Prljavi rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Spomenik žrtvama represije.
Nekadašnja improvizovana zatvorenička lokacija u kojima su držani oteti levičari, danas memorijalni centar.
Komemoracija u znak sećanja na žrtve strahovlade.

Prljavi rat (šp. Guerra Sucia) odnosi se na državni terorizam u Argentini usmeren protiv opozicije, nekoliko hiljada levičara i levičarskih militanata, revolucionara, sindikalista, studenata, novinara, marksista i gerilaca Huana Perona[1] i njihovih simpatizera.[2] Gerilske grupe Montoneros i Narodna revolucionarna vojska (ERP) su bile glavne mete te kampanje.[3][4] Brutalnu „antikomunističku“ kampanju pokrenula je desničarska vojna vlada diktatora Horhea Rafaela Vidala od 24. marta 1976. do povratka civilne vlasti u Argentini 1983. Tačna hronologija početka političke represije je još uvek nejasna među nekim istoričarima, pošto su sindikalisti bili meta atentata još 1973, a individualni slučajevi državnog nasilja protiv „peronizma“ i levice su se javljali još 1950-ih (Bombardovanje Place de Majo). Masakr u Trelevu 1972, delovanje Argentinske antikomunističke alijanse od 1973. i „proglas o uništenju“ levičarskih gerilaca Izabele Peron tokom Operacije Nezavisnost 1975, su takođe predloženi kao datum početka „Prljavog rata“.

Procene o broju ubijenih i nestalih u tom razdoblju sežu od 9.000[5] do 30.000.[6][7]

Hronologija[uredi | uredi izvor]

Godine 1955, nakon dva neuspešna pokušaja, sproveden je uspešni puč protiv Huana Perona i njegove demokratski izabrane levičarske vlade, što je dovelo do zabrane „Peronizma“ od vojne hunte.[traži se izvor] Pokret otpora počeo je da se organizuje nakon preuzimanja vlade, na radnim mestima i sindikatima. S vremenom, kako je delimično vraćena demokratska sloboda ali nisu poštovana obećanja o političkim slobodama „Peronizma“, pojavile su se gerilske grupe u 1960-ima,.[8] ali su ubrzo poražene.[9] Gerilci „Fuercas Armadas de Liberasion“ (FAL) su u aprilu 1969. izvršili napad na Kampo de Majo gde su ukrali 100-tinak pušaka od pešadije „Patrisios“.[10] S vremenom, gerilske grupe su se konsolidovale jer se FAR pridružio Montonerosima a FAP i FAL su uključeni u ERP. Horhe Rikardo Maseti, vođa Narodne gerilske vojske (EGP), je prema nekim procenama bio prvi čovek koji je nestao u Prljavom ratu.[11] Godine 1970, jedan od vođa puča iz 1955, Pedro Euhenio Aramburu, je otet od Montonerosa, u prvoj vojnoj ofanzivi.[12] Te godine, osnovan je i marsksistički pokret Narodna revolucionarna vojska (ERP).

Ranih 1970-ih, visoki vojni i policijski funkcionri su oteti i ubijeni u gotovo nedeljnim racijama levičarskih militanata.[13] Ekstremna levica je takođe bila uključena u bombardovanje i uništavanje velikog broja zgrada u 1970-ima, uglavnom vojnim i policijskim lokacijama[14].[15] No katkad su meta bili i nevladini objekti, kao što je Šeraton hotel u Buenos Ajresu, koji je bombardovan 1972.[16]

Godine 1973, kako se Huan Peron vratio iz egzila, masakr u Ezeizu je označio kraj saveza levih i desnih frakcija „Peronizma“. Godine 1974, Peron je povukao svoju potporu Montonerosima mahom pre svoje smrti, a ekstremno desničarska paravojna jedinica Argentinska antikomunistička alijansa se pojavila tokom predsedništva njegove udovice. Pojačala se oružana bitka, tako da je 1975. Izabela Martinez de Peron potpisala broj uredbi prema kojima se vojsci i policiji daje slobodna ruka u uništenju levičarske subverzivnosti, poglavito oružane aktivnosti ERP-a u provinciji Tukuman. Martinez de Peron je proterana 1976. godine. Od te godine do 1981, vojna hunta Videle (a nakon njega Roberto Viola i Leopold Galtijeri su samo nastavili sa istom politikom) je bila odgovorna za nezakonita hapšenja, mučenja, ubijanja i nestajanje hiljada ljudi, poglavito sindikalista, studenata i aktivista, čak i nakon što su interno potvrdili da je oružani otpor, javno opravdanje za njihove postupke, bio eliminisan. Videlina diktatura je nazvala svoj sistemski progon argentinskih građana „procesom narodne reorganizacije“. Argentinske bezbednosne službe i brigade smrti su radile zajedno sa ostalim južnoameričkim diktaturama u okviru Operacije Kondor.

Zločini[uredi | uredi izvor]

Određeni levičari su oteti ili nepravomoćno uhapšeni, odvedeni u tajne, improvizovane, katkad čak i podzemne sabirne logore gde su ih Videlini vojnici ispitivali, mučili i ubijali. Čak su i bebe, koje su rodile zatvorene žene, ostale u tim zatočeničkim centrima, za koje se procenjuje da ih je bilo 350 širom Argentine,[17] u obliku zatvora, logora ili podruma. Većina žrtava su prema istražnoj komisiji bili nenaoružani gerilci ili aktivisti, među njima i francuske opatice Leoni Dike i Alis Domon. Alisija Partnoj, studentkinja i aktivistkinja „Pokreta omladine Peronizma“, uhapšena je u svojem domu i odvedena od svoje 2-godišnje kćeri 12. januara 1977. godine. Vojska ju je odvela u logor „Mala škola“ gde je preko tri meseca morala da nosi povez na očima dok su je držali u neljudskim uslovima, mučili i zlostavljali, da bi potom dve godine provela u zatvorima bez podignute optužnice, pre nego je pobegla u SAD.[18]

Stotine otetih muškaraca je streljala brigada smrti širom zemlje. 13. decembra 1976, 22 osobe su streljane u gradu Margarita Belen.[19] Adolfo Perez Eskivel, aktivist za ljudska prava, je uhapšen i mučen 14 meseci u logoru. No preživeo je i kasnije je dobio Nobelovu nagradu za odbranu ljudskih prava u Argentini.

Ramon Kamps je časopisu „Klarin“ 1984. izjavio da je organizovao 5.000 otmica i koristio mučenje kao metod ispitivanja, te da je opravdavao odvajanje beba od zatvorenica jer subverzivni roditelji odgajaju subverzivnu decu.[20] Jedan od najbizarnijih detalja smaknuća su navodni „letovi smrti”, u kojima su zatvorenici bacani živi iz letećih aviona.[21]

Nakon što je u 1982. u predgrađu Buenos Ajresa pronađena prva masovna grobnica sa 440 tijela nestalih protivnika hunte, najavljene su istrage i suđenja.[22] Procene smrtnosti žrtava u razdoblju od 1976. do 1983. sežu od 9.000 do 30.000.

Suđenja[uredi | uredi izvor]

Amnesti internašonal je 1979. objavio da je oko 15.000 osoba nestalo, oteto, mučeno i verovatno ubijeno, dok su argentinski aktivisti za ljudska prava naveli da je broj nestalih verovatno oko 12.000.[23] Dokumenti pronađeni 2006. otkrivaju da su 1978. čileanski agenti u Argentini izvestili da je argentinska vojska imala 22.000 interno dokumentiranih slučajeva o ubistvima i otmicama.[24] Oko 8.600 nestalih i otetih zatvorenika u obliku PEN-a (Poder Ejecutivo Nacional) je naposletku oslobođeno zbog međunarodnog pritiska.

Raul Alfonsin i njegova vlada preuzeli su vlast 1983. i krenuli sa procesuiranjem tih zločina, što je dovelo do slučaja bez presedana u Južnoj Americi - suđenje vojnoj hunti. Osnovano je i „Narodno poverenstvo za nestale osobe“ (CONADEP) kako bi se istražila i razjasnila sudbina hiljade nestalih ljudi. Videla i Eduardo Masera, bivši zapovednik mornarice, su 1985. godine bili osuđeni na doživotni zatvor zbog kršenja ljudskih prava. General Videla je bio u kućnom pritvoru zbog optužbi da je umešan u otmice dece. Admiral Masera je takođe bio u kućnom pritvoru zbog optužbi da je bio umešan u otmice građana, no nakon što je 2002. godine preživeo moždani udar, sud je dosudio da nije sposoban pratiti suđenje te je pušten. Videla je 1985. godine osuđen zbog ubistva 66 osoba, mučenja 93 osobe i nezakonitog zatvaranja više od 300 osoba. Masera je tada bio osuđen zbog tri ubistva, mučenja 12 osoba i nezakonitog zatvaranja 93 osobe. Pomilovanja koja je 1990. godine dodelio bivši predsednik Karlos Menem, kako bi zaključio sa tamnom stranom argentinske prošlosti, proglašena su 2006. protivustavnima te su optuženici vraćeni u zatvor.[25]

Od 2007, argentinski sudovi su optužili 170 učesnika represije.[6] Sveukupno je 99 argentinskih službenika optuženo za genocid. Godine 2000. je jedan od njih, Rikardo Migel Kavaljo, uhapšen u Kankunu.[26] Adolfo Silingo, bivši službenik mornarice, je na sudu u Španiji proglašen krivim za zločin protiv čovečnosti te osuđen na 640 godina zatvora.[27] Argentinski je sud osudio zločine vojne diktature tog razdoblja te ih označio kao zločin protiv čovečnosti i kao genocid.[28]

Filmske adaptacije slučaja[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Argentina’s Dirty War. Guy Gugliotta.”. Arhivirano iz originala 22. 01. 2011. g. Pristupljeno 25. 05. 2013. 
  2. ^ Orphaned in Argentina's dirty war, man is torn between two families. Washington Post. February 11, 2010.
  3. ^ El ex líder de los Montoneros entona un «mea culpa» parcial de su pasado, El Mundo, May 4, 1995
  4. ^ A 32 años de la caída en combate de Mario Roberto Santucho y la Dirección Histórica del PRT-ERP. Cedema.org. Arhivirano iz originala 25. 07. 2011. g. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  5. ^ The Guardian, Thursday 2 April 2009
  6. ^ a b Hagerty, Stephanie (16. 9. 2011). „Argentina's Dirty War lessons for the world”. BBC News. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  7. ^ „Argentinas dirty war the museum of horrors”. Telegraph. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  8. ^ Salas, Ernesto, Uturuncos. El origen de la guerrilla peronista Biblos, Buenos Aires, 2003, 138 pp. ISBN 978-950-786-386-8.
  9. ^ The healing of nations: the promise and limits of political forgiveness By Mark R. Amstutz. Page 250.
  10. ^ Los 70, Violencia en la Argentina. Page 119. Ejército Argentino. (Círculo militar , 2001).
  11. ^ „Solicitan investigación sobre el destino de Jorge José Ricardo Masetti” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 12. 2022. g. Pristupljeno 26. 01. 2019. 
  12. ^ „El Historiador :: Los 70 :: Montoneros[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 16. 04. 2009. g. Pristupljeno 25. 05. 2013.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  13. ^ Scheper-Hughes 1987, str. 228.
  14. ^ Atkins 2004, str. 202.
  15. ^ 18 killed in Argentina after bombing. The Montreal Gazette. November 11,1976.
  16. ^ The Free-Lance Star - 17 October 1972
  17. ^ TRIAL: Argentina Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. jul 2010), "In Argentina, a system of extreme repression was mounted against opposition movements as borne out by executions, the practice of torture and enforced disappearances. Around 350 detention centres were set up throughout the country. One of the most ill renowned was known as La Perla and held between 1500 to 2000 prisoners. One of the smallest ones was located in the basement of the Galerias Pacifico in Buenos Aires. Whilst clients strolled around shopping, people were being tortured a few floors below them!"
  18. ^ Pohl, R. D. (4. 10. 1992). „ARGENTINE AUTHOR TELLS HER REAL-LIFE HORROR STORY”. Buffalo News. Pristupljeno 25. 5. 2013. 
  19. ^ Bernhardson & Massolo 1992, str. 208.
  20. ^ Terra Actualidad, 18 March 2006. Ramón Camps: el peor de todos Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. april 2007).
  21. ^ 'Death flights' suspect returned to Argentina, CNN. 29. 6. 2010. Pristupljeno 25. 5. 2013.
  22. ^ Goldštajn, Ivo (1996). Hrvatska - Europa - Svijet: Kronologija (1983. godina). Zagreb: Novi Liber. ISBN 978-953-6045-12-9. 
  23. ^ „Argentina: In Search of the Disappeared”. Arhivirano iz originala 15. 10. 2010. g. Pristupljeno 25. 05. 2013. 
  24. ^ http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB185/full%20%5BReport%20on%20Argentina%20disappeared%5D.pdf
  25. ^ Ukinuta pomilovanja članovima vojne hunte[mrtva veza], Nacional, 26. 4. 2007.
  26. ^ Jan McGirk, Argentine 'dirty war torturer' tries to escape genocide trial in Spain, Independent, 14. 9. 2000.
  27. ^ Staff. 'Dirty war' officer found guilty, BBC, 19 April 2005.
  28. ^ La Nación, 19 September 2006. Condenaron a Etchecolatz a reclusión perpetua.
  29. ^ La noche de los lápices (1986) - IMDb
  30. ^ The Disappeared - a film by Peter Sanders
  31. ^ http://www.mefeedia.com/entry/2926696/. ISBN 978-950-07-2684-9.
  32. ^ Our Disappeared | Our Disappeared / Nuestros Desaparecidos

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Prljavi rat na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прљави_рат&oldid=26984073”