Kosem

Kosem
Portret Kosem, mletačka škola, oko 17. veka
Lični podaci
Datum rođenja	oko 1589.
Mesto rođenja	Tinos, Mletačka republika (današnja Grčka)
Datum smrti	2. septembar 1651.(1651-09-02) (61/62 god.)
Mesto smrti	Palata Topkapi, Istanbul, Osmansko carstvo (današnja Turska)
Grob	Sultan Ahmedova džamija, Istanbul
Religija	sunitski islam, prethodno grčko pravoslavlje
Porodica
Supružnik	Ahmed I
Potomstvo	sultanija Ajše sultanija Fatma sultanija Gevherhan sultanija Hanzade Murat IV princ Sulejman princ Kasim Ibrahim I
Dinastija	Osmanska (brakom)
Regent Osmanskog carstva
Period	10. septembar 1623 — 18. maj 1632. (za Murata IV) 8. avgust 1648 — 2. septembar 1651. (za Mehmeda IV)
Bujuk valide sultanija Osmanskog carstva
Period	12. avgust 1648 — 2. septembar 1651.
Valide sultanija Osmanskog carstva
Period	10. septembar 1623 — 12. avgust 1648.
Prethodnik	sultanija Halime
Naslednik	sultanija Turhan
Haseki sultanija Osmanskog carstva
Period	26. novembar 1605 — 22. novembar 1617.
Prethodnik	sultanija Safije
Naslednik	sultanija Ajše

Sultanija Kosem (osm. tur. كوسم سلطان; tur. Kösem Sultan; Tinos, oko 1589 — Istanbul, 2. septembar 1651), takođe poznata kao sultanija Mahpejker (osm. tur. ماه پیكر; tur. Mahpeyker; dos. ’Mesečevog oblika’), bila je haseki sultanija Osmanskog carstva kao žena sultana Ahmeda I, valide sultanija kao majka sultana Murata IV i Ibrahima i bujuk valide sultanija kao baba sultana Mehmeda IV. Jedna je od najmoćnijih i najuticajnijih žena u osmanskoj istoriji, kao i centralna figura tokom doba poznatog kao Sultanat žena.

Ugled i uticaj sultanije Kosem bili su potpomognuti njenim pronicljivim razumevanjem osmanske politike i velikim brojem dece koju je rodila. Jedan njen sin i unuk zahtevali su njeno regentstvo na početku svojih vladavina, a brakovi njenih ćerki sa istaknutim državnicima obezbedili su joj saveznike u vladi. Imala je značajan uticaj na sultana Ahmeda i verovatno je da su njeni napori da održi njegovog polubrata Mustafu (koji je kasnije postao Mustafa I) u životu doprineli prelasku sa sistema nasleđivanja zasnovanog na primogenituri na sistem zasnovan na agnatskom senioratu.

Kao regent Muratu IV i Mehmedu IV, Kosem je delovala kao šef vlade. Stekla je popularnost i naklonost kod vladajuće elite, imajući neuporediv politički autoritet i utičući na unutrašnju i spoljnu politiku carstva. Uprkos previranjima i nestabilnosti koje su obeležile njene prve godine kao regenta, uspela je da održi državne institucije i vladu u funkciji. Tokom rastućih tenzija između Osmanskog carstva i Mletačke republike 1640-ih, Kosem i njeni saveznici bili su okrivljeni za pritisak na sultana Ibrahima da pokrene neuspešan pomorski napad na ostrvo Krit, koje je bilo pod kontrolom Mletaka. Nakon toga, morala je da se bori sa mletačkom blokadom Dardanela, koja je kulminirala pomorskom bitkom kod Fokeje 1649, kao i sa ustancima trgovaca izazvanim finansijskom krizom u godinama koje su usledile.

Dok neki istoričari priznaju Kosem spasavanje Osmanske dinastije od izumiranja i sprečavanje veće štete, drugi joj otvoreno pripisuju ulogu u propasti Osmanskog carstva tokom 17. veka. Optužena je i za sticanje ogromnog bogatstva nelegitimnim putem, kojim je sponzorisala dobrotvorne svrhe i građevinske projekte koji su predstavljali materijalni dokaz brige dinastije za svoje podanike. Posthumno je nazvana imenima „Veličanstvena majka”, „Ubijena majka”, „Majka svih vernika” i „Mučena majka”.

Poreklo

Za Kosem se uglavnom smatra da je grčkog porekla, da je ćerka grčkog pravoslavnog sveštenika sa ostrva Tinos i da joj je prvobitno ime bilo Anastasija, mada to nije sa sigurnošću potvrđeno.

Godine 1604, kada je imala 14 ili 15 godina, oteli su je osmanski jurišnici i kupio ju je kao robinju beglerbeg Bosanskog pašaluka. Bila je visoka, vitka i privlačna devojka, belog tena i tamnosmeđih očiju. Njenu lepotu i inteligenciju primetio je kizlar-aga sa dvora sultana Ahmeda I, koji ju je poslao u Carigrad da se pridruži grupi drugih robinja obeleženih upečatljivim izgledom ili inteligencijom, da se obučava u haremu sultana Ahmeda I kao carska dvorska dama (robinja-konkubina).

U haremu je učila islam, teologiju, matematiku, vez, pevanje, muziku i književnost. Ahmed je bio opčinjen njenom lepotom i inteligencijom, a 1605. postala je njegova haseki konkubina. Prema italijanskom putniku Pjetru Dela Valeu, po prelasku u islam, njeno ime je promenjeno u Mahpejker, što znači „Mesečevog oblika”. Nakon udaje za Ahmeda, on ju je preimenovao u Kosem, što znači „vođa stada”, implicirajući na njenu političku inteligenciju i vođstvo, mada moglo bi značiti i „bez dlake”, aludirajući na njenu glatku kožu bez dlaka.

Kosem se istakla rano u Ahmedovoj vladavini kao deo niza promena u hijerarhiji carskog harema. Sultanija Safije, Ahmedova nekada moćna baba i upravnica harema, lišena je vlasti i prognana u Stari dvor (Eski saraj) januara 1604. godine, a sultanija Handan, Ahmedova majka i valide sultanija, umrla je u novembru sledeće godine. Ova dva upražnjena mesta su omogućila Kosem da se popne na vrh hijerarhije carskog harema.

Haseki sultanija

Osmanska minijatura Ahmeda I.

Ahmed je favorizovao Kosem iznad svih svojih konkubina, dajući joj najfinije dragulje i stipendiju od 1.000 aspera dnevno. U osmanskom pismu poslatom Mletačkoj republici 1623. godine, šest godina nakon Ahmedove smrti, potvrđeno je da su Ahmed i Kosem bili u braku. U pismu se navodi: „Njeno Veličanstvo valide sultanija [Kosem] za pokojnog sultana Ahmeda, koga je Alah poveo sa sobom, bila je veoma važna ličnost i toliko ju je voleo da joj je ukazao čast oženivši je”. U prvim godinama braka, rodila je Ahmedu četiri ćerke: sultanije Ajše, Fatmu, Hanzade i Gevherhan. Kao majka nekoliko princeza, imala je pravo da im udesi odgovarajuće dinastičke brakove. Godine 1612, sultanija Ajše, najstarije Kosemino dete, udata je za velikog vezira Nasuh-pašu sa sedam godina, dok je sultanija Gevherhan udata za Okuz Kara Mehmed-pašu sa pet godina.

Simon Kontarini, mletački ambasador u Carigradu između 1609. i 1612. godine, pominje Kosem u svom izveštaju iz 1612. godine:

„[Žena] lepote i oštroumnosti i štaviše ... mnogih talenata, ona odlično peva, zbog čega je i dalje izuzetno voli kralj ... Nije da je svi poštuju, ali je slušaju u nekim stvarima i miljenica je kralja, koji je stalno želi pored sebe.”

Džordž Sendis, engleski putnik koji je posetio Carigrad početkom 1610-ih, verovao je da je ona „veštica iznad lepote”. Tvrdio je da je sultan imao „strastvenu” ljubav prema Kosem, ističući da je to rezultat veštičarenja. Sendis ju je dalje okarakterisao kao ženu „nežne i istovremeno stidljive prirode”.

Ukidanje bratoubistva

Savremeni posmatrači su primetili Kosemino zanimanje za nasleđivanje nakon rođenja njenog prvog sina Murata 1612. godine, a moguće je da je promena obrasca nasleđivanja prestola sa sistema primogeniture na sistem zasnovan na agnatskom senioratu donekle posledica njenih napora. Pošto je bratoubistvo bilo uobičajena praksa, plašila se da će, ako bi presto pripao nekom od sultanovih sinova, pripasti najstarijem Osmanu, čiju je majku, Mahfiruz, Kosem možda smatrala suparnicom s namerom da lobira u korist svog sina. Plašila se da će Mahfiruz naterati Osmana da pogubi njene sinove (Murata, Sulejmana, Kasima i Ibrahima) ako nasledi oca, pa je uložila napore da sačuva Ahmedovog polubrata Mustafu od pogubljenja.

Simon Kontarini je iste godine izvestio da je Kosem „lobirala da poštedi Mustafu sudbine bratoubistva sa krajnjim ciljem da spase sopstvenog sina od iste sudbine”. Dakle, puštajući sultanovog brata da živi, „kraljica” je pokušala da osigura da Mustafa, ako slučajno postane sultan, poštedi život njenih sinova. Kontarini ne pominje ime Kosem, već govori o „kraljici” (regina). Štaviše, Kosem je uspela da iskoristi svoj bliski savez sa Mustafa-agom, janjičarskim agom i velikim vezirom Nasuh-pašom, kako bi ostvarila uticaj na sultana.

Kontarini je takođe izvestio da je sultan naredio da se istuče žena koja je iziritirala Kosem; ova žena je možda bila i sama Mahfiruz. Prema nekim pričama, ona je kasnije prognana u Stari dvor (Eski saraj), sredinom 1610-ih, međutim zastupljeno je i mišljenje da je zapravo preminula u to vreme. Posle navodnog incidenta, Kosem i njen posinak Osman su se zavoleli. Nekada ga je puštala da joj se pridruži u vožnji kočijom, gde se pokazivao publici kada je ona obilazila Carigrad. Izveštaji mletačkih ambasadora beleže da je na ovim izletima Osman uživao u bacanju šake novčića prolaznicima koji su hrlili da vide mladog princa, dok je njegova maćeha Kosem ostala skrivena iza zavese. Međutim, 1616. godine, mletački poslanik Bertučo Valier je izvestio da sultan više nije dozvoljavao Osmanu da razgovara sa Kosem. Njegov motiv je možda, kako je Valier spekulisao, bio strah da je prinčeva bezbednost ugrožena zbog Koseminih dobro poznatih ambicija prema svojim sinovima.

Veliki vezir Nasuh-paša, Kosemin zet i suprug njene ćerke Ajše, pogubljen je po Ahmedovom naređenju 1614. godine. Sama Kosem je pokušala da spreči svog supruga da to uradi, ali bezuspešno. Time je izgubila važnog saveznika u vladi. Od tog trenutka, ona je usredsredila svoje napore da održi Mustafu u životu.

Kosemin uticaj na sultana se povećao u narednim godinama i priča se da je ona delovala kao jedan od njegovih savetnika. Izveštaj iz 1616. tvrdi da je Kosem bila najvredniji saveznik u Carigradu zbog njenog uticaja na sultana. Valier je takođe tvrdio da njena pro-mletačka politika i doprinos dobrom ugledu Venecije moraju biti na odgovarajući način nagrađeni od strane republike. Poslanici su primetili da je Ahmed bio duboko odan Kosem. Međutim, uzdržala se od stalnog uplitanja u ozbiljna pitanja pošto je sultan odbio da ga zaseni njegova žena. Prema Valieru iz 1616:

„Njena obazrivost je verovatno imala za cilj da spreči sultanovo nezadovoljstvo, jer je želeo da izbegne da izgleda da je pod vlašću žene, kao što je bio njegov otac. Ona može da radi šta želi sa kraljem i potpuno poseduje njegovo srce, i ništa joj nije uskraćeno.”

Kontarini je takođe primetio da se Kosem „sa velikom mudrošću suzdržava od toga da previše često govori [sultanu] o ozbiljnim stvarima i državnim poslovima”. Tokom svoje karijere haseki sultanije, optuživana je da pokušava da zaštiti sopstveni položaj i uticaj, „a ne sultana ili dinastije”.

Ahmedova vladavina je vredna pažnje po tome što je označila prvi prekid u osmanskoj tradiciji kraljevskog bratoubistva. Od tada, osmanski sultani više nisu sistematski pogubljivali svoju braću po stupanju na presto. Prvi put od uspostavljanja Osmanske države presto nije prelazio sa oca na sina, već sa brata na brata.

Život u Staroj palati

Prva vladavina Mustafe I

Nakon Ahmedove prevremene smrti od tifusa i želudačnog krvarenja 22. novembra 1617. godine, Kosem je postala vođa frakcije koja je uspešno podržala stupanje njegovog polubrata Mustafe na presto, verovatno iz brige za život sopstvenih sinova, ako njihov stariji polubrat Osman postane sultan. Verovatno je smatrala da bi Mustafa manje gledao njene sinove kao pretnju.

Kao tek drugi sultan (posle Ahmeda I) koji je stupio na presto bez prethodnog iskustva u vladanju, sultan Mustafa I se pokazao slabašnim i nesposobnim. Ceo svoj rani život proveo je u haremu, učeći samo ono čemu su ga evnusi i žene mogli naučiti i stalno se plašio pogubljenja od strane vladajućih sultana. Nekoliko zvaničnika palate, posebno glavni crni evnuh Mustafa-aga, pothranjivali su ove strahove, kako bi ga kontrolisali. Na kraju je Mustafa-aga proširio priče da je sultan lud i obezbedio je da se svrgne 26. februara 1618, svega 96 dana nakon što je stupio na presto. Zamenio ga je Osman, najstariji sin sultana Ahmeda I i tad već pokojne Mahfiruz.

Vladavina Osmana II

Prvi čin Osmana kao sultana bio je da oduzme vlast Mustafinim pristalicama, kao i onima koji su mu obezbedili vlast i planirali da vladaju preko njega. Kao rezultat toga, Kosem i njeno osmoro dece i pratnja su prognani u Staru palatu (Eski saraj). Ipak, Kosem je uspela da zadrži svoj haseki status i dnevnu stipendiju od 1.000 aspera tokom svoje penzije. Dok je bila u Staroj palati, imala je priliku da upozna sultaniju Safije.

Osman je 1619. godine postupio protiv osmanskih običaja tako što je otišao u trodnevnu posetu Kosem u Starom dvoru i učestvovao u njenim svečanostima, pokazujući na taj način svoju posebnu naklonost prema njoj. Takođe je dao Kosem prihode iz osam sela severozapadno od Atine; ona ih je zatim inkorporirala u svoj vakuf, koji je pružao usluge hodočasnicima koji su putovali iz Damaska u Meku. Kosem je možda gajila ovu vezu u nadi da će iskoristiti svoj uticaj na Osmana da ga ubedi da poštedi njene sinove. Njegov stric Mustafa je ostao živ, kao i Osmanova mlađa polubraća, štićena od strane Kosem, koja u to vreme nisu bila dovoljno stara da predstavljaju pretnju Osmanovom režimu. Međutim, iako se njihov odnos nastavio, to nije donelo rezultate mladom sultanu, čija je najveća slabost bila nedostatak valide sultanije koja bi lobirala za njega. Takođe se osećao nelagodno zbog Koseminog mešanja u državna pitanja.

Godine 1622, došlo je do pogoršanja odnosa između janjičara i Osmana. Kao rezultat pobune koju su podržali Mustafina majka, sultanija Halime, njen zet Kara Davut-paša i Kosem, osećajući da bi Osman još uvek mogao da pogubi Mustafu i svoju mlađu polubraću, on je svrgnut s vlasti i zatvoren u Jedikulu. Evnuški korpus i vojnici u palati su upali u harem i oslobodili Mustafu zatočeništva u Kafezu, delu carskog harema gde su dvorski evnusi držali moguće naslednike prestola pod oblikom kućnog pritvora i stalnog nadzora. Osman je, sa samo sedamnaest godina, zadavljen 20. maja 1622. godine, uglavnom zahvaljujući Halime.

Druga vladavina Mustafe I

Umesto Osmana, slab i nesposobni Mustafa je vraćen na presto, uz Koseminu podršku. Vlast je u početku pripala Halime, a Kara Davut-paša je postavljen za velikog vezira. Ovo je bio težak period za Kosem, pošto je Davut-paša imao sina sa Mustafinom sestrom, sultanijom Šah, i verovao je da će, ako se „sklone s puta preživeli sinovi sultana Ahmeda, njegov sin jednog dana, pod određenim uslovima, moći da dobije vrhovnu vlast”. Prema jednoj priči, navodno je organizovao neuspeli pokušaj ubistva Koseminog najstarijeg sina Murata.

U međuvremenu, izbila je pobuna kako bi se kaznile Osmanove ubice. Janjičari i drugi koji su izveli pobunu su burno reagovali na Osmanovo ubistvo i pobili sve koje su smatrali odgovornim, dok su u isto vreme pokušavali da zaštite preostale Ahmedove sinove od želje Halime da ih eliminiše kako bi zaštitila svog sina. U pokušaju da smiri pobunjenike, Halime je uklonila Kara Davut-pašu sa položaja, ali ova mera nije mnogo učinila, a ubrzo su se pobuni pridružile i spahije. U nastojanju da izgradi sopstveni položaj, Kosem je obezbedila imenovanje velikog vezira Mere Husein-paše, Albanca koji se predstavljao kao reformator, obećavajući da će krenuti protiv atentatora. Međutim, Husein-paša je iskoristio situaciju u svoju korist, pokravši državnu blagajnu pod izgovorom da će novac iskoristiti za kažnjavanje odgovornih za ubistvo Osmana.

Tokom poslednjih meseci Mustafine druge vladavine, naredio je pogubljenje svih umešanih u Osmanovu smrt, uključujući i Kosemine sinove. Međutim, pre nego što su njegova naređenja mogla biti izvršena, Kosem i evnuški korpus su intervenisali i na kraju postigli dogovor sa vezirima. Novoizabrani veliki vezir Kemankeš Kara Ali-paša uspeo je da ubedi Halime da svrgnu Mustafu sa vlasti i postave Koseminog sina Murata za sultana. Halime je pristala pod uslovom da Mustafin život bude pošteđen; on će ostatak života provesti u Kafezu.

Valide sultanija

Vladavina Murata IV

Kosem je ušla u palatu Topkapi grandioznom svečanom povorkom ispred koje je hiljadu derviša marširalo sa molitvama da proslave njen dolazak. Ponovo se našla u politici kada je njen sin stupio na presto 10. septembra 1623. kao sultan Murat IV. Pošto je bio maloletan, Kosem je postavljena ne samo za valide sultaniju, već i za službenog regenta.

Osmanski dvor je 1623. godine poslao pismo Mletačkoj republici, u kojem je objavljeno Muratovo stupanje na presto. U pismu, koje formalno govori o Kosem, piše da će ona vladati u ime svog sina: „Imamo veliku nadu i veru u valide sultaniju, koja se, među svim ženama koje uživaju u položaju, odlikuje zrelošću i vrlinom karaktera”.

Ubrzo nakon Muratovog ustoličenja, u poruci mletačkog ambasadora se navodi Kosemino političko iskustvo:

„Sva moć i autoritet [su] kod majke, žene potpuno drugačije od one sultana Mustafe, u najboljim godinama i uzvišenog uma i duha, [koja] je često učestvovala u vlasti tokom vladavine svog muža.”

Mesec dana pre mletačke depeše, engleski izaslanik Tomas Ro je predvideo da će novog sultana „ugaziti njegova majka, koja je ugazila njegovog oca, čoveka duha i duhovitosti”.

Prema osmanskoj tradiciji, Murat je svu svoju braću zatvorio u Kafezu.

Kao regent, Kosem je efektivno upravljala carstvom preko svog sina Murata, prisustvujući i dogovarajući sednice divana iza zavese. Bila je zadužena za imenovanje političkih ličnosti i nadzor nad državnom administracijom, što joj je omogućavalo da uspostavi veze sa državnicima, sudijama i drugim dvorskim ličnostima. Ona bi se sastajala sa stranim ambasadorima kako bi razgovarala o međunarodnim ugovorima. Vodeći veziri su joj direktno pisali pisma i, kao odgovor, Kosem je koristila svoju kiru da sastavlja pisma vezirima.

Činilo se da je Kosem imala jasna očekivanja u vezi sa svojom ulogom kada je prvi put postala regent. Prema turskoj istoričarki Ozlem Kumrular:

„Iz molbe velikog vezira (Kemankeš Kara Ali-paše) jasno je da je Kosem u tom periodu želela da bude sa svojim maloletnim sinom u sali za audijenciju i da sasluša sve zahteve dostojanstvenika. Htela je da prati sultana i u isto vreme drži vlast u svojim rukama. Veliki vezir je na veoma džentlmenski način izjavio da ta želja nije u skladu sa zakonom: Gospodaru i Vladaru, to što radite je protiv zakona. Molim Vas, nemojte to ni govoriti. Na kraju krajeva, ja sam Vaš verni sluga i ne želim da budem odvojen od Vas.”

Godine 1623. Kemankeš Kara Ali-paša je postavljen za velikog vezira. Njegova najveća greška bila je što je dopustio Safavidskom šahu Abasu I Velikom da zauzme Bagdad i Jerevan 1624. godine, a potom sakrio vesti od Kosem i Murata, koji je tada imao dvanaest godina. Već nezadovoljna, Kosem ga je odmah zbacila i naredila da se zadavi uz podršku glavnog evnuha Mustafa-age. Na mestu velikog vezira zamenio ga je Čerkez Mehmed-paša.

Politički život

Strani neprijatelji i moćni lokalni uglednici videli su Kosemin uspon kao priliku da potkopaju moć i autoritet Osmanske države. Tokom prvih godina Muratove vladavine, Kosem je morala da se nosi sa gubitkom Bagdada i Jerevana tokom Osmansko-Safavidskog rata, pobunom plemena u Libanu, pobunom Abaza u severnoj Anadoliji, kolebljivom odanošću guvernera u Egiptu i drugim provincijama, potvrđivanjem nezavisnosti od strane Berberskih država, pobunom Tatara na Krimu i upadima Kozaka pljačkaša na obali Crnog mora.

Upadi Kozaka u Osmansko carstvo bili su uobičajeni tokom ranog 17. veka, narušavajući bezbednost Crnog mora i primoravajući Osmanlije da razmisle o ojačavanju Bosfora, posebno nakon kozačkog napada 1624. godine. U ime svog sina, Kosem je naredila izgradnju dve tvrđave u blizini ušća Bosfora. Tvrđave su podignute za jednu godinu.

Tokom svog regentstva, Kosem je uspešno obnovila državne finansije nakon perioda teške inflacije. Takođe je pomogla u stabilizaciji vlade tako što je istopila veći deo dvorskog zlata i srebra da bi platila janjičare. Kada je velikom veziru, koji je vodio pohod protiv Safavida da povrate Bagdad, ponestalo hrane za vojsku, obratio se Kosem za pomoć. U jednom pismu, ona je odgovorila na njegov zahtev, napisavši: „Vi kažete da se mora obratiti pažnja na zalihe za pohod. Da je na meni, to bi odavno bilo rešeno. Nema nedostataka ni od mene ni od mog sina”. U drugom je poslala dobre vesti: „Pisali ste o zalihama. Da sam u mogućnosti, odmah bih ih nabavila i otpremila. Radim sve što mogu, kao i moj sin. Ako Bog da, planirano je da ovog petka deset miliona aspera bude prosleđeno u Uskudar, ako sve prođe kako treba. Ostatak zaliha je utovaren na brodove”. Bajram-paša, namesnik Egipatskog pašaluka i Kosemin zet, pisao joj je o nizu problema i ona je saopštavala sadržaj njegovih pisama velikom veziru Ahmed-paši zajedno sa svojim razmišljanjima. Među problemima o kojima se razgovaralo bili su kašnjenja u snabdevanju barutom, problematična situacija u Jemenu i manjak prihoda pašaluka (Egipat je 1625. slao samo polovinu svojih uobičajenih prihoda, zbog kuge poznate u egipatskim analima kao „kuga Bajram-paše”). Koliko je bila bliska saradnja između velikog vezira Ahmed-paše i Kosem, sugerisano je njenim iskrenim komentarom: „Zaista mi zadajete glavobolju. Ali i ja Vama zadajem strašnu glavobolju. Koliko sam se puta pitala Da li mu je muka od mene? Ali šta drugo možemo da uradimo?”

Godine 1625. Murat, koji je već bio kritičan prema spoljnoj politici svoje majke, usprotivio se njenom predlogu primirja između Osmanskog carstva i Španije. Prema jednoj mletačkoj depeši iz 1625. godine, „imperijalisti i Španci su izjavili da stvar napreduje povoljno, uz aktivnu pomoć sultanove majke”. Godinu dana kasnije, mletački ambasador je izvestio da se sultan, „sa opreznošću velikom za svoje godine”, protivio primirju, kao i većina vodećih državnika osim admirala Redžep-paše i Bajram-paše, guvernera Egipta. On je primetio da Španci „nadu polažu u ovu dvojicu i sultanovu majku i sestru”. Ambasador je verovatno bio svestan činjenice da je Redžep-paša bio oženjen sultanijom Gevherhan, a Bajram-paša sultanijom Hanzade, a obe su bile Kosemine kćeri. Hans Ludvig fon Kuefštajn (1582—1656), koji je vodio veliku ambasadu u Visokoj porti krajem 1620-ih, opisuje svoje pregovore sa kajmakamom (visokim zvaničnikom osmanskog okruga) u vezi sa ogromnim uticajem njegove žene i majke: „Sa njom i majkom sve se može učiniti i dogovoriti”. Ipak, ugovor je opozvan po sultanovom naređenju. Takođe je poznato da se Kosem direktno dopisivala sa Nur Jahan, glavnom ženom mogulskog cara Džahangira.

Carske princeze su često bile u strateškim brakovima tokom veka posle Sulejmana Veličanstvenog, što je omogućilo carskoj porodici da uspostavi mrežu saveza sa najmoćnijim pašama. Kosem je, posebno, koristila svoje ćerke da bi zadržala vlast skoro pola veka. Kako je pisala velikom veziru Ahmed-paši 1626. godine, nekoliko meseci pre nego što je postao treći muž njene ćerke sultanije Ajše:

„Pozdrav i molitve Njegovoj ekselenciji paši. Obaveštena sam o svemu što ste rekli u svom pismu. Ljudi jednostavno nisu svesni šta će se reći za šaku novca. Šta da se radi? Možda [može nešto da se uradi] posle praznika, ako Bog da. Što se Vas tiče, kad budete spremni javite mi, pa ću prikladno postupiti. Odmah ćemo se pobrinuti za Vas. Princeza je spremna. Ja ću uraditi isto kao što sam uradila kada sam poslala moju sultaniju Fatmu. Samo nam pišite kad hoćete, a ja ću urediti stvari u skladu sa tim. Neka Bog blagoslovi [brak].”

Odbijanje ponude za ženidbu u carsku porodicu bilo je ravno izdaji, tako da su državnici teško mogli da odbiju predložen brak. Kosem je takođe uparila brojne druge žene u carskom domu sa muškarcima čiji bi joj položaji bili od koristi.

Pismo velikom veziru Halil-paši Damatu iz 1627. godine otkriva Koseminu zabrinutost oko dva problematična pitanja: bezbednosti Jemena, koji će se osloboditi osmanske kontrole 1636. i hroničnog problema isplate plata, posebno janjičarima, često neposlušnoj osmanskoj pešadiji. Pismo takođe pominje njenu zabrinutost za Muratovo zdravlje i njenu frustraciju zbog nedostatka direktne kontrole nad važnim odlukama:

„Pozdrav i molitve njegovoj ekselenciji paši. A sada, kako ste Vi i kako su Vaši poslovi? Jeste li dobro? Neka Vam je dobro zdravlje i blagostanje. Ako pitate za nas, hvala Bogu (da se zove uzvišeni) trenutno se posvećujemo dušom i telom i zaokupljamo se danju i noću spokoju Muhamedove zajednice. A sada se objavljuje: Iz Egipta su stigla pisma, očigledno i Vama, koja opisuju tamošnju situaciju. Nešto apsolutno mora biti urađeno u vezi Jemena — to je kapija za Meku. Morate učiniti sve što možete. Razgovaraćete sa mojim sinom o ovome. Kažem Vam, moj um je potpuno izbezumljen zbog ovog [jemenske situacije] ... Izazvaće Vam veliku poteškoću, ali ćete zaslužiti milost Božju kroz služenje zajednici Muhameda. Kako se snalazite sa isplatama plata? Da li je ostalo još mnogo? Sa milošću Božjom pobrinućete se za tu obavezu i onda preuzeti situaciju u Jemenu. Moj sin odlazi ujutro i vraća se noću, nikad ga ne vidim. Neće da se skloni od hladnoće, opet će se razboleti. Kažem Vam, ovo tugovanje za detetom me uništava. Pričajte sa njim, kad budete imali priliku. Mora da brine o sebi. Šta da radim — neće da sluša. Upravo je ustao iz bolesničke postelje i šeta okolo po hladnoći. Sve ovo je uništilo moj duševni mir. Sve što želim je da ostane živ. Barem pokušajte da uradite nešto u vezi sa Jemenom. Neka nam je Bog u pomoći u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo ... Vas dvojica znate šta je najbolje.”

Pismo sultanije Kosem velikom veziru Gazi Husrev-paši, 1627.

U drugom pismu, izražava se njena želja da mladog sultana savetuje i prekorava veliki vezir Gazi Husrev-paša, ako ne ona sama. Takođe implicira da je Kosem dobijala informacije o događajima izvan palate od Murata, a ne direktno:

„Čula sam od svog sina da Vam je pisao i upozorio Vas da [Vaš nadzornik] nije čovek dobrih namera. Da li je tačno da Vam blati ugled? U izvesnoj meri sami pašini ljudi prouzrokuju njegovu lošu reputaciju. Neka im Bog da nagradu koju zaslužuju. Ne mislim ni na šta konkretno. Prijatelj je onaj koji kaže čoveku njegove mane u lice. Ne bih poželela loše nikome od vas. Neka nas Bog sve zaštiti od zla. Volela bih da me poslušate i da prestanu da vežbaju gađanje kopljem na hipodromu. Zašto ne mogu da odu da se igraju u Langu? Moj sin to voli, ja gubim razum. Ko god kaže da je to dobro za njega — laže. Upozorite ga na to, ali ne odmah. Šta da radim? Moje reči su mu sada gorke. Samo neka ostane živ, on je svima nama od ključnog značaja. Imam toliko problema, da ne znam odakle bih počela. Morate mu dati što više saveta — ako ne sluša jedno, slušaće drugo.”

Besan zbog prevelike podrške svoje majke upravniku Egipta, Murat je odlučio da prekine Kosemin odnos sa njenim zetom, admiralom Husein-pašom, mužem njene ćerke Fatme, tako što je prisilio raskid braka. Husein-paša je imao koristi od zaštite i glavnog crnog evnuha Mustafe-age i Kosem. Muratov potez protiv njega možda je proizašao iz želje da se oslobodi uticaja savetnika u unutrašnjosti palate i pokaže autoritet nad najuticajnijim državnim službenicima. Priča se da je Kosem pokušala da zadovolji svog sina poklanjanjem kitnjasto obučenih konja i banketom od deset hiljada aspera, ali Murat se svim silama trudio da svoju majku drži podalje od politike, te njegovi postupci ukazuju na to da ga je uznemirio njen veliki uticaj.

Posle regentstva

Osmanska minijatura Murata IV.

U maju 1632, tokom ustanka u Carigradu, janjičari su upali u palatu i ubili, između ostalih, i velikog vezira Ahmed-pašu. Možda kao odgovor na ovo, kao i iz straha da će doživeti istu sudbinu kao i svoj stariji polubrat Osman II, Murat je odlučio da ne dozvoli nikome da se meša u njegovu upravu carstvom i naredio je Kosem da prekine kontakte sa njegovim državnicima, preteći joj progonstvom iz prestonice ako ne pristane. Time je Kosemin devetogodišnji mandat regenta okončan. Preuzevši vlast za sebe, odmah je tražio da se zamene ljudi odani njegovoj majci. Zatim je pokušao da stavi tačku na korupciju koja je rasla tokom vladavine prethodnih sultana, a koja je ostala nekontrolisana dok je njegova majka vladala preko punomoćnika.

Uprkos tome što je uklonjena sa položaja, Kosem je nastavila da vodi neke državne poslove u ime sultana, pošto joj je verovao da će brinuti o njegovim interesima tokom njegovih odsustva iz prestonice. Ostala je i u neposrednoj prepisci sa njim i sa velikim vezirom Mehmed-pašom.

Godine 1634. Muratovo pogubljenje kadije iz Iznika zbog manjeg prestupa izazvalo je negodovanje među carigradskom verskom hijerarhijom. Kada je Kosem saznala da šejhulislam Ahizade Husein efendija navodno planira da svrgne sultana, poslala je Muratu poruku da se odmah vrati u prestonicu. Ahizade Husein efendija je zadavljen pre nego što je dokaz o njegovoj nevinosti stigao do sultana. To je bio prvi put da je šejhulislam ubijen u istoriji Osmanske države.

Do 1635. godine, anadolska sela su bila razorena pobunom Abaza i državnim ugnjetavanjem, što je rezultiralo masovnim prilivom izbeglica u prestonicu. Murat je reagovao tako što je naredio izbeglicama da se vrate u svoje uništene domove ili će biti pogubljeni, ali je na kraju popustio na insistiranje svoje majke.

Godine 1638, nakon ponovnog preuzimanja Bagdada od Safavida, Kosem je bila ključna figura u proslavama oko trijumfalnog povratka njenog sina Murata u Carigrad. Vraćajući se svojim putem nakon što je napustila Carigrad kako bi dočekala Murata u Izmitu, dva dana puta od grada, vozila se u kočiji presvučenoj zlatnom tkaninom, sa točkovima optočenim zlatom, a pred njom su bili veziri i visoki verski autoriteti na raskošno obučenim konjima. Dvanaest dodatnih kočija pratilo je njenu, najverovatnije prevozeći članove Carskog harema.

Čini se da je Kosemin glavni napor da zaštiti dinastiju odvratio sultana od toga da pogubi svu svoju braću pred kraj svoje vladavine. Prinčevi Bajazit (njen posinak) i Sulejman (njen biološki sin) su pogubljeni tokom proslave pobede kod Jerevana (1635), a Kasim, prestolonaslednik, pogubljen je tokom pohoda na Bagdad 1638. godine. Jedan izvor navodi da je Mustafa takođe pogubljen po Muratovom naređenju 20. januara 1639. godine.

Vladavina Ibrahima

Levo: Smrt Murata IV, sultanija Kosem se može videti kraj njegove postelje. Desno: Pokazivanjem Muratovog leša pred Ibrahimom, Kosem ga uverava u njegovu smrt. Oba su rad Pola Rajka, 1694.

Od Koseminih preživelih sinova, mentalno nestabilni Ibrahim živeo je u strahu da će biti sledeći od braće kog će pogubiti Murat. Na samrtnoj postelji 1640. godine, Murat je svojoj majci rekao da prezire svog brata Ibrahima, rekavši da bi bilo bolje da se dinastija završi, nego da nastavi sa naslednikom koji je lud. Ibrahimov život je spasen samo posredovanjem njegove majke Kosem, koja je tvrdila da je „previše lud da bi bio pretnja”. Time je spasila Osmansku dinastiju od verovatnog uništenja.

Nakon Muratove smrti od ciroze u 27. godini, Ibrahim je bio jedini preživeli princ iz dinastije. Kada ga je veliki vezir Kemankeš Kara Mustafa-paša zamolio da preuzme sultanat, Ibrahim je posumnjao da je Murat još živ i da planira da ga uhvati u zamku. Bilo je potrebno zajedničko ubeđivanje Kosem i velikog vezira da ga nateraju da prihvati presto. Kosem je naredila da se pred Ibrahimom pokaže Muratov leš i čak je pretila Ibrahimu „davljenjem, a ne inauguracijom”, ako odbije da bude krunisan za sultana.

Alvise Kontarini, koga je mletačka vlada poslala u Carigrad povodom Ibrahimovog preuzimanja vlasti, predao je velikom veziru Mustafa-paši pisma čestitki upućena Kosem. Međutim, veliki vezir, Kosemin suparnik za kontrolu nad nejakim Ibrahimom, nije prosleđivao pisma, „kao da ih prezire”, izvestio je Kontarini, koji je takođe napisao da mu je veliki vezir „rekao da su kraljice-majke Osmanlija robinje kao sve druge, a ne partneri ili šefovi vlada, kao u hrišćanskim zemljama”.

Dolaskom Ibrahima na vlast, Kosem je ponovo postala politički aktivna kao njegov glavni savetnik. Međutim, imala je manje složan odnos sa velikim vezirom Mustafa-pašom nego sa velikim vezirima s početka Muratove vladavine. Ulazeći u četvrtu deceniju političkog angažmana, Kosem je bila pronicljiva i iskusna političarka. O suparništvu između njih dvoje, izvestio je mletački poslanik Kontarini:

„U sadašnjoj vladi, u meri u kojoj su sposobnosti ovog sina manje, ona se više ceni [nego na kraju Muratove vladavine]. I tako, sa njenim komandnim poslovima u palati i velikim vezirom [koji komanduje] pitanjima spolja, često se dešava da se ova dva vladara nađu jedan protiv drugog i pritom se uvrede jedan na drugog, tako da se može reći da su po izgledu složni, ali potajno svaki pokušava da dovede do propasti drugog.”

Ibrahimova seksualna impotencija procenjena je psihološkom, a njegova majka je pozvala mnoštvo hodža da ga leče, ali bez uspeha. U očajničkom pokušaju, Kosem je zatim pozvala navodnog čarobnjaka Džindži hodžu u palatu, nakon što je obaveštena da je nasledio određene „magične formule”. Nakon što je navodno izlečio Ibrahimovu impotenciju ponudivši mu koktel afrodizijaka i zavodljive žene, sultan je hodžu nagradio vrhovnim sudstvom, drugim najvišim položajem uleme. Imenovanje je bilo jedan od brojnih primera ukidanja vlasti i postupka na dvoru.

Kosem je pokušala da popravi situaciju tako što je ohrabrila Ibrahima da odvrati sebi pažnju prelepim konkubinama, kojim ju je sa pijace robova snabdevao pouzdanik zvan Pezevenk ili Svodnik. To joj je omogućilo da stekne moć i vlada u njegovo ime, kao i da obezbedi opstanak dinastije. Vojceh Bobovski, kraljevski paž iz Poljske koji je služio u palati od 1638. do 1657. godine, napisao je: „Sultan skoro uvek bira svoje ljubavnice među robinjama valide sultanije, jer samo ona ima interes ljubavi svog sina u srcu. Ona uvek traži lepe devojke da mu budu predstavljene.”

Kandijski rat

Glavni članak: Kandijski rat

Veliki vezir Mustafa-paša i Kosem nastavili su da upravljaju poslovima vlade tokom prve četiri godine Ibrahimove vladavine. Međutim, uprkos svim naporima, veliki vezir nije mogao da ućutka i neutrališe Kosem, koja je iskoristila njegove nepopularne finansijske reforme da podstakne pobunu protiv njega. Kada su pokušaji da se veliki vezir smeni organizovanjem pokrajinskih pobuna propali, Kosem se udružila sa Džindži hodžom i zajedno su ubedili Ibrahima da veliki vezir bude pogubljen 1644. godine. Za to vreme, Kosem je uspela da značajno poveća plate janjičarima, koji su joj zauzvrat dali svoju vernost. Riznici je, međutim, ponestalo novca 1645. kada je došlo vreme za isplatu janjičara. Kosem je pokušala da dobije finansijsku pomoć od Džindži hodže, glavnog sultanovog blagajnika, ali je on odbio. Kasnije je objasnila ovu situaciju janjičarima, pišući im: „Želim da vam podelim platu za službu, ali mi Džindži hodža ne dozvoljava”, zbog čega su janjičari smatrali Džindži hodžu neprijateljem i na kraju ga ubili.

Zbog manjka carskog novca, Kosem i njeni saveznici su uticali na Ibrahima da pokrene pomorski napad na ostrvo Krit (Kandiju), najveći i najbogatiji prekomorski posed Mletačke republike. Pohod je uglavnom bio neuspešan i dodatno je iscrpio riznicu.

Sukob na dvoru

Sultanija Šivekar, bivša Kosemina robinja, bila je Jermenka iz sela Arnavutkoj na Bosforu, za koju se priča da je bila teška skoro 150 kg. Prema Polu Rajkou, Ibrahim se toliko zaljubio u nju da nije mogao ništa da joj uskrati, što je dovelo do njene propasti jer je navukla Kosemin gnev. „Ovim detaljima je kraljica majka postala ljubomorna, pozivajući je jednog dana na večeru. Naredila je da je zadave, i potom je ubedila Ibrahima da je iznenada umrla od nasilne bolesti, što je jadnika veoma pogodilo”. Međutim, drugi izvori sugerišu da je Šivekar prognana u Egipat ili na Hios nakon Ibrahimove smrti 1648. godine. Njen pad je bio jasan znak da je Kosem, kao i drugi, prezirala preveliki uticaj Ibrahimovih konkubina na politička pitanja. Za Kosem je takođe poznato da je imala strogu politiku prema evnusima u haremu, što im je uskraćivalo bilo kakav uticaj u vođenju države. Štaviše, brzo se oslobodila ljubavnica ovih evnuha; neke su puštene na slobodu, dok su druge poslate da budu prodate na tržištu robova.

Ibrahim je takođe navodno pokušao da siluje konkubinu koja ga je odbila i pretila da će ga ubosti bodežom ako istraje. Njihovu borbu je čula Kosem, koja je prekorila Ibrahima i dozvolila ženi da pobegne iz harema.

U međuvremenu, Ibrahimove miljenice su postale ljubomorne na Kosem, ohrabrujući ga da se pobuni protiv nje. Tako je Ibrahim odbacio autoritet svoje majke, naredivši Kosem da se povuče iz harema i preseli u letnjikovac ispred palate Topkapi, a zatim u kući u carskoj bašti u Ejupu. Nakon Koseminog odlaska, i u još jednom prekršaju protokola palate, Ibrahim je počeo da ponižava svoje sestre Ajše, Fatmu i Hanzade, kao i svoju bratanicu Ismihan Kaju, potčinjavajući ih svojim konkubinama, kojima je dao njihovu zemlju i dragulje. Takođe je primorao svoje sestre i bratanicu da rade kao služavke njegovoj supruzi, sultaniji Humašah. Ovo je razbesnelo Kosem, koja se okrenula protiv Ibrahima.

Svrgavanje Ibrahima

Portret sultanije Kosem, austrijska škola, prema originalu, c. 1650—1699. Godine 1637, Angelo Alesandri, sekretar mletačkog poslanika Pjetra Foskarinija, pisao je o njoj: „[Ova dama], grčkog porekla, sada ima oko 45 godina, veoma je lepa i ima delikatne karakteristike. Osoba dobrog srca, zanimljive zabave i zadovoljstva, vrla, mudra i razumna. Veličanstvena, sa širokim horizontima.”

Uznemireni Ibrahimovim ponašanjem, u septembru 1647. veliki vezir Salih-paša Nevesinjac i šejhulislam Abdurahim efendija su skovali zaveru da ga svrgnu. Abdurahim efendija se oslanjao na Kosem u vezi svrgavanja njenog sina, obavestivši je da su svi državnici za i da su spremni da se zakunu na vernost Ibrahimovom sinu Mehmedu, najstarijem princu. Međutim, Kosem je oklevala, ili zbog majčinskog instinkta ili zbog straha da ne izgubi sopstveni politički položaj. Umesto toga, molila je zaverenike da njenog sina ostave na prestolu, ali pod starateljstvom velikog vezira.

Saznavši za pokušaj da ga svrgne, Ibrahim je pogubio velikog vezira Salih-pašu. Prvobitno je Ibrahim planirao da svoju majku, za koju je sumnjao da je deo zavere, protera na ostrvo Rodos, međutim, takvoj uvredi se protivila jedna od njegovih haseki i umesto toga Kosem je prognana u baštu Iskender Čelebije u Florji. Prema Mustafi Naimi:

„Valide sultanija bi ponekad govorila ljubazno, dajući savete ... padišahu. Ali pošto nije obraćao pažnju na nju, ona je oklevala da razgovara s njim i dugo je boravila u baštama blizu Topkapija. Za to vreme, padišah se naljutio zbog nekih glasina i poslao Ahmed-pašu da protera valide sultaniju u baštu Iskender (i time slomio srca svih, velikih i malih).”

Do 1647. godine, veliki porezi, neuspešni ratovi i mletačka blokada Dardanela koja je dovela osmansku prestonicu na ivicu gladi, izazvali su ključanje nezadovoljstva. Godine 1648, kada su se janjičari i ulema pobunili protiv Ibrahima, on je izgubio živce i pobegao u naručje svoje majke, kojoj je nevoljno dozvolio da se vrati u harem u zamenu za svoju zaštitu. Pobunjenici su tražili odlazak Ibrahima s vlasti i ustoličenje njegovog najstarijeg sina Mehmeda. Aga janjičara, koji je takođe zahtevao ostavku nepopularnog velikog vezira Ahmed-paše, upozorio je Kosem da se dobro pobrine o bezbednosti prinčeva. Hroničar Ćatib Čelebija izveštava da je Kosem prisustvovala sastanku sa vodećim vezirima, sveštenstvom i drugima o predstojećoj akciji. U predsoblju treće kapije bila je ogrnuta crnom svilom od glave do pete, dok je jedan crni evnuh mahao velikom lepezom pored nje. Aga janjičara joj se obratio:

„Milosrdna gospodarice, glupost i ludilo padišahovo doveli su svet u opasnost; nevernici su zauzeli četrdeset dvoraca na granicama Bosne i blokiraju Dardanele sa osamdeset brodova, a padišah misli samo na zadovoljstvo, razvrat i prodaju položaja. Lule, trube i frule iz palate guše zvuk poziva na molitvu sa minareta Aja Sofije.”

Kosem je pokušala da okrivi vezire i sveštenstvo što su odveli Ibrahima na krivi put tokom njegove osmogodišnje vladavine. Takođe je prekorila pobunjenike što su pristajali na sve što je Ibrahim želeo, rekavši:

„Za sve ovo vreme, [od stupanja sultana Ibrahima na vlast osam godina pre toga, 1640.] vi ste pristali na sve što je moj sin tražio i služili ste kao [nesvesni] vodiči [vašim pasivnim stavovima] u vršenju svega pogrešnog. Nijednom niste ponudili dobre savete ili podršku. Sada je vaša najvažnija briga da svrgnete sultana s prestola i postavite na njegovo mesto pukog mladića. Kakva je to loše osmišljena politika?”

Ističući potrebu za dinastičkom odanošću, ona je nastavila da pita sveštenstvo: „Zar nije svako od vas rastao blagonaklonošću osmanske dinastije?” Oni su odgovorili imperativom izvučenim iz svetog zakona (šerijata): „mentalno bolesna osoba ne može voditi umu (zajednicu muslimanskih vernika)” U jednom trenutku se ulema obratila Kosem kao „majci svih muslimanskih vernika”. Ova počasna titula, data suprugama proroka Muhameda kuranskim otkrivenjem, omogućila joj je da proširi svoju majčinsku funkciju staratelja izvan svog sina i dinastije na Osmansko carstvo u celini. Hanifezade, osmanski sudija, apelovao je na nju ne kao majku, već kao državnicu:

„Oh, plemenita damo, došli smo ovamo, potpuno uzdajući se u Vašu milost i u Vašu saosećajnu brigu o slugama Božjim. Vi niste majka sultana, Vi ste i majka svih pravih vernika. Okončajte ovo stanje nevolje, što pre to bolje. Neprijatelj ima prednost u borbi. Kod kuće, saobraćaj po mestima i rangovima nema granica. Padišah, zaokupljen zadovoljavanjem svojih strasti, udaljava se sve dalje i dalje od puta zakona. Poziv na molitvu sa minareta džamije Aja Sofije utapa se u buku fife, i frula, i činela iz palate. Niko ne može govoriti savet bez opasnosti po govornika: sami ste to dokazali. Pijace su opljačkane. Nevini su pogubljeni. Omiljeni robovi upravljaju svetom.”

U poslednjem pokušaju, Kosem je rekla: „Sve ovo rade zli službenici. Oni će biti uklonjeni; a samo dobri i mudri ljudi će biti postavljeni na njihovo mesto.” Hanifezade je odgovorio da je sultan pogubio dobre ljude koji su mu služili, kao što su bili Mustafa-paša i Silahdar Jusuf-paša, osvajač Kanee, ali je Kosem navaljivala da se na presto ne može postaviti dete od sedam godina. Hanefizade je odgovorio: „Po mišljenju naših mudraca zakona, ludak ne treba da caruje, bez obzira na godine, već neka na prestolu bude dete koje je nadareno razumom. Ako je vladar razuman, iako dete, mudar vezir može uspostaviti red u svetu; ali odrastao sultan, koji je bez razuma, uništava sve stvari ubistvom, gadošću, korupcijom i rasipnošću.” Satima su raspravljali dok vojnici nisu izgubili strpljenje i zapretili da će, ako ne preda princa, upasti u harem i nasilno ga odvesti.

Nakon što je pristala da postave smaragdni presto ispred kapije, Kosem je „besno podigla suknje” i ušla unutra po princa. Nešto kasnije, sa „očiglednom uznemirenošću i mržnjom na licu”, izvela je dečaka, obučenog i pripremljenog za ustoličenje, pitajući: „Jeste li ovo želeli? Evo ga, vidite šta možete da uradite sa njim!” Zauzvrat, janjičari su obećali da neće ubiti Ibrahima, već će ga samo vratiti u Kafez. Kosem je pokušala da opravda svoju odluku pišući velikom veziru Ahmed-paši: „Na kraju neće ostaviti ni Vas ni mene u životu. Izgubićemo kontrolu nad vladom. Celo društvo je u ruševinama. Neka ga odmah skinu sa prestola.” Dana 8. avgusta 1648. Ibrahim je svrgnut s prestola i zatvoren u palati Topkapi.

Bujuk valide sultanija

Kada je neki zvaničnik vlade insistirao da se Mehmed ustoliči i primi janjičarsku i spahijsku zakletvu u Plavoj džamiji iz brige za bezbednost mladog sultana, Kosem je zahtevala da oni dođu u palatu, ističući da nijedan sultan nikada pre nije bio ustoličen u džamiji. Njena namera je nesumnjivo delimično bila da namesti situaciju kako bi mogla da ima uticaja na ishod.

Deset dana nakon Ibrahimovog svrgavanja s prestola, jedan od prvih carskih ukaza izdatih u ime novog sultana objavio je da Ibrahim, koji je živeo u kućnom pritvoru, podstiče pobunu uz pomoć svojih odanih sledbenika, uključujući haremske evnuhe i dvorske čuvare, od kojih su neki želeli da ga ponovo dovedu na vlast. Novoimenovani veliki vezir Sofi Mehmed-paša zatražio je od šejhulislama Abdurahima efendije fetvu kojom se odobrava Ibrahimovo pogubljenje, što je prihvaćeno, uz poruku: „Ako postoje dva kalifa, ubijte jednog od njih”. Kosem je, uplakana dok se molila pred mantijem proroka Muhameda, odgovorila na odluku pitanjem: „Ko je ovom čoveku dao urokljive oči?” Takođe je izražavala činjenicu da samo ona može doneti konačnu odluku da li će sultan živeti ili umreti: „Rekli su da moj sin Ibrahim nije prikladan za sultanat. Rekla sam Zbacite ga. Rekli su da je njegovo prisustvo štetno, ja sam rekla Neka bude uklonjen, pa sam rekla Neka bude pogubljen. Ako je neko pod mojom zaštitom, to je moj sin.”

Koliko je Kosem bila uključena u Ibrahimovo pogubljenje oduvek je bilo tema rasprava. Jozef fon Hamer-Purgštal, austrijski istoričar, veruje da je, u meri u kojoj je bila umešana, to bilo motivisano zabrinutošću za osmansku državu. U svakom slučaju, bila je prinuđena da da svoj pristanak na Ibrahimovo pogubljenje. Dok su zvaničnici posmatrali sa prozora palate, Ibrahim je zadavljen 18. avgusta 1648. godine. Njegova smrt je bila drugo ubistvo vladara u istoriji Osmanske države.

Prema osmanskim običajima, majka pokojnog sultana bi se povukla u Stari dvor i odustala od svoje funkcije po dolasku novog sultana. Sama Kosem je tražila da se povuče iz politike, ali su njen zahtev odbili političke i verske vođe koji su svrgnuli Ibrahima, primoravši je da preispita svoju odluku i nastavi svoju karijeru kao regent sultana Mehmeda IV, jer je imala više iskustva i znanja o vođenju države od Mehmedove dvadesetogodišnje majke, sultanije Turhan. Prema Abdulaziz efendiji, tadašnjem vrhovnom sudiji Rumelije i centralnoj figuri u dinastičkim preokretima tog vremena, smatralo se mudrim imenovati iskusniju ženu za regenta, suprotno tradiciji:

„Budući da je drevni običaj da se, po stupanju novog sultana, majka prethodnog sultana preseli u Stari dvor i time odustane od svoje časne funkcije, starija valide je tražila dozvolu da se povuče. Ali zato što je voljena majka [novog] sultana bila još mlada i istinski neupućena u stanje u svetu, smatralo se da ako ona kontroliše vladu, postoji mogućnost štete po dobrobit države. Stoga, starija valide je ponovo postavljena na neko vreme na dužnost vaspitača i staratelja i smatralo se prikladnim ponovno dodeljivanje krunskih zemalja valide sultaniji.”

Tako je Mehmedovo veće ponovo postavilo Kosem kao regenta i poverena joj je njegova obuka i starateljstvo.

Istoričari su zabeležili da je Kosem obično sedela u loži palate sa svojim unukom Mehmedom, donoseći odluke. Takođe bi sedela pored sultana, sakrivena iza zavese, ako je bilo potrebno njegovo prisustvo na divanu. Jednom prilikom, ona je grubim tonom izgrdila vezira: „Zar sam Vas postavila za vezira da biste provodili vreme u baštama i vinogradima? Posvetite se poslovima carstva i da više nisam čula o Vašem ponašanju!”

Suparništvo sa sultanijom Turhan

Levo: Mladi sultan Mehmed IV (sredina 17. veka); desno: sultanija Turhan kao valide sultanija (oko 19. veka)

Mehmedova majka, sultanija Turhan, data je Kosem kao poklon od Ker Sulejman-paše, krimskog kana, kada je imala oko 12 godina, tako da je verovatno Kosem bila ta koja je ponudila Turhan Ibrahimu kao konkubinu. Mesto valide sultanije i regenta trebalo je da pripadne Turhan kada je njen sin Mehmed postao sultan, međutim, nije, zbog njene mladosti i neiskustva. Turhan je takođe verovatno bila nezadovoljna stipendijom od 2.000 aspera koju je dobijala, u poređenju sa Koseminih 3.000 aspera i tako je počela da ističe ono što je videla kao svoje zakonito pravo. Prema engleskom istoričaru Polu Rajkou: „Dve kraljice su bile veoma ljute jedna na drugu, jedna da bi zadržala autoritet svog sina, a druga sopstveni.” Godine 1649, Kosem je unapredila sebe u nepostojeći čin bujuk („starije”) valide sultanije.

Posledice bitke kod Fokeje

Kosem i veliki vezir Sofi Mehmed-paša razvili su neprijateljstvo nakon Mehmedovog stupanja na presto. Čini se da je veliki vezir sebe smatrao regentom i „privremenim vladarom”. Prema Naimi, velikog vezira su doveli u zabludu „izvesni samozvani stručnjaci veroispovesti” koji su citirali zakonske tekstove da staratelj maloletnog sultana ima pravo da vrši prerogative suvereniteta. Kao rezultat toga, negodovao je zbog Kosemine kontrole nad vladom, nadajući se da će on, a ne sultanova baba, delovati kao regent. Jednom se hvalio: „Vojnici ove uzvišene države poštuju samo čast nasleđenog plemstva.” Njegov mizogini saveznik, šejhulislam Abdulaziz efendija, favorizovao je logiku „razumnih i zakonitih” predloga „razumnih muškaraca” u odnosu na „bes i gnev” valide sultanije. Šejhulislam je precenio vrednost naklonosti valide sultanije. Procenjivao je određene troškove palate, a kada je naišao na Kosem, nije se premišljao da joj izgovori gadne uvrede. Mehmedova majka, Turhan, još uvek je bila neiskusna, pa je pokušaj Abdulaziza efendije da se Kosem preseli u Stari dvor bio neuspešan. Uprkos neuspehu, nije oklevao da rizikuje u budućnosti dok se borio protiv vladavine žena u palati.

Prema francuskom istoričaru Alfonsu de Lamartinu, u maju 1649. godine, nakon poraza Osmanlija u bici kod Fokeje, Kosem je predsedavala divanom iza zavese, uz prisustvo mladog sultana. Veliki vezir Mehmed-paša izrazio je sultanu razočarenje zbog teških prilika, ali je Mehmed u govoru smenio velikog vezira i postavio Kara Murat-pašu, janjičarskog agu, na njegovo mesto. Zatim se šejhulislam Abdulaziz efendija okrenuo sultanu i upitao ko ga je tome naučio u njegovim godinama. Ova drskost je izazvala Kosemin bes i ona je navela nedostatke bivšeg velikog vezira, uključujući i njegove navodne planove da je ubije:

„Kada su izdate određene carske naredbe, rečeno je [sultanu], Dragi moj, ko te je naučio da govoriš ove stvari? Ovakvo pokroviteljsko ponašanje prema sultanima je nedopustivo! A šta ako je sultan naučen? To je glas sveta koji ga je naučio. [Deca] i sama znaju naše nedaće i govore protiv Vaših bezakonja, uprkos svom blagu koje ste iznudili i raskoši koju ste stekli. Hoćete da me ubijete, ali to još niste učinili. Znam, jer Vam [smeta] moj položaj. Hvala Bogu, proživela sam četiri vladavine i vladala sam dugo vremena. Svet neće biti ni spašen ni uništen mojom smrću. Ponekad žele da me [ubiju], [a] ponekad žele da porobe [sultana]; ali došlo je vreme da se bira između Vas i njega.”

Po Naiminim rečima, Abdulaziz efendija se „utopio u moru umrtvljenja”. Kosem je novoimenovanom velikom veziru Kara Murat-paši naredila da se Mehmed-paša i njegovi saveznici pogube.

Prema istoričarki Kerolajn Finkel, Kosem je „i dalje bila vladajuća ličnost ... podučavajući ga [Kara Murat-pašu] u donetim odlukama.”

Pobune trgovaca

Osmanska minijatura Kosem, 1650.

Carigradski trgovci su 1650. podigli pobunu. Riznica je ponovo bila prazna, a trgovci su morali da prihvate neispravne novčiće umesto ispravnih da bi platili janjičarima. Oni su uzvratili zatvaranjem svojih radnji i izlaskom na ulice, tražeći smenu velikog vezira Murat-paše, janjičarskog age, kao i pogubljenje janjičarskih zapovednika. Veliki skup od 15.000 zanatlija i trgovaca marširao je do rezidencije Abdulaziza efendije, plačući i cepajući svoju odeću, žaleći se da su njihova protivljenja ostala nečujna, da su podvrgnuti štetnim nametima, kao što su veliki mesečni porezi i govoreći da se plaše dužničkog zatvora. Šejhulislam je saosećao sa njihovom nevoljom i nameravao je da zamoli sultana da „otkaže zle inovacije”, ali je umesto toga bio opkoljen i primoran da ih prati do palate. Da bi dobili kredibilitet, stavili su nevoljnog šejhulislama na konja na čelu. Hipodrom je bio pun 20.000 ljudi. Oni su ušli u kompleks Aja Sofije, nadajući se da će tamo sresti sultana, ali su umesto toga primljeni u palatu, marširajući do Kapije blagosti i dalje da iznesu svoje pritužbe. Kosem je stigla besna, zahtevajući: „Zašto niste vratili ove ljude, nego ih doveli u palatu?” Šejhulislam je tvrdio: „Nismo mi doveli njih, oni su doveli nas”.

Sultan je tada upitao šta je izazvalo nemir i savetovao šejhulislamu da se vrati sutradan kada mu trgovci podnesu svoje pritužbe, ali su oni odgovorili: „Nećemo napraviti korak unazad dok ne dobijemo ono što zaslužujemo.” Oslanjajući se na savet svoje babe, sultan je tada zatražio da se sastane sa velikim vezirom Kara Murat-pašom. Međutim, Murat-paša je pre hteo da se povuče s funkcije nego da se pojavi pred njim. Tvrdeći da je prostorija u kojoj su se sastajali bila klaustrofobična, Kosem je izašla napolje i dala Melek Ahmed-paši, suprugu njene unuke sultanije Kaje, pečat službe.

Dana 5. avgusta 1650. godine, Melek Ahmed-paša je postavljen za velikog vezira, ali mu je mandat prekinut godinu dana kasnije zbog nesposobnosti da se izbori sa još jednom pobunom trgovaca. Kosem je predložila da bivši veliki vezir Kara Murat-paša zameni Melek Ahmed-pašu, ali je umesto njega postavljen stariji Sijavuš-paša, koga je favorizovala sultanija Turhan.

Smrt

Prevrat u palati

Pisac sa kraja 17. veka, Derviš Abdulah efendija, tvrdio je da je glavni crni evnuh Sulejman-aga namerno okrenuo Kosem i njenu snaju Turhan jednu protiv druge: „Crni evnuh po imenu Uzun Sulejman [rekao je Kosem], Moja damo, Mlađa majka [Turhan] žudi za Vašim bogatstvom. Treba da se dobro čuvate, jer je ona odlučna da Vas ubije jedne noći. Već ranije sam iskusio Vašu dobrotu, i iz tog razloga sam Vam ovo i rekao, i počeo je da plače. Kada je [Kosem] pitala: Šta je lek za ovo?, odgovorio je: Svi smo se složili da svrgnemo sultana Mehmeda i ustoličimo [princa] Sulejmana. Obojica su vaši [unuci]. Ova izdaja mora biti odmah zaustavljena. Zatim je otišao do Turhan i rekao joj: Uskoro će pobiti sve Vaše crne evnuhe i zatvoriti Vas, jer sam saznao da su evnusi starije majke pristali da svrgnu sultana Mehmeda i ustoliče [princa] Sulejmana.”

Političke ličnosti koje su se bunile oko Koseminog saveza sa janjičarima, ohrabrile su Turhan da se odupre Koseminom monopolu moći i pokroviteljstva i ona je počela da kuje zaveru protiv nje. Dvorjani su tada zauzeli strane: janjičari, pod komandom Šahin-age, ostali su verni Kosem, dok su većina harema i dvorskih evnuha, glavni crni evnuh Sulejman-aga i veliki vezir Sijavuš-paša, bili na strani Turhan. Prema Naimi, kada je Kosem to shvatila, počela je da planira da svrgne Mehmeda sa prestola i zameni ga njegovim mlađim polubratom, Sulejmanom, čiju je majku, sultaniju Salihu Dilašub, smatrala lakšom za kontrolisanje. Njen plan da zameni jednog mladog sultana drugim bio je prvenstveno usmeren ka eliminisanju Turhan. Naima dalje primećuje da je Kosem tajno tražila od čuvara palate da ostave kapije otvorene kako bi janjičari mogli da se ušunjaju i ubiju Turhan. Takođe je navodno dala dve boce otrovanog šerbeta Uveis-agi, glavnom poslastičaru u kuhinji palate, da ih da sultanu, obećavši da će ga unaprediti ako uspe da otruje mladog sultana. Međutim, dan pre nego što je zavera trebalo da se izvede, jedna od Koseminih robinja, Meleki hatun, izdala ju je glavnom crnom evnuhu Sulejman-agi.

Sulejman-aga je odmah pozvao velikog vezira Sijavuš-pašu u palatu i rekao mu da je Kosem obično u to vreme bila u krevetu, a zabavljali su je „njeni evnusi i miljenice, uz muziku, pevanje i druge neobične užitke”. Sulejman-aga i sultanovi evnusi su zatim pokušali da uđu u Kosemine odaje nakon konsultacija sa velikim vezirom. Prema izveštaju iz 1675, Kosemina pratnja ih je u početku odbila:

„Ali Sulejman-aga, kao stasit čovek, izvukao je bodež i udario po licu glavnog nadzornika Baš Kapa Oglara, na šta su ostali evnusi koji su pratili Sulejmana besno ušli sa svojim bodežima, na koje su se evnusi kraljice razleteli, ona je ostala sama u odaji, gde je predata na čuvanje [sultanovim] evnusima. Odbegli evnusi bi odmah pobegli iz palate, ali su kapije prvo zatvorene po naređenju Sulejman-age, tako da su, sa svim ostalim miljenicima pomenute kraljice, stavljeni u sigurne ruke.”

Sulejman-aga i njegovi saučesnici kretali su se tako tiho i brzo da je veći deo palate nastavio da spava. Takođe su komunicirali znakovnim jezikom tako da niko nije mogao da ih čuje. U međuvremenu, pozvali su svoje snage da obezbede palatu protiv janjičara. Otišli su u Turhanine odaje i rekli joj za zaveru da se otruje Mehmed, nakon čega je ona molila Sulejman-agu da ga zaštiti.

Povorka iz Turhaninih odaja zajedno sa grupom Sulejman-age zatim je krenula do prestone sobe i postavila Mehmeda na presto. Stražari su probudili svoje usnule drugove zajedno sa četrdesetak svojih oficira koji su pitali šta mogu da urade da pokažu svoju odanost. Sulejman-aga je odgovorio:

„Onaj ko jede [sultanov] hleb, treba da se obrati [sultanskoj] službi; mi smo dopustili da izdajnici unište sultana Ibrahima, a sada bi i ovo uzeli iz naših ruku; vama, koji ste glavni službenici Njegovog Veličanstva, pripada da mu pružite svoju najveću pomoć. Egejac Mustafa-paša, mačonoša [velikog vezira] i šef Odaje prisutnosti, čovek lavljeg srca i nepokolebljive odlučnosti, razumeo je nešto ranije od loše sklonosti Stare kraljice [Kosem] prema [sultanu] i spremno je odgovorio: Veliki gospodaru ne uznemiravajte se, sutra ćete videti (ako Bog da) glave svojih neprijatelja pred svojim nogama.”

Kosem je optužena da je bila podstrekač zavere protiv sultana, a njegovi glavni činovnici su tražili da se ona pogubi, po mogućnosti uz sultanov pristanak. Veliki vezir Sijavuš-paša je rekao sultanu: „Sultane moj, volja Božja je da svoju babu predate u ruke pravde, ako hoćete da umirite ove pobune; bolje je malo nestašluka nego mnogo; nema drugog rešenja; ako Bog da, kraj će biti uspešan.” Sultan je zatim pozvao muftiju, koji je odredio da se Stara kraljica zadavi „ali ni mačem posečena ni udarcima izlomljena”. Kosemina smrtna presuda je potpisana drhtavom rukom mladog sultana Mehmeda IV.

Ubistvo

Drama u haremu Stanislava Hlebovskog, 1870.

Šesnaestog dana Ramazana, u noći 2. septembra 1651. godine, glavni crni evnuh Sulejman-aga i njegovi naoružani ljudi, koji su se sastojali od preko 120 naoružanih crnih i belih evnuha, sišli su u palatu u znak podrške sultanu i produžili u Kosemine odaje, koje je čuvalo preko 300 naoružanih janjičara i odanih crnih evnuha. Sulejman-aga i njegovi ljudi su uspeli da ubiju neke od stražara, dok je većina pobegla. Čuvši komešanje, Kosem je pomislila da su janjičari stigli, pa je iza vrata povikala: „Jesu li došli?”. Sulejman-aga je odgovorio: „Da, došli su”, nadajući se da će je prevariti. Kosem je, ipak, prepoznala njegov glas i poludela, trpajući svoje dragocene dragulje u džepove i bežeći Zlatnim putem i kroz Dvor crnih evnuha do Kupole sa ormanima, verovatno se nadajući da će pobeći iz palate kroz kapiju za kočije. Kapija je bila zaključana, pa se uvukla u mali orman, nadajući se da će Turhanini evnusi proći pored nje i da će joj janjičari priteći u pomoć. Kada su ljudi Sulejman-age uleteli u njenu odaju, naišli su na stariju ženu koja je služila kao Kosemina dublerka. Žena, naoružana pištoljem, uperila ga je u njih kada su je ispitivali gde se nalazi Kosem, na šta je ona odgovorila „Ja sam valide sultanija”, ali je Sulejman-aga povikao „To nije ona” i gurnuo je u stranu.

La malheureuse Sultane offrit en vain a celui qui l'avait decouverte un mouchoir rempli de sequins Antona-Lorena Kastelana, 1812.

Na kraju je Kosem odao komad njene haljine koji je virio ispod vrata ormara. Izvučena od strane jednog od napadača, rekla mu je: „O hrabri čoveče, ne budi okrutan prema meni”, pokušavajući da im skrene pažnju bacanjem zlatnika na pod, ali nisu se dali prevariti. Zatim ju je držao jedan od muškaraca dok su joj oduzimali odeću, nakit, narukvice, podvezice i druge dragocenosti. Njene minđuše, dva dijamanta veličine kestena sa rubinom ispod svakog dijamanta koje joj je poklonio njen muž Ahmed, pokidao je Albanac po imenu Bostandžija Ali-aga; smatralo se da je njihova procenjena vrednost jednaka celokupnom godišnjem prihodu Egipta. Pol Rajko takođe pominje krađu prelepog medaljona na kome su bila ugravirana imena njenih pokojnih sinova Murata i Ibrahima.

Kosem je potom odvučena za noge do kapije koja je vodila iz harema u Treći dvor, gde je Sulejman-aga naredio svojim ljudima da je ubiju. Četvorica muškaraca, svi mladi i neiskusni, pokušali su da je zadave komadom gajtana otkinutim sa zavese. Dok su ostali vukli konopac, jedan ubica joj se popeo na leđa i uhvatio je za vrat, ali je stao kada ga je Kosem ugrizla za palac. U znak odmazde, udario ju je u čelo, zbog čega je pala u nesvest. Potom su, pretpostavljajući da je mrtva, vrisnuli: „Mrtva je, mrtva je!” i otišli da obaveste sultana i velikog vezira. Kada su joj se sklonili iz vidokruga, Kosem se nekim čudom ponovo podigla, nadajući se da će pobeći kroz tajni prolaz, ali čim je otkriven njen nestanak, atentatori su ponovo pozvani i bila je uhvaćena.

Ubistvo sultanije Kosem (Pol Rajko, 1694)

Prema Rajkou, atentatori su tada po drugi put primenili gajtan, iako je osmanski odmetnik Bobovi, oslanjajući se na doušnika u haremu, tvrdio da je zadavljena sopstvenom kosom. Veruje se da je pružala otpor takvom snagom da je krv iz njenih ušiju i nosa natopila odeću ubice. Kada je izdahnula, njeno telo je izvučeno napolje i pokazano preostalim janjičarima, pre nego što je premešteno u sobu u hodniku Kapije kaveza.

Sledećeg jutra, Kosemino telo je odneto iz palate Topkapi u Staru palatu (Eski saraj) da bi se opralo. Rajko je opisao sahranu žene koju je nazivao Kraljicom: „Crni evnusi su odmah uzeli leš, i s poštovanjem ga položili u Kraljevsku mošu; oko 400 robinja kraljice je bilo okolo, uz zavijanje i jadikovke, čupajući kosu sa glava na njihov varvarski način, izazvale su saosećanje u celom dvoru.” Sahranjena je bez ceremonije u mauzoleju svog pokojnog muža Ahmeda I. Njene robinje su takođe odvedene u Staru palatu i na kraju udate za prikladne muslimane, a novac za miraz je uzet od Koseminih poseda. Njena ogromna imanja i poreska gazdinstva u Anadoliji, Rumeliji i drugim mestima, njen nakit, drago kamenje i dvadeset sanduka zlatnika koje je sakrila u Bujuk valide hanu blizu Velikog bazara je zaplenila riznica.

Posledice

Kada se sledećeg jutra proširila vest o Koseminom ubistvu, priča se da se velika gomila okupila ispred kapija palate Topkapi. Tvrdi se da su tamo optužili janjičare za ubistvo Kosem i obećali da će se osvetiti. Veliki vezir Sijavuš-paša je odgovorio predloživši da Muhamedov sveti barjak koji se obično iznosio na početku pohoda protiv hrišćanskih ili šiitskih naroda, bude izložen iznad glavne kapije palate Topkapi. Da bi sproveo regrutovanje svih vojno sposobnih muškaraca za javnu odbranu, veliki vezir je naredio vikačima da prođu ulicama Carigrada vičući: „Ko je musliman, neka se okupi oko zastave vere. Oni koji ne dolaze su odvedeni u nevernike i razvedeni su od svojih [muslimanskih] žena.” Građani Carigrada su obeležili tri dana spontane žalosti, tokom kojih su gradske pijace i džamije bile zatvorene. Koseminim ubistvom je takođe navodno započeo običaj paljenja sveća „za njenu dušu” u palati Topkapi svake noći, koji je trajao do zatvaranja palate u 19. veku.

Istog dana, aga janjičara Šahin-aga podstakao je svoje trupe da osvete Kosem, izjavljujući: „Mi želimo samo iskupljenje za valide!” Neki glas je upitao: „Da li ste onda validin naslednik, sin ili muž?” Dugo ćutanje koje je usledilo pokazalo je da se janjičari ne slažu sa stavom svog komandanta. Kasnije, kada su ga trupe napustile iz straha, Šahin-aga i drugi komandanti pobunjenika su progonjeni i pogubljeni.

Savremeni osmanski hroničari nisu pozdravili Kosemino ubistvo i zabeležili su ga kao nepravdu učinjenu prema ženi velikih dostignuća i ugleda i nagoveštaj većeg društvenog nereda. Evlija Čelebija, poznati osmanski putnik, pisac i poštovalac Kosem, opisao je njeno ubistvo: „Majka sveta, žena sultana Ahmeda (I); majka Murata (IV) i Ibrahima; velika Kosem valide — zadavljena je od strane glavnog crnog evnuha Div Sulejman-age. On je to učinio tako što joj je zategnuo pletenice oko vrata. Tako da je ta milostiva dobročiniteljka stradala. Kada je stanovništvo Istanbula čulo za ovo, zatvorili su džamije i čaršije na tri dana i noći. Nastao je veliki nered. Nekoliko stotina ljudi je pobijeno, tajno i javno, a Istanbul je bio u metežu.” Derviš Abdulah efendija, pisac sa kraja 17. veka, prisetio se: „Ti crni neverni evnusi su ubili mučenicu Staru majku [Kosem], Majku svih vernika [izraz koji je obično rezervisan za žene proroka Muhameda] i opljačkali većinu njenih dragulja.” Hvaleći njeno dobročinstvo, Naima je takođe kritikovao Kosem zbog njene pohlepe i mešanja u politiku. Što se tiče događaja koji su doveli do njenog ubistva, napisao je: „Bila je božanska mudrost da je poštovana valide, plemenita kakva je bila, mučenički ubijena zarad nepravednih zuluma.” Iako je Naima osećao izvesno žaljenje zbog njene smrti, takođe je krivio korumpirane janjičarske age i druge zvaničnike koji su uživali njeno pokroviteljstvo. Drugim rečima, on je implicitno podržao odluku sultana Mehmeda IV da naredi njeno ubistvo i kažnjavanje njene političke frakcije.

Sultanija Kaja, ćerka sultana Murata IV i Kosemina unuka, osudila je očiglednu ulogu velikog vezira Sijavuš-paše u Koseminom ubistvu, kao što je zabeležio istoričar Evlija Čelebija: „Vi tirane Sijavuše! Ubili ste moju babu, majku Vašeg gospodara Murata. Nisu li Vaši i moji srodnici? Dušom svog dede [sultana Ahmeda I] prokleću Vas, i nećete imati zadovoljstva od ovog pečata.”

Ubistvo ove moćne, sveopšte cenjene žene koja je ulivala strah, izazvalo je političku krizu. Prva faza je uključivala pogubljenje Koseminih pristalica janjičara, dok je u drugoj, bes javnosti zbog čistke podstakao Turhaninu novu upravu da otpusti velikog vezira Sijavuš-pašu i šejhulislama Abdulaziza efendiju koji su stajali iza pogubljenja.

Dobročinstvo

Bujuk valide han, izgrađen 1651, najveća komercijalna zgrada u Carigradu tog vremena. Ugošćavao je hiljade putujućih trgovaca više od 350 godina.

Kosemina karijera dobrotvora je značajna po brojnim dobrotvornim akcijama koje je preduzela. Prema turskom istoričaru Muzaferu Ozgulesu, njena glavna briga bila je da izbegne javnu osudu. Svake godine u islamskom mesecu redžebu, ona bi prerušena napuštala palatu da bi organizovala oslobađanje zatvorenih dužnika i drugih prestupnika (isključujući ubice) plaćanjem njihovih dugova ili kompenzovanjem za njihove zločine. Takođe je bila poznata po tome što je tražila siromašne devojke siročad i davala im mehr, dom i nameštaj; žene svih verskih uverenja, širom hrišćanske Evrope i Osmanskog carstva, zaveštavale su novac za obezbeđivanje miraza za siromašne žene, uključujući posebna sredstva za plemićke devojke čije su porodice zapale u neprilike. Takođe je posećivala bolnice, džamije i škole da bi povećala svoju popularnost, i osnivala narodne kuhinje, sposobne da nahrane skoro sve gladne ljude Carigrada. U Egiptu je finansirala radove na navodnjavanju od Nila do Kaira.

Prema Naimi: „Ona bi oslobodila svoje robinje nakon dve ili tri godine službe i sklapala brakove sa penzionisanim dvorjanima ili odgovarajućim osobama spolja, dajući ženama miraz i dragulje i nekoliko vreća novca prema njihovim talentima i položaju, starajući se da njihovi muževi imaju odgovarajuće položaje. Brinula se o ovim bivšim robinjama dajući im godišnju stipendiju, a na verske praznike i svete dane davala bi im vreće s novcem”. Njeni paževi, kojima je bilo povereno da čuvaju njen apartman, radili su samo pet dana nedeljno.

Godine 1640. platila je izgradnju Džinili džamije (Džamija sa pločicama), bogato ukrašene pločicama po kojima je dobila ime, kao i obližnje škole u Uskudaru. Izgradnja ovog skromnog kompleksa je verovatno bila pokušaj da se poveća popularnost njenih sinova u vreme kada se osmanska dinastija suočila sa izumiranjem, bez očiglednog naslednika koji bi nasledio presto. Platila je i fontane u Anadolukavađu, Jenikapiju, Bešiktašu i Ejupu, kao i druge česme van prestonice, a medresu Ozdemiroglu Osman-paše je preuredila u džamiju sa velikom česmom pored. Pored toga, 1651. godine finansirala je izgradnju Bujuk valide hana u Carigradu, koji je služio za smeštaj stranih trgovaca, skladištenje dobara i robe, stambene zanatske radionice i obezbeđivanje poslovnih kancelarija. Urbana legenda tvrdi da je sakrila većinu svog dragocenog nakita u dubini jedne od kula hana. Nakon zauzimanja Retimna na Kritu 1646. godine, jedna od mnogih crkava preimenovana je u Džamiju valide sultanije u Ortakapiju u njenu čast, čime je postala prva osmanska plemkinja čije je ime dato jednoj od verskih struktura u osvojenom gradu.

Kao pobožna muslimanka, takođe je osnovala fondaciju za snabdevanje hodočasnika na hadžiluku vodom, pomoć siromašnima i čitanje Kurana.

• 
  Osmanska minijatura Bujuk valide hana, oko 17. veka.

Bogatstvo

Zapis o Koseminoj zaostavštini. Osmanski pravni sistem je zahtevao da se dokumentuje raspodela pokojnikovih stvari i dobara.

Kosem je stekla ogromno bogatstvo kroz iltizam, posedujući i dajući u zakup komercijalne zgrade i ulažući u razne ekonomske aktivnosti. U svojim memoarima, Karačelebizade Abdulaziz efendija, istaknuti član uleme, opisao je sastanak carskog saveta na kome se raspravljalo o krunskim zemljama koje su posedovale carske žene. Kada je rečeno da Kosem poseduje zemlje čiji je godišnji prihod bio trista hiljada kuruša, Karačelebizade se bunio: „Nezapamćena je valide sa toliko zemlje!”. Takođe je tvrdio da su oni koji su mu se suprotstavljali to činili samo iz neprijateljstva prema njemu ili zato što su bili primaoci darežljivosti valide sultanije.

Istoričar Šarih ul-Menarzade je tvrdio da su Kosemine velike dobrotvorne organizacije takođe bile pogrešno vođene jer su finansirane iz njenog ogromnog ličnog bogatstva, gledajući na njeno bogatstvo kao na zloupotrebu fiskalne uprave carstva, posebno u vreme kada je riznica bila u teškom stanju, seljaci osiromašeni, a vojska neplaćena. Vek kasnije, međutim, istoričar Naima branio je Kosem od takvih kritika, tvrdeći da bi, da je njeno značajno bogatstvo ostalo u riznici, moglo biti protraćeno, a ne potrošeno na dobrobit stanovništva.

Kosemini kritičari su takođe zabeležili pljačke njenih „nasilnih skupljača poreza”, koji su, u nastojanju da povećaju svoju korist, bili odgovorni za njene ogromne prihode. Naima je preneo kritiku Šariha ul-Menarzadea: „Nastojnici valide sultanije ... sakupili su neprocenjive količine novca. Osmanski seljaci pretrpeli su mnogo nasilja i nesreće zbog prevelikih poreza, ali zbog straha od nastojnika, nisu mogli da obaveste valide sultaniju ili bilo koga drugog o svojoj situaciji.” Pored godišnjih poreza koje je prikupljala iz Lezbosa, Evbeje, Zile, Menemena, Gaze, Kilisa i drugih mesta, upravljala je farmama na Kipru, u Rumeliji i na drugim lokacijama u Anadoliji. Lučki grad Volos je takođe bio u njenom vlasništvu.

Kada je 1645. izbio Kandijski rat, mletački poslanik u Carigradu je izvestio da je valide sultanija bila veoma blagonaklona i izuzetno bogata.

Nakon Kosemine smrti 1651. godine, njene odaje su opljačkane, a objavljeno je da je dvadeset kutija napunjenih zlatnicima otkriveno u Bujuk valide hanu. Godine 1664. dobit od Koseminih novčanih ulaganja činila je skoro dve trećine prihoda zadužbine osnovane za džamiju Karamanlu sultanije Safije. U stvari, njeno bogatstvo i poslovne transakcije bili su toliko rasprostranjeni da su i njeni agenti postali veoma bogati i poštovani. Kada je u svojoj istoriji zabeležio Koseminu smrt, Naima je prokomentarisao njenog nastojnika: „Pomenuti Behram Kethida uživao je veliki prestiž, ugled i bogatstvo. Kao upravnik svih poslova valide sultanije i pobožnih institucija koje je uspostavila, i kao čovek od izuzetnog poverenja, stekao je veliko bogatstvo i imovinu. Ali njegova deca i unuci nisu zadržali veliki ugled koji je uživao, a njegovo bogatstvo i imovina su proćerdani.” Njeno bogatstvo je bilo tako ogromno i prošireno na toliko različitih poslova da je, prema Naimi, državnoj blagajni trebalo pedeset godina da to sve zapleni.

Nasleđe

Uprkos ozloglašenosti kao žene koja nije pokazivala milost ili saosećanje zarad vlasti i moći, Kosem je bila poznata među osmanskim građanima po svom dobrotvornom radu, koji je uspeo da joj obezbedi imidž koji je želela. Hronogram koji se pojavljuje na kapiji dvorišta džamije Džinili glasi:

„Majka sultana Ibrahima Kana, Njeno Veličanstvo sultanija, najizdašnija majka sultana: Sagradila je ovo božansko zdanje kao dobročinstvo. Evo, neka bude dom molitve za sluge Božje! Neka budu prizvani u milost Božju pet puta [na molitvu]! Neka bude svratište za bogomoljce i podvižnike! Izgradila je školu, česmu, kupatilo i fontanu, za koje neka joj Gospod podari milost i dobročinstvo! Filantrope i bogomoljce u njoj, Bože, odvedi ih u večne rajeve! Dobrotvorni rad sultanove majke završen je [islamske godine] 1050. [1640-41].”

Među njenim savremenicima, pisac Mišel Bodije ju je opisao kao političarku koja „uživa u autoritetu”, dok ju je njegov francuski kolega Žan-Batist Tavernije opisao kao „veoma mudru ženu, dobro upućenu u državne poslove”. Johan Georg Mecger (1623–1698), sekretar austrijskog ambasadora Johana Rudolfa Šmida cum Švarcenhorna, 1649. je osetio inferiornu muškost kroz navodno dominantno ponašanje Kosem. Prema Mecgeru, Kosem je „varljiva osoba, koja dominira čitavim carstvom”.

I Alfons de Lamartin i Jozef fon Hamer-Purgštal hvalili su njen dobrotvorni rad, a Hamer ju je opisao kao „veličanstvenu, visokoumnu kraljevsku ženu, veselog duha i plemenitog srca, ali sa manijom za moći. Ona, majka najvećeg tiranina, Murata IV i najvećeg rasipnika, Ibrahima I, Grkinja Kosem koja je zbog lepote nazvana Mesečevo obličje, kroz zapovednički pogled četvorice careva (njenog muža, dva sina i unuka) bila je više poštovana u istoriji nego Agripina, Neronova majka, svojom dobrotom, željom za vlašću i tragičnim završetkom ženskog Cezara u osmanskoj istoriji.”

U uvodu engleskog prevoda romana Histoire d'Osman premier du nom, XIXe empereur des Turcs, et de l'impératrice Aphendina Ashada Madlen-Anželik de Gomes 1736. godine, koji opisuje život Osmana II, piše da je Kosem bila „jedna od najaktivnijih u politici i preduzimljivijih žena svog vremena, što je postigla podmuklim intrigama iz ambicioznih pobuda”. Kosem je bila „vešta u zaverama i intrigama”, a Lesli Pirs je opisuje kao „poslednju od zanimljivih i uticajnih haseki sultanija Sultanata žena”.

Potomstvo

Ćerke

• sultanija Ajše (1605/08—1657)
• sultanija Fatma (1606—1670)
• sultanija Gevherhan (1605/08—1660)
• sultanija Hanzade (1609—1650)

Sinovi

• sultan Murat IV (1612—1640)
• šehzade Sulejman (1613—1635)
• šehzade Kasim (1614—1638)
• sultan Ibrahim (1615—1648)

Popularna kultura

Nurgul Ješilčaj u ulozi Kosem.

• Kosem je lik u brojnim književnim delima. Mnogi autori su napisali knjige o njoj, uključujući Rešata Ekrema Kodžu, Ahmeta Refika Altinaja, Ebubekira Subašija i Erhana Afjondžua.
• U filmu Genç Osman ve Sultan Murat Han (1962), Kosem je tumačila Muhterem Nur.
• U TV seriji IV. Murat (1980), tumačila ju je Ajten Gokdžer.
• U filmu İstanbul Kanatlarımın Altında (1996), tumačila ju je Zuhal Olčaj.
• U filmu Mahpeyker: Kösem Sultan (2010), tumačile su je Damla Sonmez (mlađa) i Selda Alkor (starija).
• U prvoj sezoni TV serije Veličanstveni vek: Kosem (2015—2016) tumačile su je Anastasija Silimpiju (mlađa) i Beren Sat (starija). U drugoj sezoni (2016—2017), tumačila ju je Nurgul Ješilčaj.
• U filmu Tri hiljade godina čežnje (2022), tumačila ju je Zerin Tekindor.

Literatura

• Afyoncu, Erhan (2015). Muhtesem Valide — Kösem Sultan (na jeziku: turski). İstanbul: Yeditepe Yayinevi. ISBN 6059787231. 
• Altınay, Ahmed Refik (2015). Kösem Sultan: Kadınlar Saltanatı (na jeziku: turski). Yeditepe. ISBN 9786059787147. 
• Argit, Betül Ipsirli (29. 10. 2020). Life after the Harem: Female Palace Slaves, Patronage and the Imperial Ottoman Court. Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-48836-5. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Augustinos, O. (2007). Eastern Concubines, Western Mistresses:Prévost’s Histoire d’une Grecque moderne (na jeziku: engleski). I. B. Tauris. ISBN 1-84511-505-8. 
• Baer, Marc David (2021). The Ottomans: Khans, Caesars and Caliphs (na jeziku: engleski). John Murray Press. ISBN 978-1-4736-9572-6. 
• Baer, Marc David (2008). Honored by the Glory of Islam (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-804417-8. 
• Barozzi, Nicolò; Berchet, Guglielmo (1868). Relazioni degli stati Europei lette al Senato dagli ambasciatori Veneti nel secolo decimosettimo. 1. ISBN 978-1019717370. 
• Croutier, Alex (1989). Harem: The World Behind the Veil. Bloomsbury. ISBN 978-0747504979. 
• Davis, Fanny (1970). The Palace of Topkapi in Istanbul. Scribner. OCLC 636864790. 
• Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300-1923. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-02396-7. 
• Freely, John (1998). Istanbul: The Imperial City (na jeziku: engleski). Penguin Publishing Group. ISBN 978-0-14-024461-8. 
• Freely, John (2001). Inside the Seraglio: Private Lives of the Sultans in Istanbul. Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1784535353. 
• Hammer-Purgstall, Joseph von (1843). Histoire de l'Empire ottoman, depuis son origine jusqu'à nos jours. Tome 11 (1835—1843). 
• Huemer, Anna (2022). „Effeminate Rulers, Brave Soldiers? "Foreign" Masculinities in Selected Travelogues of Habsburg Diplomats in the Ottoman Empire”. Ur.: Gruber, Doris; Strohmeyer, Arno. On the Way to the '(Un)Known'?: The Ottoman Empire in Travelogues (c. 1450-1900) (na jeziku: engleski). Walter de Gruyter GmbH & Co KG. ISBN 978-3-11-069804-6. 
• Imber, Colin (2009). The Ottoman Empire. New York: Palgrave MacMillan. 
• Isom-Verhaaren, Christine; Schull, Kent F. (11. 4. 2016). Living in the Ottoman Realm: Empire and Identity, 13th to 20th Centuries (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-01948-6. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Jenkins, Everett (7. 5. 2015). The Muslim Diaspora (Volume 2, 1500-1799): A Comprehensive Chronology of the Spread of Islam in Asia, Africa, Europe and the Americas (na jeziku: engleski). McFarland. ISBN 978-1-4766-0889-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Junne, George H. (2016). The Black Eunuchs of the Ottoman Empire: Networks of Power in the Court of the Sultan. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-8577-2808-1. 
• Koçu, Reşad Ekrem (2015). Kösem Sultan (na jeziku: turski). Doğan Kitap. ISBN 978-605-09-2610-1. 
• Kohen, Elli (2006). History of the Turkish Jews and Sephardim: Memories of a Past Golden Age. Maryland: University Press of America. 
• Kumrular, Özlem (2015). Kösem Sultan: İktidar Hırs ve Entrika. Doğan Kitap. ISBN 9786050930528. 
• Mansel, Philip (1995). Constantinople: City of the World's Desire, 1453–1924. New York: St. Martin's Press. ISBN 0719550769. 
• Naima, Mustafa (1969). Tārīḫ-i Na'īmā. 5. Zuhuri Daniṣman. ISBN 978-9751627377. 
• Ozgules, Muzaffer (2017). The Women Who Built the Ottoman World: Female Patronage and the Architectural Legacy of Gulnus Sultan. I.B. Tauris. ISBN 978-1784539269. 
• Peirce, Leslie P. (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford University Press. ISBN 0195086775. 
• Piterberg, Gabriel (2003). An Ottoman Tragedy: History and Historiography at Play. California: University of California Press. ISBN 0-520-23836-2. 
• Rank, Scott (2016). History's 9 Most Insane Rulers. United States: Recorded Books, Inc. and Blackstone Publishing. ISBN 978-1664494176. 
• Rycaut, Sir Paul (1668). The present state of the Ottoman Empire. 
• Rycaut, Sir Paul; Sagredo, Giovanni (1694). Die Neu-eröffnete Ottomannische Pforte, Bestehend (na jeziku: nemački). Auf Unkosten Lorentz Kronigers und Gottlieb Göbels seel. Erben, Buchhändl. 
• Sakaoglu, Necdet (2008). Bu Mulkun Kadin Sultanlari. Oglak. ISBN 978-9753297172. 
• Shaw, Stanford J.; Shaw, Ezel Kural (29. 10. 1976). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Volume 1, Empire of the Gazis: The Rise and Decline of the Ottoman Empire 1280-1808 (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29163-7. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Singh, Nagendra Kr (2000). International encyclopaedia of Islamic dynasties. Anmol Publications PVT. ISBN 81-261-0403-1. 
• Stern, Bernhard (1934). The scented garden : anthropology of the sex life in the Levant. New York: American Ethnological Press. 
• Subaşı, Ebubekir (2017). Kösem Valide Sultan (na jeziku: turski). ÇELİK YAYINEVİ. Arhivirano iz originala 15. 05. 2021. g. Pristupljeno 01. 09. 2024. 
• Şule Erçetin, Şefika (28. 11. 2016). Women Leaders in Chaotic Environments: Examinations of Leadership Using Complexity Theory. Springer. ISBN 978-3-319-44758-2. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Tezcan, Baki (novembar 2001). Searching for Osman: A reassessment of the deposition of the Ottoman Sultan Osman II (1618-1622) (PhD Thesis). Princeton University. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Tezcan, Baki (2007). „The Debut of Kösem Sultan's Political Career”. Turcica. Éditions Klincksieck. 39–40. 
• Thys-Senocak, Lucienne (2006). Ottoman Women Builders. Aldershot: Ashgate.