Грб Београда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Београд
Small Coat of Arms Belgrade.svg
Верзије
COA Beograd (middle).png
Средњи грб
Coat of Arms Belgrade.png
Велики грб
Детаљи
Носилац Flag of Belgrade.svg Град Београд
Челенка златна бедемска круна са пет видљивих грудобрана
Штит на плавом, сребрни каменом озидани град, закошених зидина са круништем са четири зупца и две угаоне конзолне куле мотриље коничних кровова са по једним уским црно испуњеним прозором надовезане на спољни пар зубаца круништа; изнад, између кула мотриља у поље отворене двокрилне сребрне капије од талпи са по две хоризонталне греде за учвршћење кроз чији се лучни отвор са клинастим теменим каменом види плаветнило неба, издиже се двоспратна сребрна каменом озидана кула, са трозубим круништем и са по два црно испуњена правоугаона прозора на сваком спрату; град почива на ескарпираном црвеном тлу изнад две таласасте сребрне греде а на доњој удесно броди златна античка трирема са три јарбола са разапетим сребрним четвртастим једрима и црним ужадима и са сребрним кружним отворима на трупу у три реда из којих излазе црна весла која су уроњена у реку, и то 3:4:2 весла.
Држачи штита сребрни двоглави орао, кљуна и канџи оружаних златно, са гранчицом у левој и мачем у десној канџи
Постамент преко храстових грана, са обе стране штита, су одличја у аверсу у природним бојама и са одговарајућим тракама: 1. француски Орден легије части 5. степена, 2. Орден Карађорђеве звезде с мачевима 4. степена, 3. Орден народног хероја, и 4. Ратни крст 1914-1918.
Раније верзије Coat of arms of Belgrade (1960-1991).png

Град Београд користи грб у три нивоа, као основни, средњи и велики грб.

Основни грб града Београда, на основу конкурса на коме је учествовало 56 уметника из Југославије[1], пројектовао је, по задатој идеји и већ утврђеним херладичким представама садржаним у пропозицијама конкурса, Ђорђе Андрејевић Кун. Грб је званично усвојен 10. децембра 1931. године, на седници Одбора општине Београдске, а потврђен је одлуком Министарства унутрашњих дела од 15. децембра 1931. године. Кун је за своју шифру на конкурсу одабрао синтагму „Црвена тројка“.[2]

Постоје индиције да је Кун био незадовољан неодговарајућим третманом свог ауторског права, те је затражио заштиту пред судом, али га је суд одбио, тумачећи то тврдњом да „он није аутор идеје која је била садржана у пропозицијама конкурса, да је за свој рад примио награду, да је вредност решења резултат чињенице да га је Министарство регистровало као грб града, а не зато што има вредност као уметничко дело и, коначно, да грбови градова, држава, као и заставе, не могу бити ауторска својина приватних лица“.[2]

За време СФРЈ, иако без икакве одлуке или уредбе, грб је допуњен црвеном звездом петокраком која се налазила изнад основног грба.[2]

Основни грб града Београда је штит барокне форме, на плавом (azure) пољу је сребрни (argent), каменом озидани, град закошених зидина са круништем са четири зупца и две угаоне конзолне куле мотриље коничних кровова са по једним уским црно (sable) испуњеним прозором надовезане на спољни пар зубаца круништа. Над круништем града, између кула мотриља и изнад у поље отворене двокрилне сребрне (argent) капије од талпи са по две хоризонталне греде за учвршћење кроз чији се лучни отвор са клинастим теменим каменом види плаветнило (azure) неба, издиже се двоспратна сребрна, каменом озидана, кула са трозубим круништем и са по два црно (sable) испуњена правоугаона прозора на сваком спрату. Град почива на ескарпираном црвеном (gules) тлу изнад две таласасте сребрне (argent) греде, које представљају реке Саву и Дунав. На доњој удесно броди златна (or) античка трирема са три јарбола са разапетим сребрним (argent) четвртастим једрима и црним (sable) ужадима и са сребрним (argent)кружним отворима на трупу у три реда из којих излазе црна (sable) весла која су уроњена у реку, и то у горњем реду три, у средњем четири, а у доњем реду два весла.

Средњи грб је истоветан Основном грбу, али је штит надвишен златном (or) бедемском круном са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима.

Велики грб се састоји од сребрног (argent) двоглавог орла (eagle) у полету (displayed), златно оружаног и исто таквих ногу и језика. Орао у десној канџи држи сребрни (argent) мач златног (or) балчака и јабуке, а у левој плодну природну грану маслине. На грудима орла је Основни грб града, а изнад орла златна бедемска круна са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима. Испод орла су две лучно постављене плодне златне гране храста преко чије се укрснице налази први познати грб града (штит раздељен, горе у црвеном (gules) из раздеоне линије издиже се сребрно (argent) бедемско круниште са три мерлона, од којих су два бочна надвишена златним патријаршким тролисним крстовима, а средњи кружном двоспратном сребрном кулом са круништем и са по два лучна пољем отворена прозора на сваком спрату, а доле три пута раздељено црвено (gules) и сребрно (argent). Са обе стране штита, преко речених храстових грана су одличја додељена граду у природним бојама (proper) и са одговарајућим тракама, и то ближе штиту лево Орден Карађорђеве звезде с мачевима 4. степена, а десно Орден народног хероја. Даље од штита лево је француски Орден легије части 5. степена, а десно чехословачки Ратни крст 1914-1918. Сва поменута одличја приказана су у аверсу.

Употреба грба у три нивоа, дакле већ постојећи основни грб са средњим и великим грбом града Београда, усвојена је тек јула 2003. године.[3]

Блазон[уреди]

Грб града Београда, у складу са начелима нове српске територијалне хералдике[4], користи се у три нивоа — као основни, средњи и велики грб. Статутом града Београда, овај симбол града је дефинисан на следећи начин[5]:

Основни грб[уреди]

Блазон Основног грба:

Средњи грб[уреди]

Блазон Средњег грба:

Велики грб[уреди]

Блазон Великог грба:

Употреба[уреди]

Историја[уреди]

Собзиром на старост града као људског станишта која се мери миленијумима, те средишњег места у политици, економији и духовности једног народа која се мери вековима, Београд изненађујуће има млад грб. Разлог овоме лежи у самој бурној историји Београда, коју карактеришу дисконтинуитети и вртоглави обрти због чега и није могла да се развије континуирана стара хералдичка представа. Тако се на својеврстан начин кроз историју овог конкретног београдског знамења може у доброј мери и одсликати уопште историја целог града.[6]

Конкретно најскорији такав историјски дисконтинуитет, који се односи на стварање данашњег, релативно скорог, градског грба, пак, није производ непостојања било какве урбане хералдичке традиције у тренутку његовог креирања 1931. године, већ је резултат тадашњег генералног става и схватања да Срби нису имали средњевековну хералдику и да — ако се игде нађу трагови који сведоче супротном — они морају бити последица туђих утицаја, те су стога непримерени потребама, схватањима и поимању српске националне и конфесионалне особености.[7][8] Премда је оваква интерпретација историјске прошлости имала легитимитет и у њој је више од зрна истине, доцније је од стране историјске науке и хералдике одбачена као неоправдана.[9][10]

Грб Београда је, по свој прилици, узевши целокупну његову историју, најстарији градски грб на подручју Србије.[11]

„Деспотов грб”[уреди]

Имајући у виду старост града, његов географски положај и стратешки значај, није немогуће да је Београд свој први грб стекао пре најранијег извора у коме се први пут индиректно помиње — делу Константина ФилозофаЖитије деспота Стефана Лазаревића”. Као важно утврђење и седиште моћног гарнизона могао је следити брзи развој муниципалне хералдике у Угарској , на чијој се територији први грбови насеља јављају током XIII века. Но, због непостојања извора, све овакве тврдње остају у домену спекулације.[7][11]

1. Стефан Лазаревић
(детаљ фреске из манастира Каленић, око 1413. године)

Као претходно речено, први податак о грбу Београда потиче из XV века, у „Житију деспота Стефана Лазаревића” Константина Филозофа. Реч је о периоду кад је град био просперитетна српска престоница под деспотовом влашћу са моћним зидинама, кулама и дворцима над Савом и Дунавом.[6][12] Говорећи о времену кад је град дошао под власт српског владара, Константин вели:

2. Грб деспота Стефана према „Хроници сабора у Констанци” Улриха Рихентала, око 1420. године[14]
3. Слика знака друштва Змаја у trapunto везу[15]; Реконстукција идентичног знака из Баварског националног музеја у Минхену.

Нажалост, овај печат није очуван, нити постоје други документарни или археолошки подаци који би осветлили сфрагистичке и вероватне хералдичке детаље печата, ван онога што је Константин Филозоф описао, стога остају само претпоставке да је представа града на печату била хералдичка.[7][16][6] Пак, велика вероватност тачности овакве претпоставке, лежи у самој биографији деспота Стефана Лазаревића. Деспот је био човек свога времена, широко образован и далеко јаче упућен на контакте са северним и западним суседима од претходних српских владара. По свему судећи, познавао је хералдику, значај и улогу грба боље од својих претходника. Као витез Ордена побеђеног змаја цара Жигмунда уживао је знатне хералдичке привилегије, и као остали витезови овог ордена, није се могло десити да не буде добро информисан о битним елементима херладичке вештине и права.[7][16][6][17]

4. Ћирићева реконструкција Деспотовог печата и грба града на њему. Реконстукција је базирана на премиси да је слика на печату дословно изгледала као Београд тог времена.
5. Друга Ћирићева реконстукција која антиципира слимболичну слику града на печату, а не дословну.

Професор Милош Ћирић у својој хералдичкој студији о грбу Београда, износи своју реконструкцију грба Београда са деспотовог печата, коју је урадио на основу сачуване грађе о изгледу града из деспотовог времена, те на основу изгледа града на тадашњим печатима сличног визуалног садржаја — печату Радослава Павловића из 1432. и печату Дубровачке републике из 1436.[18] (сл. 4) Осим ове реконстукције, која се базира на премиси да је „слика града” са печата дословно схваћена (панорамски приказ слика зидина), Ћирић је израдио још једни реконструкцију која антиципира да је „слика града” симболична, а не дословна. (сл. 5) Ова реконстукција донекле подсећа на грб из Брокхаусове енциклопедије.[19][20](в. испод)

Хералдичар Драгомир Ацовић је мишљења да, какав год да је печат био, његов „образ” није морао обавезно да личи на стварни изглед града тога времена, нити је морао да обавезује Деспотове наследнике, поготово не оне међу њима који су долазили из подручја за знатном хералдичком традицијом, као што је на пример гроф Цељски, али да би било духу времена приличније да је Деспотов хералдички печат поштован и коришћен у изворном облику.[7] Овај аутор је и става да је претпостављени изглед Деспотовог печата веома сличан изгледу првог хералдички уобличеног грба Београда из XVI века.[16] (в. опширније испод)

Откад их је споменуо Константин Филозоф на „слици града”, мотив града и градских зидина ће доследно остати заједнички именитељ свих потоњих знамења Београда, иако разноврсних по пореклу и политичким значењима.[6]

Прва представа грба[уреди]

7. Грб Београда према Фугерском огледалу части, штампано издање из 1668. године[21], рађено по бечком фрагменту рукописа из 1555. рађеног за Ханса Јакоба Фугера од Пфирта и Тауфкирхена.[22]
(За положај грба са другим грбовима у рукопису, види слику 8)

Прва позната хералдички уобличена представа београдског грба појављује се у XVI веку и налази међу тридесет хиљада грбова и печата у Фугреском огледалу части (нем. Fugger'sche Ehrenspiegel) — великом, вишетомном корпусу каталогизованих грбова и печата насталом око 1555. године, а названо по познатој аугзбуршкој банкарској и кнежевској породици Фугер од Бабенхаузена.[б][23][21][7][16][6] (сл. 6, 7, и сл. 8)

Блазон:

Штит је хоризонтално раздељен; у горњој црвеној половини штита доминира класична хералдичка сребрна кула (без капије) са четири прозора, која се завршава са три зупца; са обе стране куле симетрично су постављена два златна патријаршијска крста; доња половина штита представља зид тврђаве који се завршава зупчастим гудобранима, а у чијем су подножју, на црвеном, две сребрне греде.[24][6][25]

Занимљиво је да се у овом грбу, уз сребрни (бели) град, уводи још један важан хералдички елемент — црвено подножје тврђаве с две хоризонтално постављене сребрне греде, које су и у 16. веку, као и данас, симболизовале Дунав и Саву.[6]

9. Грб Београда у Валвазоровом кодексу;[26]

У хералдици се претпоставља да је грб угарског порекла — имајући у виду да је хералдика до Срба долазила или преко Угарске, или преко далматинске хералдичке транскрипције одговорајауће млетачке традиције. На овакво порекло грба упућује и упадљива сличност грба са савременим грбом Будима. Оба ова грба су приказана у Валвазоровом кодексу (Opus insignium armorumque...;), насталом 1687/1688, на табли #303.[26] (сл. 10) Премда је могуће и да је реч о чистој случајности, сличност се не да оспорити.[27][16][6]

У капиталном делу[28]Хералдика и Срби”, Ацовић износи тезу — позивајући се на исте мотиве на приказу грба у Фугеровом огледалу части и Константиновог описа који су опстали до данас (креналисани градски бедеми, висока камена кула, две греде као алузија на две реке), те и на хронолошку младост Валвазоровог кодекса и сличност приказа грба Београда и Будима у њему — да је управо овај грб Београда, иако век млађи од помене у Житију, истоветан или сличан са описом златног печата на којем је „слика града”, односно да он доста говори о томе како је изгледао први могући модел првог познатог грба на који се Деспот угледао кад је даровао „печат златни”.[16]

Овај грб је опстао, уз мање измене и стилске параферналије које су се мењале у складу са периодима мира или рата, или су потицале од недовољне информисаности картографа услед преласка града под власт Турака — који се на хералдику нису обазирали, нити се њоме оптерећивали — све до средине XVIII века.[16][29] Реч је о приказу грба на војним мапама Београда из прве половине XVIII века, у којима је грб често допуњен параферналијама оријенталне егзотике и османског суверенитетапаноплија копаља и тугова, топовских цеви и барјака са полумесецом, турбана изнад штита итд.[30][31] (сл. 11 и 12)

11. Грб [тврђаве] Београд према Монатовој карти (аустријска мапа-гравира) из 1717. године. Натпис на карти: Grundreis der Vestung Belgrad samt der Belagerung Anno 1717.[25][32][10]
13. Грб Београда према О. Т. фон Хефнеру, Зибмахеров грбовник[33][32]

Аустријским освајањем града, Београд добија нови грб 1717. године, а овај грб, премда заборављен средином века, поново излази на свтелост дана захваљујући труду младог минхенског истраживача Ота Титана фон Хефнера, покретача монументалне хералдичке библиотеке „Нови Зибмахер” (нем. Neuer Siebmacher). У оквиру ове библиотеке се 1885. године појављује и том посвећен градским грбовима у обради фон Хефнера, Н. Гауча и И. Клерикуса, који се у својој илустрацији грба позивају на Фугерско огледало части као извор.[34] (сл. 13 и 14) Одавде је грб, по свему судећи, из заборава извукао историчар Алекса Ивић.[35][30][36][в]

Ипак, ово знамење је временом готово потпуно било пало у заборав. Његово угарско порекло га је било, посве неоправдано, потпуно маргинализовало и учинило „политички неподобним”.[г][10] Најстарије београдско знамење је 1993. године, као своје усвојила београдска општина Стари град.[д][38] (сл. 15) Овај грб се данас налази и у саставу великог грба града Београда.[5]

Аустријска управа[уреди]

16. Грб Београда на аустријском печату из 1721. године, за време њихове владавине над градом.[39][32]

Опсадом и потоњим освајањем Београда у рату против Турака, град под Аустријанцима добија нови грб 1717. године.[ђ][16][37]

Блазон:

Изнад три џамије са минаретима двоглави орао светог Римског царства у лету, уз девизу SUB UMBRA ALARUM TUARUM (у сенци Твојих крила[е])[30][10]

На светлост дана је ово знамење изнео Алекса Ивић 1910. године, када је у бечком архиву открио хералдички опис грба из 1721. године, где је уместо грба био приложен отисак печата. Уз елементе грба печат садржи и кружну циркумскрипцију која гласи: GRSS. INSIGL DER STATT BELGRAD IN SERVIEN 1721.[16][30][41][42][10] (сл. 16 и 17)

18. Предлог Александра Виртембершког за грб Београда из 1724. године, заснован на античком медаљону из Таурунума.[39][32]

Гувернер града кнез Александар од Виртемберга 1724. године Дворском ратном већу подноси два предлога за грб града. Први је био истоветан постојећем грбу са печата, док је други предлог био „прастари грб вароши, из доба римских царева”. (сл. 18 и 19) Према писању Ђорђа Стратимировића реч је о предлогу који се ослањао на антички медаљон из Таурунума, са приказом римског легионара који држи руке на сапима бика и коња, али и да овај предлог није наишао на одобравање. Дворско ратно веће је 9. маја 1725. године донело одлуку да се постојећи грб делимично измени, тако што ће се изоставити девиза и тако што ће постојећи поменути кружни натпис на печату бити промењен новим натписом: ALBA GRAECA RECUPERATA ANNO MDCCXVII („Београд поново задобијен лета 1717”).[43][16][30][10][44]

Грб Београда из овог периода недвосмислено је био идеолошки мотивисан. Према мишљењу Ацовића и Палавестре, политичка порука коју је грб носио и одлука о његовој измени се могу окарактерисати као парадигматични за стање и судбину Београда и његовог знамења у овом историјском раздобљу. Римски орао који натриљује град, џамије уместо древних зидина и цркава, а посебно замена девизе узвишеног порекла обичном политичком програмском формулом — приликом које је изостављено помињање Србије, те замена назива Београд појмом „Alba Graeca”, највише говоре о суморној националној непрепознатљивости и утилитарном приступу повременог владаоца судбини Београда.[30][10]

Но, као ни аустријска владавина градом, ни овај јасно идеолошки дефинисан грб није друго потрајао. Београдским миром 1739. град прелази у руке Турака што је учинило да трајање овог грба постане ефемерно, као уопште и само питање хералдичке представе Београда. Уследило је дуго раздобље у којем Београд није имао свој грб, као ни жеља да се такво стање промени.[16]

Кнежевина и Краљевина Србија[уреди]

Поновно успостављање српске власти над Београдом и дефинитивни одлазак Турака за време владавине кнеза Милана, нису донели никакву новост у погледу градског грба. У ондашњој Кнежевини, и касније Краљевини, грбови насељених места су непознат феномен. У службеној употреби је грб Кнежевине потпуно компензовао недостатак специфичног београдског хералдичког знамења. Оваква ситуација је настала услед схватања да су општинске власти — огранак државне власти, а не засебни, аутономни ентитети (локална самоуправа), па стога у службеној коресподенцији и званичним приликама преузимају и користе државна обележја, а не сопствена.[45][30][10][36][46] Покушај формирања неке врсте знамења локалних ауторитета се сводило на употребу симболичних или алегоричних слика на печатима магистрата.[36] У београдском случају ово је најбоље илустровано на примеру печата београдског магистрата из 1807. године[47] који је сам пример поменуте праксе преузимања државног грба у локалној употреби.[48][49][50]

18. Фиктивни грб Београда према Брокхаусовој енциклопедији из 1898. године;
Према мишљењу Ћирића, које подржава и Ацовић, погрешна интерпретација овог грба је последица конфузије око имена мађарског града Секешфехервара (Стони Београд) и Београда.[36][51] (сл. 22 и 23)
Овај грб се у страним, али и домаћим публикацијама у различитим интервалима појављивао све до након Другог стветског рата као наводни грб Београда.[52]

Но, оно што у Србији и Београду није недостајало нити икога занимало, у остатку Европе је изазивало поприличну конфузију. Наиме, у другој половини XIX века долази до снажне издавачке делатности енциклопедија које су управо, премда на необичан начин, указале на ове мањкавости српске праксе кад је реч о мунципалној хералдици. У складу са својом уређивачком политиком, енциклопедијски текстови великих европских енциклопедија као Larousse, Brockhaus, Mayer's Lexikon и друге, почињу богато да се илуструју, а одреднице о великим или значајним градовима се обавезно илуструју градским грбом. Тако се испоставило да од европских престоница једино Атина и Београд немају грб. Поменуте енциклопедије су овај проблем решиле тако што су су и Београду и Атини приписале фиктивне грбове.[ж][30][36][55] (сл.18, 19 и 20)

24. Предлог Ђорђа Стратимировића за грб Београда из 1895. године.[56]

Пошто су ове фикције и контрадикторности дуже времена изазивале велику забуну, подстакле су јавну расправу о грбу града. Тако је 1895. године, за тристоту годишњицу спаљивања моштију светог Саве на Врачару Ђорђе Стратимировић изнео предлог за грб града управо са ликом светог Саве у злату на плавом пољу.[57][36][58] (сл. 24) Према речима Стратимировића:

Грб, како га хералдички замишљамо, састојао би се из проста штита с усправним ликом Светога Саве, по обрасцима сликаним у нашим старим манастирима. Пољице штита плаветно, Светитељ у златној одежди, стојећи на златном амвону; у горњим угловима штита нека пише са старинским златним словима „Свети Сава“; врх штита златна градска круна.[56]

Стратимировићев предлог није прихваћен са одобравањем и од његове реализације није било ништа. У првој деценији XX века питање градског грба је дискретно поново актуализовано. Тако се у нацрту Закона о општинама из 1914. године, по први пут званично, у његовом 111 члану дефинише његов изглед.[9][36][58] Поменути члан нацрта овог закона гласи:

Београдска Општина има свој грб.

Он се састоји из два поља: доњи из две петине и горњи три петине целог грба.

Доњи део завршује се у шиљак. У доњем су пољу зидине римског кастела Сингидунума,

а на подножју његовом на реци, римска лађа (трирем), са римским једрима.

У горњем су пољу Небојша кула, у Доњем граду, облика какав је имала у средњем веку

са двоглавим белим орлом без круне од ког полазе светли зраци на све стране.[39][з]

Због избијања Првог светског рата исте године овај предлог Закона никада није усвојен, па је тако Београд ушао у XX век без званичног грба.[9][60][58]

Краљевина Југославија — нов грб града[уреди]

Уверење да Београд треба и званично да стекне грб коначно је сазрело 1931. године. Разлог ове промене става био је пре свега политички, а не хералдички, и налазио се у новом друштвеном контексту у коме се нашла мунципална хералдика након завршетка рата и стварања заједничке јужнословенске државе, као и доминантног идеолошког наратива који је ишао уз њега.[60]

Тако, пошто су уласком територија са богатим хералдичким наслеђем, свешћу и разумевањем за мунципалну хералдику у састав нове државе, ситуација у погледу хералдике се радикално променила и приметан је постао велики раскорак у односу на „победнички” сегмент популације и територије. Овај раскорак је у другим сферама друштва итекако постојао и понајмање је био хералдички, али је у домену хералдике посебно постао видљив. Пошто је овај раскорак требало превазићи и ствари норматизовати, тако је и сам однос — за или против мунципалних грбова, проматран као политички став и однос према самој идеји уједињења и државе као заједничке ствари. Дефинисање грба Престонице је у овом периоду након рата био највећи подухват у домену мунципалне хералдике.[60]

У међупериоду од усвајања новог устава у којем је дефинисано ново државно знамење до усвајања званичног знамења града (1922—1931), Београд је наставио са истом праксом преузимања и кориштења државних симобла као својих, па је сада само грб српске државе замењен грбом нове југословенске државе.[45]

Одбор[уреди]

25. Једна од осам скица — хералдичких студија које је израдио Ђорђе Чарапић за потребе рада Одбора.[37]

Марта месеца поменуте 1931. године, председник београдске општине инж. Милан Нешић је отоврио питање дефинисања градског грба и образовао одбор који је требао да се бави овим питањем. Притом је и сам изнео властито виђење како будући грб града треба да изгледа, рекавши да у симболици новог грба треба да доминирају „страдање, као и успешна улога коју је Београд одиграо у стварању наше државе.”[62] У рад одбора, који се организовао као шири и ужи, су позвани професор Богдан Поповић, генерал у пензији Милан Николајевић, Милослав Стојадиновић, Илија Шобајић, Драги Стојановић, државни саветник Живан Живановић, сликари Бета Вукановић и Урош Предић, вајар Живојин Лукић. Стручну (историјску и хералдичку) припрему за рад одбора обавио је Станоје Станојевић. Одбор је касније проширен личностима историчара Алексе Ивића — доброг познаваоца средњевековне хералдике и сфрагистике, Владимира Ћоровића и Николе Вулића, сликара Бранка Поповића и Ђорђа Чарапића — секретара канцеларије Краљевских ордена, фалеристичара и талентованог уметника.[63][и]

Уследила је велика расправа на седницама одбора о томе којим мотивима се треба водити приликом састављања грба: да ли и у којој мери се треба освртати на историју и користити елементе старијих београдских грбова; да ли се треба служити дотадашњом праксом и у нови престонички грб унети и државни грб; шта мора превасходно бити изражено на грбу — целокупна историја града или само једна епизода из историје (нарочито она након српског освајања 1806.). Такође критика је долазила и из специфичних углова различитих професија из којих су чланови одбора долазили — инсистирало се на једноставности грба, хералдичким правилима приликом израде, историзму нове периоде итд.[63] Станоје Станојевић је срочио први програм грба:

  • слика града и вароши — и то као келтско утврђење, као изглед Београда из 1407. по опису Константина Филозофа, и као слика града с почетка 19. века;
  • неки догађај из историје Београда — проглас Београда за Престоницу 1403, освајање Београда 1806, проглас ослобођења и уједињења 1918;
  • симболичне слике и фигуре — положај града на ставама река, Београд као симбол борбе за слободу, Београд као духовно средиште читавог народа итд.[64]

Комбинујући ове елементе Станојевић износи како би потенцијални грб изгледао:

Највише се залагао да се одбор у свом раду ослободи наслеђа старих београдских грбова и „историзма” и инсистирао да се превасходно узме у обзир историја од српског освајања града 1806. до оне најскорије из 1918. године. Већина чланова одбора га је пратила и подржала у овој намери.[65]

26. Ова Чарапићева скица је урађена према елементима које је Одбор утврдио као критеријуме за конкурс.[37] (в. испод)

Даље у току рада одбора свој предлог је доставио и Урош Предић, у форми мањег трактата под насловом „Неколико напомена о грбовима уопште, и о грбу Београда нарочито.” Суштина предлога се своди на следеће:

  • националне боје, које су уједно и симболи: црвена — симбол крвљу натопљеног земљишта; бела — знак невиног страдања и чисте народне свести и илустрација имена Града; плава — знак наде у бољу будућност;
  • симбол две реке са ознаком ушћа Саве;
  • слика белог града са отвореном капијом у знак слободног промета;
  • бели орао као заштитник града пред самим улазом;
  • државни грб на грудима орла као обележје Престонице;
  • кула Небојша, симбол тврђаве (Горњег града);[66]

У свом трактаку је посебно похвалио предлог грба у нацрту закона из 1914. који је био предочен одбору[ј], а негативно се изјаснио о активирању старог Стратимировићевог предлога које је такође било предочено.[к][66] (сл. 34) Узимајући у обзир све предлоге и елементе који су изнети у расправи и који су могли доћи у обзир за грб града, Ђорђе Чарапић је, држећи се правила хералдике, израдио укупно осам скица — хералдичких студија[68][69][70] (сл. 25 до 32).

Запажен допринос расправи је донео и Алекса Ивић, који је у писаном облику из бечких архива обавештавао одбор о својим проналасцима из хералдичке прошлости Београда. Реферисао је одбору постојање грба из Фугера и грба из времена аустријске управе. Он се супротставио Станојевићевој „борби против историзма” истичући да се „борба против историзма не може проводити у питање грба, будући да се у појму грба крије и појам историзма” и заузео се за поштовање хералдике и историје и уношење елемената старих београдских грбова у нови грб.[42]

33. Предлог за грб града вајара Живојина Лукића израђен за време рада Одбора.[8]
34. Интерпретација Стратимировићевог предлога за грб Београда академског сликара Балажа, сачињена за расправу.[67]

Конкурс[уреди]

Коначно, одбор је утврдио дефинитивни став о садржају новог грба:

  • Грб града Београда мора имати облик штита, који се у дну завршава лаким шиљком;
  • Елементи грба: а) националне боје, б) реке као симбол исконске снаге Београда, в) римска лађа, трирем, као симбол старине Београда, г) беле зидине с отвореном капијом: доњи део зидина представља варош, горњи део град, отворена капија — слободан промет;
  • Земљиште у клину грба, међу рекама и под зидинама, има бити црвене боје — симбол крви, вечног страдања и патње Београда; реке према хералдичким законима — беле боје. Зидине вароши и града беле боје као симбол „Белог града, Београда, Вајсенбурга”. Небо плаво, симбол наде, вере у бољу будућност.[8][71]

Приликом израде коначног става, чланови одбора се нису освртали на историјске београдске грбове због, у њиховим очима, своје „политичке неподобности”.[10] Према ставу одбора они су превасходно били грбови туђинских завојевача Београда, који су тим путем хтели у првом реду да утврде своју власт на градом.[8][10][л] Прихваћен је предлог професора Бранка Поповића да се, уз приложену скицу грба коју је израдио Ђорђе Чарапић, распише јавни конкурс за грб на основу горе изнетих дефинисаних критеријума, а одбор се трансформисао у жири,[8][72] у који су ушли председник општине Милан Нешић, Станоје Станојевић, Богдан Поповић, Бранко Поповић, Урош Предић, Бета Вукановић и Живојин Лукић.[73]

35. Коначни усвојени грб Београда накони завршних интервенција на Куновој победничкој скици.[74]

На јавни конкурс, који је расписан 30. септембра, стигло је педесет шест радова. По одлуци жирија, прву награду од 5000 динара је заслужила скица под шифром „Црвена тројка”, рад академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Другу награду од 3000 динара је освојила скица под шифром „Урби Ренасценти — Сигнум Ренатум”, рад Вере Бојничић-Замоле из Загреба, иначе кћерке познатог хрватског историчара Ивана Бојничића Книнског, док је треће место и похвалу освојила скица под шифром „Етерно” сликара Димитрија Мордвинова. Кунов предлог није прихваћен као дефинитивно решење, већ је жири аутору дао упутства како да прилагоди свој рад идеји са којом је конкурс и расписан. Тако су додате „куле мотриље”, капија је пробијена пољем штита, а тврђава је подигнута на ескапирано тло, чиме је наглашена силуета Београдског гребена.[љ] Овако прерађено решење је 10. децембра 1931. усвојио одбор београдске општине, а грб је решењем Министра унутрашњих дела потврђен 15. децембра исте године и формално као грб града Београда.[80][81][82][83][84] (сл. 29)

Социјалистичка Југославија[уреди]

Положај и тематизација хералдичког обележја Београда у периоду након Другог светског рата, пресудно је био одређен целокупном новонасталом ситуацијом у односу према самој хералдици уопште која је наступила. Победа комуниста и њихово преузимање власти у Источној и Југоисточној Европи, уз пратеће друштвене ломове које је са собом носило, означило је промену парадигме и на овом пољу — у изразито негативном правцу. Перципирана као део нежељене националне прошлости, сећања и традиције са којом је требало радикало раскинути, хералдику се „гвоздехом метлом” почистило из световног имагинарија који је претходно заузимала. Случај и збивања око грба Београда су у том смислу били веома карактеристични за однос према целокупној српској мунципалној хералдици.[85]

Грб престонице је избегао чистку симбола, пре свега захваљујући победнику конкурса из 1931. године. Према њему је нова власт гајила поверење и уважавање, те је захваљујући овим околностима грб избегао судбину времена у коме је настао. Но грб није могао да избегне „идеолошко оплемењавање” великом црвеном звездом петокраком. Додавање петокраке није било уређено никаквом одлуком или уредбом, него је једноставно сваки амблем морао да добије своју црвену звезду петокраку.[86][87][м] У случају Београда црвена петокрака није била унета у штит, него изнад штита, чиме није била интегрални део градског грба, нити је градски грб постао интегрални део звезде. Грб и звезда су опстојавали игноришући једно друго.[85]

У формалном погледу, грб је престао да буде грб и „покрштен” је у амблем. Према Ацовићу оваква промена је била производ више узајамно искључујућих разлога:

  1. термин грб је подсећао на омрзнуту прошлост — ону од пре 7. јула 1941;
  2. једино је држава поседовала грб, чиме се употреба истог термина на нижим нивоима власти могла схватити као постојање претензије ка аутономији у односу на централну државну власт;
  3. „амблем” је била реч без педигреа, те је давала могућност опортунистичког тумачења и употребе — „онако како политички тренутак и општа друштвена ситуација захтевају”.[89]

Тако се у члану 111. првог послератног Статута Народног одбора града Београда од 29. марта 1954. године каже само да: „град Београд има свој градски амблем, који својим решењем потврђују Народни одбор града”. За овај статут се не зна да ли је икада ступио на снагу, јер већ од следеће године (26. августа 1955) ступа нови статут среза Београда на снагу, у којем више нема помена ни грба ни амблема.[90][82] Но, када се 5. фебруара 1960. појавила службена верзија „пречишћеног текста” овог Статута, у члану 9, став 2 се наводи: „Београд има свој грб чији се облик утврђује посебном одлуком”. Но, ни ово стање није потрајало дуго, јер је већ 27. маја исте године Статут промењен и из њега је избачен сваки помен градског грба.[90][91]

Прекретница у тематизацији београдског грба се догодила 1964. године када је донесен нови статут града. У члану 9 овог статута се даје његов опис, али врло нејасним речником, недоречено и неразумљиво:

Амблем Београда има облик елипсастог штита са пресеченим горњим и проширеним доњим делом поља. Простор штита подељен је на два дела тако да град са небом заузима три петине, а земља са рекама две петине поља. На зидинама града, између две мање куле, налази се кула са отвореном капијом. У доњем пољу таласасто су означене две реке. На првој реци налази се римска трирема. Небо је плаве боје, град, реке и једра на триреми су беле, а земља црвене боје.[92]

Уз доста креативности, воље и претходног знања може се разабрати да је аутор описа настојао да дефинише изглед београдског грба, али у једној необичној, хибридној верзији, која је и данас предмет извесних контроверзи.[91]

Та верзија се у јавности појавила 1960. године и према сведочењу београдског академског сликара и графичара Ивка Милојевића, настала је као плод Кунове жеље да осавремени своје решење из 1931. године. Милојевић је тада као студент Академије примењених уметности, чији је Кун тада био ректор, спровео ово у дело по његовим инструкцијама.[н] Са овом верзијом приче је током дебата о београдском грбу почетком 90-их година, полемисала и оспоравала Кунова кћерка Мира Кун.[94] Било како било, ново решење које је више дизајнерско него хералдичко, је ушло у употребу, а поменутим статутом је касније (како-тако) дефинисано и било у употреби до 1991. године.[93][95][85] Реакције на решење су биле усамљене, ретке и углавном потпуно несхваћене и игнорисане.[82] Излазак нове верзије грба поменуте године је било такође довођено у везу са планираним одржавањем Прве конференције несврстаних земаља у Београду наредне године.[91][88]

Демократске промене и данашњица[уреди]

Постепеном либерализацијом штампе и јавне речи крајем 80-их година 20. века покренута су многа питања о којима се до тада, што инерцијом, што директном политичком забраном, у широј јавности није расправљало. Тако је на ред дошло и питање државне и мунципалне хералдике, а тиме и питање београдског грба. Током 1989. године се на страницама „Политике” повела расправа о аутентичном грбу града те очигледној конфузији паралелне употребе два грба. Расправу је отворио историчар-документариста Зоран Милер, а убрзо су се укључили и бројна друга имена, укључујући и кћерку аутора грба Миру Кун. Линија сучељавања је ишла између поборника аутентичне верзије из 1931.-е и поборника нове верзије из 1960- године, при чему је чешћи глас у јавности био на страни верзије из 1931.[82][88]

У дебату се укључио и угледни професор Милош Ћирић, који је био става да ни један од два грба Београда у употреби не задовољава све захтеве хералдике, те да коначну одлуку не би требало доносити на брзину, већ да би уз ангажовање стручњака требало доћи до грба који би испунио све захтеве хералдике.[88][96] У том смислу, Ћирић је годину дана касније изашао у јавност са властита два предлога за рекомпоновањем градског грба.[97][91] Први предлог је био редизајн грба из 1960., а други сасвим ново Ћирићево решење.[98] Такође је, позивајући се на одређену српску и праксу свих великих европских градова[99], указао на потребу да и Београд добије свој велики (потпуни) грб. Према његовом предлогу овај грб би изнад штита имао бедемску круну, са стране лаворову, храстову или обе гране у облику полувенца са лентом и значајнијим годинама из историје града (878, 1284, 1403, 1806, 1867, 1918...;које би се комисијски одредиле), а у доњем делу четири одликовања Београда.[100][98]

Да је расправа загрејала јавност видело се и на трибини која је одржана 24. маја 1990. у градској библиотеци, на којој је постављено питање да ли Београд има грб, који је то грб, и о чијем се делу ради.[82] На трибини се и јасно испољила преференција јавности за грб из 1931. као јединог аунтентичног и важећег, те је упућена оштра критика Скупштини града што га запоставља.[88]

Коначно, захваљујући овој расправи у јавности[91], а припремајући нови Статут града, Секретаријат за информисање, међуградску сарадњу и протокол Скупштине града је почетком 1991. године организовао разговор на тему грба Београда. Разговор је одржан 8. фебруара 1991., уз изразито репрезентативан избор саговорника.[њ] Након исцрпне расправе, готово једногласно је предложено да се новим Статутом гра­да Кунов грб из 1931. године утврди као званичан грб града. Одлучено је и да се формира Радна група — у саставу: Мира Кун, Бранко Миљуш, Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић, — чији је задатак био да изврши хералдичке и графичке корекције овог грба, изради његов блазон (вербални хералдички опис), предложи градску заставу и размотри и предложи проблематику употребе и заштите градског грба, те и решење у вези са другим проблемима око симбола града који би могли да се појаве.[102][103] За вођење стручних послова око реализа­ције наведених закључака задужен је био Секре­таријат за информисање, међуградску сарад­њу и протокол Скупштине града.[103]

Радна група[уреди]

Група је свој рад окончала у марту 1991. године. и предложила Скупштини града извесне интервенције на Куновом решењу из 1931., које су и прихваћене.[91] Измене су се састојале у следећем:

  • додат је још један ред весала, тј. постојећи број весала је прерасподељен у три реда — како би брод одговарао оном из описа (трирема — три реда весала), уместо дотадашње лађе која је била приказана на грбу са два реда весала (бирема)[91][98]; Овим је и испоштовано хералдичко правило да је опис (блазон) старији од цртежа;[103]
  • уклоњене су „стрипоидне” црте и сенке са једара;[98]

Иначе је током расправе и потоњег рада Групе, поред форме Куновог штита, овај мотив триреме трпео највеће критике: осим због недостатка реда весала као дистинктивног мотива у односу на друге типове бродова, замерано је и на недефинисаности хералдичког метала или тинктуре овог мотива, те критици да као такав не личи на античке речне бродове.[104]

  • померен је темени камен архиволте капије у складу са архитектонском логиком[91][98] — јер је задирање теменог камена архиволте градске капије у мерлоне круништа на верзији грба из 1931. логички и архитектонски немогуће;[104]
  • куле мотриље су диференциране у односу на остали део бедема[91][98] — чиме су задовољене архитектонско-грађевинске норме цртања, јер технички посматрано, како су били нацрта­не на Куновој верзији, нису имале ослонце, тј. „висиле су у ваздуху”.[103]

Иницијатива за измену стандардног облика штита није прихваћена. Иако је током претходне расправе и потоњег рада Групе оцењен као естетски недостатан и историјски и хералдички неоправдан[104], задржавање овог облика штита је учињено као знак пажње према успомени аутора Ђорђа Андрејевића Куна.[91][98]

Пошто су изнад споменуте измене прихваћене, нову верзију грба са еталоном израдио је Драгомир Ацовић.[104][91][95]

Но, најважнији део предлога Групе (које је ова прихватила на предлог Српског хералдичког друштва[95]) — а то су били увођење Средњег (службеног) и Великог (свечаног) грба, као и стега (заставе), еталона, те формирање градске хералдичке комисије која би се старала о коришћењу и заштити градских симбола, надлежни градски органи нису уважили.[104][91] Предлог Средњег грба је био заснован на Основном грбу, допуњеном златном бедемском круном, која у европској хералдици означава да се ради о грбу територије. Предлог Великог грба је био заснован на Средњем грбу допуњеном фигурама деспота Стефана Лазаревића и Карађорђа Петовића као држачима, гранама храста и ловора као постаментом и одличјима које је Београд током своје бурне историје примио — Карађорђева звезда са мачевима, Легија части, чехословачки Ратни крст и Орден народног хероја. Кад је о застави реч, предлог је био да се усвоји хералдички стег квадратног облика, на коме би се поновио мотив са штита грба.[104] До израде новог еталона грба и пројекта заставе (стега) дошло је тек пет, односно шест година касније.[91][103]

Одлука о употреби; Средњи и Велики грб[уреди]

На Одлуку о употреби грба и заставе града Београда чекало се доста дуго. На први предлог текста „Одлуке о употреби грба”[95] који је сачињен септембра 1993. године, Српско хералдичко друштво ставило је озбиљне примедбе исте јесени. Коначна верзија Одлуке ступила је на снагу новембра 1995. године.[104][91] Усвајање Одлуке тада, укључив и Правилника о утврђивању еталона (изворника), била је важна правна „степеница” у адекватној примени и заштити грба.[103]

Две године од усвајања Одлуке, у поступак је ушао и предлог о увођењу средњег и великог грба. Инертност у погледу усвајања виших употребних нивоа градског грба била је последица два разлога: први је био неразумевање њихове сврхе, док је други, важнији, било — нетачно — фиксирано схватање да три нивоа једног грба, уствари значи да псотоје три различита грба.[91] Но оно што на градском нивоу није било прихваћено, на нивоу градских општина јесте. Почетком од 1993. године велики број централних градских општина је почео да усваја начело вишестепене употребе мунципалног грба. Тако се догодила необична ситуација да су градске општине биле квалитетније хералдички представљене од самог Града. Отварање градских општина за вишестепени грб је напослетку и узроковало постепену промену става и отварање градског нивоа за вишетестепено градско знамење.[105] Тако су тек 13. јула 2003. године усвајањем „Одлуке о употреби грба и заставе града Београда” усвојени и средњи и велики грб града.[95]

Временска линија београдског грба[уреди]

Галерија[уреди]

Прва представа грба (1)[уреди]

Аустријска управа (2)[уреди]

Кнежевина и Краљевина Србија (3)[уреди]

Краљевина Југославија — нов грб града (4)[уреди]

Социјалистичка Југославија (5)[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. У свом коментару овог цитата из дела Константина Филозофа, хералдичар Драгомир Ацовић, упућујући на недостатност описа, констатује да аутор: „није имао сасвим јасну представу чему грб града заиста служи, или да је — можда сасвим супротно — сматрао да је то толико јасно да се не треба превише упуштати у објашњавање!”[11]
  2. Рукопис се чува у Саксонској земаљској бибилотеци у Дрездену. Савремени препис првих шест томова се налази у Бечу и могуће је да је управо он извор потоњих помена грба Београда у литератури везаној за хералдику као и у картографској пракси, одакле је науци најбоље познат.[7][16]
  3. Хефнер, Гауч и Клерикус пишући о овом грбу у свом делу наводе да је изгледа он: „хералдичка комбинација грба старе и нове Мађарске [државе] и куле као симбола града”. —

    Овакво обвајшњење грба је изнео и Алекса Ивић када је пред Одбор за израду новог грба из 1931. изнео податке о овом грбу.[37]

  4. Ово је посебно подвучено на завршној седници одбора 1931. која се бавила креирањем новог грба престонице;[35] (в. конкурс) У свом раду о историји београдског грба из средине 90-их година прошлог века, Драгомир Ацовић наводи, цинично, да је овај грб у то време од заборава спасавала једна зидна слика у ресторану „Скадарлија”.[30]
  5. Ово је учињено по предлогу и пројекту Српског хералдичког друштва и Драгомира Ацовића.[10]
  6. Према датовању Алексе Ивића.[16][37]
  7. Псалм Давидов 17/8[40]: „Чувај ме као зјеницу ока, сјеном крила својих заклони ме!” Реч је о девизи која се у периоду владавина Јозефа I и Карла VI налазила у најширој званичној употреби царске Хабзбуршке пропаганде.[16]
  8. Једино је Зибмахер указао на постојање историјског београдског грба;[34][36] Међу ауторима неких новијих фикција ове врсте, које су пре свега настале у недостатку одговарајуће литературе, су и неки познати европски херладичари као Робер Луј (који је аутор фиктивног грба Београда у Ларусовој енциклопедији из 1960. године[53] (сл. 21)) и Јиржи Лоуда (који је, засновано на овој погрешној Лујевој интерпретацији грба Београда, у свом делу „Blasons des villes d'Europe” из 1972. објавио нови фиктивни грб[36][54]).[36]
  9. Покушај хералдичке реконструкције овог грба су својевремено урадили Ђорђе Чарапић и Милош Ћирић.[59][60][49][61]
  10. Валоризујући рад одбора Ацовић запажа да су сви чланови одбора били људи несумњивог великог знања и угледа, осим у извесној мери Станоје Станојевић, који је имао веома мало искуства у домену хералдике.[9]
  11. Према речима Предића:
  12. Као разлог одбијања Предић наводи следеће:
  13. Са становишта науке овај став, премда карактеристичан за поглед на прошлост, је био неоправдан. Према речима Ацовића:
  14. Сам Кун се на следећи начин изјаснио својој скици предложеној за грб:

    Иначе интересантно за ову епизоду из историје овог грба јесте да се Кун, након што је жири наложио да се његова скица накандно унапреди елементима из конкурса, и након што је проглашена за званични грб града, жалио Суду Општине града Београда, да су овим изменама нарушена његова ауторска права. При том је тражио одштету од 100.000 динара. Суд је овај захтев одбио аргументујући следеће:

  15. Према речима Милоша Ћирића, а у вези новонастале праксе власти према знамењима и еволуцији овог односа:
  16. Према речима Милојевића, Кун му је дао скицу новог решења уз напомену да то уради тако „да се може експлоатисати.” Причу је забележио професор Милош Ћирић.[93]
  17. Разговору су присуствовали: академик Радован Самарџић, проф. Павле Васић, професори Филозофског фа­култета - историчари др Јованка Калић, др Милош Благојевић и др Момчило Спремић, професор Факултета примењених уметности Милош Ћирић, професор Факултета ликов­них уметности Бранко Миљуш, директор На­родног музеја Јевта Јевтовић, кустос овог му­зеја Вања Краут, директор Историјског музеја Србије Гојко Лађевић, директор Историјског архива града Београда Божидар Драшкић, председник Друштвеног савета за уређење града Александар Бакочевић, представници Градског завода за заштиту споменика културе Лилијана Ратковић и Милојко Гордић, ћерка Ђорђа Андрејевића-Куна — Мира Кун, хералдичар инж. арх. Драгомир Ацовић, ар­хитекта и сликар Братислав Стојановић, историчар-документариста Зоран Милер, нека­дашњи вишегодишњи секретар Скупштине Београда Миша Стијовић, ранији шеф Про­токола Скупштине града Миодраг Васић, те председник и секретар Скупштине града др Милорад Унковић и Томислав Лакушић, До­бривоје Перовић, потпредседник и Бранко Бо­јовић, члан Извршног савета Скупштине града, градски секретари за културу, урбанизам и информисање, међуградску сарадњу и про­токол Митар Михић, Боривоје Цвејић, Не­бојша Драгосавац, главни и одговорни уред­ник „Делегатског листа” Зоран Перишић и саветник у Скупштини града Братислав Ђуро­вић.[101]
  18. Реч је о публикацији која је покренута од стране немачког удружења „Die Brücke“ и подржана од цара Вилхелма II у циљу стандардизације штампе. И премда је ова бременска компанија банкротирала почетком Првог светског рата, једна од неочекиваних последица је био наставак штампања популарних едиција, а међу њима и албума за лепљење сличица. Тако су у другој деценији XX века издати албуми са територијалним грбовима Немачке и Швајцарске, а у следећој декади и грбови многих других европских земаља, укључујући и Југославију. Цела едиција је обухватала око 11.500 грбова.[60]

Референце[уреди]

  1. Политикин забавник - Ратничке боје душе
  2. 2,0 2,1 2,2 Илустрована политика - Београд и званично без петокраке
  3. Како је Београд добио грб („Вечерње новости“, 24. август 2013)
  4. Ацовић (2008). стр. 677—678.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „Члан 8. Статута града Београда” (PDF). Службени лист града Београда. 17. 10. 2008. стр. 2. Приступљено 23. 6. 2016. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 6,8 Палавестра (2010). стр. 113.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 Ацовић (1996). стр. 21.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Илић Агапова (1931). стр. 1336.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Ацовић (1996). стр. 23.
  10. 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 Палавестра (2010). стр. 114.
  11. 11,0 11,1 11,2 Ацовић (2008). стр. 554.
  12. Ћирић (1991). стр. 26—28.
  13. Константин, Филозоф. Житије деспота Стефана Лазаревића”. Митрополија црногорско-приморска. Приступљено 5. 2. 2016. 
  14. Палавестра (2010). стр. 19;20—21.
  15. Acović (2000). стр. 2.
  16. 16,00 16,01 16,02 16,03 16,04 16,05 16,06 16,07 16,08 16,09 16,10 16,11 16,12 16,13 Ацовић (2008). стр. 560.
  17. Acović (2000)
  18. Ћирић (1991). стр. 25—27.
  19. Ћирић (1991). стр. 50.
  20. Дражић (2009). стр. 8.
  21. 21,0 21,1 21,2 Fugger & Birken (1668). стр. 523.
  22. Ацовић (2008). стр. 559.
  23. 23,0 23,1 Fugger (1555). стр. 235.
  24. Ћирић (1991). стр. 29—30;37.
  25. 25,0 25,1 25,2 Бирташевић (1954). стр. 152.
  26. 26,0 26,1 26,2 von Valvasor (1687/1688). стр. 303.
  27. Ацовић (1996). стр. 21—22.
  28. Палавестра (2010). стр. 141.
  29. Палавестра (2010). стр. 113—114.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 30,5 30,6 30,7 30,8 30,9 Ацовић (1996). стр. 22.
  31. Бирташевић (1954). стр. 151—152.
  32. 32,0 32,1 32,2 32,3 32,4 32,5 Ацовић (2008). стр. 558.
  33. 33,0 33,1 von Hefner, Gautsch & Clericus (1885). стр. Taf.2./табела 2.
  34. 34,0 34,1 34,2 von Hefner, Gautsch & Clericus (1885). стр. 2.
  35. 35,0 35,1 Илић Агапова (1931). стр. 1333;1336.
  36. 36,00 36,01 36,02 36,03 36,04 36,05 36,06 36,07 36,08 36,09 36,10 Ацовић (2008). стр. 633.
  37. 37,0 37,1 37,2 37,3 37,4 Илић Агапова (1931). стр. 1335.
  38. „Члан 6. Статута градске општине Стари град”. starigrad.org.rs. Приступљено 9. 2. 2016. 
  39. 39,0 39,1 39,2 Илић Агапова (1931). стр. 1331.
  40. „Псалам 17. поглавље”. biblija.biblija-govori.hr. Приступљено 12. 4. 2017. 
  41. Бирташевић (1954). стр. 153.
  42. 42,0 42,1 Илић Агапова (1931). стр. 1335—1336.
  43. Стратимировић (1895). стр. 104.
  44. Ћирић (1991). стр. 17;40—41.
  45. 45,0 45,1 Бакотић (1927). стр. 70.
  46. Ћирић (1991). стр. 5;7;57.
  47. „Слика печата београдског магистрата из 1807. године”. Photobucket.com. Приступљено 10. 4. 2017. 
  48. Ћирић (1991). стр. 6.
  49. 49,0 49,1 Дражић (2009). стр. 9.
  50. Ацовић (2008). стр. 575.
  51. Ћирић (1991). стр. 88.
  52. Ћирић (1991). стр. 47—51;53—56;73.
  53. 53,0 53,1 Ћирић (1991). стр. 74—75.
  54. (француски) „Слика Лоудиног фиктивног грба Београда из 1972. (Capitales du monde : Belgrade — Le blason de Belgrade : date de naissance officielle, en 1931. ( le blason de Belgrade - dessin de Jiri Louda "les Blasons des villes d'Europe (1972)))”. herald-dick-magazine.blogspot.rs. Приступљено 11. 4. 2017. 
  55. Палавестра (2010). стр. 114-115.
  56. 56,0 56,1 Стратимировић (1895). стр. 105.
  57. Ацовић (1996). стр. 22—23.
  58. 58,0 58,1 58,2 Палавестра (2010). стр. 115.
  59. Ћирић (1991). стр. 58.
  60. 60,0 60,1 60,2 60,3 60,4 60,5 Ацовић (2008). стр. 634.
  61. „Слика Ћирићеве реконструкције београдског грба према предлогу члана 111 Закона о општинама из 1914.”. Photobucket.com. Приступљено 10. 4. 2017. 
  62. Илић Агапова (1931). стр. 1330.
  63. 63,0 63,1 Илић Агапова (1931). стр. 1330—1331.
  64. 64,0 64,1 Илић Агапова (1931). стр. 1332.
  65. Илић Агапова (1931). стр. 1332—1333.
  66. 66,0 66,1 Илић Агапова (1931). стр. 1333—1334.
  67. 67,0 67,1 67,2 Илић Агапова (1931). стр. 1334.
  68. Илић Агапова (1931). стр. 1334—1335.
  69. Ацовић (2008). стр. 635.
  70. Дражић (2009). стр. 10.
  71. Ћирић (1991). стр. 63.
  72. Ацовић (2008). стр. 636.
  73. Београдске општинске новине, бр. 1 (1932). стр. 70.
  74. Бирташевић (1954). стр. 157.
  75. Београдске општинске новине, бр. 1 (1932). стр. 71.
  76. Ацовић (2008). стр. 637.
  77. „Слика Кунове скице — предлога за грб града из 1931, реконструкција Милоша Ћирића.”. Photobucket.com. Приступљено 23. 4. 2017. 
  78. Ћирић (1991). стр. 65.
  79. Ћирић (1991). стр. 68—69.
  80. Београдске општинске новине, бр. 1 (1932). стр. 70—72.
  81. Ацовић (2008). стр. 636—637.
  82. 82,0 82,1 82,2 82,3 82,4 Ацовић (1996). стр. 24.
  83. Палавестра (2010). стр. 115—116.
  84. Бирташевић (1954). стр. 156—157.
  85. 85,0 85,1 85,2 Ацовић (2008). стр. 638.
  86. 86,0 86,1 Ћирић (1991). стр. 72.
  87. Драгосавац (1996). стр. 251.
  88. 88,0 88,1 88,2 88,3 88,4 Драгосавац (1996). стр. 254.
  89. Ацовић (2008). стр. 638—639.
  90. 90,0 90,1 Драгосавац (1996). стр. 252.
  91. 91,00 91,01 91,02 91,03 91,04 91,05 91,06 91,07 91,08 91,09 91,10 91,11 91,12 91,13 91,14 Ацовић (2008). стр. 639.
  92. Драгосавац (1996). стр. 253.
  93. 93,0 93,1 Ћирић (1991). стр. 76—79.
  94. Драгосавац (1996). стр. 251—252.
  95. 95,0 95,1 95,2 95,3 95,4 Палавестра (2010). стр. 116.
  96. Ћирић (1991). стр. 102.
  97. Ћирић (1991). стр. 102—111.
  98. 98,0 98,1 98,2 98,3 98,4 98,5 98,6 Дражић (2009). стр. 11.
  99. Ћирић (1991). стр. 114—117.
  100. Ћирић (1991). стр. 117.
  101. Драгосавац (1996). стр. 254—255.
  102. Ацовић (1996). стр. 24—25.
  103. 103,0 103,1 103,2 103,3 103,4 103,5 Драгосавац (1996). стр. 255.
  104. 104,0 104,1 104,2 104,3 104,4 104,5 104,6 Ацовић (1996). стр. 25.
  105. Ацовић (2008). стр. 640.
  106. Бирташевић (1954). стр. 155.
  107. Бирташевић (1954). стр. 154.
  108. (немачки) „Онлајн издања Брокхаусове енциклопедије од 1809 до 1908.”. Викизворник. Приступљено 11. 4. 2017. 
  109. (француски) „Грб Београда у Великој Ларусовој енциклопедији, том II, 1960. година, аутор је хералдичар Робер Луј”. Digital Library of India. стр. 44. Приступљено 12. 4. 2017. 
  110. Grbovi Jugoslavije (1932). стр. 20—21.

Литература[уреди]

Грбовници и други рукописи[уреди]

Књиге и научни чланци[уреди]

Правни прописи везани за грб[уреди]

Спољашње везе[уреди]