Чешки језик

Из Википедија

Чешки језик (чештина или ческý јазyк) је језик из групе западнословенских језика и службени језик 10,5 милиона становника Чешке. Највећа чешка дијаспора је у Сједињеним Америчким Државама (око 1,5 милиона), Бразилу (око 0,5 милиона), Канади (80 хиљада). У осталим земљама света број им не прелази пар десетина хиљада.

Најближи језик чешком је словачки језик. Говорници ова два језика се међусобно потпуно разумеју.

Специфичност данашњега чешког језика је постојање јасне разлике између писаног (spisovný jazyk) и говорног језика (obecná čeština) који се користи у неслужбеној и полуслужбеној усменој комуникацији.

Из старочешког раздобља посведочена су само имена и глосе у латинским текстовима те чехизми у старословенским текстовима. Од друге половинее 13. века започиње процват чешке књижевности. У време Јана Хуса језик је демократизован бројним пучким изразима, а у доба хуманизма и ренесансе обогаћен и бројним туђицама и посуђеницама, на шта је реаговао пуристички покрет у време барока. Тек је у време националног препорода у 19. веку (оброзени) поновно васпостављена равнотежа.

Чешко писмо је латиница која је од Хусовог времена проширена дијакритичким знаковима: "háček"-квачица, који означава мекоћу (палаталност) сугласника и "čárka"-цртица која означава дужину самогласника. Чешка графија је битно утицала на реформу латинице коју ми користимо при писању на српском језику.

Садржај 1 Историја чешког књижевног језика 2 Граматика 2.1 Именице 2.2 Глаголи 2.3 Бројеви 3 ISO 3166 4 Основне речи 5 Речи чешког порекла у другим језицима 6 Види још 7 Литература 8 Звучни записи

[уреди] Историја чешког књижевног језика

Први словенски писани језик су у Чешку увели 836. браћа Ћирило и Методије, који су у Велику Моравску донели глагољичко писмо.

Као један од најстаријих европских књижевних језика, чешки је још од средњег века предмет бројних описа, почевши од Јана Хуса, преко Ј. А. Коменског, Ј. Добровског па до Прашког лингвистичког круга у 20. веку. Историја чешког језика се дели на четири раздобља: прачешки (од краја 10. до средине 12. века), старочешки (од средине 12. до 15. века), средњечешки (од 16. до 18. века) и новочешки (19. и 20. век).

Чешки језик је језик са најдужом књижевнојезичком традицијом међу западнословенским језицима. Најстарији сачувани споменици чешке писмености настали су у XIII веку, а од XIV до XVI века процес формирања чешког књижевног језика већ је био у основи остварен. Велику улогу у томе имао је Јан Хус, посебно када је реч о графијској и лексичкој норми (нпр. захваљујући Јану Хусу чешки књижевни језик се ослободио многих архаизама). За стандардизацију чешког језика од великог је значаја била и чињеница да је крајем XVI и у XVII веку чешка књижевност била веома развијена. Посебно се издвајају Краљичка библија, дела Данила Адама Велеславина и чешких хуманиста, научни радови Јана Амоса Коменског.

После 1620. године, када су Аустријанци недалеко од Прага нанели тежак пораз чешким устаницима, хабзбуршка династија, која је тада владала и Чесима, водила је политику германизације и потискивања националне и културне чешке самобитности. Књижевна делатност на чешком језику је престала, а чешки књижевни језик практично је нестао. Поред тога што је био државни језик, немачки језик је у то време (друга половина XVII и већи део XVIII века) био и разговорни језик чешког племства и чешке буржоазије. Крајем XVIII века тај период се завршава и развој чешког књижевног језика добија нови полет у оквиру чешког националног и културног препорода. За представнике нове чешке књижевности језички узор представљали су Краљичка Библија и дела Д. Велеславина, али то је ипак био језик чешке књижевности XVI века, који се у многим особинама доста разликовао од народног чешког језика у време препорода. Тако је настала знатна разлика између чешке књижевнојезичке норме и народног језика. Такав књижевни језик јасно је био супротстављен немачком језику, сједне стране, а и чешким дијалектима, са друге, и свесно је стављен у основу обновљене чешке књижевнојезичке норме. Међутим, управо због тога током XIX и XX века у историји чешког језика могу се уочити сложени и променљиви односи између елемената старог књижевног језика и елемената живог народног чешког језика. Сложеност чешке социолингвистичке и књижевнојезичке ситуације увећавала је чињеница да су паралелно са усменом верзијом чешког књижевног језика, са више елемената из живог језика, постојали и регионални интердијалекти: источноморавски, средњоморавски и шљонски.

Процес стабилизације новог чешког књижевног језика углавном је био завршен четрдесетих година XIX века. Норме новочешког језика установио је Јозеф Добровски, који је називан и „патријархом славистике“ због великих заслуга за славистику у време када се она почетком XIX века тек конституисала, пре свега у оквиру упоредне граматике словенских језика и словенске филологије. Лингвистички и филолошки рад Добровског на нормирању чешког књижевног језика на најбољи начин наставио је Јозеф Јунгман, као и низ других чешких слависта потоњих генерација, а књижевним делима чешки књижевни језик афирмисали су и многи песници и писци, посебно Јан Колар, Божена Њемцова, Јан Неруда и др.

[уреди] Граматика

Деклинација и конјугација се у чешком језику остварује суфиксима и (ређе) променама у основи речи. Постоји више група деклинације и конјугације, као и бројни изузеци. Ред речи је прилично слободан и дозвољава стилске варијације.

[уреди] Именице

Чешки језик има изражену флексију са 7 граматичких падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, локатив, инструментал) у једнини и множини. Именице могу бити мушког или женског рода, али додатно се разликују и облици за живе и неживе именице у мушком роду, односно за ствари и именице женског рода (укупно 4 варијанте). У чешком не постоји члан, као ни у већини словенских језика.

Женска презимена добијају посебан облик са суфиксом -ова (-ová).

[уреди] Глаголи

Глаголи се у чешком разликују по виду (перфекат и имперфекат), временима (презент, футур, претерит), лицу, броју и начину (императив, кондиционал). Глаголски видови се варирају применом префикса и суфикса.

Помоћни глагол који се користи за грађење претерита и имперфекатског футура је бити (být).

Пример: радио сам (dělal/dělala jsem), радићу (budu dělat)

[уреди] Бројеви

Бројеви од 21 до 99 се могу изговорити/записати на два начина; dvacet tři или třiadvacet.

Као и код других словенских језика, именице уз бројеве до 5 се деклинирају, а остале не; čtyři hrady/pět hradů (4 града/5 градова)

[уреди] ISO 3166

Ознаке чешког језика, према стандарду за означавање језика (ISO 639) су:

Двословна ознака (према ИСО 639-1): cs
Трословна ознака (према ИСО 639-2): cze или ces         
Трословна ознака (према ИСО 639-3): ces

[уреди] Основне речи

Реч	Превод	фонетска транскрипција
земља	земě	[ˈзɛмɲɛ]
небо	небе	[ˈнɛбɛ]
вода	вода	[ˈвода]
ватра (огањ)	охеň	[ˈоɧɛɲ]
мушкарац	муж	[ˈмуʃ]
жена	жена	[ˈʒɛна]
јести	јíст	[ˈјиːст]
пити	пíт	[ˈпиːт]
велики	велкý	[ˈвɛлкиː]
мали	малý	[ˈмалиː]
ноћ	ноц	[ˈноʦ]
дан	ден	[ˈдɛн]
добар дан	добрý ден	[ˈдобриː дɛн]}
добро вече	добрý вечер	[ˈдобриː вɛʧɛр]
лаку ноћ	доброу ноц	[ˈдоброу ноʦ]
хвала	дěкуји	[ˈɟɛкујɪ]
здраво	Ахој

[уреди] Речи чешког порекла у другим језицима

• кварк
• пиштољ
• робот
• трабант
• душек
• трафика

[уреди] Види још

• Чешка књижевност

[уреди] Литература

• http://www.rastko.org.yu/filologija/ppiper-slavistika_c.html

[уреди] Звучни записи

• Саундтрек 1
• Саундтрек 2

	Службени језици Европске уније
бугарски | дански | енглески | естонски | фински | француски | немачки | грчки мађарски | ирски | италијански | летонски | литвански | малтешки | пољски португалски | румунски | словачки | словеначки | холандски | чешки | шпански | шведски
Извор: Интернет презентација ЕУ Видети још: Називи ЕУ на различитим језицима