Sigmund Frojd

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Зигмунд Фројд)
Idi na: navigaciju, pretragu
Sigmund Frojd
Sigmund Freud LIFE.jpg
Sigmund Frojd
Datum rođenja (1856-05-06)6. maj 1856.
Mesto rođenja Frajberg in Meren
 Austrijsko carstvo
Datum smrti 23. septembar 1939.(1939-09-23) (83 god.)
Mesto smrti London
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Potpis
FreudSignature.svg

Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.[1]

Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu.[2][3] U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895.

Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd.

Frojdova shvatanja[uredi]

Ulaz u Frojdovu sobu za ispitivanje

Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.

Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge.

Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva.

Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe.

Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem).

Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza.

Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života.

Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa.

Frojdizam[uredi]

Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama.[4]

Biografija[uredi]

photograph
Frojdovo rodna kuća
photograph
Frojd (16 godina star) i njegova majka Amalija Frojd, 1872. godine[5]

Detinjstvo[uredi]

Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta.

Studije[uredi]

Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski.

Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi.

Porodični čovek[uredi]

U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije.

Naučni rad[uredi]

Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti.

Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi.

Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio.

Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd.

Freudova psihologija - psihoanaliza[uredi]

Sigmund Frojd je glavni predstavnik psihoanalize..[9] On je izneo teoriju po kojoj je čovek nesvesno biće, bez mogućnosti slobodnog odlučivanja, ne može donositi racionalne odluke, pa čak ni vladati samim sobom. To je u potpunosti odudaralo od dotadašnjeg tradicionalnog shvaćanja i tumačenja čoveka.[10]

Topografija ličnosti[uredi]

Frojd deli ličnost, tj. ljudski um na 3 nivoa: nesvesno, predsvesno i svesno.

Nesvesno je za njega najvažnije. Područje nesvesnog je najveće i do njega možemo doći samo uz pomoć drugih. To je mnoštvo sadržaja koji nas mogu jako uznemiravati. Ono sadrži sve ono negativno u životu i predstavlja opasnost, jer ne miruje nego se želi probiti u svesno i tako u nama stvara napetost. Te misli, sjećanja ili porivi toliko su uznemiravajući (pod neke od uznemirujućih nesvesnih tema spadaju incest, mržnja prema braći i sestrama, roditeljima, supružnicima ili sećanja na traume iz detinjstva) da bi svest o njima dovela do osećaja anksioznosti.

U nesvesnom se nalaze:

  • sadržaji koji su represijom potisnuti mehanizmom potiskivanja i ima ih najviše
  • nesvesno znanje i informacije koje imamo, ali nikad nisu prešle kroz našu svest i nisu naučene
  • iskustva koja imamo, ali ih ne možemo verbalizirati.

Zadatak psihoanalize je da uđe u nesvesno, da vidi što se događa, da izbaci to u svesno i da reši problem. Frojd iznosi 8 situacija koje su pogodne za analizu nesvesnog:

  • Hipnoza – opušteno stanje u kojem osoba ne pruža nikakav otpor već govori sve što je psihijatar pita.
  • Slobodna asocijacija – klasična psihoanalitička tehnika u kojoj osoba svesno govori što joj prvo padne na pamet.
  • Snovi – kraljevski put u nesvesno. Prelazak iz nesvesnog u svesno je jako težak i to nam ne dopušta naša svest, cenzura. Tada bi naš JA bio ugrožen. Kad mi spavamo, spava i naša cenzura i tada dolazi do prelaska. Međutim, snovi izlaze u simbolima zbog straha da se cenzura ne probudi. Tako Frojd razlikuje dva sadržaja sna: latentni (onaj koji sadrži simbole koje onda treba protumačiti) i manifestni (onaj koji daje pravo značenje)
  • Šale, pogreške i propusti
  • Podaci o tome što pojedinac kod drugih ljudi ne voli jer pojedinac prigovara drugome za osobine koje i on sam ima.
  • Podaci o životu. Ljudi se zbog neuspeha često odaju nekim preteranim konzumacijama npr. alkohola, a to je zapravo nesvestan način samokažnjavanja za neuspeh.
  • Otpor nekim temama u razgovoru
  • Umetnička dela predstavljaju neurotičke simptome koji su sami po sebi izraz nesvesnog

U ličnosti, osim nesvesnog postoje i drugi nivoi svesti. To su:

  • Predsvesno – svi sadržaji koje koncentracijom i voljom mogu preći u svesno
  • Svesno – sve ono čega smo sad svesni

Većina simbola u Frojdovim zapisima ima seksualne konotacije. Pretpostavka za takve interpretacije počiva na tome što je Frojd pod uticajem viktorijanske ere, kada je većina ljudi bila seksualno inhibirana, verovao da se potisnuti seksualni osećaji I žudnje izražavaju kroz snove u simboličkom obliku.

Struktura ličnosti[uredi]

Frojd govori o tri strukture koje čine ličnost:[11]

  • Id – Id je urođena komponenta ličnosti, nalazi se u nesvesnom. On sadrži sve ono psihološko kod pojedinca, sve ono nasleđeno, a to su kao prvo instinkti ili nagoni, automatske reakcije. Sva psihička energija dolazi iz ida. Ego i superego ne bi mogli funkcionisati bez ida. Id je središte svega animalnog, neograničenog, životinjskog. On ne priznaje nikakve zakone, ograničenja, pravila, ne želi biti sputan, ne poznaje nikakve zabrane. Id radi i deluje po principu ugode kako bi smanjio psihičku napetost. On je iracionalan, narcističan i impulzivan. U njemu je najprisutniji libido (nagon).[12]
  • Ego – Prisutan je kod odraslog čovjeka. Ego je struktura koja funkcionira po principu realnosti. Frojd kaže da je ego tu da bi kontrolisao id, da bi ga ograničio, usmerio… On je onaj koji usmerava ličnost prema napretku, razlikuje realnost i fikciju. Ima sposobnost trpljenja: trpi napetost, odgađa je. On zna planirati da bi došao do zadovoljenja na realan način. Sposoban je na promenu. Raspolaže kognitivnim kapacitetima, ali ne funkcioniše bez ida.
  • Superego – to je deo ličnosti koji se najkasnije razvija. Nije urođen, nego se razvija socijalizacijom. On je moralni čuvar ličnosti. Na temelju usađenih normi on sudi što je dobro a što loše u postupanju ličnosti, je li to u skladu s normama ili ne. Funkcionira po principu idealnosti i straha. Ego pomaže da superego ne ode previše u idealnost. Frojd u superegu razlikuje 2 strukture:
  • Ego-ideal – razvija se pod uticajem nagrada i pohvala. Ego-ideal u pojedincu izaziva osećaj ponosa i vlastite vrednosti
  • Savest – razvija se pod uticajem kazni, zabrana ili iz straha. Savest izaziva osećaj krivnje i greha.

Od tri strukture koje čine ličnost za Frojda je najslabiji ego. Id se uglavnom nalazi u nesvesnom nivou ličnosti. Ego je raspoređen u sve tri, ali ga najviše ima u predsvesnoj, dok superega najviše ima u svesnoj.

Glavni spisi[uredi]

  • Rasprave o histeriji, 1895.
  • Tumačenje snova, 1899.
  • Psihopatologija svakodnevnog života, 1904.
  • Humor i njegov odnos prema nesvesnom, 1905.
  • Totem i tabu, 1913.
  • Uvodna predavanja iz psihoanalize, 1916-18.
  • S one strane principa zadovoljstva, 1920.
  • Ego i Id, 1923.
  • Budućnost jedne iluzije, 1927.
  • Nelagodnost u kulturi, 1930.
  • Problem anksioznosti, 1936.
  • Mojsije i monoteizam, 1939.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Ford & Urban (1965). стр. 109
  2. Sheehy, Noel; Alexandra Forsythe (2013). „Sigmund Freud”. Fifty Key Thinkers in Psychology. Routledge. ISBN 1134704933. 
  3. Eric R. Kandel The Age of Insight: The Quest to Understand the Unconscious in Art, Mind and Brain, from Vienna 1900 to the Present. New York: Random House (2012). стр. 45–46.
  4. Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  5. Peter Gay (1995), Freud: A Life for Our Time: picture caption "his adored mother"
  6. Rice, Emanuel (1990). Freud and Moses: The Long Journey Home. SUNY Press. str. 55. ISBN 0-7914-0453-6. 
  7. Gresser (1994). стр. 225.
  8. Gay (2006). стр. 4–8; Clark (1980). стр. 4
  9. Jones, Ernest (1949) What is Psychoanalysis ? London: Allen & Unwin. стр. 47.
  10. For its efficacy and the influence of psychoanalysis on psychiatry and psychotherapy, see The Challenge to Psychoanalysis and Psychotherapy, Chapter 9, Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship by Robert Michels, 1999 and Tom Burns Our Necessary Shadow: The Nature and Meaning of Psychiatry London: Allen Lane 2013 pp. 96-97.
    • For the influence on psychology, see The Psychologist, December 2000
    • For the influence of psychoanalysis in the humanities, see J. Forrester The Seductions of Psychoanalysis Cambridge University Press (1990). str. 2–3.
    • For the debate on efficacy, see Fisher, S. and Greenberg, R. P., Freud Scientifically Reappraised: Testing the Theories and Therapy, New York: John Wiley, (1996). str. 193–217.
    • For the debate on the scientific status of psychoanalysis see Stevens, R. 1985 Freud and Psychoanalysis Milton Keynes: Open University Press. str. 91–116 and Gay (2006) pp. 745.
    • For the debate on psychoanalysis and feminism, see Appignanesi, Lisa & Forrester, John. Freud's Women. London: Penguin Books. 1992. str. 455.–474
  11. Mannoni (1971). str. 49-51, 152-54.
  12. Mannoni (1971). str. 146–47.

Literatura[uredi]

  • Sheehy, Noel; Alexandra Forsythe (2013). „Sigmund Freud”. Fifty Key Thinkers in Psychology. Routledge. ISBN 1134704933. 
  • Alexander, Sam. "In Memory of Sigmund Freud", The Modernism Lab, Yale University, retrieved 23 June 2012.
  • Appignanesi, Lisa and Forrester, John. Freud's Women. Penguin Books, 2000.
  • Auden, W.H. "In Memory of Sigmund Freud", 1940, poets.org, retrieved 23 June 2012.
  • Bloom, Harold. The Western Canon. Riverhead Books, 1994.
  • Blumenthal, Ralph. "Hotel log hints at desire that Freud didn't repress", International Herald Tribune, 24 December 2006.
  • Clark, Ronald W. (1980). Freud: The Man and the Cause (1st изд.). Random House Inc (T). ISBN 978-0394409832. 
  • Cohen, David. The Escape of Sigmund Freud. JR Books, 2009.
  • Cohen, Patricia. "Freud Is Widely Taught at Universities, Except in the Psychology Department", The New York Times, 25 November 2007.
  • Eissler, K.R. Freud and the Seduction Theory: A Brief Love Affair. Int. Univ. Press, 2005.
  • Eysenck, Hans. J. Decline and Fall of the Freudian Empire. Pelican Books, 1986.
  • Ford, Donald H. & Urban, Hugh B. Systems of Psychotherapy: A Comparative Study. John Wiley & Sons, Inc, 1965.
  • Freud, Sigmund (1896c). The Aetiology of Hysteria. Standard Edition 3.
  • Freud, Sigmund and Bonaparte, Marie (ed.). The Origins of Psychoanalysis. Letters to Wilhelm Fliess: Drafts and Notes 1887–1902. Kessinger Publishing, 2009.
  • Fuller, Andrew R. Psychology and Religion: Eight Points of View, Littlefield Adams, 1994.
  • Gay, Peter. Freud: A Life for Our Time. W. W. Norton & Company, 2006 (first published 1988).
  • Gay, Peter (ed.) The Freud Reader. W.W. Norton & Co., 1995.
  • Gresser, Moshe. Dual Allegiance: Freud As a Modern Jew. SUNY Press, 1994.
  • Holt, Robert. Freud Reappraised: A Fresh Look At Psychoanalytic Theory. The Guilford Press, 1989.
  • Hothersall, D. History of Psychology. 3rd edition, Mcgraw-Hill, 1995.
  • Jones, E. Sigmund Freud: Life and Work Vol 1: The Young Freud 1856–1900, Hogarth Press, 1953.
  • Jones, E. Sigmund Freud: Life and Work Vol 2: The Years of Maturity 1901–1919, Hogarth Press, 1955
  • Jones, E. Sigmund Freud: Life and Work Vol 3: The Final Years 1919–1939, Hogarth Press, 1957
  • Juergensmeyer, Mark. Terror in the Mind of God: The Global Rise of Religious Violence. University of California Press, 2004.
  • Juergensmeyer, Mark. "Religious Violence", in Peter B. Clarke (ed.). The Oxford Handbook of the Sociology of Religion. Oxford University Press, 2009.
  • Kovel, Joel. A Complete Guide to Therapy: From Psychoanalysis to Behaviour Modification. Penguin Books, 1991 (first published 1976).
  • Leeming, D.A.; Madden, Kathryn; and Marlan, Stanton. Encyclopedia of Psychology and Religion. Springer Verlag u. Co., 2004.
  • Mannoni, Octave. Freud: The Theory of the Unconscious, London: NLB, 1971
  • Margolis, Deborah P. (1989). „Freud and his Mother”. Modern Psychoanalsys. 14: 37—56. 
  • Masson, Jeffrey M. (ed.). The Complete Letters of Sigmund Freud to Wilhelm Fless, 1887–1904. Harvard University Press, 1985.
  • Meissner, William W. "Freud and the Bible" in Bruce M. Metzger and Michael David Coogan (eds.). The Oxford Companion to the Bible. Oxford University Press, 1993.
  • Michels, Robert. "Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship", American Mental Health Foundation, retrieved 23 June 2012.
  • Mitchell, Juliet. Psychoanalysis and Feminism: A Radical Reassessment of Freudian Psychoanalysis. Penguin Books, 2000.
  • Palmer, Michael. Freud and Jung on Religion. Routledge, 1997.
  • Pigman, G.W. (1995). „Freud and the history of empathy”. The International journal of psycho-analysis. 76 (2): 237—256. PMID 7628894. 
  • Rice, Emmanuel. Freud and Moses: The Long Journey Home. SUNY Press, 1990.
  • Roudinesco, Elisabeth. Jacques Lacan. Polity Press, 1997.
  • Sadock, Benjamin J. and Sadock, Virginia A. Kaplan and Sadock's Synopsis of Psychiatry. 10th ed. Lippincott Williams & Wilkins, 2007.
  • Sulloway, Frank. Freud, Biologist of the Mind: Beyond the Psychoanalytic Legend. Burnett Books, 1979.
  • Vitz, Paul C. Sigmund Freud's Christian Unconscious. The Guilford Press, 1988.
  • Webster, Richard. Why Freud Was Wrong: Sin, Science and Psychoanalysis. HarperCollins, 1995.
  • Brown, Norman O.. Life Against Death: The Psychoanalytic Meaning of History. Hanover, NH: Wesleyan University Press, Second Edition 1985.
  • Cioffi, Frank. Freud and the Question of Pseudoscience. Peru, IL: Open Court, 1999.
  • Cole, J. Preston. The Problematic Self in Kierkegaard and Freud. New Haven, CT: Yale University Press, 1971.
  • Crews, Frederick. The Memory Wars: Freud's Legacy in Dispute. New York: The New York Review of Books, 1995.
  • Crews, Frederick. Unauthorized Freud: Doubters Confront a Legend. New York: Penguin Books, 1998.
  • Dufresne, Todd. Killing Freud: Twentieth-Century Culture and the Death of Psychoanalysis. New York: Continuum, 2003.
  • Dufresne, Todd, ed. Against Freud: Critics Talk Back. Stanford: Stanford University Press, 2007.
  • Ellenberger, Henri. Beyond the Unconscious: Essays of Henri F. Ellenberger in the History of Psychiatry. Princeton: Princeton University Press, 1993.
  • Ellenberger, Henri. The Discovery of the Unconscious: The History and Evolution of Dynamic Psychiatry. New York: Basic Books, 1970.
  • Esterson, Allen. Seductive Mirage: An Exploration of the Work of Sigmund Freud. Chicago: Open Court, 1993.
  • Gay, Peter. Freud: A Life for Our Time. London: Papermac, 1988; 2nd revised hardcover edition, Little Books (1 May 2006), 864 pages, ISBN 978-1-904435-53-2; Reprint hardcover edition, W. W. Norton & Company (1988); trade paperback, W. W. Norton & Company (17 May 2006), 864 pages,. ISBN 978-0-393-32861-5.
  • Gellner, Ernest. The Psychoanalytic Movement: The Cunning of Unreason. London: Fontana Press, 1993.
  • Grünbaum, Adolf. The Foundations of Psychoanalysis: A Philosophical Critique. Berkeley: University of California Press, 1984.
  • Grünbaum, Adolf. Validation in the Clinical Theory of Psychoanalysis: A Study in the Philosophy of Psychoanalysis. Madison, Connecticut: International Universities Press, 1993.
  • Hale, Nathan G., Jr. Freud and the Americans: The Beginnings of Psychoanalysis in the United States, 1876–1917. New York: Oxford University Press, 1971.
  • Hale, Nathan G., Jr. The Rise and Crisis of Psychoanalysis in the United States: Freud and the Americans, 1917–1985. New York and Oxford: Oxford University Press, 1995.
  • Hirschmüller, Albrecht. The Life and Work of Josef Breuer. New York University Press, 1989.
  • Jones, Ernest. The Life and Work of Sigmund Freud. 3 vols. New York: Basic Books, 1953–1957
  • Jung, Carl Gustav. The Collected Works of C. G. Jung Volume 4: Freud and Psychoanalysis. Routledge & Kegan Paul Ltd, 1961.
  • Macmillan, Malcolm. Freud Evaluated: The Completed Arc. Cambridge, Mass.: The MIT Press, 1997.
  • Marcuse, Herbert. Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud. Boston: Beacon Press, 1974
  • Masson, Jeffrey Moussaieff. The Assault on Truth: Freud's Suppression of the Seduction Theory. New York: Pocket Books, 1998
  • Puner, Helen Walker. Freud: His Life and His Mind. New York: Dell Publishing Co., 1947
  • Ricoeur, Paul. Freud and Philosophy. New Haven: Yale University Press, 1970.
  • Rieff, Philip. Freud: The Mind of the Moralist. Garden City, New York: Anchor Books, 1961
  • Roazen, Paul. Freud and His Followers. New York: Knopf, 1975, hardcover; trade paperback, De Capo Press (22 March 1992), 600 pages,. ISBN 978-0-306-80472-4.
  • Roazen, Paul. Freud: Political and Social Thought. London: Hogarth Press, 1969.
  • Roth, Michael, ed. Freud: Conflict and Culture. New York: Vintage, 1998.
  • Schur, Max. Freud: Living and Dying. New York: International Universities Press, 1972.
  • Stannard, David E. Shrinking History: On Freud and the Failure of Psychohistory. Oxford: Oxford University Press, 1982.
  • Sulloway, Frank J. Freud, Biologist of the Mind: Beyond the Psychoanalytic Legend. London: Basic Books, 1979
  • Webster, Richard. Why Freud Was Wrong: Sin, Science and Psychoanalysis. Oxford: The Orwell Press, 2005.
  • Wollheim, Richard. Freud. Fontana, 1971.
  • Wollheim, Richard, and James Hopkins, eds. Philosophical Essays on Freud. Cambridge: Cambridge University Press, 1982.

Spoljašnje veze[uredi]