Hronologija radničkog pokreta i KPJ 1941.
Hronološki pregled važnijih događaja vezanih za Radnički pokret Jugoslavije i Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ), kao i opšta politička dešavanja koja su se dogodila u Kraljevini Jugoslaviji u prvoj polovini 1941. godine.
Napomena: Pregled događaja za 1941. godinu se bavi samo događajima koji su se odvijali do jula meseca, dok je kasniji period predstavljen u članku — Hronologija Narodnooslobodilačke borbe 1941.
Januar[uredi | uredi izvor]
1. januar[uredi | uredi izvor]
- U Užicu, pod rukovodstvom Mesnog komiteta KPJ, organizovane demonstracije radnika i omladine protiv odluke Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije kojom je zabranjen Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije (URSSJ). Tokom ovih demonstracija, došlo je do sukoba sa policijom u kojem je ubijen Radoje Marić (1920—1941), sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a, a ranjeno 17 radnika. Sahrana Radoja Marića, 3. januara je pretvorena u otvorenu manifestaciju protiv policijskog terora.[1][2]
2. januar[uredi | uredi izvor]
- U Zagrebu, od 2. do 4. januara, održane radničke demonstracije protiv odluke Vlade kojom je zabranjen Ujedinjenog radničkog sindikata.[1]
3. januar[uredi | uredi izvor]
- U Subotici i Žedniku, od 3. do 5. januara, policija uhapsila dvadesetak rukovodilaca KPJ i SKOJ, zbog rasturanja proglasa Centralnog komiteta KPJ izdatog povodom zabrane Ujedinjenog radničkog sindikata. Uhapšena lica zadržana su u pritvoru sve do 4. aprila, kada su izvedeni pred Okružni sud i usled nedostatka dokaza pušteni na slobodu.[2]
7. januar[uredi | uredi izvor]
- U Zagrebu održana Pokrajinska konferencija SKOJ-a za Hrvatsku, kojoj je prisustvovalo 25 delegata iz organizacija Zagreba, Siska, Varaždina, Zaboka, Osijeka, Slavonskog Broda, Bjelovara, Karlovca, Sušaka i Dalmacije. Konferenciji su takođe prisustvovali Ivo Lola Ribar, sekretar CK SKOJ-a i Rade Končar i Vladimir Bakarić, predstavnici Centralnog komiteta KP Hrvatske.[2]
15. januar[uredi | uredi izvor]
- Građani Sarajeva, se pridružili štrajku fabrike „Ključ“ čime je ovaj štrajk prerastao u demonstracije protiv rata i skupoće. Tokom demonstracije je došlo do sukoba sa žandarmerijom u kome je uhapšeno 26 demonstranata.[2]
22. januar[uredi | uredi izvor]
- U Beograd doputovao pukovnik Vilijam Džozef Donovan, lični izaslanik predsednika SAD Frenklina Ruzvelta, koji se nalazio na „Balkanskoj turneji“ tokom koje je posetio Bugarsku, Grčku i Tursku. Tokom boravka u Beogradu, Denovan je zajedno sa poslanikom SAD Arturom Bislejnom, 24. i 25. januara vodio razgovore sa predstavnicima Krunskog saveta i Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije — knezom Pavlom Karađoređvićem, Dragišom Cvetkovićem i Vlatkom Mačkom. Na ovim sastancima, predstavnici SAD su tražili od Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije da ne pristupi Trojnom paktu.[3][4]
26. januar[uredi | uredi izvor]
- U Zagrebu održano savetovanje dvadesetak partijskih funkcionera, koji su došli iz značajnih železničkih čvorova Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Savetovanju su prisustvovali generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, kao i članovi Centralnog komiteta KPJ — Edvard Kardelj, Sreten Žujović, Pavle Pap Šilja, Vlado Popović i dr. Na savetovanju je pretresano stanje partijskih organizacija KPJ među železničkim radnicima, kao i organizacija prebacivanja ilegalnih partijskih materijala železnicom.[2]
u toku januara[uredi | uredi izvor]
- Politbiro Centralnog komiteta KP Jugoslavije doneo odluku da Aleksandar Ranković pređe u Zagreb i tamo pomogne u radu Centralnom komitetu KP Hrvatske i rukovodi sindikalnim radom, a da Rade Končar pređe u Beograd i tamo pomogne u radu Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju. Posle odlaska Rankovića u Zagreb, dužnost sekretara PK KPJ za Srbiju preuzela je Spasenija Cana Babović.[2]
Februar[uredi | uredi izvor]
4. februar[uredi | uredi izvor]
- U Moskvi, poslanik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu dr Milan Gavrilović, obavestio Vladu o toku pregovora sa Sovjetom narodnih komesara Sovjetskog Saveza. On je istakao da je sovjetska vlada, po ličnom naređenju Josifa Staljina, odustala o sklapanju pakta o uzajamnoj pomoći sa Ministarskim savetom Kraljevine Jugoslavije i da nudi samo pakt o neutralnosti.[5]
početak februara[uredi | uredi izvor]
- U Zagrebu, u kući u kojoj je održana Peta zemaljska konferencija KPJ, Politbiro CK KPJ otvorio partijsku školu za izvestan broj najviših partijskih rukovodilaca iz čitave Jugoslavije, među kojima su bili Rade Končar, Franc Leskošek, Aleksandar Ranković i po dva člana iz svake pokrajinske organizacije. Škola je radila oko mesec dana i skoro svakog dana je posećivao generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, koji je držao predavanja o partiji i njenim organizacionim pitanjima.[6][7]
14. februar[uredi | uredi izvor]
- U Hitlerovoj rezidenciji „Bergof“, u blizini Berhtesgadena (Treći rajh) održan sastanak između predsednika Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića i ministra inostranih poslova Aleksandra Cincar-Markovića, sa nemačkim kancelarom Adolfom Hitlerom i ministrom inostranih poslova Joahimom fon Ribentropom, na kojem je Hitler otvoreno zahtevao pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktom. Pošto Cvetković i Cincar-Marković nisu imali ovlašćenja da daju pristanak, Hitler je tražio da se sastane sa knezom Pavlom (do ovog sastanka došlo je 4. marta).[5]
krajem februara[uredi | uredi izvor]
- U Beogradu, na Čukarici, u kući Lazara Kočovića, održano savetovanje Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, na kojem je učestvovalo oko 30 ljudi, među kojima i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. Na savetovanju je diskutovano o mogućnostima sprovođena odluka Pete zemaljske konferencije KPJ i razmatrana je politička situacija u Kraljevini Jugoslaviji, a naročito aktuelna situacija u vezi sa mogućim potpisivanjem Trojnog pakta. Tokom savetovanja u članstvo PK KPJ za Srbiju je kooptiran dr Blagoje Nešković, koji je izabran za sekretara Pokrajinskog komiteta.[6][8]
Mart[uredi | uredi izvor]
25. mart[uredi | uredi izvor]
- U Beču predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković potpisali sa ministrom inostranih poslova Trećeg rajha Joahimom fon Ribentropom Sporazum o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.[9][10]
- Vest o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, izazvala veliko narodno nezadovoljstvo — u Beogradu, Ljubljani, Skoplju, Kragujevcu, Splitu, Nišu, Cetinju, Podgorici, Leskovcu i drugim gradovima održane masovne demonstracije pod parolama Bolje rat nego pakt i Bolje grob nego rob.[9][10]
26. mart[uredi | uredi izvor]
- U toku noći 26/27. marta, grupa oficira, predvođena generalima Borivojem Mirkovićem i Dušanom Simovićem, izvela vojni puč u kome je zbacila Namesništvo i Vladu Cvetković-Maček, kneza Pavla proterala u Kraljevinu Grčku i kralja Petra II proglasila punoletnim i obrazovala novu Vladu, pod predsedništvom generala Simovića.[9][10]
27. mart[uredi | uredi izvor]
- Talas antivladinih demonstracija, koji je pre dva dana zahvatio celu, prerastao u manifestacije podrške puču. Komunisti su uspeli da demonstracije, koje su organizovale nacionalističke organizacije, pretvore u demonstracije antifašističkog i levičarskog karaktera. U Beogradu su na raznim mestima, demonstrantima govorili istaknuti funkcinoneri KPJ — Spasenija Cana Babović, Rifat Burdžović, Rade Končar, Ivo Lola Ribar, Veljko Mićunović i dr.[11][9]
- U Berlinu održano savetovanje Vrhovne komande Trećeg rajha o situaciji u Jugoslaviji, na kome je Adolf Hitler saopštio odluku da se što pre napadne Jugoslavija i razbije kao država, zbog odbacivanja Trojnog pakta.[9]
29. mart[uredi | uredi izvor]
- U Beogradu, na Čukarici održano Pokrajinsko savetovanje PK KPJ za Srbiju, kojem je učestvovalo oko 35 učesnika, među kojima generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito i članovi Politbiroa CK KPJ. Na savetovanju je data ocena novonastale situacije, i doneta direktiva da se svi članovi Partije i simpatizeri, odazovu na vojne pozive i tamo među politički rade među vojnicima. Tito je na savetovanju saopštio da će se središte CK KPJ uskoro premestiti iz Zagreba u Beograd.[12][8][13]
30. mart[uredi | uredi izvor]
- CK KPJ izdao proglas pod nazivom Narodi Jugoslavije! Radnici, seljaci i građani, vojnici, podoficiri i oficiri! u kojem je je iznet stav KPJ o aktuelnim događajima.[13][12]
- Zagrebačka policija izvela veliku akciju hapšenja komunista i levičara u kojoj je uhapšeno oko 100 osoba i odvedeno u logor Kerestinec. Među uhapšenima, bili su istaknuti partijski rukovodioci — Ivan Krndelj, Andrija Žaja, Dušan Grković, Blaž Valjin i dr. (većina uhapšenih zadržana je do okupacije i proglašenja NDH, kada su predati ustašama, a kasnije streljani).[12]
April[uredi | uredi izvor]
6. april[uredi | uredi izvor]
- U 5:20 časova sa teritorije Trećeg rajha, Mađarske, Rumunije i Bugarske otpočeo koncentrični napad nemačkih armija na Kraljevinu Jugoslaviju.[14][15]
- Nemačka avijacija otpočela vazdušne napade na Beograd, koji je još 3. aprila proglašen za otvoren grad. Operacija bombardovanja Beograda nosila je naziv „Strašni sud“ (nem. Strafgericht), a izvršila je Četvrta vazdušna flota pod komandom pukovnika Aleksandra Lera.[14][15]
10. april[uredi | uredi izvor]
- U Zagrebu, nakon ulaska nemačkih jedinica, Slavko Kvaternik objavio stvaranje kvinsliške Nezavisne Države Hrvatske (NDH), u kojoj su vlast dobile ustaše na čelu sa poglavnikom Antom Pavelićem.[16][17]
- U Zagrebu održan zajednički sastanak članova CK KPJ, članova CK KPH i članova MK KPH za Zagreb na kome je razmatrana ratna situacija i zaključeno da KPJ mora da angažuje sve svoje snage kako bi se fašističkim agresorima pružio otpor i da, u slučaju sloma vojske koji se nazirao, sve njene organizacije pristupe pripremama za oružanu borbu protiv okupatora. Na sastanku je odlučeno da se formira Vojni komitet koji će rukovoditi pripremom KPJ i naroda za borbu protiv okupatora.[16][18][17]
17. april[uredi | uredi izvor]
21. april[uredi | uredi izvor]
- U Beču otpočeo održan dvodnevni sastanak ministara inostranih poslova Nemačke i Italije — Joahima fon Ribentropa i Galeaca Ćana, na kome su, na osnovu Hitlerovih direktiva, definitivno utvrdili rasparčavanje Jugoslavije, koja je podeljena demarkacionom linijom na dva osnovna dela — nemačko i italijansko interesno područje, s tim što su izvesne teritorije prepustili svojim saveznicima Mađarskoj i Bugarskoj.[19]
26. april[uredi | uredi izvor]
- U Ljubljani, u kući Josipa Vidmara održan sastanak predstavnika KP Slovenije (Boris Kidrič i Boris Ziherl), hrišćanskih socijalista (Tone Fajfar i Edvard Kocbek), sokola (Jože Rus) i slovenačkih kulturnih radnika (Josip Vidmar, Fran Šturm i Ferdo Kozak) na kom je osnovan Antiimperijalistički front slovenačkog naroda (sloven. Protiimperialistična fronta slovenskega naroda). Njemu je kasnije pristupilo još 15 organizacija i grupacija, a krajem juna mu je promenjen naziv u Oslobodilački front slovenačkog naroda (sloven. Osvobodilna fronta slovenskega naroda).[22][23]
Maj[uredi | uredi izvor]
1. maj[uredi | uredi izvor]
- CK KPJ izdao prvomajski proglas radnom narodu Jugoslavije, u kome objašnjava uzroke aprilskog sloma, ne priznaje rasparčavanje Jugoslavije, poziva radničku klasu na jedinstvo i ističe da će KPJ, kao i do sada, stajati u prvim redovima narodne borbe i još upornije organizovati i voditi borbu protiv okupatora i njegovih sluga, protiv raspirivanja šovinizma, za bratstvo naroda Jugoslavije, za srećniju budućnost.[24]
4. maj[uredi | uredi izvor]
- U Zagrebu održano Majsko savetovanje Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije na kome su prisustvovali delegati svih Pokrajinskih komiteta (izuzev iz Makedonije). Na savetovanju je Josip Broz Tito podneo referat u kom je analizirao Aprilski rat i okupaciju Jugoslavije, istakao zadatke KPJ i karakter budućeg rata. Takođe, naglašeno je da KPJ ne priznaje okupacionu podelu Jugoslavije, da komunisti treba da stanu na čelo oslobodilačke borbe i da sve partijske organizacije formiraju Vojne komitete koji će voditi pripreme za oružani ustanak.[25]
30. maj[uredi | uredi izvor]
- Generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito uselio se u vilu porodice Nenadović na Dedinju, odakle je borbom naroda Jugoslavije i KPJ rukovodio do 16. septembra, kada je otišao na slobodnu teritoriju zapadne Srbije.[26]
Jun[uredi | uredi izvor]
8. jun[uredi | uredi izvor]
- U šumskoj kući na Šehitlucima, kod Banje Luke, održano je Oblasno savetovanje KPJ za Bosansku krajinu, kojim je rukovodio sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku krajinu Đuro Pucar Stari. Učesnici savetovanja upoznati su sa odlukama i zaključcima Majskog savetovanja CK KPJ održanog u Zagrebu, a postavljeni su zadaci da se partijske organizacije bore protiv politike okupatora i ustaša na raspirivanju mržnje između Srba, Hrvata i Muslimana. Razmatrane su organizaciono-političke mere oko pripremanja ustanka i postavljen zadatak za pripremu oružanog ustanka za borbu protiv okupatora.[27][28]
22. jun[uredi | uredi izvor]
- U Beogradu, u Molerovoj ulici, održana sednica Politbiroa CK KPJ na kojoj su, povodom napada Nemačke na SSSR, razmatrane mere koje Partija mora preduzeti. Sednicom je rukovodio generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. Politbiro CK KPJ je izdao proglas, u kome se kaže: Vi koji stenjete pod okupatorskom čizmom, svi vi koji ljubite slobodu i nezavisnost, koji nećete fašističkog ropstva - znajte da je kucnuo čas borbe za vaše oslobođenje od fašističkog osvajača... Proleteri sviju krajeva Jugoslavije, na svoja mesta - u prve borbene redove! Zbijte čvrsto svoje redove oko vaše avangarde, KP Jugoslavije!... Spremajte se hitno za poslednji i odlučni boj! Uništavajte fašiste!.[29][30]
- U selu Žabnu, kod Siska, po odluci Okružnog komiteta KPH za Sisak, formiran Sisački NOP odred (prvi NOP odred u Hrvatskoj).[29]
27. jun[uredi | uredi izvor]
- U Beogradu održana sednica CK KPJ na kojoj je obrazovan Glavni štab NOP odreda Jugoslavije. Za komandanta Glavnog štaba izabran je Josip Broz Tito.[31]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Hronologija 1 1980, str. 296.
- ^ a b v g d đ Hronologija 1 1980, str. 297.
- ^ Milovanović 1960, str. 22–25.
- ^ Hronologija NOB 1963, str. 19.
- ^ a b Hronologija NOB 1963, str. 21.
- ^ a b Hronologija 1 1980, str. 298.
- ^ Hronologija Tito 1978, str. 36.
- ^ a b Hronologija Tito 1978, str. 37.
- ^ a b v g d Hronologija NOB 1963, str. 24.
- ^ a b v Hronologija 1 1980, str. 299.
- ^ Hronologija 1 1980, str. 300.
- ^ a b v Hronologija 1 1980, str. 301.
- ^ a b Hronologija NOB 1963, str. 25.
- ^ a b Hronologija NOB 1963, str. 27.
- ^ a b Hronologija 2 1980, str. 9.
- ^ a b Hronologija NOB 1963, str. 29.
- ^ a b Hronologija 2 1980, str. 10.
- ^ Hronologija Tito 1978, str. 38.
- ^ a b Hronologija NOB 1963, str. 31.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 13.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 14.
- ^ Hronologija NOB 1963, str. 34.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 54.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 17.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 18.
- ^ Hronologija Tito 1978, str. 39.
- ^ Hronologija NOB 1964, str. 44–45.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 24.
- ^ a b Hronologija NOB 1964.
- ^ Hronologija SKJ 1980, str. 25.
- ^ Hronologija 2 1980, str. 27.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojnoistorijski institut. 1963. COBISS.SR 50018311
- Milovanović, Nikola (1960). Vojni puč i 27. mart 1941. Beograd: Prosveta. COBISS.SR 16214791
- Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1963. COBISS.SR 54157575
- Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita. Beograd: Export-press. 1978. COBISS.SR 50094343
- Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980. COBISS.SR 1539739342
- Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom II 1941—1945. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980. COBISS.SR 49272583
- Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavački centar „Komunist”; Narodna knjiga; Rad. 1985. COBISS.SR 68649479
Hronologija radničkog pokreta, Saveza komunista i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije | ||
|---|---|---|
Hronologija je podeljena na tri oblasti — Hronologija radničkog pokreta i KPJ (1919—1941), Hronologija Narodnooslobodilačke borbe (1941—1945) i Hronologija SFRJ i SKJ (1945—1992) | ||
| do 1899. | .svg) .svg) | |
| 1900—1919. | ||
| 1920—1929. | ||
| 1930—1939. | ||
| 1941—1949. | ||
| 1950—1959. | ||
| 1960—1969. | ||
| 1970—1979. | ||
| 1980—1983. | ||
| 1990—1992. | ||
