Viktorija Hanoverska

Viktorija
Kraljica Viktorija
Lični podaci
Puno ime	Aleksandrina Viktorija
Datum rođenja	(1819-05-24)24. maj 1819.
Mesto rođenja	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	22. januar 1901.(1901-01-22) (81 god.)
Mesto smrti	Ostrvo Vajt, Ujedinjeno Kraljevstvo
Porodica
Supružnik	Albert fon Saksen-Koburg i Gota
Potomstvo	Viktorija, Edvard VII, Alfred, Alisa, Artur, Beatris
Roditelji	Edvard, vojvoda od Kenta i Strathorna Viktorija, vojvotkinja od Kenta i Strathorna
Dinastija	Hanover
Kraljica Ujedinjenog Kraljevstva
Period	20. jun 1837 — 22. januar 1901.
Prethodnik	Vilijam IV
Naslednik	Edvard VII
Carica Indije
Period	1. maj 1876 — 22. januar 1901.
Prethodnik	pozicija uspostavljena
Naslednik	Edvard VII
Potpis

Viktorija (engl. Victoria of the United Kingdom; London, 24. maj 1819 — Ostrvo Vajt, 22. januar 1901) je bila britanski monarh. Vladala je od 20. juna 1837. do svoje smrti. Njena šezdesettrogodišnja vladavina je druga najduža vladavina jednog britanskog monarha. 9. septembra 2015. oko 18:30 časova po srednjoevropskom vremenu po dužini vladavine prestigla ju je Elizabeta II. Osim nasledne titule kraljice Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, bila je prvi monarh koji je poneo titulu carice Indije.

Vladavina kraljice Viktorije je obeležena velikom ekspanzijom Britanskog carstva. Viktorijansko doba, na vrhuncu industrijske revolucije, bilo je period velikih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških promena u Velikoj Britaniji. Viktorija je bila poslednji monarh iz dinastije Hanover. Njen naslednik pripadao je dinastiji Saks-Koburg i Gota.

Detinjstvo i rana mladost

Princeza Viktorija od Kenta je rođena u Kensingtonskoj palati u Londonu 1819. godine. U krugu porodice je nosila nadimak Drina. Princ Edvard Avgust, njen otac, umro je kada je imala osam meseci. Kralj Džordž III, otac princa Edvarda i deda princeze Viktorije, umro je slep i poremećenog duha manje od nedelju dana po Edvardovoj smrti. Krunu je nasledio princ od Velsa, Viktorijin stric, Džordž IV.

Iako je bila među prvima po pravu nasledstva, Viktorija je kao malo dete učena samo nemačkom jeziku koji je bio maternji i njenoj majci i njenoj guvernanti. Kada je navršila tri godine počela je školovanje na engleskom jeziku. U toku života naučila je da govori italijanski, grčki, latinski i francuski.

Kada je imala jedanaest godina, njen stric, kralj Džordž IV, je umro ne ostavivši potomka za sobom, ostavivši tron svom bratu, Vilijamu IV. Kako novi kralj nije imao dece, mlada princeza je postala prvi prestolonaslednik. Kako zakon u to vreme nije imao specijalne zahteve u pogledu starosti monarha, Viktorija je mogla da vlada kao dete, kao i da je bila odrasla. Da bi sprečio ovaj razvoj događaja, parlament je usvojio zakon, po kome je Viktorijina majka, Vojvotkinja od Kenta i Strathorna, trebalo da vlada kao regent do Viktorijinog punoletstva. Parlament nije ograničio vlast regenta.

Svog budućeg supruga, princa Alberta od Saks-Koburg i Gota, princeza Viktorija je upoznala kada je imala 16 godina. On je Viktoriji bio brat od ujaka, sin brata Vojvotkinje od Kenta. Kralj Džordž IV se protivio ovoj vezi, ali njegove primedbe nisu urodile plodom. Mnogi istoričari smatraju da Princ Albert nije bio zaljubljen u Viktoriju, već da je brak prihvatio da bi popravio svoj status princa male nemačke države i iz osećanja dužnosti prema svojoj porodici koja je želela ovaj brak. Koji god da je bio razlog, njihov se brak pokazao kao izuzetno srećan.

Rana vladavina

Kralj Vilijam IV je umro od bolesti jetre u sedamdeset drugoj godini života 20. juna 1837. ostavivši presto Viktoriji. Mlada kraljica je imala osamnaest godina i nije bilo potrebe za regentom. Prema Salijskom zakonu, žena nije mogla da vlada državom Hanover oblašću koja je delila monarha sa Britanijom od 1714. Hanover je tako nasledio Viktorijin ujak, Ernst August I od Hanovera. Kako je mlada kraljica bila još uvek neudata i bez dece, Ernst August je bio prvi prestolonaslednik britanske krune.

U vreme kada je Viktorija nasledila presto, vlada je bila pod kontrolom vigovske partije (ova je partija pokušavala da ograniči vlast krune, nasuprot „torijevcima"), koja je bila na vlasti od 1830. Njihov premijer, Vilijam Lamb, Lord od Melburna, je odjednom postao značajan činilac u životu politički neiskusne kraljice koja se na njega oslanjala za savet. Melburnova vlada nije ostala dugo na vlasti; postajala je sve manje popularna i suočila se sa velikim teškoćama u upravi kolonija. U Kanadi se Ujedinjeno Kraljevstvo suočilo sa pobunom, a na Jamajci je kolonijalno zakonodavstvo protestovalo protiv britanskih principa odbijajući da sprovodi bilo kakav zakon. Godine 1839, nesposoban da se nosi sa problemima u kolonijama, lord Melburn je podneo ostavku.

Kraljica je poverila formiranje novog ministarstva Ser Robertu Pilu, torijevcu, ali se susrela s debaklom poznatim kao „Kriza spavaće sobe“ ("Bedchamber Crisis"). U to vreme je bilo uobičajeno da osoblje u odajama kraljevske porodice imenuje premijer na osnovu stranačke pripadnosti. Mnogo dvorskih dama je bilo udato za pripadnike vigovske stranke, a Ser Pil je želeo da ih zameni ženama torijevaca. Viktorija se oštro usprotivila uklanjanju dvorskih dama, koje je smatrala bliskim prijateljicama, pre nego članovima ceremonijalne institucije. Ser Robert Pil je smatrao da ne može da radi pod ovim uslovima, pa je dao ostavku, dozvolivši Melburnu da se vrati na poziciju.

Brak

Kraljica se udala za princa Alberta 10. februara 1840. u Kraljevskoj kapeli u Sent Džejms palati. Četiri dana ranije, Viktorija je Albertu dodelila zvanje Njegovo Kraljevsko Visočanstvo. Princ Albert je bio poznat kao Princ Pratilac (Prince Consort), ali nije formalno dobio titulu sve do 1857. Nikada nije dobio plemićke počasti.

Tokom Viktorijine prve trudnoće, osamnaestogodišnji Edvard Oksford je pokušao atentat na kraljicu dok se vozila kočijom sa princom Albertom ka Londonu. Oksford je pucao dva puta, ali je oba puta promašio. Suđeno mu je za veleizdaju, ali je oslobođen na račun neuračunljivosti. Ovaj proces su mnogi stavili pod znak pitanja i smatraju da je moguće da je Oksford prosto želeo da postane poznat. Drugi smatraju da je zavera čartista bila u osnovi ovog pokušaja ubistva ili da je slučaj imao veze sa izborom prvog prestolonaslednika, Kralja od Hanovera. Ove teorije zavere pogodile su zemlju talasom patriotizma i lojalnosti.

Događaj nije imao uticaja na kraljičino zdravlje i trudnoću. Prvo dete, Kraljevska Princeza i Carska Frederika Viktorija, je rođeno 21. novembra 1840. Još osmoro dece će biti rođeno tokom izuzetno srećnog braka Viktorije i Alberta. Albert nije bio samo kraljičin saputnik, već i važan politički savetnik, zamenivši Lorda Melburna na mestu dominantne ličnosti kraljičinog života. Liberali (vigovci) su izgubili izbore 1841. Zamenila ih je Konzervativna partija (torijevci). Viktorija je nastavila da se tajno dopisuje sa Lordom Melburnom, ali je njegov uticaj vremenom izbledeo na račun princa Alberta.

Dana 13. juna 1842. Viktorija je prvi put putovala vozom, od Sloua blizu zamka Vindzor do Pedingtona u Londonu, posebnim vagonom koji je napravila Velika Zapadna Železnica, a u pratnji muža i inženjera Velike Zapadne Železnice, Ajzambarda Kingdoma Brunela.

Godine 1842, desila su se tri pokušaja atentata na kraljicu. 29. maja, i sledećeg dana, Džon Frensis je bezuspešno pucao na kraljicu. Osuđen je za veleizdaju, ali je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom. Princ Albert je smatrao da su ovi napadi bili inspirisani Oksfordovim napadom 1840. 3. jula, samo jedan dan pre nego što će Frensisova kazna da bude preinačena, još jedan dečak, Džon Vilijam Bin, je pucao na kraljicu. Iako je njegova puška bila napunjena samo hartijom i duvanom, kazna za pokušaj atentata je bila smrtna. Smatrajući da je to prestroga kazna, princ Albert je predložio parlamentu da donese zakonski akt kojim će se nišanjenje kraljice, bacanje predmeta na nju ili slične radnje sa ciljem da je uznemire, kažnjavati sa sedam godina zatvora i bičevanjem. Bin je osuđen na 18 meseci zatvora. Ni on, niti ijedan drugi zatvorenik posle njega nisu bičevani.

Rana viktorijanska politika

Pilova administracija se našla u krizi u vezi Zakona o žitaricama. Mnogi torijevci su se protivili zakonu, ali neki torijevci, tzv. „Piliti“, i većina liberala su ga podržavali. Pil je podneo ostavku 1846, nakon što je predlog jedva usvojen. Zamenio ga je Džon Rasel. Raselova administracija, iako je bio liberal, nije bila u kraljičinoj milosti. Posebno drzak prema kraljici bio je sekretar inostranih poslova, lord Palmerston, koji je često radio bez prethodnih konsultacija sa kabinetom, premijerom ili kraljicom. 1849. Viktorija je uložila žalbu lordu Džonu Raselu, tvrdeći da je Palmerston poslao zvanične pošiljke stranim liderima bez njenog znanja. Žalbu je ponovila 1850. ali bez uspeha. Tek 1851. lord Palmerston je udaljen iz administracije. Tom prilikom je objavio podršku britanske vlade predsedniku Napoleonu III i promeni državnog uređenja Francuske bez prethodnih konsultacija sa premijerom.

Period u kome je Rasel bio premijer pokazao se kao vrlo stresan za kraljicu. 1849. nezaposleni i nezadovoljni Irac, Vilijam Hamilton, uznemirio je kraljicu pucnjevima u njenom prisustvu. Prema zakonu iz 1842, osuđen je na 7 godina zatvora. 1850. kraljica je povređena u napadu koji je najverovatnije izveo njen bivši oficir Robert Pejt. Pejt je izvrnuo kočiju kojom se vozila, pri čemu je zadobila lakše povrede. Pejt nije uspeo da dokaže neuračunljivost i osuđen je jednako kao Hamilton.

Irska

Mlada kraljica Viktorija se zaljubila u Irsku, birajući da se odmara u Kilarniju u okrugu Keri, lansirajući ovu lokaciju kao jedno od najpopularnijih turističkih odredišta devetnaestog veka. Njena ljubav prema ostrvu je bila u paru sa toplinom kojom su Irci dočekali mladu kraljicu. Godine 1845. Irska je bila pogođena velikom glađu koja je za 4 godine odnela pola miliona života i oterala ceo milion ljudi u emigraciju. Kraljica je lično poklonila 5000 funti i bila uključena u razne dobrotvorne akcije. Uprkos tome, činjenica da je politika lorda Rasela bila okrivljena za glad i Irskoj imala je uticaj na pad popularnosti kraljice. Za ekstremne republikance, Viktorija je postala „Gladna Kraljica“, sa mitskim pričama o tome da je donacija iznosila svega 5 funti koje su naširoko prihvaćene u republikanskim krugovima.

Viktorijinu prvu zvaničnu posetu Irskoj, 1849, je posebno organizovao Džordž Viliers, lord-zastupnik Irske, vođa britanske administracije, da bi odvukao pažnju od gladi ali i da bi privukao pažnju političara kroz kraljičino prisustvo i skrenuo im pažnju na ozbiljnost krize u Irskoj. Bez obzira na negativni uticaj gladi na kraljičinu popularnost, kraljica je ostala dovoljno popularna u nacionalističkim krugovima da bi joj na kraju partijskih sastanaka i dalje pevali „Bože spasi kraljicu“ (što je oficijelna himna Velike Britanije i danas).

Ipak, do kraja sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka, monarhijska moć u Irskoj je značajno opala, delom kao rezultat Viktorijine odluke da odbije posetu Irskoj iz protesta protiv odluke Dablinske Korporacije da odbije da čestita njenom sinu, Edvardu VII, brak sa danskom princezom Aleksandrom, ili da čestita kraljevskom paru rođenje najstarijeg sina, princa Alberta Viktora.

Viktorija je odbila pritisak mnogih premijera, lordova i, čak, članova kraljevske porodice, da ustanovi kraljevsku rezidenciju u Irskoj. Pišući svoje memoare, „Irska, zavedena žena ili heroina?“, 1930, Vilijam Brodrik, lord Midlton, prethodno vođa irske unionističke partije, opisao je ovu odluku kao dokaz katastrofalnog odnosa prema monarhiji i britanskoj vladavini u Irskoj.

Viktorija je posetila Irsku poslednji put 1900, kada je došla da pozove Irce da se pridruže britanskoj vojsci i bore u Burskom ratu. (Burski rat je vođen od 1899. do 1902. u Africi, oko vladavine nad teritorijom Zulua. Završen je britanskom pobedom.) Nacionalistički otpor njenoj poseti raširio je Artur Grifit, koji je ustanovio organizaciju Galska Liga (Cumann na nGaedheal) da bi ujedinio opoziciju. Pet godina kasnije, Grifit je iskoristio kontakte koje je ustanovio prilikom kampanje protiv kraljičine posete da napravi novi politički pokret, Šin Fejn.

Srednje godine

Godine 1851, održana je prva Svetska izložba, poznata pod imenom Velika izložba 1851. godine. Organizovao ju je princ Albert, a izložbu je zvanično otvorila kraljica, 1. maja 1851. Uprkos strahovima mnogih, dokazala je svoj veliki uspeh, a zarada je iskorišćena za potporu Muzeja Viktorije i Alberta (prethodno zvanog Muzej Južnog Kensingtona).

Administracija lorda Rasela pala je 1852, kada je liberalnog premijera zamenio konzervativac Edvard Smit-Stenli, lord Darbi. On nije dugo ostao na vlasti, jer nije uspeo da održi većinu u parlamentu. Dao je ostavku manje od godinu dana nakon dolaska na položaj. U tom momentu, Viktorija je bila nestrpljiva da okonča period slabih administracija. I kraljica i njen suprug su podržavali jaku koaliciju između liberala i torijevaca. Takva administracija je zaista oformljena, sa pilitom (torijevcom) Džordžom Hamiltonom Gordonom na čelu.

Jedan od najznačajnijih akata nove administracije bilo je da uvede Veliku Britaniju u Krimski rat 1854, na strani Osmanskog carstva, protiv Rusije. Neposredno pre nego što je Velika Britanija pristupila ratu, glasine da su kraljica i princ Albert naklonjeni ruskoj strani su umanjile popularnost kraljevskog para. Bez obzira na to, kraljica je javno dala nedvosmislenu podršku trupama. Nakon zaključenja rata, kraljica je ustanovila Viktorijin krst kao odlikovanje za hrabrost.

Nakon što je njegovo upravljanje trupama u toku Krimskog rata dovedeno u pitanje sa mnogih strana, 1855. lord Aberdin je dao ostavku da bi ga zamenio lord Palmerston. Palmerston je takođe isteran iz administracije zbog nepopularnog rešenja ratnog sukoba (Drugi opijumski rat, 1857). Zamenio ga je lord Darbi. Među značajnim događajima za vreme Darbijeve administracije izdvaja se Sepoj-pobuna protiv vladavine Britanske istočnoindijske kompanije nad Indijom. Nakon ugušenja pobune, Indija je stavljena pod direktnu upravu krune (mada titula Carica Indije nije odmah ustanovljena). Darbijeva druga administracija nije prošla bolje nego prva. Pala je 1859, dozvolivši lordu Palmerstonu da se vrati na vlast.

Udovištvo

Princ Albert je umro 1861. godine ostavljajući Viktoriju u očajanju. Ovo stanje je bilo trajno i kraljica je nosila crninu do kraja života. Izbegavala je pojavljivanje u javnosti i u narednih nekoliko godina retko se pojavljivala u Londonu. Njena izdvojenost joj je donela nadimak Udovica iz Vindzora. Kraljica je krivila sina, kao indiskretnog i neozbiljnog mladića, za očevu smrt.

Viktorija je počela da se oslanja na škotskog slugu Džona Brauna. Postoje glasine o romantičnoj vezi i čak, tajnom braku. Jedan skoro otkriven dnevnik sadrži zapis za koji se smatra da je ispovest pred smrt kraljičinog ličnog kapelnika, u kome on izjavljuje da je lično venčao kraljicu i Džona Brauna. Mnogi istoričari sumnjaju u verodostojnost ovog dokumenta. Ipak, kada je Viktorijino telo smešteno u kovčeg, dva seta uspomena su smeštena sa njom, po njenom zahtevu. Pored nje je stavljena jedna od Albertovih haljina, a u njenu levu ruku je stavljen pramen Braunove kose, zajedno sa njegovom slikom. Glasine o aferi i braku zaradile su Viktoriji još jedan nadimak, Gospođa Braun.

Viktorijina izolovanost je značajno umanjila popularnost monarhije i ohrabrila republikanski pokret. Iako je izvršavala svoje kraljevske dužnosti, Viktorija nije aktivno učestvovala u vladi, sklanjajući se u svoje kraljevske rezidencije, Balmoral u Škotskoj i Ozborn na ostrvo Vajt. U međuvremenu je donesen jedan od najznačajnijih zakonskih akata devetnaestog veka, Akt o velikim reformama. Lord Palmerston se žestoko protivio izbornom sistemu, ali se njegova administracija završila njegovom smrću, 1865. Nasledio ga je lord Rasel, a zatim lord Darbi, tokom čije administracije je zakon usvojen.

Gledston i Dizraeli

U toku 1868. kabinetu se pridružio čovek koji će se dokazati kao Viktorijin omiljeni premijer, konzervativac Bendžamin Dizraeli. Njegov se kabinet, ipak, brzo raspao, a Dizraelija je zamenio Vilijam Juart Gledston, član Liberalne partije. Kraljica je bila protiv Gledstona i njegovih uverenja, isto koliko se divila Dizraeliju. Tokom Gledstonovog mandata, ranih 1870-ih, kraljica je počela da izlazi iz žalosti i izolacije, uz pomoć i podršku porodice.

Godine 1872, Viktorija je doživela šesti napad koji je uključivao vatreno oružje. Na izlazu iz kočije, sedamnaestogodišnji Irac, Artur O`Konor, navalio je ka njoj sa pištoljem u jednoj, i peticijom za oslobođenje irskih zatvorenika u drugoj ruci. Pištolj nije bio napunjen, a namera mladića je bila tek koliko da uzbuni kraljicu ne bi li prihvatila peticiju. Džon Braun, koji se nalazio pored kraljice, oborio je mladića na zemlju pre nego što je kraljica i mogla da vidi pištolj. Braun je nagrađen zlatnom medaljom za hrabrost. O`Konor je osuđen prema zakonu iz 1842.

Dizraeli se vratio na vlast 1874. U to vreme imperijalizam je bio toplo prihvaćen od strane mnogih u zemlji, uključujući i kraljicu i premijera. Kraljica je uzela titulu Carica Indije, a premijera je nagradila titulom Grofa od Bikonsfilda. Dizraelijeva administracija je pala 1880, kada su liberali pobedili na generalnim izborima.

Poslednji iz serije napada na Viktoriju desio se 1882. Škot poremećenog uma, Roderik Meklin, ispalio je metak prema kraljici, a zatim prema kočiji ali je promašio. Od 1842. svaka individua koja je pokušala napad na kraljicu bila je osuđivana na sedam godina zatvora. Međutim, Meklinu je suđeno za veleizdaju, što je bilo kažnjivo smrću. Oslobođen je kazne na račun ludila, i poslat u azil za poremećene. Viktorija je izrazila veliko nezadovoljstvo presudom koja je glasila „nije kriv, jer je lud“ i iduće godine predstavljena je nova presuda „lud, ali kriv“.

Viktorijini sukobi sa Gledstonom nastavili su se tokom narednih godina. Bila je prinuđena da prihvati njegov predlog promene izbornog sistema, uključujući i Akt o predstavljanju naroda 1884, koji je značajno povećao broj poslanika. Gledstonova vlada pala je 1885, da bi je zamenio konzervativac Robert Gaskonj-Sesil, lord Solsberi. Kada se Gledston vratio na vlast 1886, predstavio je Irsku uredbu o samoupravi, koji je Irskoj dao sopstveno zakonodavstvo. Viktorija se protivila uredbi, za koju je smatrala da će da podrije britansku imperiju. Kada je donji dom skupštine odbio uredbu, Gledston je dao ostavku, dozvolivši Viktoriji da vrati lorda Solsberija na položaj.

Pozne godine

Godine 1887, Velika Britanija je proslavila Viktorijin zlatni jubilej. 20. juna, Viktorija je proslavila pedesetu godišnjicu dolaska na tron, banketom na koji je bilo pozvano pedeset evropskih kraljeva i kneževa. Sledećeg dana je učestvovala na priredbi koju je Mark Tven opisao rečima: „razvučena do granica vidokruga u svim pravcima“. U to vreme, Viktorija je bila izuzetno popularni monarh. Skandal izazvan glasinama o aferi sa slugom Džonom Braunom je zataškan Džonovom smrću 1883, dozvolivši kraljici da bude zapamćena kao simbol morala.

Viktorija je morala da toleriše administraciju Vilijama Gledstona još jedared, 1892. Nakon što je poslednja od Gledstonovih uredbi o irskoj samoupravi odbijena, on se povukao 1894, a zamenio ga je imperijalista-liberal Arčibald Primrouz, lord Rouzberi. Lorda Rouzberija je 1895. nasledio lord Solsberi koji je služio do kraja Viktorijine vladavine.

Do septembra 1896, Viktorija je vladala duže nego ijedan drugi engleski, škotski ili britanski monarh. Prema kraljičinom zahtevu, sve zvanične proslave su odlagane do 1897, odnosno do kraljičinog „dijamantskog“ jubileja. Kolonijalni sekretar, Džozef Čemberlen, predložio je da se za jubilej napravi festival Britanske imperije. Tako su na proslavu pozvani upravnici svih kolonija sa svojim porodicama. Priredba na kojoj je učestvovala i kraljica, uključila je trupe iz svih britanskih kolonija i zavisnih teritorija, zajedno sa vojnicima koje su poslali indijski prinčevi i poglavari, koji su bili podređeni Viktoriji. Dijamantski jubilej je bio prilika obeležena velikim izlivima poštovanja prema osamdesetogodišnjoj kraljici, koja je tada bila vezana za kolica.

Tokom Viktorijinih poslednjih godina, Ujedinjeno Kraljevstvo je učestvovalo u Burskom ratu, koji je kraljica podržavala. Njen lični život bio je obeležen mnogim tragedijama, uključujući i smrt njenog sina, Alfreda, i fatalnu bolest njene kćeri, nemačke carice, i smrt dvojice unuka. Njena poslednja ceremonijalna pojava u javnosti bila je 1899, kada je položila kamen temeljac za novu zgradu Muzeja Južnog Kensingtona, koji je kasnije preimenovan u Muzej Viktorije i Alberta.

Sledeći običaj koji je održavala tokom svog udovištva, Viktorija je provela Božić u Kući Ozborn, koju je princ Albert lično projektovao, na ostrvu Vajt. Umrla je 22. januara 1901, nakon 63 godine, 7 meseci i 2 dana vladavine, duže nego što je ijedan britanski monarh vladao pre nje. Sahranjena je 2. februara. Počiva u Mauzoleju Frogmor, pored svog supruga.

Viktoriju je nasledio najstariji sin, princ od Velsa, koji je vladao kao kralj Edvard VII. Viktorijina smrt bila je kraj vladavine dinastije Hanover nad Britanijom, novi kralj je pripadao dinastiji Saks-Koburg i Gota. Džordž V je promenio ime kraljevske kuće u dinastija Vindzor tokom Prvog svetskog rata, jer se ime Saks-Koburg i Gota povezivalo sa neprijateljima Britanije u toku rata - imperijalnom Nemačkom, kojom je vladao Kajzer Vilhelm II, Viktorijin unuk.

Zaostavština

Kraljica Viktorija je bila prvi moderni vladar Britanije. Prethodni vladari su bili aktivni učesnici u procesu vladanja. Serija zakonskih reformi dovela je Dom komuna na mnogo uticajniji nivo, na račun monarha i Doma lordova — gornjeg doma Parlamenta. Kraljevska uloga postala je simbolična. Od vremena Viktorijine vladavine pa nadalje, monarh je, po rečima Valtera Bejghoa, imao „pravo da bude konsultovan, da savetuje i upozori“.

Viktorijina vladavina je postala više simbolična nego politička, sa jakim naglaskom na moralu i porodičnim vrednostima, nasuprot seksualnim, finansijskim i ličnim skandalima koji su bili povezivani sa prethodnim članovima Kuće Hanover, koji su diskreditovali monarhiju. Viktorijina vladavina je u Britaniji uspostavila koncept „porodične monarhije“ sa kojom je nastajuća srednja klasa mogla da se poistoveti.

Na međunarodnom nivou, Viktorija je bila veliki igrač, ne samo kao slika vezana za imperijalni uticaj Britanije u njenim kolonijama, nego i zbog porodičnih veza sa mnogim evropskim vladarskim porodicama, koje su joj donele nadimak „baba Evrope“. Kao primer ovog statusa može da se navede činjenica da su tri glavna vladara zaraćenih zemalja u toku Prvog svetskog rata bili Viktorijini unuci ili oženjeni njenim unukama. Osmoro od devetoro njene unučadi udalo se ili oženilo članovima drugih vladarskih porodica u Evropi, a deveta unuka, princeza Luiz, udala se za škotskog vojvodu.

Viktorija je prvi poznati bolesnik od hemofilije u kraljevskoj porodici, ali nije jasno kako je dobila. Moguće je da je dobila usled neke genetičke mutacije, jer je njen otac imao pedeset i pet godina kada je Viktorija začeta. Takođe, bilo je spekulacija da Vojvoda od Kenta nije njen biološki otac, već da je ona kći vojvodinog ličnog sekretara i dokazanog ženskara, Irca Sera Džona Konroja. Iako postoje nekakvi dokazi da je postojala romantična veza izmeću Konroja i Viktorijine majke (Viktorija je tvrdila Vojvodi Velingtonu da je lično bila svedok afere), Konrojeva medicinska istorija ne pokazuje ikakav trag hemofilije u porodici, a ova se bolest i inače obično prenosi po ženskoj liniji. Mnogo je verovatnije da je dobila od svoje majke, iako nema istorije hemofilije ni u majčinoj porodici. Iako nije patila od bolesti, prenela je na barem troje svoje dece. Najpoznatija žrtva hemofilije među njenim naslednicima je njen praunuk, Aleksej, poslednji ruski carević.

Godine 2004, evropski vladari i bivši vladari potekli od Viktorije su:

• Elizabeta II od Ujedinjenog Kraljevstva, kraljica Velike Britanije,
• Harald V od Norveške, kralj Norveške,
• Karl XVI Gustaf od Švedske, kralj Švedske,
• Margareta II od Danske, kraljica Danske,
• Huan Karlos I od Španije, kralj Španije,
• Konstantin II od Grčke, kralj Helena, svrgnut s trona,
• Mihaj od Rumunije, kralj Rumunije, svrgnut s trona,
• Petar II Karađorđević, kralj Jugoslavije, svrgnut s trona

Godine 2002, BBC je sproveo istraživanje na temu 100 najvećih Britanaca. Viktorija se našla na jedanaestom mestu.

Izumi Viktorijanskog doba uključuju poštanske marke i železnicu.

Više lokacija u svetu je imenovano prema Viktoriji:

• australijska država Viktorija,
• glavni grad Britanske Kolumbije,
• glavni grad oblasti Saskačevan u Kanadi,
• najveće jezero u Africi,
• Viktorijini vodopadi

Kraljica Viktorija je britanski monarh u čiju je slavu podignuto najviše spomenika na celoj teritoriji Britanske imperije. Najznačajnija je statua ispred Bakingemske palate, podignuta deceniju nakon Viktorijine smrti. Daleko kontroverznija statua podignuta je ispred kuće Lajsnter u Dablinu 1924. Dve godine nakon što je kuća iznajmljena za poslove skupštine, kuća je kupljena i pretvorena u sedište irskog nezavisnog parlamenta. Nakon godina kritikovanja, 1947. statua je uklonjena. Osamdesetih godina 20. veka, statua je poklonjena Australiji.

Srbija joj je dodelila Orden Svetog Save i Kraljevski orden Belog orla.

Porodično stablo

16. Džordž II

8. Frederik, princ od Velsa

17. Karolina od Brandenburg-Ansbaha

4. Džordž III

18. Fridrih II, vojvoda Saks-Gota-Altenburga

9. Avgusta Saskogotska

19. Magdalena Augusta of Anhalt-Zerbst

2. Edvard, vojvoda od Kenta i Strathorna

20. Adolphus Frederick II, Duke of Mecklenburg-Strelitz

10. Karl Ludvig Fridrih od Meklenburga-Strelitz, Prince of Mirow

21. Princess Christiane Emilie of Schwarzburg-Sondershausen

5. Šarlota od Meklenburg-Štrelica

22. Ernest Frederick I, Duke of Saxe-Hildburghausen

11. Elizabeta Albertina od Sakse-Hildburghauzena

23. Countess Sophia Albertine of Erbach-Erbach

1. Viktorija Hanoverska

24. Francis Josias, Duke of Saxe-Coburg-Saalfeld

12. Ernst Fridrih, vojvoda od Saks-Koburg-Zalfelda

25. Anna Sophie of Schwarzburg-Rudolstadt

6. Franc, vojvoda od Saks-Koburg-Zalfelda

26. Ferdinand Albert II, Duke of Brunswick-Wolfenbüttel

13. Sofija Antoaneta od Braunšvajg-Volfenbitela

27. Antoinette of Brunswick-Wolfenbüttel

3. Viktorija, vojvotkinja od Kenta i Strathorna

28. Hajnrih XXIX, grof od Rojs-Ebersdorfa

14. Hajnrih XXIV, grof od Rojs-Ebersdorfa

29. Countess Sophie Theodora of Castell-Remlingen

7. Augusta od Rojs-Ebersdorfa

30. George August, Count of Erbach-Schönberg

15. Karolona Ernestina od Erbaha-Šenberga

31. Countess Ferdinande Henriette of Stolberg-Gedern

Porodica

porodica kraljice Viktorije 1846. godine

Supružnik

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Albert od Saksen-Koburga i Gote		26. avgust 1819.	14. decembar 1861.

Deca

ime	slika	datum rođenja	datum smrti	supružnik
Viktorija od Saksen-Koburga i Gote		21. novembar 1840.	5. avgust 1901.	Fridrih III
Edvard VII		9. novembar 1841.	6. maj 1910.	Aleksandra od Danske
Alisa od Velike Britanije		25. april 1843.	14. decembar 1878.	Ludvig IV, veliki vojvoda od Hesena i Rajne
Alfred od Saksen-Koburga i Gote		6. avgust 1844.	30. jul 1900.	Marija Aleksandrovna
Helen od Velike Britanije		25. maj 1846.	9. jun 1923.	Kristijan od Šlezvig-Holštajna
Lujza od Velike Britanije		18. mart 1848.	3. decembar 1939.	Džon Kembel, vojvoda od Argajla
Artur, vojvoda od Konota i Strathorna		1. maj 1850.	16. januar 1942.	Lujza Margareta od Pruske
Leopold, vojvoda od Olbenija		7. april 1853.	28. mart 1884.	Helen od Valdeka i Pirmonta
Beatris od Velike Britanije		14. april 1857.	26. oktobar 1944.	Hajnrih Moric od Batenberga

Literatura

• Cecil, Algernon (1953). Queen Victoria and Her Prime Ministers. London: Eyre and Spottiswode. .
• Dmoskoff, Yvonne. (2002). "Assassination Attempts Made on Queen Victoria's Life."
• Farnborough, T. E. May, 1st Baron. Constitutional History of England since the Accession of George the Third,. 1896.  11th ed. London: Longmans, Green and Co.
• The Royal Household. (2004). "Victoria." Official Website of the British Monarchy.
• "Queen Victoria." Encyclopædia Britannica,. 1911.  11th ed. London: Cambridge University Press.
• Weintraub, Stanley. Victoria: An Intimate Biography. New York: Dutton Books.