Пређи на садржај

Општи избори у Србији 1989.

С Википедије, слободне енциклопедије
Општи избори у Србији 1989.
Председнички избори
12. новембар 1989. 1990. →
Излазност83,55%
 
Кандидат Слободан Милошевић Михаљ Кертес Зоран Пјанић
Странка СКС СКС СКС
Бр. гласова 4.452.312 480.924 404.853
Проценат 80,36% 8,68% 7,31%
Парламентарни избори
← 1986. 10, 12 и 30. новембар 1989. 1990. →
340 посланичких мандата Скупштине СР Србије
171 мандата потребно за већину
Излазност
82,35%
Странка Вођа Мандати +/–
СКС Богдан Трифуновић 303 -20
Независни − 37 +20
Ово је списак странака које су освојиле мандате.
Погледајте потпуне резултате испод.
Председник Владе пре Председник Владе после
Десимир Јевтић
СКС		 Станко Радмиловић
Десимир Јевтић
Председник Председништва пре избора

Слободан Милошевић
СКС

Изабрани председник председништва

Слободан Милошевић
СКС

Општи избори у Србији, једној од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одржани су 12. новембра 1989. на којима су изабрани председник председништва Социјалистичке Републике Србије и делегати за Скупштину СР Србије. Избори за делегате су такође били одржани 10. и 30. новембра 1989. Поред општих избора, локални избори су били одржани истовремено. Ово су били први директни избори након усвајања новог Устава Југославије и делегатског изборног система и последњи избори који су спроведени по једнопартијском систему.

Овим изборима је претходио успон Слободана Милошевића, који је, након што је 1986. године изабран за председника председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије (СКС), збацио свог ментора Ивана Стамболића и Стамболићеве савезнике са кључних функција 1987. године. Милошевић је потом започео антибирократску револуцију, током које власти Црне Горе, Војводине и Косова бивају збачене и замењене Милошевићевим присталицама, и мењање Устава Србије. Након што је Милошевић у мају 1989. именован за председник Председништва СР Србије, за новембар 1989. бивају расписани председнички и парламентарни избори.

Милошевић, Михаљ Кертес, Зоран Пјанић и Мирослав Ђорђевић били су кандидати на председничким изборима на којима је Милошевић убедљиво победио. СКС је такође освојио 303 мандата, што је нето губитак од 20 мандата у односу на изборе 1986. године, а 37 појединаца који нису били чланови СКС-а освојило је остатак мандата у Скупштини. Савез комуниста Југославије је престао да функционише у јануару 1990. године, а након референдума у јулу 1990. Србија је усвојила нови устав којим је установљен вишепартијски систем и смањена овлашћења аутономних покрајина Косова и Војводине. Први вишепартијски избори одржани су у децембру 1990. године.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Након Другог светског рата

[уреди | уреди извор]

После Другог светског рата, Комунистичка партија је учврстила власт у Југославији, трансформишући земљу у социјалистичку државу.[1][2] Свака република имала је свој огранака Комунистичке партије, те је Србија имала Комунистичку партију Србије.[3] Савезна партија се преименовала у Савез комуниста Југославије (СКЈ) на свом 6. конгресу 1952. године.[4][5] Њене гране су учинеле исто тако да Комунистичка партија Србије постала је Савез комуниста Србије (СКС).[6][7] Јосип Броз Тито био је председник СКЈ до своје смрти 1980. године.[8]

Након Титове смрти, Југославије се суочила са проблемима око привреде, устава и потенцијалног пораста етничког национализма.[9] Југославија је у почетку спровела мере штедње како би смањила свој дуг.[10] Уместо смањења, током 1980-их је ипак дошло до брзог повећања дуга, инфлације и незапослености.[11] По мишљењу Златоја Мартинова, републике су због кризе „ојачале и постале де факто државе са сопственим оружаним снагама“.[12]‍:стр. 9 Мартинов је такође рекао да је постепени процес распад Југославије већ започео.[12]‍:стр. 10 После парламентарних избора 1986. Десимир Јевтић је изабран за премијера Србије.[13]

Успон Слободана Милошевића

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Осма седница ЦК СК Србије и Антибирократска револуција
Слободан Милошевић док прича са Иваном Стамболићем на седници Централног Комитета Савеза комуниста Србије у мају 1986. године
Слободан Милошевић (лево) дошао је на власт након што је збацио Ивана Стамболића (десно) и његове савезнике са кључних функција 1987. године

Иван Стамболић, председник Градског комитета Савеза комуниста Београда, изабран је 1984. године за преседседник председништва ЦК СКС.[14][15] Сматран као реформиста унутар СКС, Стамболић је био ментор Слободана Милошевића, његовог колеге са Правног факултета Универзитета у Београду.[14][15][16] Након што је 1984. године постао председник председништва ЦК СКС, Стамболић је именовао Милошевића као наследника његове претходне функције, упркос противљењу старијих комунистичких функционера.[14] Милошевић је тада започео формирање фракције чиновника који су му били лојални.[15]

Стамболић је пред парламентарне изборе 1986. најавио да ће се повући са места председника СКС.[17]‍:стр. 105 Упркос подршци 84 општинска одбора СКС-а, Милошевић је и даље имао снажно противљење унутар странке.[17]‍:стр. 105, 108 Било је предлога да на изборима за руководство буде више кандидата, мада је Председништво изгласало 12 напрем 8 да се Милошевић предложи за јединог кандидата за председника председништва ЦК СКС.[17]‍:стр. 106, 110 Милошевић је успешно изабран за председника СКС маја 1986. године, док је Стамболић почео да обавља функцију председника Србије, након што га је изабрало Председништво ЦК СКС.[15][17]‍:стр. 105, 120 Драгиша Павловић, један од Стамболићевих савезника, постао је председник Градског комитета Савеза комуниста Београда.[15][17]‍:стр. 118

Милошевић је направио окрет ка популистичком дискурсу у априлу 1987. године.[18][19] Почео је да себе представља као присталица косовских Срба, а током једне посете Косову рекао је Србима да „не сме нико да вас бије”.[15][18][20] Током истог периода, постао је критичнији према Стамболићу и Павловићу, посебно због њиховог умереног става према Косову.[16][21] Милошевић је сазвао седницу ЦК СКС за септембар 1987.[22] На седници је Стамболић покушао да помири Павловића и Милошевића, али је Милошевић ипак наставио да критикује Стамболића и Павловића.[15][23] Павловић и остали Стамболићеви савезници су тада смењени са својих функција.[22] Неки политиколози су седници окарактерисали као државни удар.[24]‍:стр. 35 Стамболић је после седнице смењен са места председника Србије у децембру 1987.[15][24] Потом се повукао из политике.[14][22]

Почев од 1988. године у Србији и Црној Гори почињу протести, названи антибирократска револуција, у знак подршке Милошевићевом програму централизације.[24]‍:стр. 41[25] Иако је Милошевић негирао да је директно умешан у протесте, он је заправо имао директан контакт са организаторима.[25] У Црној Гори је руководство било принуђено да поднесе оставку.[25] Заменила ју је промилошевићевска фракција на челу са Момиром Булатовићем.[25][26] Сличан сценарио је уследио убрзо у Војводини и на Косову. У Војводини је Михаљ Кертес посебно постао истакнута личност због изјаве: „Зашто се ви као Срби плашите Србије, кад се ја као Мађар не плашим?“.[27] Социјалистички савез радног народа Србије (ССРНС), организација народног фронта подређена СКС-у,[28][29] предложио је Милошевића на место председника Председништва СР Србије и успешно је именован 8. маја 1989. године.[12]‍:стр. 15[30][31]

Уставне промене

[уреди | уреди извор]

После антибирократске револуције дошло је до амандмана на југословенски Устав из 1974. године.[32]‍:стр. 186 Према Уставу из 1974., Косову је дата пуна аутономија и једнак статус гласања као и осталих шест република СФРЈ.[33] После протеста у марту 1989. Милошевић је предложио амандмане које су убрзо прихватиле Скупштина САП Косова и Скупштина СР Србије.[33] Амандманом су укинута овлашћења која су аутономним покрајинама Косово и Војводина добиле Уставом из 1974. године.[32]‍:стр. 186[33][34]

Изборни систем

[уреди | уреди извор]

Током избора 1989. године, изборни систем Србије био је у складу са уставом из 1974. године.[35] Уместо директног избора чланова Скупштине, грађани су гласали за саставе делегацијских тела. Чланови ових делегацијских тела тада су бирали делегате који су били у Скупштини СР Србије. Систем гласања је био веома сложен и комбиновао је елементе директног, посредног и већинског система гласања.[36]‍:стр. 24[37]‍:стр. 63 Право гласа имали су они који су имали 15 или више година, а они који су служили војску у време избора су могли да гласају у својим војним станицама.[38]‍:стр. 69, 72 Неважећи гласачки листићи уведени су са изборима 1989. године; листић који је био празан или за којег се није могло утврдити за кога се гласало сматрао се неважећим.[38]‍:стр. 69, 72

Скупштина је била подељена на три већа.[37]‍:стр. 73–74 Веће удруженог рада имало је 160 делегата, док су Веће општина и Друштвено-политички савет имали по 90 делегата. Делегати потом бирају чланове председништва СР Србије, Савета Републике и члана председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[35] У време избора 1989. Србија је још увек била једнопартијска држава, али су избори 1989. били први непосредни избори одржани од 1974. године.[39]‍:стр. 69[40][41]

Парламентарни избори одржани су у три одвојена дана: 10, 12. и 30. новембра 1989.[36]‍:стр. 27 Локални избори су одржани истих дана као и парламентарни избори.[36]‍:стр. 27 Председнички избори одржани су само 12. новембра.[12]‍:стр. 15 Бирачка места су била отворена од 07:00 до 19:00.[38]‍:стр. 71

Политичке странке

[уреди | уреди извор]

У табели испод су наведене политичке партије изабране у Скупштини СР Србије након парламентарних избора 1986. године.[42]‍:стр. 33 У Већу удруженог рада било је 148 делегата СКС, у Већу општина их је било 88, а у Друштвено-политичком савету 87 делегата СКС.[42]‍:стр. 33 Већина делегата је била млађа од 50 година.[42]‍:стр. 33

Назив Вођа Резултати 1986.
Мандати
Савез комуниста Србије Иван Стамболић
323 / 340
Независни –
17 / 340

Спровођење избора

[уреди | уреди извор]

Након Милошевићевог именовања на место председника председништва СР Србије, расписани су избори да би се одбациле све потенцијалне критике о томе да Милошевићево именовање није „жеља читавог народа“.[12]‍:стр. 15 Председнички избори су тако послужили као референдум о томе да ли Милошевић треба да остане на месту председника председништва.[12]‍:стр. 15[38]‍:стр. 3 СКС је навео да ови избори „треба да покажу да верујемо у политику свог руководства“.[12]‍:стр. 15 Током избора председник председништва ЦК СКС био је Богдан Трифуновић.[43] У оквиру предизборне кампање у Србији је организовано преко 10.000 конференција делегацијских тела.[38]‍:стр. 71 Било је 19.478 тела делегације која су имала укупно 346.518 чланова.[36]‍:стр. 33

Председнички кандидати

[уреди | уреди извор]

На седници ССРНС 1. новембра 1989. Милошевић је формално предложен за председничког кандидата.[38]‍:стр. 68 Како би председнички избори били перципирани као демократски, ССРНС је на изборе предложио да учествује више кандидата.[12]‍:стр. 15 Међутим, ниједан кандидат у почетку није желео да ризикује да учествује против Милошевића.[12]‍:стр. 15 ССРНС је на крају предложио укупно четири кандидата, а то су били Милошевић, Кертес, и професори Зоран Пјанић и Мирослав Ђорђевић.[12]‍:стр. 15[44]

Резултати

[уреди | уреди извор]

Према извештају Политике из новембра 1989.године, током избора је било отворено 14.855 бирачких места.[38]‍:стр. 71[40] Званични резултати избора објављени су 20. новембра, осам дана након одржавања истих.[12]‍:стр. 19

Председнички

[уреди | уреди извор]

Радио-телевизија Београд и Политика су од 13. новембра објављивали излазност и резултате председничких избора.[12]‍:стр. 16 Саопштено је да је у Куршумлији 99% бирача гласало за Милошевића, а да је у неким селима општине Краљево Милошевић чак освојио све гласове.[12]‍:стр. 16 Слични резултати забележени су у Качанику док је у Вучитрну Кертес освојио највише гласова.[12]‍:стр. 17 У региону Санџака, Милошевић је освојио највише гласова.[12]‍:стр. 17–18 Касније је објављено да је излазност била 83%, а да је Милошевић освојио 80% од свих датих гласова.[12]‍:стр. 19 Милошевић је такође освојио већину гласова у Централној Србији, па у Војводини, док је на Косову освојио само 25% гласова.[36]‍:стр. 80 У Београду је Милошевић добио 93% гласова, где је изласнот била 80.3%.[36]‍:стр. 80

Кандидат Странка Гласови %
Слободан Милошевић Савез комуниста Србије 4.452.312 80,36
Михаљ Кертес Савез комуниста Србије 480.924 8,68
Зоран Пјанић Савез комуниста Србије 404.853 7,31
Мирослав Ђорђевић Савез комуниста Србије 202.627 3,66
Укупно 5.540.716 100,00
Укупни гласови 5.540.716 –
Регистровани бирачи/излазност 6.631.839 83.55
Извор: Републичка изборна комисија[12]‍:стр. 19

Парламентарни

[уреди | уреди извор]

За парламентарне изборе било је укупно регистровано 6.640.675 бирача који су имали право гласа.[36]‍:стр. 34 Право гласа је искористило 82% уписаних бирача.[36]‍:стр. 34 На парламентарним изборима, СКС је освојио 303 посланичких места у Скупштини СР Србије што је 20 мандата мање у односу на парламентарне изборе из 1986. године.[45]‍:стр. 29 На изборима је такође изабрано 37 кандидата који нису били члан СКС.[45]‍:стр. 29 У Већу удруженог рада, изабрана су 134 делегата СКС, у Веће оштина изабрано је 84 док у Друштвено-политичком савету изабрано је 85 делегата.[45]‍:стр. 29

Странка Гласови % Мандати +/–
Савез комуниста Србије 303 –20
Независни 37 +20
Укупно 340 0
Укупни гласови 5.486.717 –
Регистровани бирачи/излазност 6.640.675 82,35
Извор: Републичка завод за статистику[36]‍:стр. 34[42]‍:стр. 29

Последице

[уреди | уреди извор]

Вођство скупштине

[уреди | уреди извор]

Скупштина СР Србије је конституисана 5. децембра 1989. године. За председника Скупштине изабран је Зоран Соколовић, а за потпредседнике Вукашин Јокановић, Слободан Јањић и Ђорђе Шћепанчевић.[46] Станко Радмиловић је такође био изабран за председника владе, док је 6. децембра Скупштина СР Србије званично прогласила Милошевића за председника председништва.[44][47][48] Радмиловић је био Милошевићев лојалиста.[49]

Распад Савеза комуниста Југославије

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Четрнаести конгрес СКЈ
Чекић и срп унутар црвене звезде са жутом границом
Савез комуниста Југославије (емблем приказан) је престао да функционише након 14. конгреса

Милошевић је 1989. године предложио реформе Савезне скупштине Југославије.[50]‍:стр. 21 Овим предлозима се успротивила словеначка делегација, која је била за то да састав остане у складу са Уставом из 1974.[50]‍:стр. 22 Због спора је организован први и једини ванредни конгрес за 1990. годину.[50]‍:стр. 22[51] 14. конгрес, одржан у Сава центру у Београду, на крају је организован за 20–23. јануар 1990.[50]‍:стр. 26 Милан Панчевски је председавао над конгресом, на којем је присуствовало преко 1.600 делегата свих шест република и две аутономне покрајине.[51]

Конгрес је почео полемиком Борута Пахора и Миломира Минића, а настављен је Миланом Кучаном који је рекао да Словенци одбацују предложену политику централизације Србије.[50]‍:стр. 26–27 Цирил Рибичич и словеначка делегација изразили су разочарање првом пленарном седницом 14. конгреса.[50]‍:стр. 27 Шеф српске делегације Милошевић је предлагао да се уведе систем „један човек – један глас“, али се томе успротивила словеначка делегација, која се залагала за реконструкцију СКЈ и Југославије у конфедерални систем.[51] Уз помоћ делегата Косова, Војводине, Црне Горе и Југословенске народне армије, сви предлози словеначке и босанске делегације су одбијени, док су предлози Србије прихваћени.[51][52]‍:стр. 83, 84[53]

Словеначка делегација је на другом пленарном заседању напустила Конгрес, наводећи да „не желе бити суодговорни за агонију СК Југославије у којој је воде садашња наметања воље и носиоци тих наметања“.[50]‍:стр. 28, 29[53] Упркос жељи Милошевића да конгрес настави без словеначке делегације, хрватска делегација, коју је предводио Ивица Рачан, успротивила се томе.[50]‍:стр. 29[53] Хрватска делегација, којој су се придружиле македонска и босанскохерцеговачка делегација, убрзо је напустила конгрес.[50]‍:стр. 29[52]‍:стр. 84[54] Панчевски је прекинуо седницу у 3 ујутру за 23. јануар; 23. јануара прихваћен је остатак предлога Србије.[50]‍:стр. 29 Трећа пленарна седница 14. конгреса никада није одржана, а СКЈ је престао да постоји.[50]‍:стр. 29[55]

Уставни референдум 1990.

[уреди | уреди извор]

Док је Србија још била једнопартијска држава, у јулу 1990. организован је референдум о томе да ли да се усвоји нови устав или да се прво одрже вишестраначки избори.[56][57][58] Већина бирача гласала је за усвајање новог устава упркос томе што су косовски Албанци бојкотовали референдум; Устав је усвојен септембра 1990.[57][59][60] Први вишестраначки избори одржани су у децембру 1990. године.[61][62]

Доношењем Устава из 1990. године, аутономне покрајине Косово и Војводина преименоване су у АП Косово и Метохија, односно Аутономну покрајину Војводину, док је Социјалистичка Република Србија преименована у Републику Србију.[60] Моћ покрајина је знатно смањена.[63]‍:стр. 170[64] Промењен је и изборни систем у Србији; укинут је делегатски систем, Скупштина СР Србије је преименована у Народну скупштину, а број посланичких места смањен на 250.[35] Председник Народне скупштине је био и тај који је расписивао парламентарне и председничке изборе.[35]

Србија је такође постала вишестраначка држава, што значи да су по Закону о политичким организацијама политичке партије могле да се региструју за учешће на будућим изборима.[65]‍:стр. 9–10[66] СКС се спојио са Социјалистичким савезом радног народа Југославије и створио Социјалистичку партију Србије, док су се као политичке странке регистровале и опозиционе странке, попут Демократске странке, Српског покрета обнове, Народне радикалне странке и Народне сељачке странке.[39]‍:стр. xx–xix[65]‍:стр. 11[66][67]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Лампе, Џон Р. (2010). Yugoslavia as History: Twice There Was a Country [Југославија као историја: Двапут је постојала држава] (2 изд.). Кембриџ, Уједињено Краљевство: Cambridge University Press. стр. 233. ISBN 9780521773577. OCLC 917768569. 
  2. ^ Чалић, Мари-Жанин (2019). A History of Yugoslavia Историја Југославије (1 изд.). Вест Лафајет, Индијана: Purdue University Press. стр. 154, 252. ISBN 9781612495644. OCLC 1086547547. 
  3. ^ Банац, Иво (1988). With Stalin against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism [Са Стаљином против Тита: Коминформистички расцепи у југословенском комунизму]. Итака, Њујорк: Cornell University Press. стр. 110. ISBN 9781501720833. OCLC 1083573283. 
  4. ^ Биондич, Марк (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878 [Балкан: Револуција, рат и политичко насиље од 1878.]. Оксфорд: Oxford University Press. стр. 180. ISBN 9780199299058. OCLC 718575569. 
  5. ^ Центрих, Лев (2014). The Road to Collapse: The Demise of the League of Communists of Yugoslavia [Пут у колапс: Распад Савеза комуниста Југославије]. Rosa Luxemburg Foundation Southeast Europe. стр. 13. ISBN 9788688745130. OCLC 1356439329. 
  6. ^ Вудвард, Сузан Л. (1995). Socialist Unemployment: The Political Economy of Yugoslavia, 1945–1990 [Социјалистичка незапосленост: политичка економија Југославије, 1945-1990.]. Princeton University Press. стр. 182. ISBN 9780691086453. Архивирано из оригинала 11. 1. 2023. г. Приступљено 1. 1. 2023. 
  7. ^ Дарбишир, Денис Ј.; Дарбишир, Ијан (2000). Encyclopedia of World Political Systems [Енциклопедија светских политичких система]. Армонк, Њујорк: Taylor & Francis. стр. 456. ISBN 9781317471561. OCLC 948249715. 
  8. ^ Арнолд, Џејмс Р.; Винер, Роберта (2012). Cold War: The Essential Reference Guide [Хладни рат: Основни референтни водич]. Санта Барбара, Калифорнија: ABC-CLIO. стр. 215. ISBN 9781610690041. OCLC 780442989. 
  9. ^ Хас, Ричард (1998). Economic Sanctions and American Diplomacy [Економске санкције и америчка дипломатија]. Council on Foreign Relations. стр. 179. ISBN 9780876092125. OCLC 38993152. 
  10. ^ East European Economies: Slow Growth in the 1980's: Selected Papers [Источноевропске економије: Спори раст 1980-их: Изабрани радови]. 3. Вашингтон, Округ Колумбија: U.S. Government Printing Office. 1986. стр. 630. 
  11. ^ Приморац, Емил; Бабић, Мате (1989). „Systemic Changes and Unemployment Growth in Yugoslavia, 1965–1984” [Системске промене и раст незапослености у Југославији, 1965-1984.]. Slavic Review. 48 (2): 195. JSTOR 2499113. S2CID 4809340. doi:10.2307/2499113. Архивирано из оригинала 12. 8. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Мартинов, Златоје (2000). У подножју демократских пропилеја: Избори у Србији, 1990–2000 (на језику: српски). Београд: Република. OCLC 50410508. 
  13. ^ „Преминуо Десимир Јевтић”. Радио телевизија Србије (на језику: српски). 14. 10. 2017. Архивирано из оригинала 12. 8. 2023. г. Приступљено 12. 8. 2023. 
  14. ^ а б в г „О Ивану Стамболићу”. Б92 (на језику: српски). 2002. Архивирано из оригинала 10. 8. 2023. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  15. ^ а б в г д ђ е ж Миховиловић, Мароје (2. 4. 2003). „Milošević's greatest betrayal: How Milošević killed his best friend” [Милошевићева највећа издаја: Како је Милошевић убио свог најбољег пријатеља]. Nacional. Архивирано из оригинала 10. 8. 2023. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  16. ^ а б Дил, Џексон (20. 11. 1987). „New Serbian leader accused of adding to ethnic tension” [Нови српски лидер оптужен за повећање етничких тензија]. Washington Post. ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  17. ^ а б в г д Николић, Коста (2006). „Како је Слободан Милошевић изабран за вођу српских комуниста (II)”. Istorija 20. Veka (на језику: српски) (2). ISSN 0352-3160. 
  18. ^ а б Хауард, Марк Морје; Сил, Рудра; Тисманеану, Владимир (2007). World Order After Leninism [Светски поредак после лењинизма]. University of Washington Press. стр. 117. ISBN 9780295986289. OCLC 1273306665. 
  19. ^ Суксина, Шалини (2015). Dictatorship, Fascism, and Totalitarianism [Диктатура, фашизам и тоталитаризам]. Britannica Educational Publishing. стр. 108. ISBN 9781622753512. OCLC 890726393. 
  20. ^ „"Ne sme niko da vas bije": Rečenica koja je promenila sve”. N1 (на језику: српски). 24. 4. 2023. Архивирано из оригинала 13. 8. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  21. ^ Трејнор, Ијан (1. 4. 2003). „Ivan Stambolic” [Иван Стамболић]. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 20. 6. 2020. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  22. ^ а б в Георгиевски, Јована (25. 8. 2020). „"Fatalni zaokret": Od najbližeg saradnika do poslednje žrtve režima Slobodana Miloševića”. BBC News (на језику: српски). Архивирано из оригинала 11. 8. 2023. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  23. ^ Партос, Габријел (29. 3. 2003). „Ivan Stambolić: Mentor of Milošević stabbed in the back by his protege” [Иван Стамболић: Ментор Милошевића забоден у леђа од његовог штићеника]. The Independent. Архивирано из оригинала 1. 4. 2018. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  24. ^ а б в Грдешић, Марко (2019). The Shape of Populism: Serbia Before the Dissolution of Yugoslavia [Облик популизма: Србија пре распада Југославије]. Ен Арбор: University of Michigan Press. ISBN 9780472131334. OCLC 1099528798. 
  25. ^ а б в г Биондич, Марк (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence since 1878 [Балкан: Револуција, рат и политичко насиље од 1878.]. OUP Oxford. стр. 200. ISBN 9780191559518. 
  26. ^ Сомбатпунсири, Џанџира (2015). Humor and Nonviolent Struggle in Serbia [Хумор и ненасилна борба у Србији]. Syracuse University Press. стр. 195. ISBN 9780815653400. 
  27. ^ Добс, Мајкл (29. 11. 2000). „Crash of Yugoslavia's Money Man” [Крах југословенског новца]. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  28. ^ Лојтлоф-Грандиц, Каролин (2006). Claiming Ownership in Postwar Croatia: The Dynamics of Property Relations and Ethnic Conflict in the Knin Region [Тражење власништва у послератној Хрватској: Динамика имовинских односа и етничких сукоба у Книнској регији] (1 изд.). Минстер, Немачка: Lit. стр. 89. ISBN 9783825880491. OCLC 799864835. 
  29. ^ Благојевић, Борислав Т. (1964). Constitution of the Socialist Republic of Serbia [Устав Социјалистичке Републике Србије]. Београд: Institute of Comparative Law. стр. 18. OCLC 4999540. 
  30. ^ Хасенстаб, Кристин М.; Рамет, Сабрина П. (2019). Central and Southeast European Politics since 1989 [Политика централне и југоисточне Европе од 1989.]. Кембриџ, Уједињено Краљевство: Cambridge University Press. стр. 333. ISBN 9781108499910. OCLC 1122751252. 
  31. ^ Џуда, Тим (1997). The Serbs: History, Myth, and the Destruction of Yugoslavia [Срби: Историја, мит и уништење Југославије]. Њу Хејвен, Конектикат: Yale University Press. стр. 163. ISBN 9780300071139. OCLC 36042583. 
  32. ^ а б Рибић, Владимир (2009). „Уставне промене и државно јединство у реторици "Антибирократске Револуције" у Србији”. Етноантрополошки проблеми. 1 (1). ISSN 0353-1589. Архивирано из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  33. ^ а б в Нелсон, Ричард (20. 3. 2019). „How Milosevic stripped Kosovo's autonomy – archive, 1989” [Како је Милошевић одузео аутономију Косова - архив, 1989]. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 8. 6. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  34. ^ Хаџиај, Сербезе; Стојановић, Милица (23. 3. 2020). „Укидање аутономије Косова: Како је Милошевић створио услове за рат”. Balkan Insight (на језику: српски). Архивирано из оригинала 6. 3. 2023. г. Приступљено 13. 8. 2023. 
  35. ^ а б в г „После Другог светског рата”. Народна скупштина Републике Србије (на језику: српски). Архивирано из оригинала 27. 6. 2023. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  36. ^ а б в г д ђ е ж з Вукмировић, Драган (2008). Два века развоја Србије: статистички преглед [Two centuries of Serbia's development: a statistical overview] (PDF) (на језику: српски). Београд: Републички завод за статистику. ISBN 978-86-84433-80-2. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 8. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  37. ^ а б Кулић, Димитрије (1976). „Изборни систем и изборни поступак у Уставу од 1974. год.”. Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. 16: 61—82. ISSN 0350-8501. 
  38. ^ а б в г д ђ е Тодоровић, Зоран (2019). Избори 1989. године на страницама београдске штампе (PDF) (Теза) (на језику: српски). Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  39. ^ а б Томас, Роберт (1998). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s [Србија под Милошевићем: Политика 1990-их] (1 изд.). Лондон: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850653677. OCLC 1280730017. 
  40. ^ а б Белић, Никола (11. 11. 2016). „Кобно кашњење Београда док се рушио Берлински зид”. Политика (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 4. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  41. ^ Вилсон, Данкон (1980). Tito's Yugoslavia [Титова Југославија] (1 изд.). Cambridge University Press. стр. 38. ISBN 9780521226554. OCLC 1046233643. 
  42. ^ а б в г „Статистички годишњак СР Србије 1986.”. Статистички годишњак СР Србије (на језику: српски). Београд: Републички завод за статистику. децембар 1986. ISSN 0351-4064. 
  43. ^ Да Грача, Џон (2017). Heads of State and Government [Шефови држава и влада]. Лондон: Palgrave Macmillan. стр. 1094. ISBN 9781349657711. OCLC 1085213973. 
  44. ^ а б „Пре 30 година Милошевић је дошао на власт: Дан кад му је народ дао моћ да кроји судбину Срба”. Телеграф (на језику: српски). 6. 12. 2019. Архивирано из оригинала 29. 12. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  45. ^ а б в „Статистички годишњак СР Србије 1990.”. Статистички годишњак СР Србије (на језику: српски). Београд: Републички завод за статистику. децембар 1990. ISSN 0351-4064. 
  46. ^ „Делегатска скупштина (1974–1990)”. Народна скупштина Републике Србије (на језику: српски). Архивирано из оригинала 30. 11. 2022. г. Приступљено 10. 8. 2023. 
  47. ^ Стар, Ричард Феликс (1990). 1990 Yearbook on International Communist Affairs [Годишњак за међународна комунистичка питања из 1990.]. Калифорнија: Hoover Institution on War, Revolution, and Peace. стр. 449. ISBN 9780817989415. OCLC 22599369. 
  48. ^ Економска политика (на језику: српски). Чаролтсвил, Вирџинија: Новинско издавачко-графичко предузеће Борба. 1993. стр. 13. 
  49. ^ Вујачић, Вељко Марко (1995). Communism and Nationalism in Russia and Serbia [Комунизам и национализам у Русији и Србији]. 2. стр. 388. OCLC 645773749. 
  50. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Пауковић, Давор (2008). „Posljednji kongres Saveza komunista Jugoslavije: uzroci, tijek i posljedice raspada” [Последњи конгрес Савеза комуниста Југославије: узроци, ток и последице распада]. Suvremene Teme. 1 (1). ISSN 1847-2397. Архивирано из оригинала 20. 5. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2023. 
  51. ^ а б в г „Шест ствари које треба да знате о 14. конгресу СКЈ”. Радио телевизија Србије (на језику: српски). 22. 1. 2020. Архивирано из оригинала 14. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  52. ^ а б Гагног, Валере Филип (2004). The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s [Мит о етничком рату: Србија и Хрватска 1990-их]. Итака, Њујорк: Cornell University Press. ISBN 9780801472916. OCLC 1024012168. doi:10.7591/9780801468889. 
  53. ^ а б в Темпест, Рон (23. 1. 1990). „Communists in Yugoslavia Split Into Factions” [Комунисти ју Југославији подељени у фракције]. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 19. 10. 2020. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  54. ^ Аљовић, Армин (20. 1. 2022). „Последњи конгрес СКЈ: Прошле су 32 године од почетка распада Југославије”. Ал Џазира (на језику: бошњачки). Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  55. ^ Чолак, Андрија (26. 11. 1990). „Агонија СКЈ”. Време (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  56. ^ Грковић, Бранислав (30. 12. 2021). „Ко нас је до сада шта питао - на референдумима?”. Истиномер (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  57. ^ а б Игња, Петар (22. 10. 1998). „Одлучивање: Странци на Косову - без референдума”. НИН (на језику: српски). ISSN 0027-6685. Архивирано из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  58. ^ Галгер, Том (2006). Outcast Europe: The Balkans, 1789–1989: From the Ottomans to Milošević [Прогнана Европа: Балкан, 1789–1989: Од Османлија до Милошевића]. Лондон: Routledge. стр. 269. ISBN 9780415270892. OCLC 838129328. 
  59. ^ „Рекордер по броју референдума Милошевић”. Данас (на језику: српски). 1. 12. 2021. Архивирано из оригинала 14. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  60. ^ а б Живановић, Маја (16. 4. 2021). „Све о изменама Устава у Србији”. Радио слободна Европа (на језику: српски). Архивирано из оригинала 27. 11. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  61. ^ Фаф, Вилијам (8. 11. 1990). „Trouble in the Balkans” [Невоље на Балкану]. Балтимор Сан. ProQuest 407084628. Архивирано из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  62. ^ „Одлука о расписивању избора за народне посланике у Народну скупштину Републике Србије”. Службени гласник Републике Србије. 1: 30. 28. 9. 1990. ISSN 1452-5151. 
  63. ^ Тирни, Стивен (2014). Constitutional Referendums: The Theory and Practice of Republican Deliberation [Уставни референдуми: теорија и пракса републиканског одлучивања]. Oxford University Press. ISBN 9780198713968. OCLC 865491258. 
  64. ^ „Serbians Vote; Communists Try to Keep Power” [Срби гласају: Комунисти покушавају да задрже власт]. Los Angeles Times. 2. 7. 1990. ISSN 0458-3035. Архивирано из оригинала 15. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  65. ^ а б Сотировић, Владислав Б. (2010). „The Multiparty Elections in Serbia in 1990” [Вишестраначки избори у Србији 1990]. Politikos mokslų almanachas (6). ISSN 1822-9212. 
  66. ^ а б Дедеић, Синиша (9. 12. 2010). „Почетак вишестраначја на четири М”. Истиномер (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 8. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2023. 
  67. ^ Борел, Џон (6. 8. 1990). „Yugoslavia The Old Demons Arise” [Југославија Стари демони настају]. Time. Архивирано из оригинала 2. 1. 2023. г. Приступљено 2. 1. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Општи_избори_у_Србији_1989.&oldid=28299632”