У Београду Војномедицинска академија (ВМА) отпочела са радом у новој згради на Бањичком вису. Ова зграда, површине 180.000 квадратних метара, подељена је у више од 60 техничко-технолошких целина и има око 6.000 просторија. Грађена је према пројекту пуковника и инжењера архитектуре Јосипа Осојника и инжењера архитектуре Слободана Николића, а изградњу је вршило грађевинско предузеће „Ратко Митровић“, уз ангажовање 48 грађевинских организација из целе Југославије. Зграда је изузетно динамичног облика - главни смештајни део је подељен на два дела и издигнут је на стубове и као такав оставља утисак лебдеће структуре која плени својом масивношћу. У време изградње,зграда ВМА је представља један од најпрестижнијих медицинских објеката у Југославији, а убрзо је постала и један од архитектонских симбола Београда.
У складу са Статутом СКЈ, функцију председника Председништва ЦК СКЈ преузео Митја Рибичич, делегат Савеза комуниста Словеније у Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије.
У Београду, на раскрсници Улице генерала Жданова и Булевара револуције (данас Улица Ресавска и Булевар краља Александра) извршен атента на амбасадора Републике Турске у СФРЈ, Галипа Балкара (који је од последица рањавања неколико дана касније преминуо), док је његов возач Која Неџети рањен. Атентат су извршили припадници јерменске терористичке организације, који су почетком марта дошли у Југославију и одсели у једном хотелу у Новом Саду. Свакодневно су долазили у Београд и мотрили турску амбасаду. Атентат је извршен на раскрсници у близини амбасаде, док се возило налазило на семафору. Извршиоци атентат били су Харутиони Крикор Левониан и Рафи Александер Ел Бекиан, Јермени из Либана. Након извршеног атентата, нападачи су се дали у бекство ка Ташмајданском парку, али су грађани покушали да их ухвате. У сукобу са терористима страдао је студент Жељко Миливојевић, пензионисани пуковник Слободан Брајевић је био тешко рањен, а пролазница Зорица Золотић лакше повређена. Један милиционер, који није био на дужности, покушао је колима да обори једног од нападача, док је милиционер Жељко Мићевић, који такође није био на дужности, успео да рани нападача Левонина, који је потом ухапшен. Други нападач успео је да оде у Нови Сад, али је тамо ухапшен. На првостепеном суђењу у Београду, осуђени су на смрт, али им је казна касније преиначена на 20 година затвора.
У складу са Статутом СКЈ, функцију председника Председништва ЦК СКЈ преузео Драгослав Дража Марковић, делегат Савеза комуниста Србије у Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије.
27. septembar 1984. – Antonije Isaković u SANU javno tražio „ponovno vrednovanje Titove uloge“.
28. septembar 1984. – Donet Zakon o upotrebi imena i lika Josipa Broza Tita.
8. oktobar 1984. – Održana sednica Gradskog komiteta Beograda posvećena idejnoj borbi u kulturi. Ratomir Vico izjavio da „jedna knjiga ne može da ugrozi sistem, ali ni da jedna zabrana ne može da ugrozi slobodu stvaranja“. Slobodan Milošević istakao da „šovinisti ne mogu biti advokati srpskog naroda“. Rezultat rasprave bilo je sprečavanje objavljivanja Sabranih dela Slobodana Jovanovića.
У Београду, у насељу Коњарник убијен Ратко Рубежић (1952—1985), тада познати београдски и међународни криминалац, познат под надимку „Дач Шулц“. Убили су га његови „телохранитељи“ - Драган Поповић Дадиља (1955—1995) и Милован Вујисић Вуја (1957), обојица таксисти, а у убиству су учествовали и Бојан Петровић (1962—1998) и Борис Петков (1956—2002). Сва четворица су убрзо била ухапшена и осуђена - Поповић и Вујисић на петнаест, а Петровић и Петков на пет година затвора (Вијусић и Петков су касније побегли из затвора, а Вујисић и Перков су помиловани после издржаних више од пола казне). Убиство Рубежића је био први мафијашки обрачун у Београду и ово убиство се често назива „првом београдском сачекушом“.
21. март
У селу Горња Биоча, код ХаџићаЈунуз Кечо (1943—1993) убио своју бившу супругу Расему Фазлибашић (1957—1985) и тешко ранио њеног рођака Халила Џамбаса, у чијој се кући и догодио злочин. После овог убиства, Кечо је извршио још један покушај убиство у селу Луке, код Тарчина - када је пуцао на Атифа Бужу, службеника СО Хаџићи кога је сумњичио за љубавну везу са својом бившом супругом. После убиства и покушаја убиста, Кечо се неколико месеци скривао по оближњим планинама и вешто измицао милицијским потрагама, а касније се пребацио на Црногорско приморје где је радио као сезонски радник. Ухапшен је у Будви 17. фебруара 1986. године, и потом осуђен на петнест година затвора. Посебну пажњу јавности за овај случај привукао је веома присан однос Кече и његове шестогодишње пасторке Санеле, као и чињеница да је мајка покојне Расеме на суду сведочила у корист Кече (према овом догађају 1989. године снимљен је филм „Кудуз“, за који су сценарио написали Адемир Кеновић и Абдулах Сидран, а главну улогу је тумачио Слободан Ћустић). Године 1992. Кечо је побегао из затвора у Фочи и придружио се снагама Армије БиХ. Погинуо је 19. августа 1993. године у селу Гојаковац, код Кисељака заједно са својом пасторком Амелом Фазлибашић (1979—1993).
Миле Матић (1956—1994), каратиста из Добоја и чувар у Казнено-поправном заводу „Нови живот“ у Зеници, за само 22 часа убио је девет особа и на тај начин постао највећи масовни убица у историји СФРЈ. Свој крвави поход започео је у 8 сати 26. фебруара у свом стану у Добоју, где је убио свог зета Душана Поповића (1959—1986). Потом је убио таксисту Зорана Андријашевића (1958—1986) и отишао на посао у Зеницу. По завршетку смене пошао је са колегом Аземом Резвићем (1960—1986) и њега убио. Тада је узео такси и кренуо у Винковце, али их је саобраћајна милиција зауставила код Жепче. Приликом милицијске контроле, Матић је убио милиционера Станоја Илића (1953—1986) и лакше ранио таксисту Ејуба Ченду, који је успео да побегне. Матић је потом кренуо у Жепче, где га је привео један милиционер, али је успео да побегне и упутио се у Добој. По доласку у Добој, узео је такси и отишао у село Копривна, код Модриче, где је упао у кућу породице Васиљевић. Ту је убио матуранткињу Смиљану Васиљевић (1967—1986), у коју је био заљубљен и све њене укућане - деду Милорада (1918—1986), бабу Смиљу (1924—1986), мајку Зорку (1949—1986) и брата Милорада (1968—1986), а потом је запалио кућу (ову трагедију избегао је само Смиљанин отац Вељко, јер је кобне ноћи био на послу). У рано јутро 27. фебруара кренуо је ка Добоју, али су га на путу савладали умор и зима. Тада је свратио у кућу код једног сељака, којем се учинио сумњив, па га је онако уморног заједно са комшијом везао и позвао милицију. Матић је на суђењу проглашен неурачунљивим и послат је на лечење у болницу Окружног затвора у Беогрдау, где је извршио самоубиство августа 1994. године.
24. septembar 1986. – U Večernjim novostima pojavili se izvodi iz Memoranduma SANU, nacrta dokumenta koji se bavio analizom društveno-političkih prilika i položajem srpskog naroda u Jugoslaviji.
У Београду, на Славији, отворен ресторан брзе хране из ланца америчких ресторана брзе хране Мекдоналдса (ово је био први ресторан Мекдоналдса у Југославији, али и некој социјалистичкој земљи).
У Загребу одржана ванредна седница Председништва ЦК СК Хравтске на којој је донета одлука (са 7 гласова за и 6 гласова против) да избори за скупштине друштвено-политичких организација, у пролеће 1990. године, буду слободни и вишестраначки. Ова одлука потврђена је на предстојећем XI конгресу СК Хратске.
11—13. децембар
У Загребу одржан XI конгрес Савеза комуниста Хратске (СКХ). Конгрес је дао оцену да је СКХ спреман - „да изађе на конкурентске, плуралистичке и демократске изборе“. На Конгресу је изабран нови Централни комитет од 75 чланова, а за председника Председништва ЦК СКХ изабран је Ивица Рачан.
У Сплиту, испред зграде команде ЈНА, одржане демонстарције, које је организивао ХДЗ. Током демонстарција, се пуцало на зграду, а један од метака смртно је убио војника Сашу Гешовског (1972-1991), регрута из Кавадараца (СР Македонија). Испред зграде се налазило једно оклопно возило ЈНА, на које је скочио један од демонстраната и почео да дави војника Светланчу Нацева, који је вирио из возила. Војник је успео да се одупре и да се увуче у возило, а демонстрант је онда скинуо митраљез са возила.
У Сплиту, војна полиција ЈНА ухапсила вицеадмиралаДрагољуба Боцинова, команданта ратне луке „Лора“ у Сплиту и још двојицу официра - капетана бојног брода Сибна Петровића и капетана фрегате Божидара Франковића, под оптужбом да су „припремали предају овог објекта Хрватској ратној морнарици“. Они су 4. октобра пребачени у Београд, где им је 14. новембра отпочело су суђење пред Војним судом. У току суђења, Сибин Петровић је привремено пуштен на слободу, што је искористио за бег у Хрватску, преко Мађарске, тако да му је касније суђено у отсуству. Драгољуб Боцинов је био осуђен на 18 месеци затвора и до правоснажности пресуде, у лето 1992. године, био је пуштен на слободу, што је искористио за бег у Македонију.
.jpg)
Колумбија) одржано IX светско првенство у кошарци. Кошаркашка репрезентација Југославије, у саставу: Александар Петровић, Драган Кићановић, Зоран Радовић, Рајко Жижић, Жељко Јерков, Зуфер Авдија, Петер Вилфан, Андро Кнего, Ратко Радовановић, Бобан Петровић, Дражен Далипагић, Мирза Делибашић и тренер Ранко Жеравица, освојила је бронзану медаљу (прву по реду, од укупно две, на светским првенствима). Прво и друго место на такмичењу освојиле су репрезентације Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава.
Шпанија) одржано X светско првенство у кошарци. Кошаркашка репрезентација Југославије, у саставу: Александар Петровић, Дивац, Зоран Чутура, Вељко Петрановић, Емир Мутапчић, Зоран Радовић, Стојко Вранковић, Ратко Радовановић, Фрањо Араповић, Дражен Далипагић, Данко Цвјетичанин и тренер Крешимир Ћосић, освојила је бронзану медаљу (другу по реду, од укупно две, на светским првенствима). Прво и друго место на такмичењу освојиле су репрезентације Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. Југословенски репрезентативац Дражен Петровић проглашен је за најбољег играча Светског првенства.
