Крижари (усташка група)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Крижари (Крсташи) је назив за проусташке групе које су преостале након разбијања војних снага НДХ, а које су још неко време изоловано деловале од 1945. до 1950. године. На подручју Херцеговине, неке крижарске групе су носиле назив Шкрипари. Имали су преко 2000 припадника,[1] а њихов вођа је био Вјекослав (Макс) Лубурић. Изненадним нападима на слабије снаге југословенских власти и диверзијама, на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, покушавали су да постигну рушење Југославије и обнову НДХ.

Крижари у Хрватској су били махом војници, подофицири и официри поражених Хрватских оружаних снага НДХ, већином усташе, а много мање домобрани или Хрвати припадници легионарских јединица Вермахта, али и чланови усташког покрета изван војних јединица. Након пораза и краја Другог светског рата организовали су герилске групе. На својим капама су носили беле платнене крстиће, уместо некадашњег усташких и домобранских ознака.

Крижари нису били верски покрет. Вера им је била само спољно обележје којом су позивали на борбу против „безбожних“ комуниста. Изједначавајући веру с нацијом и позивањем на припадност Католичкој цркви истицали су своје хрватство. Наступали су у име Католичке цркве која их је тајно подржавала, а јавности говорећи супротно (Бискуп Јосип Шарић и кардинал Алојзије Степинац активно су учествовали с емиграцијом).[1] Једна од особа са којом је Степинац контактирао био је Ерих Лисак, последњи шеф полиције, који се вратио у земљу након што је побегао са Павелићем. Лисак је 19. септембра ступио у контакт са Степинцем да се распитао стању у земљи, али је убрзо ухапшен и изведен на суд, заједно са Степинцем, и осуђен је на смрт.[2]

Упркос називу Крижари, у тој герилској војсци био је и велик број муслимана; заповедник Крижара у околини Сарајева био је Хасан Бибер. Инсистирали су на усташкој тези да је партизански покрет заправо српски покрет предвођен српским комунистима, дакле неверницима и противницима Хрватске. Чињеница да су и Хрвати масовно суделовали у НОП-у у томе их није поколебала.

Један од вођа Крижара током 1945. био је Вјекослав (Макс) Лубурић, бивши генерал Оружаних снага НДХ, а сматрало се и да је Рафаел Бобан, такође некадашњи високи усташки официр, један од вођа. Активности крижара биле су готово идентичне начину борбе југословенских партизана током 1941: изненадни напади на мале непријатељске снаге, уништавање саобраћајница и средстава комуникације, те политичка промоција међу народом.

Комунистичка власт путем Озне и Удбе немилосрдно се обрачунавала с крижарима, јер су били претња опстанку комунистичке Југославије.

Крижари су за време свог деловања убили преко 2000 припадника ОЗНА-е и УДБ-е.[3]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Личина, Трагом плаве лисице
  2. Tomasevich (2002). стр. 560.
  3. Хрватски лист

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]