjenu Arapsku Republiku (Egipat). Sve te države Tito je prvi put posećivao, osim Ujedinjene Arapske Republike. Prilikom poseta imao je različitu strategiju. U razgovoru sa zemljama zapadne Afrike pozivao je na uspostavljanje prisnije bilateralne strategije i boljeg međusobnog upoznavanja, dok je tokom razgovora sa arapskim zemljama predlagao održavanje konferencije vanblokovskih zemalja.[5] Smatrao je da održavanje konferencije vanblokovskih zemalja mora što pre da se održi, a blokadu Ujedinjenih nacija poredio je sa situacijom pred Drugi svetski rat u kojoj se tada našlo društvo naroda koje nije uspelo da odigra svoju mirotvornu ulogu. Smatrao je da ove države moraju preuzeti ulogu „savesti čovečanstva”, a to mogu postići ako svojom brojčanom superiornošću u mehanizmu glasanja pronađu način za funkcionisanje Ujedinjenih nacija.[6]

Putovanje je Tito završio posetom Ujedinjenoj Arapskoj Republici od 17. do 22. aprila 1961. godine, gde je razgovarao sa ključnim partnerom od koga je zavisila realizacija ideje o formiranju pokreta nesvrstanosti. Oni su se složili da se sastanak mora održati pre XVI Zasedanja generalne skupštine UN kako bi nove zemlje istupile jedinstveno. Najveći problem bio je oko sastavljanja spiska učesnika. U sastavljanju spiska vodili su se neposrednim Titovim utiscima sa tek završene turneje. Glavno pitanje bilo je pitanje uključivanje Nehrua i Indije u pripremu. Oni su strahovali da bez Nehrua, koji je imao veliki uticaj u svim delovima sveta i koji je prvi primenio politiku miroljubive koegzistencije, ne bi mogao ni da se održi skup. Pred sam dolazak Tita u Egipat, Nehru je obavestio Nasera da se protivi održavanju konferencije, jer bi se time „otežalo velikim silama da rešavaju međunarodne probleme i doprinesu popuštanju međunarodne zategnutosti.” Umesto toga, predlagao je da se radi na zajedničkom saopštenju povodom invazije na Kubu.[7]

Tito i Naser su bili najangažovaniji po pitanju da se vođe država sa manjim uticajem okupe u jedan pokret. Krajem aprila upućena su pisma predstavnicima 17 država kojim su pozvani da učestvuju na pripremni sastanak u Kairu od 5. do 12. juna 1961. godine. Pored država, skupu su prisustvovali i oslobodilački pokreti, socijalističke partije, ali samo kao posmatrači. Kasnije je njihov broj smanjen, jer su mnoge od njih postale vlast u državama.[8]

Na kraju razgovora, Tito i Naser su sastavili dokument koji je bio u obliku pisma i koji je trebalo da bude upućen svim vanblokovskim zemljama. u njemu bi bili objašnjeni razlozi za održavanje konferencije, kriterijumi za učešće, tačan datum održavanja i dnevni red. Inicijativa je odmah podržana od predsednika Indonezije Sukarna, koji je bio jedan od glavnih zagovornika formiranja pokreta. Iako su samo Tito i Naser potpisali dokument o pozivu na učešće, smatra se da se zbog brzine kojom se Sukarno pridružio inicijativi i on smatra osnivačem. Ubrzo zatim su predlog podržale i vlade Avganistana i Gane. Time su stvoreni uslovi da se prvi put održi samit država koje ne pripadaju nijednom od dva bloka.[9]

Izbor grada za održavanja konferencije[uredi | uredi izvor]

Dolazak predsednika Gane Kvame Nkrumaha na konferenciju

Dosta vremena je posvećeno pitanju gde će se održati konferencija. Tri grada kandidovala su se da postanu domaćini. Kairo su predložile grupe arapskih zemalja, indonežanski ministar Beograd, a Kuba je sama predložila svoju prestonicu Havanu. Naserova odluka da podrži Jugoslaviju doprinela je tome da većina podrži izbor Beograda. Tome se oštro usprotivila Kuba, ističući da „Jugoslavija nije politički kvalifikovana da bude domaćin konferencije”. Ovakav prosovjetski stav u prvom trenutku su podržale dve sovjetski nastrojene države Gvineja i Mali, ali su nedugo zatim promenile stav. Kuba je zapretila da neće učestvovati na konferenciji ako se ne bude održavala u Havani, ali njeno ultimativno držanje nije naišlo na odobravanje većine, te se morala pokoriti volji ostalih država. To je bio nagoveštaj ideološko-političkih sukoba koji će otežavati rad pokreta i u nekim trenucima dovoditi u pitanje njegov opstanak.[10]

Konferencija[uredi | uredi izvor]

Na čelu državnog odbora za pripremu konferencije nalazio se Vladimir Popović. Na konferenciji se u Beogradu okupilo 25 nezavisnih država koje su sve bile punopravni učesnici. Pored njih, bile su i tri države koje su imale status posmatrača, jedanaest socijalističkih partija, sindikalne organizacije iz Japana i još četiri organizacije. Razlike između njih u bogatstvu su bile velike i sve su one pokazivale različite interese.[11] Jugoslavija je poseban značaj pridavala latinoameričkim zemljama. Učešće ovih zemalja, uz predstavnike Evrope, trebalo je dati konferenciji karakter skupa gde su zastupljeni svi delovi sveta, a ne da se ona svede na afro-azijske odrednice kao što je to bio skup ranije.[12]

Međutim, Tito je samo delimično uspeo u nameri da na konferenciji budu zastupljeni svi delovi sveta. Iz Latinske Amerike samo je Kuba bila punopravni učesnik, dok su Bolivija, Brazil, Ekvador imali status posmatrača. Razlog tome bila je nemogućnost ovih država da se odupru pritisku Sjedinjenih Američkih Država. Naročito su predstavnici Jugoslavije bili razočarani Meksikom koji je odustao u poslednji čas. Od evropskih država učestvovali su samo Kipar i domaćin Jugoslavija.[13]

Lideri pokreta nesvrstanosti na zatvorenoj sednici u Palati federacije

Prvi samit u Beogradu održan je u zgradi skupštine Jugoslavije. Iz polukružne velike dvorane uklonjene su poslaničke klupe, postavljen je novi pod i postavljen je ovalni sto napravljen od mahagonija i mesinga specijalno samo za ovu priliku. Tito je vozom došao u Beograd sa Briona, gde je provodio leto. U glavni grad Jugoslavije stigao je 27. avgusta 1961. godine kako bi lično dočekao šefove država. Prvog septembra pre 12 časova Tito je prošao automobilom kroz Bulevar revolucije. Automobil su pratili motociklisti, a sa njim je bila i njegova supruga Jovanka. Ušao je u dvoranu, a zatim mu se pridružio i prvi gost, etiopijski car Hajle Selasije koji je Titu poklonio figuru „Zlatna devojka” od čistog zlata i koja je sve vreme stajala za vreme predsedavanja ispred njega. Do samog Tita su sedeli predsednik Tunisa Habib Burgiba i predstavnik Jemena princ Islam el Hasan.[11]

Lideri su zasedali za velikim ovalnim stolom, na kome se ispred svakog političara nalazila kartica sa imenom zemlje. Tito je goste pozdravio rečima: „Uvaženi šefovi i predstavnici država i vlada, gospodo, dozvolite mi da vas u ime vlade i naroda Jugoslavije najtoplije pozdravim...”[14]

Na konferenciji se pokazalo da će se oko nekih pitanja teško naći konsenzus. Tito je predlagao da se prizna Istočna Nemačka što je FNRJ učinila 1957. godine. Najbolji saveznik Jugoslaviji bio je indonežanski predsednik Sukarno. Tito i Sukarno su predlagali da se umesto glavnog predstavnika u UN-u uvede tročlano predstavništvo na čijem čelu bi se nalazili po jedan predstavnik Zapada, Istoka i nesvrstanih.[15]

Ovaj sastanak, po mom mišljenju, treba da dovede velike sile do saznanja da sudbina sveta ne može da bude u njihovim rukama. On treba da dokaže protagonistima sila da većina sveta odlučno odbacuje upotrebu sile kao načina rešavanja raznih važnih pitanja koja nam je prošli rat ostavio u nasleđe. Bez preterivanja mogu reći da zemlje koje su zastupljene na ovoj konferenciji, a i mnoge druge koje ne pripadaju ni jednoj grupaciji, predstavljaju veliku većinu javnog mišljenja sveta. One predstavljaju savest čovečanstva. O tome treba i te kako da vode računa oni koji pomišljaju na ratne avanture. Takav primer dao je i Drugi svetski rat; on se porazno završio po najjače fašističke države, koje su nasilje i silu uzele kao vodeći princip politike, a rat kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva, to jest za nametanje svoje dominacije čitavom svetu, ignorišući humane i druge moralne principe koji u savremenom svetu sve snažnije dolaze do izražaja... To je veoma poučna istorija i trebalo bi da o njoj misle oni koji zveckaju oružjem i drže svet u stalnoj napetosti i strahu.“

Reči Josipa Broza Tita

Ipak, imajući u vidu heterogenost zemalja koje su učestvovale na konferenciju, postignut je dobar stepen saglasnosti oko nekih pitanja. Sve države učesnice bile su saglasne oko osude svakog oblika kolonijalizma, politike sile i trke u naoružanju. Jedna od odluka je bila i podržavanje Alžira u borbi protiv francuskih kolonijalnih vlasti i Angole protiv Portugalaca. Poseban akcenat stavljen je na poziv da se formira Palestinska država na teritoriji bliskog istoka.[16]

Titu je najbitnije bilo da skup obezbedi trajnost akcije vanblokovskih zemalja i da konferencija obezbedi organizovane zajedničke akcije vanblokovskih zemalja. Za formiranje pokreta tokom konferencije u Beogradu bilo je rano. Teško je bilo definisati dugoročne ciljeve kojim bi se zemlje učesnice rukovodile u spoljnoj politici. Pre svega je trebalo ubediti lidere zemalja okupljenih u Beogradu da svoj nastup ne svedu samo na razmatranje aktuelne situacije, već i na dogovor o zajedničkoj dugogodišnjoj strategiji. Međutim, deo država video je drugačiji smisao skupa i smatrao je da se treba skocentrisati na trenutna zbivanja. Trenutna kriza je lako mogla da dovede do novog svetskog rata i zato je sve ostalo trebalo staviti u drugi plan. Najveći zagovornik ove teze bio je Nehru. Njegovo mišljenje je bilo da rešavanje situacije ne zavisi od ovog skupa, već je ono u rukama Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.[17]

Stav Nehrua i velikog broja zemalja bio je pokušaj da se izbegne zauzimanje generalnog stava učesnika konferencije o svim zajedničkim problemima. Nastojanja da se učine prvi koraci ka zajedničkom delovanju vanblokovskih zemalja bila je Deklaracija koju su podržale arapske zemlje i većina sa afričkog kontinenta. Podržana je ideja da se održe dve konferencije pod okriljem OUN: međunarodna konferencija o razoružanju i međunarodna konferencija o ekonomskim problemima. Na konferenciji su usvojena i dva dokumenta: Izjava o opasnosti rata i apel za mir i Pismo Hruščovu i Kenediju.[18]

Deklaracija[uredi | uredi izvor]

Deklaracija

Predstavnici država doneli su deklaraciju kojom su odbacili tezu da je Hladni rat neizbežan. Oni su smatrali da su načela miroljubive koegzistencije jedina alternativa Hladnom ratu i mogućnosti opšte nuklearne katastrofe. Ta načela uključuju pravo naroda na samoopredeljenje, na nezavisnost i na slobodno određivanje oblika i puteva ekonomskog, društvenog i kulturnog razvitka. Oni su u deklaraciji isticali da vanblokovske zemlje zastupljene na ovoj konferenciji ne žele da stvaraju novi blok, niti mogu da budu blok. One žele da sarađuju sa svakom vladom koja teži da doprinese učvršćenju poverenja i mira u svetu. Zemlje učesnice su smatrale neophodnim da vanblokovske zemlje učestvuju u rešavanju nerešenih međunarodnih pitanja koja se odnose na mir i bezbednost u svetu. Razoružanje je shvatano kao najnužniji zadatak čovečanstva i da bi pod hitno trebalo da se zabrane nuklearna testiranja.

Sve odluke su donete jednoglasno, međutim, njima su prethodile duge rasprave i mukotrpan proces usaglašavanja gledišta. Ispoljile su se tri varijante pristupa svetskoj politici. Grupa država koja je u manjoj ili većoj meri bila prosovjetski orijentisana (Jugoslavija, Kuba, Gvineja, Mali, Gana) zauzimala je oštrije stavove povodom pitanja kolonizacije. Drugu grupu su činile države koje nisu imale oštar stav prema zapadu i trudile su se da izbalansiraju odnos prema sukobljenim grupacijama. Toj grupi pripadali su Indija, Burma, Cejlon, Liban, Kipar, Nepal i Etiopija. Treća grupa bile su države koje nisu imale stav i koje su se tokom konferencije držale pasivno.[19]

Odjek[uredi | uredi izvor]

Države okupljene oko Sjedinjenih Američkih Država su okupljanje u Beogradu označile antizapadnim i antiameričkim skupom. Njihova reakcija bila je neprijateljska. Sovjetski Savez i njegovi saveznici su ignorisali skup, a svoje mišljenje o skupu su pokazali odlukom da otpočnu nuklearne testove. Odjek Beogradske konferencije i publicitet koji joj je dat u svetskoj štampi bio je veći od pretpostavljanog. Državni i politički vrh Jugoslavije vrednovao je ovaj događaj kao pobedu „jugoslovenske koncepcije“.[3]

Zaključke konferencije Nikiti Hruščovu odneli su predsednik Gane Kname Nkrumah i premijer Egipta Naser, dok su Kenediju zaključke uručili Naser i šef Malija Modibo Keita. Odluke Beogradske konferencije su bile važne, jer se svet nalazio u vremenu kubanske raketne krize i na vrhuncu napetosti između dve supersile — SAD i Sovjetskog Saveza.

Konferencija u Beogradu nije bila mesto na kome je rođen pokret nesvrstanosti. Okupljanje predsednika država i vlada neangažovanih zemalja nije istovremeno značilo njihovo organizovanje u pokret. Ipak, odluke donete u Beogradu nedvosmisleno su pokazale da ideja koja je okupila predsednike država i vlada vanblokovskih zemalja predstavlja alternativni koncept blokovima i blokovskoj podeli sveta. Dilema o tome da li pokret treba da se formira razrešen je na Drugoj konferenciji u Kairu 1964. godine. Dušan Bogetić kaže da je „svest o tome da se delovanjem u okviru široke asocijacije siromašnih i obespravljenih može bitno poboljšati sopstvena međunarodna pozicija i obezbediti jači upliv u svetska zbivanja, postepeno sazrevala i potiskivala u drugi plan strah od mogućih negativnih posledica”.[20] Odluke donete na konferenciji su jasno pokazale da ideja nesvrstanih predstavlja alternativni koncept blokovima i blokovskoj podeli sveta.[3]

Izgled Beograda za vreme konferencije[uredi | uredi izvor]

Izgled Beograda za vreme konferencije
Jedan od obeliska podignutih povodom konferencije u današnjem Parku nesvrstanim zemljama

Kako bi ugostio veliki broj političara, članova delegacija i novinara, u Beogradu su izvršene velike pripreme. Za dva meseca renovirano je oko 350 ugostiteljskih objekata, među kojima i svi tadašnji hoteli. Porušeno je više nehigijenskih naselja u blizini skupštine, a njihovi stanari smešteni su u nove stanove na Banovom brdu. Izgrađeno je 40 novih ulica, na Terazijama su se pojavile prve svetleće reklame, rekonstruisani su vodovod i kanalizacija, kao i ulično osvetljenje. Zgrada narodne skupštine gde su održavane sednice otvorene za javnost za ovu priliku je posebno rekonstruisana. Na ulasku u grad bio je, na nekoliko jezika, ispisan i nezvanični moto konferencije: „Svi ljudi sveta hoće mir”.[21]

Puno naroda stajalo je nasuprot Skupštine ispred Pionirskog parka i pratilo dolazak delegacija. Goste je dočekivao Tito, a posle intoniranja himni i smotre počasnog gardijskog bataljona, lideri zemalja trećeg sveta odvezli bi se u svoje rezidencije, prolazeći kroz ulice Beograda, gde ih je mnoštvo sveta pozdravljalo.[21]

Na ulazu u grad stajao je amblem beogradske konferencije visok 15 metara. Na Topčiderskoj zvezdi bio je postavljen triangl koji se sastojao od osnovnih ideja konferencije: mir, nezavisnost i ravnopravna međunarodna saradnja. Kod ušća Save u Dunav, na Novom Beogradu, u čast održavanja konferencije otvoren je Park prijateljstva. Šefovi država su na tom mestu zasadili platane. U pionirskom parku je uređena Aleja nacija, a na panoima duž aleje bili su ispisani podaci o zemljama učesnicama konferencije.[21]

Urađena su dva obeliska, a jedan od njih se nalazio na trgu Marksa i Englelsa. To je bio montažni objekat, čiji je kostur napravljen od cevi. Na rubovima konstrukcije postavljeno je neonsko osvetljenje. Rađen je uoči konferencije, a sama realizacija obavljena je u poslednjem času, jer je tih dana padala kiša. U jednom trenutku se Obelsik i zapalio, pa je o svemu tome povedena istraga. Nakon završene konferencije obelisk je razmontiran, dok je drugi sačuvan i danas se nalazi kod Brankovog mosta.[22]

Godinu dana pre konferencije usvojen je novi Grb Beograda. Izlazak nove verzije grba je dovođen u vezu sa planiranim održavanjem Prve konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu. Tako se novi grb grada našao na obelisku koji je sagrađen za ovu priliku smeštenog pored Brankovog mosta.[23][24][22]

Prvog dana konferencije Tito je u zdanju na trgu Marksa i Engelsa priredio svečani ručak. Sa suprugom Jovankom su u hotelu „Metropol“ priredili svečani prijem za oko 2.000 zvanica. Usledio je i izlet do Petrovaradinske tvrđave, gde je izveden impresivan vatromet. Konferencija je završena 6. septembra, a Tito je ponudio svojim gostima boravak na Brionima, posle napornog šestodnevnog rada.[21]

Za vreme samita izlazio je poseban časopis „Beogradska konferencija”, a rad konferencije je prevođen na četiri jezika: engleski, francuski, španski i arapski. Bilo je preko 850 domaćih i stranih novinara koji su bili smešteni u Domu sindikata. Novinari su u pet sala pratili rad konferencije na televizijskim ekranima. Mogli su da koriste 30 telefonskih kabina iz kojih su obavljali međunarodne i unutrašnje razgovore, kao i 33 teleprintera i uređaje za radio−operatere. Bili su smešteni u dve posebne zgrade u Cvijićevoj i Ruzveltovoj ulici, a na raspolaganju im je bila i posebna taksi stanica.[14]

Spisak učesnika[uredi | uredi izvor]

Učesnici konferencije 1961. godine.
Ploča sa likovima učesnika Beogradske konferencije 1961. godine izložena u Muzeju Jugoslavije.

Spisak učesnika i njihovi predstavnici:[3]

  1. Avganistan Avganistan — Mohamed Daud Kan, predsednik Vlade
  2. Francuska Alžir — Ben Jusef Benheda, predsednik privremene Vlade
  3. Mjanmar Burma — U Nu, predsednik Vlade
  4. Etiopija Etiopija — Hajle Selasije, car
  5. Gana Gana — Kvame Nkruma, predsednik Republike
  6. Gvineja Gvineja — Bevogi Luj Lansana, ministar spoljašnjih poslova
  7. Indija Indija — Džavaharlal Nehru, predsednik Vlade
  8. Indonezija Indonezija — Sukarno, predsednik Republike
  9. Irak Irak — Hašim Džavad, ministar spoljnih poslova
  10. Jemen Jemen — Sejful Islam El Hasan, princ
  11. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jugoslavija — Josip Broz Tito, predsednik Republike
  12. Kambodža Kambodža — Norodom Sihanuk, bivši kralj
  13. Kipar Kipar — Makarios III, predsednik Republike
  14. Demokratska Republika Kongo Kongo — Siril Adula i Antoan Gizenga, predstavnici
  15. Kuba Kuba — Osvaldo Dortikos Torado, predsednik Republike
  16. Liban Liban — Saeb Salam, predsednik Vlade
  17. Maroko Maroko — Hasan II od Maroka, kralj
  18. Mali Mali — Modibo Kejta, predsednik Republike
  19. Nepal Nepal — Mahendra Bir Bikram Šah Dev, kralj
  20. Saudijska Arabija Saudijska Arabija — šeik Ibrahim Soveil, ministar spoljnih poslova
  21. Somalija Somalija — Aden Abdulah Osman Dar, predsednik Republike
  22. Sudan Sudan — Ibrahim Abud, predsednik Vrhovnog vojnog saveta
  23. Tunis Tunis — Habib Burgiba, predsednik Republike
  24. Ujedinjena Arapska Republika Ujedinjena Arapska Republika — Gamal Abdel Naser, predsednik Republike
  25. Šri Lanka Cejlon — Sirimavo Bandaranaike, predsednica Vlade

Posmatrači:

  1. Bolivija — Hoze Felman Velarde, ministar prosvete Bolivije i Horhe Gutjeres Alendrebe, opunomoćeni ministar
  2. Brazil — De Melo Franko Filjo, ambasador Brazila u Švajcarskoj
  3. Ekvador — dr Hoze Hoakin Silva, ambasador Ekvadora u Saveznoj Republici Nemačkoj

Konferenciji su prisustvovali i predstavnici 38 revolucionarnih i antikolonijalnih pokreta, a posebno sa teritorija Afrike i Azije koje su još bile pod kolonijalnim režimom.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jakovina 2011, str. 35–36.
  2. ^ Jakovina 2011, str. 36.
  3. ^ a b v g d Prva konferencija šefova država ili vlada ili vlada nesvrstanih zemalja Beograd 1961. Beograd: Arhiv Jugoslavije. 2011. 
  4. ^ Bogetić 2011, str. 343–348.
  5. ^ Bogetić 2011, str. 349–350.
  6. ^ Bogetić 2011, str. 355–356.
  7. ^ Bogetić 2011, str. 360–361.
  8. ^ Jakovina 2011, str. 42–43.
  9. ^ Bogetić 2011, str. 361–362.
  10. ^ Bogetić 2011, str. 364.
  11. ^ a b Jakovina 2011, str. 44.
  12. ^ Bogetić 2011, str. 364–365.
  13. ^ Bogetić 2011, str. 368.
  14. ^ a b „VREMEPLOV: Beograd je svet, 1961.”. b92.net. 9. 5. 2011. Pristupljeno 28. 5. 2018. 
  15. ^ Jakovina 2011, str. 45.
  16. ^ Bogetić 2011, str. 369.
  17. ^ Bogetić 2011, str. 373–374.
  18. ^ Bogetić 2011, str. 374.
  19. ^ Bogetić 2011, str. 375.
  20. ^ Bogetić 2011, str. 376.
  21. ^ a b v g „Gadafi hteo da jaše ždrepca”. novosti.rs. Pristupljeno 24. 5. 2018. [mrtva veza]
  22. ^ a b Belić, Nikola; Mučibabić, Daliborka (30. 3. 2014). „Na obelisku Pokreta nesvrstanih potpisani samo crtači grafita”. Politika. Pristupljeno 1. 5. 2017. 
  23. ^ Acović 2008, str. 639.
  24. ^ Dragosavac 1996, str. 254.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прва_конференција_Покрета_несврстаних&oldid=27685481”