Rumunska revolucija 1989.

Rumunska revolucija 1989. bila je jednonedeljni skup nasilnih nemira i nereda u Rumuniji tokom kasnih decembarskih dana 1989. godine. Ovom revolucijom zbačen je komunistički režim rumunskog diktatora Nikolae Čaušeskua, koji je zajednom sa svojom ženom Elenom osuđen na smrt i pogubljen. To je bilo jedina nasilna smena komunističkog režima u istočnoj Evropi gde su pogubljeni nosioci tog režima.

Uzroci revolucije

Kao i susednim zemljama i u Rumuniji je došlo do opšteg nezadovoljstva komunističkim režimom krajem 80-ih godina 20. veka. Međutim, u Rumuniji nije došlo do destaljinizacije i tiranija režima je bila mnogo veća nego u drugim zemljama. Čaušeskuovo vođenje zemlje sa naglaskom na otplatu velikog stranog duga i na gradnji mega-projekata (ogromna Palata Naroda, Kanal Černavoda-Negru Voda,...) dovelo je do naglog i velikog siromašenja rumunskog stanovništva. Sa druge strane Rumunija je bila prava „policijska država“, gde je tajna policija (rum. Sekuritatea) mogla da radi šta je htela sa bilo kojom osobom osim sa državnim vrhom.

Nikolae Čaušesku i njegova žena Elena su bili „pravi“ diktatorski par, koji je od sebe stvara kult tokom 25 godina vladavine. Njihova vladavina više je podsećala na komunističke režime na Dalekom istoku (Severna Koreja, Kina za vreme "Kulturne revolucije“) nego na režime u okolnim komunističkim državama. Kada je Mihail Gorbačov započeo sa reformama u SSSRu (tzv. "Perestrojka") Čaušesku je nastavio „tvrdom linijom“. Iako ga je Gorbačov kritikovao zbog načina vladavine, Čaušesku je ostao istrajan i u istoriju je otišao kao poslednji zagovornik ovog pravca u istočnoj Evropi.

Tok revolucije

Prethodnica revolucije bili su protesti u Temišvaru, koji su započeli 16. decembra 1989. godine. Oni su bili prouzrokovani hapšenjem mađarskog reformatskog sveštenika Lasla Tokeša koji je napao režim u inostranim izvorima informisanja. Sveštenik je na kraju dobio kućni pritvor, a oko njegovog doma su se počeli okupljati građani u znak podrške. Uskoro su se protesti preselili na glavni gradski trg, gde su počeli nemiri, u kojima su organi reda i tajna policija Sekuritatea napale učesnike. Nemiri su se produžili i na 17. decembar, još uvek ograničeni na Temišvar. 19. decembra počeli su masovni protesti u gradu (oko 100 hiljada učesnika).

Zbog pogoršanog stanja u zemlji Čaušesku se prerano vratio 20. decembra iz posete Iranu. Odmah je održao govor o „stranom napadu na nezavisnost Rumunije". Dan kasnije on je sa balkona zgrade partijskog komiteta pred 110 hiljada nasilno okupljenih ljudi održao govor u cilju smirivanja nereda u Temišvaru i isticanja komunističkih ideala. Bez dodira sa narodom, Čaušesku je bio siguran da će ga masa podržati velikim aplauzom. Ali ovo su učinili samo oni u prednjim redovima, koji su bili najizloženiji pogledu. U to vreme prosečan radnik zarađivao je 4 dolara dnevno.

Već na samom početku govora prolomilo se uzvikivanje – "dole Čaušesku, dole diktator, dole savremena Gvozdena garda, nismo mi huligani, niti fašisti, mi smo narod i slično"… Osnovne političke parole bile su: "hoćemo reformu, ali najpre da Čaušesku podnese ostavku". Zatim su se čuli uzvici: – "ti si nas danas okupio, pa želimo da ti kažemo istinu i sve šta mislimo o tebi".

Na krajevima okupljenje mase ljudi počeli su nemiri, dodatno iskomplikovani podmetnutim bombama, hicima i požarima, što je napravilo neviđeni haos u masi. Sekuritatea je napala neodgovornu i bunilački nastrojenu masu.

Nakon ovih reči miting je prekinut, nakon čega je N. Č. još jednom pokušao da govori, ali su zvižduci negodovanja i protesta bili sve jači tako da je N. Č. bio prisiljen da napusti miting.

Čaušesku se sa pratnjom odmah povukao u zgradu komiteta. U Bukureštu su tad nastali neredi slični onim u Temišvaru. Uzvikivani su slogani protiv komunističke partije i diktatora i zamenjivane zastave komunističke Rumunije sa starim zastavama bez komunističkih simbola. Broj ljudi na ulici je rastao i uskoro su se vojska i policija pojavile na ulici. Na masu je pucano sa raznih zgrada i uličnih mesta, iz tenkova, ljudi su prebijani i polivani vodom pod pritiskom. Preživeli su se povlačili sa ulica i pred zoru grad je bio pust.

Rumunska zastava iz komunističkog vremena

Čaušesku je organizovao novi miting sledećeg dana (22. decembra). Međutim, već izjutra, ljudi pristigli iz provincije za miting su se oteli kontroli i probili policijske barikade. Istog jutra dotadašnji ministar policije je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, a njega je zamenio Viktor Stankulesku, koji je tog dana odbio Čaušeskuove naredbe i time postao ključna ličnost za uspeh revolucije. On je takođe ključna ličnost za uspon budućeg predsednika Ilijeskua, koga je podržao u ovim trenucima.

Bračni par Čaušesku napustio je prestonicu helikopterom i odleteo prvo u palatu Snagov, a zatim u rumunski grad Trgovište. Tu su po spuštanju prepoznati i uhapšeni od strane mesne policije. Posle tri dana suđenja, na Božić, 25. decembra 1989. godine, Nikolae Čaušesku i njegova žena Elena su proglašeni krivim zbog niza optužbi, dobili su smrtnu kaznu i streljani u Trgovištu.

Na vest o hapšenju veoma omrznutog predsedničkog para u Rumuniji, posebno u Bukureštu, nastalo je slavlje. Cepani su portreti Čaušeskua i partije. Istovremeno je došlo do sukoba između frakcija u vojsci na bukureštanskom aerodromu Otopeni, gde je bilo mnogo žrtava. Veći deo vojske bio je odan starom režimu i zauzeo je mnoge ključne zgrade u Bukureštu. 24. decembra Bukurešt je bio u „ratnom stanju“, jer su tenkovi i vojna vozila patrolirali gradom. Bilo je mnogo požara i pucnjave. Ali, ovo je trajalo do 27. decembra, kada se stanje smirilo.

Zaveštanje revolucije

U poređenju sa drugim zemljama u okruženju promena vlasti bila je teška i „krvava“. Tokom revolucije, od strane policije i vojske poginulo je 1.104 rumunska građana, a ranjeno 3.352. Međunarodno mnjenje i mnoge države podržale su Rumunsku revoluciju i poslale pomoć u hrani, lekovima i odeći.

I od danas je za Rumunsku revoluciju iz 1989. godine vezano mnogo kontroverzi i tajni. Novi predsednik Rumunije postao je Jon Ilijesku, nekadašnji saradnik Čaušeskua, što je dodatno povećalo sumnju u stvarni učinak revolucije.