Историја Србије под Хабзбуршком монархијом

Из Википедије, слободне енциклопедије

Делови територије данашње Србије били су под влашћу Хабзбуршке монархије од 1687. до 1918. године. Хабзбуршка контрола над овим подручјима започела је хабзбуршком победом над Османлијама у Великом турском рату, а завршила се хабзбуршким поразом у Првом светском рату. Хабзбуршка монархија је углавном контролисала делове територије данашње Србије северно од Саве и Дунава, али се њена контрола повремено протезала и на подручја јужно од ових река.

Успостављање хабзбуршке контроле[уреди]

Паја Јовановић, Сеоба Срба

Након неуспешне османске опсаде Беча 1683. године, Хабзбуршка монархија покреће војну кампању са циљем заузимања османских територија. 1687. године, трупе Хабзбуршке монархије успостављају контролу над северозападним делом Бачке (Апатин, Сомбор, Суботица), да би до 1690. године заузеле већи део територије данашње Србије и на југу стигле до Скопља. Овим трупама се придружило и локално српско становништво, које је током хабзбуршког војног повлачења, а у страху од османске освете, напустило један део територија јужно од Саве и Дунава и преселило се у делове Панонске низије, које су контролисали Хабзбурзи. Овај догађај је остао познат у историји као Велика сеоба Срба.

Карловачким миром из 1699. године, успостављене су границе између Хабзбуршке монархије и Османског царства, а Хабзбуршкој монархији је тада припала Бачка и северозападни део Срема, док су у саставу Османског царства остали југоисточни Срем, Банат и подручја јужно од Саве и Дунава. Хабзбуршке власти су делове Бачке и Срема укључиле у Војну границу, а остатак су прикључили својим крунским земљама Краљевини Славонији (Срем) и Краљевини Угарској (Бачка). У делу Бачке који је укључен у Краљевину Угарску успостављене су Бачка и Бодрошка жупанија.

Проширење хабзбуршке територије[уреди]

Границе и територије Хабзбуршке монархије на подручју данашње Србије након Пожаревачког мира из 1718.
Србин, хабзбуршки војник, у Срему, 1742.

Након Пожаревачког мира из 1718. године, Хабзбуршкој монархији су припали и југоисточни Срем, Банат, као и неки делови територије данашње Србије јужно од Саве и Дунава - Мачва, Шумадија, део источне Србије, итд. Монархија је југоисточни Срем укључила у Краљевину Славонију, док је на остатку својих нових територија на подручју данашње Србије успоставила две нове крунске земље - Краљевину Србију и Тамишки Банат.

Београдски мир и Срби у Монархији[уреди]

Београдским миром из 1739. године, нова хабзбуршко-османска граница се успоставља на Сави и Дунаву, чиме хабзбуршка Краљевина Србија и јужни део Тамишког Баната поново долазе под османску власт. Због нових државних граница и друштвено-политичких кретања у земљи, Хабзбуршка монархија ускоро реорганизује своју управу у Срему, Бачкој и Банату: између 1743. и 1750. укида делове војне границе у Бачкој и делу Срема, али успоставља нове уз границу према Османском царству. У Краљевини Славонији, Монархија 1744. године уместо војне заводи цивилну управу и укључује ову територију у састав Краљевине Хрватске и Краљевине Угарске. Славонија је међутим и даље имала статус крунске земље, а у њој су, према подацима из 1790. године, најбројнији народ били Срби, који су чинили 46,8% становништва, док су други по бројности били Хрвати, који су чинили 45,7%. У Војној граници је 1790. године било 42,4% Срба, 35,5% Хрвата, као и одређен број Румуна, Мађара и Немаца.

Крунска земља Тамишки Банат укида се 1778. године, а њена територија се укључује у хабзбуршку Краљевину Угарску. До друге половине 18. века, подручја Срема, Бачке и Баната која су остала ван Војне границе биће укључена у пет управних жупанија: Сремску у Срему, Бачко-бодрошку у Бачкој (настала од некадашњих засебних жупанија, Бачке и Бодрошке), као и Торонталску, Тамишку и Крашовску у Банату.

Срби су као народ у Хабзбуршкој монархији имали културно-верску аутономију, чији је оквир чинила Карловачка митрополија, а српско становништво је уживало и одређени аутономни статус у Војној граници, као и у два аутономна округа: Великокикиндском и Потиском.

Хабзбуршка монархија ће 1789—1790. године привремено заузети и неке делове територије данашње Србије јужно од Саве и Дунава, али ће потом бити принуђена да се повуче са тог подручја.

Револуција из 1848—1849, Бахов апсолутизам и Аустроугарска[уреди]

Проглашење Српске Војводине, 1848.
Зграда Карловачке патријаршије, 19. век

Током револуције из 1848—1849. Срби у Срему, Бачкој и Банату су прогласили аутономну Српску Војводину, која је 1849. године трансформисана у нову хабзбуршку крунску земљу под називом Војводство Србија и Тамишки Банат. Ово војводство се укида 1860. године, да би његова територија тада била укључена у Краљевину Угарску (Банат и Бачка) и Краљевину Славонију (Срем). Након угарско-хрватске нагодбе из 1868. Краљевина Славонија и Краљевина Хрватска се трансформишу у нову крунску земљу под именом Краљевина Хрватска-Славонија, која је била аутономни део Угарске у оквиру новоформиране Аустроугарске. Након коначног укидања Војне границе 1882. године, сви делови Срема, Бачке и Баната долазе под цивилну (жупанијску) власт.

Крај хабзбуршке управе[уреди]

Након аустроугарског (хабзбуршког) пораза у Првом светском рату 1918. године, српски народ са подручја Бачке, Баната и Срема проглашава присаједињење Краљевини Србији, што је признато и новим мировним уговорима.

Литература[уреди]

  • Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књиге 1-3, Нови Сад, 1990.
  • Милан Туторов, Банатска рапсодија - историка Зрењанина и Баната, Нови Сад, 2001.
  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
  • Јован М. Пејин, Из прошлости Кикинде, Кикинда, 2000.
  • Чедомир Попов - Славко Гавриловић, Европска револуција и српски покрет 1848—1849, Београд - Нови Сад, 1997.
  • Драгомир Јанков, Војводина - пропадање једног региона, Нови Сад, 2004.
  • Димитрије Боаров, Политичка историја Војводине, Нови Сад, 2001.
  • Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690—1920, Нови Сад, 2005.
  • Миодраг Милин, Вековима заједно (Из историје српско-румунских односа), Темишвар, 1995.
  • Петер Рокаи - Золтан Ђере - Тибор Пал - Александар Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002.
  • Ален Џ. П. Тејлор, Хабсбуршка монархија, Београд, 2001.
  1. Јован Пејин, Великомађарски каприц, Зрењанин, 2007.
  2. Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства - Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999.
  3. Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970.
  4. Денис Шехић - Демир Шехић, Историјски атлас Света, Београд, 2007.
  5. The Times History of Europe, Times Books, London, 2002.

Види још[уреди]