Грб Београда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Београд
Small Coat of Arms Belgrade.svg
Верзије
COA Beograd (middle).png
Средњи грб
Coat of Arms Belgrade.png
Велики грб
Детаљи
Носилац Flag of Belgrade.svg Град Београд
Челенка златна бедемска круна са пет видљивих грудобрана
Штит на плавом, сребрни каменом озидани град, закошених зидина са круништем са четири зупца и две угаоне конзолне куле мотриље коничних кровова са по једним уским црно испуњеним прозором надовезане на спољни пар зубаца круништа; изнад, између кула мотриља у поље отворене двокрилне сребрне капије од талпи са по две хоризонталне греде за учвршћење кроз чији се лучни отвор са клинастим теменим каменом види плаветнило неба, издиже се двоспратна сребрна каменом озидана кула, са трозубим круништем и са по два црно испуњена правоугаона прозора на сваком спрату; град почива на ескарпираном црвеном тлу изнад две таласасте сребрне греде а на доњој удесно броди златна античка трирема са три јарбола са разапетим сребрним четвртастим једрима и црним ужадима и са сребрним кружним отворима на трупу у три реда из којих излазе црна весла која су уроњена у реку, и то 3:4:2 весла.
Држачи штита сребрни двоглави орао, кљуна и канџи оружаних златно, са гранчицом у левој и мачем у десној канџи
Постамент преко храстових грана, са обе стране штита, су одличја у аверсу у природним бојама и са одговарајућим тракама: 1. француски Орден легије части 5. степена, 2. Орден Карађорђеве звезде с мачевима 4. степена, 3. Орден народног хероја, и 4. Ратни крст 1914-1918.
Раније верзије Coat of arms of Belgrade (1960-1991).png

Град Београд користи грб у три нивоа, као основни, средњи и велики грб.

Основни грб града Београда, на основу конкурса на коме је учествовало 56 уметника из Југославије[1], пројектовао је, по задатој идеји и већ утврђеним херладичким представама садржаним у пропозицијама конкурса, Ђорђе Андрејевић Кун. Грб је званично усвојен 10. децембра 1931. године, на седници Одбора општине Београдске, а потврђен је одлуком Министарства унутрашњих дела од 15. децембра 1931. године. Кун је за своју шифру на конкурсу одабрао синтагму „Црвена тројка“.[2]

Постоје индиције да је Кун био незадовољан неодговарајућим третманом свог ауторског права, те је затражио заштиту пред судом, али га је суд одбио, тумачећи то тврдњом да „он није аутор идеје која је била садржана у пропозицијама конкурса, да је за свој рад примио награду, да је вредност решења резултат чињенице да га је Министарство регистровало као грб града, а не зато што има вредност као уметничко дело и, коначно, да грбови градова, држава, као и заставе, не могу бити ауторска својина приватних лица“.[2]

За време СФРЈ, иако без икакве одлуке или уредбе, грб је допуњен црвеном звездом петокраком која се налазила изнад основног грба.[2]

Основни грб града Београда је штит барокне форме, на плавом (azure) пољу је сребрни (argent), каменом озидани, град закошених зидина са круништем са четири зупца и две угаоне конзолне куле мотриље коничних кровова са по једним уским црно (sable) испуњеним прозором надовезане на спољни пар зубаца круништа. Над круништем града, између кула мотриља и изнад у поље отворене двокрилне сребрне (argent) капије од талпи са по две хоризонталне греде за учвршћење кроз чији се лучни отвор са клинастим теменим каменом види плаветнило (azure) неба, издиже се двоспратна сребрна, каменом озидана, кула са трозубим круништем и са по два црно (azure) испуњена правоугаона прозора на сваком спрату. Град почива на ескарпираном црвеном (gules) тлу изнад две таласасте сребрне (argent) греде, које представљају реке Саву и Дунав. На доњој удесно броди златна (or) античка трирема са три јарбола са разапетим сребрним (argent) четвртастим једрима и црним (sable) ужадима и са сребрним (argent)кружним отворима на трупу у три реда из којих излазе црна (sable) весла која су уроњена у реку, и то у горњем реду три, у средњем четири, а у доњем реду два весла.

Средњи грб је истоветан Основном грбу, али је штит надвишен златном (or) бедемском круном са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима.

Велики грб се састоји од сребрног (argent) двоглавог орла (eagle) у полету (displayed), златно оружаног и исто таквих ногу и језика. Орао у десној канџи држи сребрни (argent) мач златног (or) балчака и јабуке, а у левој плодну природну грану маслине. На грудима орла је Основни грб града, а изнад орла златна бедемска круна са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима. Испод орла су две лучно постављене плодне златне гране храста преко чије се укрснице налази први познати грб града (штит раздељен, горе у црвеном (gules) из раздеоне линије издиже се сребрно (argent) бедемско круниште са три мерлона, од којих су два бочна надвишена златним патријаршким тролисним крстовима, а средњи кружном двоспратном сребрном кулом са круништем и са по два лучна пољем отворена прозора на сваком спрату, а доле три пута раздељено црвено (gules) и сребрно (argent). Са обе стране штита, преко речених храстових грана су одличја додељена граду у природним бојама (proper) и са одговарајућим тракама, и то ближе штиту лево Орден Карађорђеве звезде с мачевима 4. степена, а десно Орден народног хероја. Даље од штита лево је француски Орден легије части 5. степена, а десно чехословачки Ратни крст 1914-1918. Сва поменута одличја приказана су у аверсу.

Употреба грба у три нивоа, дакле већ постојећи основни грб са средњим и великим грбом града Београда, усвојена је тек јула 2003. године.[3]

Опис[уреди]

Историја[уреди]

Собзиром на старост града као људског станишта која се мери миленијумима, а средишног места у политици, економији и духовности једног народа која се мери вековима, Београд изненађујуће има млад грб. Разлог овоме лежи у самој бурној историји Београда, коју карактеришу дисконтинуитети и вртоглави обрти због чега и није могла да се развије континуирана стара хералдичка представа.[4]

Специфичније, релативна скорашњост, пак, садашњег београдског грба, није последица непостојања урбане хералдичке традиције у време његовог креирања 1931. године, већ је резултат ондашњег генералног става и схватања да Срби нису имали средњевековну хералдику и да — ако се игде нађу трагови који сведоче супротном — они морају бити последица туђих утицаја, те су стога непримерени потребама, схватањима и поимању српске националне и конфесионалне особености.[5][6] Премда је оваква интерпретација историјске прошлости имала легитимитет и у њој је више од зрна истине, доцније је од стране науке одбачена као неоправдана.[7][8]

Ако се узме, хронолошким редом, најстарији приказ уопште визуелног обележавања Града Београда, то је онда антички медаљон[9] — римски новац — из Таурунума.[10] Собзиром да је реч о нехералдичкој категорији и предхералдичком времену, медаљон као такакв није део историје грба — као специфичног предмета ове помоћне науке. Касније ће током историје постојати предлог за грб Београда заснован на изгледу овог римског медаљона.[11][12] (в. → „аустријски грб”)

Грб Београда је, по свој прилици, узевши целокупну његову историју, најстарији градски грб на подручју Србије.[13]

Угарска власт и „Деспотов грб”[уреди]

Имајући у виду старост града, његов географски положај и стратешки значај, није немогуће да је Београд свој први грб стекао пре најранијег извора у коме се први пут индиректно помиње — делу Константина ФилозофаЖитије деспота Стефана Лазаревића”. Као важно утврђење и седиште моћног гарнизона могао је следити брзи развој муниципалне хералдике у Угарској , на чијој се територији први грбови насеља јављају током 13. века. Но, због непостојања извора, све овакве тврдње остају у домену спекулације.[5][13]

Као претходно речено, први податак о грбу Београда потиче из 15. века, у „Житију деспота Стефана Лазаревића” Константина Филозофа. Реч је о периоду кад је град био просперитетна српска престоница под деспотовом влашћу са моћним зидинама, кулама и дворцима над Савом и Дунавом.[4][14] Говорећи о времену кад је град дошао под власт српског владара, Константин вели:

[...] А даде [Деспот] и ослобођење граду овоме од сваких намета, и даде повластице свима са сваком сигурношћу да се не поколебају. У повељи која о томе говори биле су наведене све благодети Божје које су биле на њему, затим о слободи од поробљавања, и печат златни даде овима, који има на себи слику града, да који хоће да учини какву куповину у било ком крају, добије књигу са печатом која показује да је становник тога града, те да не даје нигде царине нити плаћа пролаза. [...][a][15]

Нажалост, овај печат није очуван, нити постоје други документарни или археолошки подаци који би осветлили сфрагистичке детаље печата, ван онога што је Константин Филозоф описао, стога остају само претпоставке да је представа града на печату била хералдичка.[5][16][4] Велика вероватност тачности овакве претпоставке, лежи у самој биографији деспота Стефана Лазаревића. Деспот је био човек свога времена, широко образован и далеко јаче упућен на контакте са северним и западним суседима од претходних српских владара. По свему судећи, познавао је хералдику, значај и улогу грба боље од својих претходника. Као витез Ордена побеђеног змаја цара Жигмунда уживао је знатне хералдичке привилегије, и као остали витезови овог ордена, није се могло десити да не буде добро информисан о битним елементима херладичке вештине и права.[5][16][4]

Професор Милош Ћирић у својој хералдичкој студији о грбу Београда из 1991. године, износи властиту реконструкцију грба Београда са деспотовог печата, коју је урадио на основу сачуване грађе о изгледу града из деспотовог времена, те на основу изгледа града на тадашњим печатима сличног визуалног садржаја, печату Радослава Павловића из 1432. и печату Дубровачке републике из 1436.[17] (в. слику)

Хералдичар Драгомир Ацовић је мишљења да, какав год да је печат био, његов „образ” није морао обабезно да личи на стварни изглед града тога времена, нити је морао да обавезује Деспотове наследнике, поготово не оне међу њима који су долазили из подручја за знатном хералдичком традицијом, као што је на пример гроф Цељски, али да би било духу времена приличније да је Деспотов хералдички печат поштован и коришћен у изворном облику.[5]

Прва представа грба[уреди]

Прва позната представа београдског грба појављује се у XVI веку и налази међу тридесет хиљада грбова и печата у Фугреском огледалу части (нем. Fugger'sche Ehrenspiegel) — великом, вишетомном корпусу каталогизованих грбова и печата насталом око 1555. године, а названо по познатој аугзбуршкој банкарској и кнежевској породици Фугер од Бабенхаузена.[b][5][16][4]

Опис грба:

Штит је хоризонтално раздељен; у горњој црвеној половини штита доминира класична хералдичка сребрна кула (без капије) са четири прозора, која се завршава са три зупца; са обе стране куле симетрично су постављена два златна патријаршијска крста; доња половина штита представља зид тврђаве који се завршава зупчастим гудобранима, а у чијем су подножју, на црвеном, две сребрне греде.[18][4][19]

Занимљиво је да се у овом грбу, уз сребрни (бели) град — који као мотив, од како се помиње у Житију деспота Стефана, доследно остаје заједнички именитељ свих потоњих знамења Београда, уводи још један важан хералдички елемент — црвено подножје тврђаве с две хоризонтално постављене сребрне греде, које су и у 16. веку, као и данас, симболизовале Дунав и Саву.[4]

У науци се претпоставља да је грб, веома вероватно, угарске провинијенције — имајући у виду да је хералдика до Срба долазила или преко Угарске, или преко далматинске хералдичке транскрипције одговорајауће млетачке традиције. На овакво порекло грба упућује и упадљива сличност грба са савременим грбом Будима. Оба ова грба су приказана у Валвазоровом кодексу (Opus insignium armorumque...;), насталом 1687/1688, на табли #303, премда је могуће и да је реч о чистој случајности.[20][16][4] У свом капиталном делу „Хералдика и Срби”, Ацовић износи тезу — поред осталог позивајући се на исте мотиве на приказу грба код Фугера и Константиновог описа који су опстали до данас, те и на хронолошку младост Валвазоровог кодекса — да је управо овај грб Београда, иако век млађи од помене у Житију, истоветан или сличан са описом златног печата на којем је „слика града” — односно да је реч о једном истом или посве сличном грбу.[16]

Овај грб је, уз мање варијације и стилске параферналије које су се мењале у складу са периодима мира или рата, или су потицале од недовољне информисаности картографа услед преласка града под власт Турака који се на хералдику нису обазирали, нити се њоме оптерећивали — опстао све до средине XVIII века.[16][21] Реч је о приказу грба на војним мапама Београда из прве половине 18. века, у којима је грб често допуњен параферналијама оријенталне егзотике и османског суверенитета — паноплија копаља и тугова, топовских цеви и барјака са полумесецом, турбана изнад штита итд.[22]

Аустријским освајањем града, Београд добија нови грб 1717. године, а овај грб, премда заборављен средином века, поново излази на свтелост дана захваљујући труду младог минхенског истраживача Ота Титана фон Хефнера, покретача монументалне хералдичке библиотеке „Нови Зибмахер” (нем. Neuer Siebmacher). У оквиру ове библиотеке се 1885. године појављује и том посвећен градским грбовима у обради фон Хефнера, Н. Гауча и И. Клерикуса, који се у својој илустрацији грба позивају на Фугерско огледало части као извор. Одавде је грб, по свему судећи, из заборава извукао историчар Алекса Ивић.[23][22][24]

Најстарије београдско знамење је 1993. године, као своје усвојила београдска општина Стари град.[25] Овај грб се данас налази и у саставу великог грба града Београда.

Аустријска управа[уреди]

Опсадом и потоњим освајањем Београда у рату против Турака, град под Аустријанцима добија нови грб 1717. године.[c][16]

Опис грба:

Изнад три џамије са минаретима двоглави орао светог Римског царства у лету, уз девизу SUB UMBRA ALARUM TUARUM (у сенци Твојих крила[d])[22][8]

На светлост дана је ово знамење изнео Алекса Ивић 1910. године, када је у бечком архиву открио хералдички опис грба из 1721. године, где је уместо грба био приложен отисак печата. Уз елементе грба печат садржи и кружну циркумскрипцију која гласи: GRSS. INSIGL DER STATT BELGRAD IN SERVIEN 1721. Гувернер града кнез Александар од Виртемберга 1724. године Дворском ратном већу подноси два предлога за грб града. Први је био истоветан постојећем грбу са печата, док је други предлог био „прастари грб вароши, из доба римских царева”. Према писању Ђорђа Стратимировића реч је о предлогу који се ослањао на антички медаљон из Таурунума, са приказом римског легионара који држи руке на сапима бика и коња између којих се налази, али и да овај предлог није наишао на одобравање. Дворско ратно веће је 9. маја 1725. године донело одлуку да се постојећи грб делимично измени, тако што ће се изоставити девиза и тако што ће постојећи поменути кружни натпис на печату бити промењен новим натписом: ALBA GRAECA RECUPERATA ANNO MDCCXVII („Београд поново задобијен лета 1717”).[26][16][22][8]

Из данашње перспективе може се рећи да је грб идеолошки мотивисан... Политичка порука коју је грб носио и одлука о његовој измени се могу окарактерисати као парадигматични за стање и судбину Београда и његовог знамења у овом историјском раздобљу. Римски орао који натриљује град, џамије уместо древних зидина и цркава, а посебно замена девизе узвишеног порекла обичном политичком програмском формулом — приликом које је изостављено помињање Србије те замена назива Београд појмом „Alba Graeca”, према Ацовићу и Палавестри, највише говоре о суморној националној непрепознатљивости и утилитарном приступу повременог владаоца судбини Београда. Но, као ни аустријска владавина градом, ни овај идеолошки дефинисан грб није друго потрајао. Београдским миром 1739. град прелази у руке Турака што је учинило да трајање овог грба постане ефемерно, као уопште и само питање хералдичке представе Београда.[22][8][16]

Кнежевина и Краљевина Србија[уреди]

Васпостављање српске власти над Београдом и дефинитивни одлазак Турака за време владавине кнеза Милана, нису донели никакву новост у погледу градског грба. У службеној употреби је грб Кнежевине потпуно компензовао недостатак специфичног градског хералдичког знамења. Ово је најбоље илустровано на примеру печата београдског магистрата из 1807. године.[27] Оваква ситуација је настала услед схватања да су општинске власти, органи локалне самоуправе — огранак државне власти, а не засебни, аутономни ентитети, па стога у службеној коресподенцији и званичним приликама преузимају и користе грб државе тутора.[28][22][8][24]

Но, оно што у Србији и Београду није недостајало нити икога занимало, у остатку Европе је изазивало поприличну конфузију. Наиме, у другој половини 19. века долази до снажне издавачке делатности енциклопедија које су управо указале на ове мањкавости српске праксе кад је реч о мунципалној хералдици. У складу са својом уређивачком политиком, енциклопедијски текстови великих европских енциклопедија као Larousse, Brockhaus, Mayer's Lexikon и друге, почињу богато да се илуструју, а одреднице о великим или значајним градовима се обавезно илуструју градским грбом. Тако се испоставило да од европских престоница једино Атина и Београд немају грб. Поменуте енциклопедије су овај проблем решиле тако што су су и Београду и Атини приписале фиктивне грбове.[e][22][24][29] Премда најцитиранији у домаћим изворима из ове епизоде фиктивних грбова је грб Београда из Брокхаусове енциклопедије. (в. слику)

Пошто су ове фикције и контрадикторности дуже времена изазивале велику забуну, подстакле су јавну расправу о грбу града. Тако је 1895. године, за тристоту годишњицу спаљивања моштију светог Саве на Врачару Ђорђе Стратимировић изнео предлог за грб града управо са ликом светог Саве у злату на плавом пољу.[7][24][30] Према речима Стратимировића:

Грб, како га хералдички замишљамо, састојао би се из проста штита с усправним ликом Светога Саве, по обрасцима сликаним у нашим старим манастирима. Пољице штита плаветно, Светитељ у златној одежди, стојећи на златном амвону; у горњим угловима штита нека пише са старинским златним словима „Свети Сава“; врх штита златна градска круна.[31]

Стратимировићев предлог није прихваћен са одобравањем и од његове реализације није било ништа. У првој деценији XX века питање градског грба је дискретно поново актуализовано. Тако се у нацрту Закона о општинама из 1914. године, по први пут званично, у његовом 111 члану дефинише његов изглед.[7][24][30] Поменути члан нацрта овог закона гласи:

Београдска Општина има свој грб.

Он се састоји из два поља: доњи из две петине и горњи три петине целог грба.


Доњи део завршује се у шиљак. У доњем су пољу зидине римског кастела Сингидунума,

а на подножју његовом на реци, римска лађа (трирем), са римским једрима.


У горњем су пољу Небојша кула, у Доњем граду, облика какав је имала у средњем веку

са двоглавим белим орлом без круне од ког полазе светли зраци на све стране.[f][34]

Због избијања Првог светског рата исте године овај предлог Закона никада није усвојен, па је тако Београд ушао у XX век без званичног грба.[7][33][30]

Краљевина Југославија — нов грб града[уреди]

Уверење да Београд треба и званично да стекне грб коначно је сазрело 1931. године. Разлог ове промене става није био хералдичке врсте, већ се налазио у ширем друштвено-политичком контексту и идеолошким поткама везаним са стварање нове југословенске државе; Уласком територија са богатим хералдичким наслеђем, свешћу и разумевањем за мунципалну хералдику у састав нове државе, ситуација у погледу хералдике се радикално променила и приметан је постао велики раскорак у односу на „победнички” сегмент популације и територије. Овај раскорак је у другим сферама друштва итекако постојао и понајмање је био хералдички, али је у домену хералдике посебно постао видљив. Тако је сам однос — за или против мунципалних грбова, ишчитаван као став и однос према самој идеји уједињења и државе као заједничке куће.[33]

У међупериоду од усвајања новог устава до усвајања званичног знамења (1922—1931) Београд је наставио са истом праксом преузимања и кориштења државних симобла као својих, па је сада само грб српске државе замењен грбом нове југословенске државе.[28]

Рад одбора[уреди]

Марта месеца поменуте 1931. године, председник београдске општине инж. Милан Нешић је отоврио питање дефинисања градског грба и образовао одбор који је требао да се бави овим питањем.[g] У рад одбора, који се организовао као шири и ужи, су позвани Богдан Поповић, Милан Николајевић, Милослав Стојадиновић, Илија Шобајић, Драги Стојановић, Живан Живановић, сликари Бета Вукановић и Урош Предић, вајар Живојин Лукић. Стручну (историјску и хералдичку) припрему за рад одбора обавио је Станоје Станојевић. Одбор је касније проширен личностима историчара Алексе Ивића, Владимира Ћоровића и Николе Вулића, сликара Бранка Поповића и Ђорђа Чарапића — секретара канцеларије Краљевских ордена, фалеристичара и врсног уметника.[36][h]

Уследила је велика расправа на седницама одбора о томе којим мотивима се треба водити приликом састављања грба: да ли и у којој мери се треба освртати на историју и користити елементе старијих београдских грбова; да ли се треба служити дотадашњом праксом и у нови престонички грб унети и државни грб; шта мора превасходно бити изражено на грбу — целокупна историја града или само једна епизода из историје (нарочито она након српског освајања 1806.). Такође критика је долазила и из специфичних углова различитих професија из којих су чланови одбора долазили — инсистирало се на једноставности грба, хералдичким правилима приликом израде, историзму нове периоде итд.[36] Станоје Станојевић је срочио први програм грба:

  • слика града и вароши — и то као келтско утврђење, као изглед Београда из 1407. по опису Константина Филозофа, и као слика града с почетка 19. века;
  • неки догађај из историје Београда — проглас Београда за Престоницу 1403, освајање Београда 1806, проглас ослобођења и уједињења 1918;
  • симболичне слике и фигуре — положај града на ставама река, Београд као симбол борбе за слободу, Београд као духовно средиште читавог народа итд.[38]

Даље у току рада одбора свој предлог је доставио и Урош Предић, у форми мањег трактата под насловом „Неколико напомена о грбовима уопште, и о грбу Београда нарочито.” Суштина предлога се своди на следеће:

  • националне боје, које су уједно и симболи: црвена — симбол крвљу натопљеног земљишта; бела — знак невиног страдања и чисте народне свести и илустрација имена Града; плава — знак наде у бољу будућност;
  • симбол две реке са ознаком ушћа Саве;
  • слика белог града са отвореном капијом у знак слободног промета;
  • бели орао као заштитник града пред самим улазом;
  • државни грб на грудима орла као обележје Престонице;
  • кула Небојша, симбол тврђаве (Горњег града);[39]

У свом трактаку је посебно похвалио предлог грба у нацрту закона из 1914. који је био предочен одбору.[i] Узимајући у обзир све предлоге и елементе који су изнети у расправи и који су могли доћи у обзир за грб града, Ђорђе Чарапић је израдио укупно седам скица — хералдичких студија[41][42] (в. галерију).

Запажен допринос расправи је донео и Алекса Ивић, који је у писаном облику из бечких архива обавештавао одбор о својим проналасцима из хералдичке прошлости Београда. Реферисао је одбору постојање грба из Фугера и грба из времена аустријске управе и заузео се за поштовање историјског принципа и уношење елемената старих београдских грбова у нови грб.[43]

Конкурс[уреди]

Коначно, одбор је утврдио дефинитивни став о садржају новог грба:

  • Грб града Београда мора имати облик штита, који се у дну завршава лаким шиљком;
  • Елементи грба: а) националне боје, б) реке као симбол исконске снаге Београда, в) римска лађа, трирем, као симбол старине Београда, г) беле зидине с отвореном капијом: доњи део зидина представља варош, горњи део град, отворена капија — слободан промет;
  • Земљиште у клину грба, међу рекама и под зидинама, има бити црвене боје — симбол крви, вечног страдања и патње Београда, реке према хералдичким законима — беле боје. Зидине вароши и града беле боје као симбол „Белог града, Београда, Вајсенбурга”. Небо плаво, симбол наде, вере у бољу будућност.[6][44]

Приликом израде коначног става, чланови одбора се нису освртали на историјске београдске грбове због, у њиховим очима, своје „политичке неподобности”.[8] Према ставу одбора они су превасходно били грбови туђинских завојевача Београда, који су тим путем хтели у првом реду да утврде своју власт на градом.[6][8][j] Прихваћен је предлог предлог професора Бранка Поповића да се распише јавни конкурс за грб на основу горе изнетих дефинисаних критеријума, а одбор се трансформисао у жири.[6][45]

На јавни конкурс, који је расписан 30. септембра, стигло је педесет шест радова. По одлуци жирија, прву награду од 5000 динара је заслужила скица под шифром „Црвена тројка”, рад академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Другу награду од 3000 динара је освојила скица под шифром „Урби ренасценти — Сигнум ренатум”, рад Вере Бојничић-Замоле из Загреба, иначе кћерке познатог хрватског историчара Ивана Бојничића Книнског, док је треће место и похвалу освојила скица под шифром „Етерно” сликара Димитрија Мордвинова. Кунов предлог није прихваћен као дефинитивно решење, већ је жири аутору дао упутства како да прилагоди свој рад идеји са којом је конкурс и расписан. Тако су додате „куле мотриље”, капија је пробијена пољем штита, а тврђава је подигнута на ескапирано тло, чиме је наглашена силуета Београдског гребена. Овако прерађено решење је 10. децембра 1931. усвојио одбор београдске општине, а грб је решењем Министра унутрашњих дела потврђен 15. децембра исте године и формално као грб града Београда.[45][37][46][47]

Социјалистичка Југославија[уреди]

Положај и тематизација хералдичког обележја Београда у периоду након Другог светског рата, пресудно је био одређен целокупном новонасталом ситуацијом у односу према самој хералдици уопште која је наступила. Победа комуниста и њихово преузимање власти у Источној и Југоисточној Европи, уз пратеће друштвене ломове које је са собом носило, означило је промену парадигме и на овом пољу — у изразито негативном правцу. Перципирана као део нежељене националне прошлости, сећања и традиције са којом је требало радикало раскинути, хералдику се „гвоздехом метлом” почистило из световног имагинарија који је претходно заузимала. Случај и збивања око грба Београда су у том смислу били веома карактеристични за однос према целокупној српској мунципалној хералдици.[48]

Грб престонице је избегао чистку симбола, пре свега захваљујући победнику конкурса из 1931. године. Према њему је нова власт гајила поверење и уважавање, те је захваљујући овим околностима грб избегао судбину времена у коме је настао. Но грб није могао да избегне „идеолошко оплемењавање” великом црвеном звездом петокраком. Додавање петокраке није било уређено никаквом одлуком или уредбом, него је једноставно сваки амблем морао да добије своју црвену звезду петокраку.[49][50][k] У случају Београда црвена петокрака није била унета у штит, него изнад штита, чиме није била интегрални део градског грба, нити је градски грб постао интегрални део звезде. Грб и звезда су опстојавали игноришући једно друго.[48]

У формалном погледу, грб је престао да буде грб и „покрштен” је у амблем. Према Ацовићу оваква промена је била производ више узајамно искључујућих разлога:

  1. термин грб је подсећао на омрзнуту прошлост — ону од пре 7. јула 1941;
  2. једино је држава поседовала грб, чиме се употреба истог термина на нижим нивоима власти могла схватити као постојање претензије ка аутономији у односу на централну државну власт;
  3. „амблем” је била реч без педигреа, те је давала могућност опортунистичког тумачења и употребе — „онако како политички тренутак и општа друштвена ситуација захтевају”.[52]

Тако се у члану 111. првог послератног Статута Народног одбора града Београда од 29. марта 1954. године каже само да: „град Београд има свој градски амблем, који својим решењем потврђују Народни одбор града”. За овај статут се не зна да ли је икада ступио на снагу, јер већ од следеће године (26. августа 1955) ступа нови статут среза Београда на снагу, у којем више нема помена ни грба ни амблема.[53][37] Но, када се 5. фебруара 1960. појавила службена верзија „пречишћеног текста” овог Статута, у члану 9, став 2 се наводи: „Београд има свој грб чији се облик утврђује посебном одлуком”. Но, ни ово стање није потрајало дуго, јер је већ 27. маја исте године Статут промењен и из њега је избачен сваки помен градског грба.[53][54]

Прекретница у тематизацији београдског грба се догодила 1964. године када је донесен нови статут града. У члану 9 овог статута се даје његов опис, али врло нејасним речником, недоречено и неразумљиво:

Амблем Београда има облик елипсастог штита са пресеченим горњим и проширеним доњим делом поља. Простор штита подељен је на два дела тако да град са небом заузима три петине, а земља са рекама две петине поља. На зидинама града, између две мање куле, налази се кула са отвореном капијом. У доњем пољу таласасто су означене две реке. На првој реци налази се римска трирема. Небо је плаве боје, град, реке и једра на триреми су беле, а земља црвене боје.[55]

Уз доста креативности, воље и претходног знања може се разабрати да је аутор описа настојао да дефинише изглед београдског грба, али у једној необичној, хибридној верзији, која је и данас предмет извесних контроверзи.[54]

Та верзија се у јавности појавила 1960. године и према сведочењу београдског академског сликара и графичара Ивка Милојевића, настала је као плод Кунове жеље да осавремени своје решење из 1931. године. Милојевић је тада као студент Академије примењених уметности, чији је Кун тада био ректор, спровео ово у дело по његовим инструкцијама.[l] Са овом верзијом приче је током дебата о београдском грбу почетком 90-их година, полемисала и оспоравала Кунова кћерка Мира Кун.[57] Било како било, ново решење које је више дизајнерско него хералдичко, је ушло у употребу, а поменутим статутом је касније (како-тако) дефинисано и било у употреби до 1991. године.[56][58][48] Реакције на решење су биле усамљене, ретке и углавном потпуно несхваћене и игнорисане.[37] Излазак нове верзије грба поменуте године је било такође довођено у везу са планираним одржавањем Прве конференције несврстаних земаља у Београду наредне године.[54][51]

Демократске промене и данашњица[уреди]

Постепеном либерализацијом штампе и јавне речи крајем 80-их година 20. века покренута су многа питања о којима се до тада, што инерцијом, што директном политичком забраном, у широј јавности није расправљало. Тако је на ред дошло и питање државне и мунципалне хералдике, а тиме и питање београдског грба. Током 1989. године се на страницама „Политике” повела расправа о аутентичности грба града те очигледној конфузији паралелне употребе два грба. Расправу је отворио Зоран Милер, а убрзо су се укључили и бројна друга имена, укључујући и кћерку аутора грба Миру Кун. Линија конфронтације је ишла између поборника аутентичне верзије из 1931.-е и поборника нове верзије из 1960- године, при чему је чешћи глас у јавности био на страни верзије из 1931. Да је расправа загрејала јавност видело се и на трибини која је одржана у градској библиотеци, на којој је постављено питање да ли Београд има грб, који је то грб, и о чијем се делу ради, а упућене су и критике Скупштини града.


Временска линија београдског грба[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. У свом коментару овог цитата Константина Филозофа, хералдичар Драгомир Ацовић, упућујући на недостатност описа, констатује да аутор није имао сасвим јасну представу чему грб града заиста служи, или да је, могуће сасвим супротно, сматрао да је то толико јасно да се не треба превише упуштати у објашњивање.[13]
  2. Рукопис се чува у Саксонској земаљској бибилотеци у Дрездену. Савремени препис првих шест томова се налази у Бечу и могуће је да је управо он извор потоњих помена грба Београда у литератури везаној за хералдику као и у картографској пракси, одакле је науци најбоље познат.[5][16]
  3. Према датовању Алексе Ивића.[16]
  4. Псалм Давидов 17/8: Чувај ме као зјеницу ока, сјеном крила својих заклони ме! Реч је о девизи која се у периоду владавина Јозефа I и Карла VI налазила у најширој званичној употреби царске Хабзбуршке пропаганде.[16]
  5. Једино је Зибмахер указао на постојање историјског београдског грба.[24]
  6. Покушај хералдичке реконструкције овог грба су својевремено урадили Ђорђе Чарапић и Милош Ћирић.[32][33]
  7. Притом је и сам изнео властито виђење како будући грб града треба да изгледа, рекавши да у симболици новог грба треба да доминирају „страдање, као и успешна улога коју је Београд играо у стварању наше државе.”[35]
  8. Сви чланови одбора су били људи несумњивог великог знања и угледа, осим у извесној мери Станоје Станојевић, који је имао веома мало искуства у домену хералдике.[37]
  9. Остало је забележено и његово противљење старој идеји Ђорђа Стратимировића која је у дебати актуализована као потенцијални грб града. Као разлог одбијања Предић наводи следеће:
    Свети Сава није патрон Београда, већ патрон школе, просвете и српске православне цркве и кад би Београд био само православан град, који се бави искључиво просветом, онда би без двоумљења слика Светог Саве ушла као главни део у грб таква града. Грб престонице једне државе у којој слободно живи наш народ разне вероисповести, мора већ из практичких разлога да се неутрализира.[40]
  10. Са становишта науке овај став, премда карактеристичан за поглед на прошлост, је био неоправдан. Према речима Ацовића:
    Извори старе градске хералдике у Европи по правилу се не тумаче као питање домаће или стране власти над једним градом у време када је грб настао, већ као израз потврде права и привилегије за који се тај град изборио и тиме успоставио као достојан да поседује грб. Велики број европских градова поседује грбове стечене у време „лутајућих суверенитета” и транснационалних монархија, а да то ни данас ни раније није сматрано срамним и понижавајућим.[7]
  11. Према речима Милоша Ћирића, а у вези новонастале праксе власти према знамењима и еволуцији овог односа:
    У почетку је било правило да се изнад сваког знака и симбола укомпонује звезда; затим се власт хтела одвојити од привреде, па су звезде скинуте са већине знакова, и на крају је све препуштено самоуправним одлукама.[49][51]
  12. Према речима Милојевића, Кун му је дао скицу новог решења уз напомену да то уради тако „да се може експлоатисати.” Причу је забележио професор Милош Ћирић.[56]

Референце[уреди]

  1. Политикин забавник - Ратничке боје душе
  2. 2,0 2,1 2,2 Илустрована политика - Београд и званично без петокраке
  3. Како је Београд добио грб („Вечерње новости“, 24. август 2013)
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 Палавестра (2010). стр. 113.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Ацовић (1996). стр. 21.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Илић Агапова (1931). стр. 1336.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Ацовић (1996). стр. 23.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 Палавестра (2010). стр. 114.
  9. Ацовић (2008). стр. 558.
  10. Ћирић (1991). стр. 17.
  11. Бирташевић (1954). стр. 153-156.
  12. Ћирић (1991). стр. 17-18.
  13. 13,0 13,1 13,2 Ацовић (2008). стр. 554.
  14. Ћирић (1991). стр. 26-28.
  15. Константин, Филозоф. Житије деспота Стефана Лазаревића”. Митрополија црногорско-приморска. Приступљено 5. 2. 2016. 
  16. 16,00 16,01 16,02 16,03 16,04 16,05 16,06 16,07 16,08 16,09 16,10 16,11 Ацовић (2008). стр. 560.
  17. Ћирић (1991). стр. 25-27.
  18. Ћирић (1991). стр. 29-30;37.
  19. Бирташевић (1954). стр. 152.
  20. Ацовић (1996). стр. 21-22.
  21. Палавестра (2010). стр. 113-114.
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 22,5 22,6 Ацовић (1996). стр. 22.
  23. Илић Агапова (1931). стр. 1333.
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 Ацовић (2008). стр. 633.
  25. „Члан 6. Статута градске општине Стари град”. starigrad.org.rs. Приступљено 9. 2. 2016. 
  26. Стратимировић (1895). стр. 104.
  27. Ћирић (1991). стр. 6.
  28. 28,0 28,1 Бакотић (1927). стр. 70.
  29. Палавестра (2010). стр. 114-115.
  30. 30,0 30,1 30,2 Палавестра (2010). стр. 115.
  31. Стратимировић (1895). стр. 105.
  32. Ћирић (1991). стр. 58.
  33. 33,0 33,1 33,2 Ацовић (2008). стр. 634.
  34. Илић Агапова (1931). стр. 1331.
  35. Илић Агапова (1931). стр. 1330.
  36. 36,0 36,1 Илић Агапова (1931). стр. 1330—1331.
  37. 37,0 37,1 37,2 37,3 Ацовић (1996). стр. 24.
  38. Илић Агапова (1931). стр. 1332.
  39. Илић Агапова (1931). стр. 1333—1334.
  40. Илић Агапова (1931). стр. 1334.
  41. Илић Агапова (1931). стр. 1334—1335.
  42. Ацовић (2008). стр. 635.
  43. Илић Агапова (1931). стр. 1331—1336.
  44. Ћирић (1991). стр. 63.
  45. 45,0 45,1 Ацовић (2008). стр. 636.
  46. Палавестра (2010). стр. 115—116.
  47. Бирташевић (1954). стр. 156—157.
  48. 48,0 48,1 48,2 Ацовић (2008). стр. 638.
  49. 49,0 49,1 Ћирић (1991). стр. 72.
  50. Драгосавац (1996). стр. 251.
  51. 51,0 51,1 Драгосавац (1996). стр. 254.
  52. Ацовић (2008). стр. 638—639.
  53. 53,0 53,1 Драгосавац (1996). стр. 252.
  54. 54,0 54,1 54,2 Ацовић (2008). стр. 639.
  55. Драгосавац (1996). стр. 253.
  56. 56,0 56,1 Ћирић (1991). стр. 76—79.
  57. Драгосавац (1996). стр. 251—252.
  58. Палавестра (2010). стр. 116.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]