Vulkan

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Vulkan (višeznačna odrednica).

Erupcija Svete Helene, Amerika

Vulkan Klivlend u Aleutskim ostrvima Aljaske fotografisano sa Međunarodne svemirske stanice, maja 2006

Oblaci pepela dosežu visinu od 19 km tokom klimaksa eksplozivne erupcije na planini Pinatubo u Filipinima 1991.

Vulkan predstavlja otvor (ili rupturu) u Zemljinoj kori, kroz koji istopljena stenska masa (lava), pepeo i gasovi bivaju istisnuti na površinu, gde se hlade i talože. Vulkan je geološki oblik (najčešće planina, mada takođe postoje i podmorski vulkani) gde lava izlazi na površinu Zemljine kore. Reč vulkan potiče od ostrva Vulkano u Tirenskom moru. Po drugim izvorima reč vulkan potiče od rimskog boga Vulkana, boga vatre i vulkana. Nauka koja se bavi izučavanjem vulkana naziva se vulkanologija. Sa stanovišta određivanja geografskog položaja i opisom vulkana kao morfološki nastalih oblika nakon vulkanskih erupcija, bez pretenzija ulaženja u sam proces nastanka i njegovog objašnjenja, vulkanima se bavi geografija.

Vulkani bitno utiču na oblikovanje Zemljinog reljefa. Na Zemlji, najčešće se susreću na rubovima litosfernih ploča. Vulkan može biti aktivan ili neaktivan, zavisno od njegovih erupcija i tektonskoj aktivnosti u njegovoj blizini. Najistaknutiji deo vulkana je vulkanska kupola koja se neprestano povećava. Na vrhu kupole se nalazi krater, a vezu između kratera i vulkanskog ognjišta čini vulkanski kanal.

Prodor magme može se dogoditi iz više razloga kao što su tektonski uticaji i promene dubinskog pritiska koji je guraju, visoka temperatura (600 do 1200 °C) koja povećava pokretljivost magme te topljenje stene ili zbog gasova i para koji povećavaju uzgon magme. Magma na površini Zemlje se naziva lava.

Lava može izbijati na površinu na dva načina:

• Izlivanjem - magma izbija polako i jednolično, zbog čega nastaju bazaltni pokrovi. Primeri su poluostrvo Dekan, Kamčatka, Island. Ovo je havajski tip vulkana. Ovakav tip erupcija javlja se u slučaju bazičnih magmi, s malom količinom volatila.
• Erupcijom - eksplozivno, nastaje zbog velike količine nakupljenih gasova i vodene pare. Popraćeni su potresima, a zabeleženi su i slučajevi katastrofalnih posledica za okolinu. (Sent Helens 1980. godine, Krakatau 1883. godine, Mon Pele 1902. godine). Ovo je azijski tip vulkana. Javlja se u slučaju magme sa puno volatila, kiselog tipa.

Osim lave iz vulkana može izbijati i piroklastični materijal: vulkanske bombe - veći komadi lave koji prilikom hlađenja dobijaju vretenast oblik, vulkanski blokovi – zdrobljeni piroklastični materijal koji može težiti i po nekoliko hiljada tona, vulkanski prašinac ili tuf – vulkanski pepeo pomešan s vodom te lapile – užareno kamenje veličine šljunka. Vulkanska aktivnost često je praćena popratnim pojavama, izbijanjima vodene pare, različitih gasova i hemijskih jedinjenja.

Fumarole su otvori iz kojih izbija vodena para, a iz solfatara izbija Vodonik-sulfid (H₂S). Mofeti su otvori iz kojih izbija ugljen-dioksid, CO₂. Vulkanska područja često prate termalni i mineralni izvori. Gejziri su otvori iz kojih zbog visokog pritiska izbija vrela voda i vodena para. Najpoznatiji gejzer je onaj u Nacionalnom parku Jeloustoun, Stari Verni.

Tektonske ploče

Mapa prikazuje divergentne granice ploča, okeanske šireće grebene (engl. OSR – Oceanic Spreading Ridges) i nedavne kopnene vulkane

Eruptivni stub planine Etna iz 2007. godine proizvodi pepeo, plavac i lavu

Vulkan Ubinas

Pogled iz vazduha na Baren ostrvo Andamanskih ostrva u Indiji, tokom erupcije 1995. To je jedini aktivni vulkan u Južnoj Aziji.

Planina Šasta

Lava sa havajskog vulkana

Glavni članak: Tektonske ploče

Divergentne granice ploča

Glavni članak: Divergentna granica

U srednjookeanskom grebenu, dve tektonika ploče se udaljavaju jedna od druge i pri tome se formira okeanska kora hlađenjem i očvršćavanjem tople rastopljene stene. Pošto je kora veoma tanka u tim grebenima usled povlačenja tektonskih ploča, oslobađanje pritiska dovodi do adijabatske ekspanzije i parcijalnog topljenja mantla, uzrokujući vulkanizam i kreiranje nove okeanske kore. Najveći deo divergentnih granica ploča je na dnu okeana; stoga, većina vulkanskih aktivnosti je podmorska, i njom se formira novo morsko dno. Hidrotermalni izvori (takođe poznati kao duboki otvori) su dokaz ovakve vulkanske aktivnosti. Tamo gde je središnje okeanski greben iznad nivoa mora, oblikuju se vulkanska ostrva, na primer, Island.

Konvergentne granice ploča

Glavni članak: Konvergentna granica

Subdukcione zone su mesta gde dve ploče, obično okeanska i kontinentalna ploča, sudaraju. U tom slučaju dolazi do podvlačenja okeanske ploče, ili njenog potapanja pod kontinentalnu ploču, čime se formira duboko okeanski greben u blizini obale. U procesu koji se naziva toplotno otapanje, voda oslobođena sa potanjajuće ploče snižava temperaturu preklapajuće ivice mantla, kreirajući magmu. Ova magma može da ima veoma varirajuću viskoznost usled visokog sadržaja silicijumma, tako da često ne doseže do površine nego se hladi u dubini. Kad dosegne do površine formira se vulkan. Tipičan primer tog tipa vulkana je planina Etna i vulkani u Vatrenom pojasu Pacifika.

Vruće tačke

Glavni članak: Vruća tačka

Vruće tačke su naziv koji je se koristi za vulkanske oblasti za koje se smatra da su formirane putem plašta mantla, za koji se pretpostavlja da je stub toplog materijala koji se podiže sa granice sržnog mantla u fiksiranom prostoru što uzrokuje otapanje velikih zapremina. Pošto se tektonske ploče kreću preko njih, svaki vulkan postaje latentan i konačno se ponovno formira tokom napredovanja ploče preko postuliranog plašta. Smatra se da su Havajska ostrva formirana na taj način, kao i plato Snejk River, pri čemu je Jeloustonska kaldera deo Severno Američke ploče koja je trenutno iznad vruće tačke. Međutim, ova teorija je bila kritikovana.

Podela vulkana prema svojstvima

Vulkani se mogu podelit po njihovim svojstvima. Tako postoje stratovulkani – vulkani sa slojevitim strukturama koja nastaje izmenjivanjem izliva lave i pepela, vulkani u obliku štita – koji zbog izbijanja lave dobiju izgled štita (npr. Havaji, Island, Mauna Loa), supervulkani – veliki vulkani koji imaju potencijalno veliku razornu moć i uticaj na okolinu (npr. Jeloustonska kaldera).

Vulkani postoje i pod morem. Podvodni vulkani često stvaraju nova ostrva. (npr. Havaji).

Aktivni vulkani na Zemlji formiraju vulkanske zone. Najaktivnija vulkanska zona je ona koja okružuje Tihi okean, još se naziva Vatreni pojas Pacifika. Nakon nje ona duž Srednjoatlantskog grebena. Okomito na te dve zone pruža se sredozemna zona, od američkog do evroazijskog jarka (pukotine) gde je zabeležena velika vulkanska aktivnost s puno manjih vulkana, ali i nekih koji su malo veći (npr. Kilimandžaro).

U blizini vulkana područje je vrlo bogato rudama i termalnim izvorima, a tlo je veoma plodno, međutim živjeti u blizini vulkana je vrlo opasno. O tome svedoči primer Krakataua – vulkanskog ostrva koji je nakon 200 godina mirovanja eksplodirao, 1883. g. Ta je eksplozija raznela veći deo ostrva, ali i povećala dva susedna otoka. Pretpostavlja se da je to bio najglasniji zvuk zabilježen u istoriji, čuo se u krugu od 5000 km. Posledice eksplozije bile su velike štete i plimni talas visine 36 m koji je uzeo 36.000 života.

Nešto slično se dogodilo i s vulkanom Mon Pele koji je uništio grad Sen Pjer kada je iz kratera izbio užareni oblak s vodenom parom, sumpornom kiselinom i drugim materijalom, sručio se na grad i okolinu, potpuno uništio zgrade i polja te je 26.000 ljudi poginulo.

Tako je i planina St. Helens u američkoj saveznoj državi Vašington eruptirala 1980. godine, eksplozija je raznela vrh vulkana, a uokolo su letele stene veličine autobusa. Pretpostavlja se da je erupcija imala snagu 500 atomskih bombi, jer su sva stabla na području od 600 km² sravnjena sa zemljom.

Zanimljivo bi bilo spomenuti još i Maunu Keu, vulkansku planinu na Havajima koja je, merena od dna Tihog okeana, visoka 10.203 m, što je za oko 2,5 km više od Mont Everesta.

Pojavni oblici vulkana

Ostrvica je ugašen vulkan u Srbiji koji je bio aktivan pre oko 20 miliona godina.

Najuobičajenije shvatanje vulkana je da je on kupastog oblika sa otvorom u sredini (krater, ždrelo ili grotlo) preko koga je povezan sa žarištem. Međutim, vulkani mogu biti najraznolikijih oblika, pa čak i oblika platoa (bazaltni platoi).

Ustanovljeno je da pojavni oblik vulkana zavisi od više faktora, a jedan od njih je svakako kiselost magme.

• Ukoliko su magme sa sadržajem silicijuma (Si) većim od 63%, radi se o kiselim magmama. Ovakve magme su najopasnije jer imaju veliku viskoznost i teže da zarobe gasove koji su prisutni. Ovo dalje izaziva da magma izbija pod izuzetno velikim pritiscima i dolazi do stvaranja stratovulkana. Posledice ovakve erupcije su katastrofalne. Stvaraju se piroklastični tokovi (ovako nastaju stene ignimbriti), razvijaju se temperature do 1200 °C usled kojih ovi tokovi prže sve pred sobom, a formiraju slojeve koji mogu biti i nekoliko metara debeli. Vulkanski pepeo koji se iznese u atmosferu može preći veoma velike udaljenosti, a njegovom sedimentacijom (taloženjem) nastaju tufovi.
• Ukoliko magma sadrži od 52-63% silicijuma (Si), lava je intermedijarna. Ovakva lava se obično javlja iznad zona subdukcije.
• Ukoliko magma sadrži između 52% i 45% silicijuma (Si), onda je bazična lava. Ova lava (sadrži povećani procenat magnezijuma (Mg) i gvožđa (Fe)) je mnogo manje viskoznosti od kisele magme, a viskoznost zavisi od temperature. Ovakva lava obično ima nekoliko čestih pojavnih oblika: pillow lava (iznad okeanskih riftova), formira novu okeansku i kontinentalnu koru, i bazaltni platoi.
• Ređe se javljaju magme sa manje od 45% silicijuma, a zovu se ultrabazične. Ustanovljeno je da se poslednja erupcija ovakve magme odigrala tokom proterozoika.

Najviše vulkanske kupe

Vulkan na Indonežanskom ostrvu Java

1. Mauna Kea (Havaji) - 8818 m (pod vodom 4650 m), aktivan
2. Čimboraso (Južna Amerika) - 6268 m, ugašen
3. Kilimandžaro (Afrika) - 5895 m, ugašen
4. Damavand (Iran) - 5670 m, ugašen
5. Popokatepetl (Meksiko) - 5452 m, ugašen
6. Kenija (Afrika) - 5200 m, ugašen
7. Ararat (Turska) - 5165 m, ugašen
8. Ključevskaja Sopka (Kamčatka) - 4800 m, aktivan

Takođe i prečnik kratera može imati znatne razmere. Vezuv i Etna imaju prečnik kratera oko 600 m, vulkani na Javi oko 7 km, dok vulkani na Havajskim ostrvima dostižu i do 15 km u prečniku.

Geografski raspored vulkanskih oblasti na zemlji

• vatreni pojas Pacifika

1. Sredozemno-transazijska oblast
2. Atlantsko-okeanska oblast

Vatrenom pojasu Pacifika pripada najveći broj aktivnih vulkana. Od preko 600 aktivnih vulkana, vatrenom pojasu Pacifika pripada 418 vulkana.

Značajne vulkanske erupcije

U podne 24. avgusta 79. godine snažna erupcija je uništila Pompeju, usmrtivši oko 20.000 ljudi

• Erupcija vulkana Tambora

Erupcija ovog vulkana koji se nalazi na Sumbavi potpuno je zatrpala 1815. godine Sumbavu, gradić sa 14.000 stanovnika. Od direktnih posledica erupcije, obrušavanja velikih talasa na okolna ostrva i od gladi stradalo je preko 44.000 ljudi

• Erupcija vulkana Krakatau

Jedan od najstravičnijih vulkana se nalazi na istoimenom ostrvu u Indoneziji. Vulkan je 1883. godine bukvalno eksplodirao raznevši dve trećine ostrva, formirao je depresiju dubine 300 m. Vulkan je izazvao velike talase (cunamije) koji su bili uočeni na svim otvorenim morima sveta. Zvuk koji je proizvela eksplozija vulkana čula je jedna dvanaestina Zemljine kugle. To je inače najjači zvuk proizveden na Zemlji u zabeleženoj istoriji. Na indonežanskim ostrvima od posledica erupcije stradalo je preko 40.000 ljudi

• Erupcija vulkana Lak na Islandu

Erupcija ovog vulkana se dogodila 1783. godine i tom prilikom je broj žrtava bio 10.000, usled otrovnih gasova i pepela. Erupcija vulkana Unzen u Japanu, 1792. godine. Broj žrtava je bio 15.000, koji su stradali usled cunamija i usijanih oblaka.

• Pele, Martinik, 1902.

Broj žrtava je bio 28.000, koji su stradali usled usijanih oblaka koji su nastali usled erupcije vulkana.

• El Šišon, Meksiko, 1982.

Broj žrtava je bio 2500, usled izbačenog pepela.

• Nevada del Ruiz, Kolumbija, 1985.

Broj žrtava je bio 25.000, koji su stradali zbog usijane lave.

• Las Nios, Kamerun, 1986.

Broj žrtava je bio 1700, zbog gušenja usled ispuštenog ugljen-monoksida.

• Pinetubo, Filipini, 1991.

Broj žrtava 800, usled pepela i lave.

• Merapi, Indonezija, 1994.

Broj žrtava 64, usled velikih, usijanih oblaka.

• Unzen, Japan, 1792.

Broj žrtava 15.000, zbog cunamija.

Efekti vulkana

Šematski prikaz vulkanskog injektiranja aerosola i gasova

Grafikon solarne radijacije 1958–2008 prikazuje kako se radijacija redukuje nakon velikih vulkanskih erupcija

Koncentracija sumpor-dioksida nad Siera Negra vulkan, Galapagoska ostrva, tokom erupcije oktobra 2005

Postoje mnogi različiti tipovi vulkanskih erupcija i asociranih aktivnosti: fretskih erupcija (erupcije koje generišu paru), eksplozivna erupcija lave sa visokim sadržajem silicijuma (npr., Riolit), efuzivna erupcija nisko silicijumske lave (npr., bazalt), piroklastični tokovi, lahari (tok drobljenja) i emisije ugljen-dioksida. Sve ove aktivnosti mogu da predstavljaju hazard za ljude. Zemljotresi, termalni izvori, Fumarole, blatni lonci i gejzeri često prate vulkansku aktivnost.

Vulkanski gasovi

Koncentracije različitih vulkanskih gasova može znatno da varira od jednog vulkana do drugog. Vodena para je tipično najzastupljeniji vulkanski gas, čemu sledi ugljen-dioksid i sumpor-dioksid. Drugi značajni vulkanski gasovi su vodonik sulfid, hlorovodonik, i fluorovodonik. Veliki broj manje zastupljenih i gasova u tragovima je prisutan u vulkanskim emisijama, na primer vodonik, ugljen-monoksid, halougljenici, organska jedinjenja, i isparljivi metalni hloridi.

Velike, eksplozivne vulkanske erupcije unose vodenu paru (H₂O), ugljen-dioksid (CO₂), sumpor-dioksid (SO₂), hlorovodonik (HCl), fluorovodonik (HF) i pepeo (pulverizovanu stenu i plovućac) u stratosferu do visina od 16–32 km (10–20 mi) iznad Zemljine površine. Najznačajniji uticaj ovih injekcija dolazi od konverzije sumpor-dioksida u sumpornu kiselinu (H₂SO₄), koja se brzo kondenzuje u stratosferi u obliku sulfatnih aerosolova. Same SO₂ emisije dve različite erupcije su dovoljne za upoređivanje njihovog potencijalnog klimatskog impakta. Aerosoli povećavaju Zemljin albedo — njenu refleksiju Sunčeve radijacije nazad u svemir — i stoga uzrokuju hlađenje Zemljine niže atmosfere ili troposfere; međutim, oni isto tako apsorbuju toplotu koju zrači Zemlja, čime se zagrejava stratosfera. Nekoliko erupcija tokom zadnjeg veka su uzrokovale sniženje prosečne temperature na Zemljinoj površini do polovine stepena (Farenhajtove skale) tokom perioda od jedne do tri godine; sumpor-dioksid iz erupcije Vajinaputina je verovatno uzrokovao Rusku glad (1601—1603).

Značajne posledice

Pretpostavlja se da se jedna vulkanska zima dogodila oko pre 70.000 godina nakon supererupcije jezera Toba na ostrvu Sumatra u Indoneziji. Prema teoriji Tobanske katastrofe koju podržavaju neki antropolozi i arheolozi, ona je imala globalne konsekvence, ubijajući najveći deo ljudske populacije i kreirajući populaciono usko grlo koje je uticalo na genetičko nasleđe svih današnjih ljudi. Godine 1815. je erupcija planine Tambora kreirala globalne klimatske anomalije koje su postale poznate kao „godina bez leta“ zbog efekta na Severno Američke i Evropske vremenske prilike. Poljoprivredne kulture nisu uspele, a stoka je uginula na većem delu severne hemisfere, što je rezultiralo jednom od najgorih gladi 19. veka. Ledena zima 1740-41, koja je dovela do rasprostranjene gladi u severnom delu Evrope, može takođe dugovati svoje poreklo vulkanskoj erupciji.

Predloženo je da je vulkanska aktivnost prouzrokovala ili doprinela događajima iz kraju Ordovicijana, Permsko-trijaskog i kasnog Devonijanskog masovnog izumiranja, a možda i drugih. Masivni eruptivni događaj koji je formirao Sibirske trape, jedan od najvećih poznatih vulkanskih događaja u posljednjih 500 miliona godina geološke istorije Zemlje, trajao je milion godina i smatra se verovatnim uzročnikom „velikog izumiranja“ pre oko 250 miliona godina, za koje se procenjuje da je dovelo do izumiranja oko 90% vrsta koje su postojale u to vreme.

Kisela kiša

Oblaci pepela se izdižu iz vulkana Ejafjadlajekidl 17. aprila 2010

Sulfatni aerosolovi uzrokuju kompleks hemijskih reakcija čime se menjaju hlorna i azotna hemijska kompozicija stratosfere. Taj efekat, zajedno sa povećanjem stratosfernih nivoa hlora usled hlorofluorougljeničnog zagađenja, dovodi do formiranja hlor-monoksida (ClO), koi uništava ozon (O₃).

Kako se aerosoli nakupljaju i koagulišu, oni se razmeštaju u gornjoj troposferi gde služe kao jezgra za cirusne oblake i dalje modifikuju Zemljin radijacioni balans. Najveći deo hlorovodonika (HCl) i fluorovodonika (HF) se rastvara se u kapljicama vode u erupcionom oblaku i brzo pada na zemlju kao kisela kiša. Injektirani pepeo takođe brzo pada iz stratosfere; najveći deo pepela se uklanja u toku od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Konačno, eksplozivne vulkanske erupcije oslobađaju ugljen-dioksid i tako stvaraju znatan izvor ugljenika za biogeohemijske cikluse.

Gasne emisije iz vulkana su prirodni doprinosilac kiselim kišama. Vulkanska aktivnosti oslobađa oko 130 do 230 teragrama (145 miliona do 255 miliona kratkih tona) ugljen-dioksida svake godine. Vulkanske erupcije mogu da unesu aerosole u Zemljinu atmosferu. Veliki unosi mogu da uzrokuju vidljive efekte kao što su neobično obojeni zalasci sunca i da imaju globalni uticaj na klimu prevashodno u vidu hlađenja. Vulkanske erupcije takođe imaju koristan učinak putem dodavanja nutrijenata u zemljište kroz eluvijalni proces vulkanskih stena. Ova plodna tla pomažu rastu biljki i raznih useva. Vulkanske erupcije mogu takođe da stvore nova ostrva, jer se magma hladi i učvršćuje nakon kontakta sa vodom.

Hazardi

Glavni članak: Vulkanske opasnosti

Pepeo koji erupcije izbacuju u vazduh može da predstavlja opasnost za avione, posebno mlazne avione kod kojih se čestice mogu rastopiti zbog visoke radne temperature; otopljene čestice se zatim zadržavaju na lopaticama turbine i menjaju njigov oblik, ometajući rad turbine. Opasna izlaganja iz 1982. godine nakon erupcije planine Galungung u Indoneziji i 1989. godine nakon erupcije planine Redoubt na Aljasci podigli su svest o ovoj pojavi. Organizacija međunarodnog civilnog vazduhoplovstva je ustanovila devet savetodavnih centara o vulkanskom pepelu za praćenje oblaka pepela i savetovanje pilota. Erupcija vulkana Ejafjadlajekidl 2010. je izazvala velike poremećaje u vazdušnom saobraćaju u Evropi.

Kriovulkan

Kriovulkan je tip vulkana koji se potencijalno formira na patuljastim planetama i satelitima gasovitih džinova koji sadrže obilje vode. Zajedničko za njih je da se nalaze iza snežne linije Sunčevog sistema. Kriovulkani eruptiraju isparljive materije kao što su voda, amonijak ili metan u izuzetno hladno okruženje koje je na ili ispod tačke smrzavanja. Proces njihovog formiranja poznat je kao kriovulkanizam. Shodno nazivu procesa termini kriomagma i kriolava predstavljaju obično tečne supstance, ali mogu biti i u obliku pare. Nakon erupcije, očekuje se da će se kriomagma kondenzovati u čvrsti oblik jer je izložena veoma niskoj temperaturi okoline. Brojni istaknuti oblici u reljefu Plutona, Titana, Cerere, Evrope identifikovani su kao mogući kriovulkani ili oblici kriovulkanskog porekla. Pored toga, iako nije poznato da formiraju vulkane, ledeni gejziri primećeni su na Enkeladu i potencijalno na Tritonu.

Vidi još

• Supervulkan
• Etna
• Vezuv
• Solfatara

Literatura

• Benton, M. J. (2005). When Life Nearly Died: The Greatest Mass Extinction of All Time. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28573-2. 
• Boer, Jelle Zeilinga de; Sanders, Donald Theodore (2002). Volcanoes in Human History: The Far-reaching Effects of Major Eruptions. Princeton University Press. str. 155. ISBN 978-0-691-05081-2. 
• Cas, R.A.F. and J.V. Wright, Volcanic Successions. Unwin Hyman Inc. 528p. Cas, Ray A. F.; Wright, John V. (1987). Volcanic Successions, Modern and Ancient: A Geological Approach to Processes, Products, and Successions. Allen & Unwin. ISBN 978-0-04-552022-0. 
• Foulger, G. R. (2010). Plates vs. Plumes: A Geological Controversy. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6148-0. 
• Macdonald, Gordon and Agatin T. Abbott. (1970). Volcanoes in the Sea. University of Hawaii Press, Honolulu. 441 p.
• Marti, Joan; Ernst, Gerald (2005). Volcanoes and the Environment. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59254-3. 
• Ollier, Cliff (1988). Volcanoes. Oxford, UK: Basil Blackwell. ISBN 978-0-631-15664-2. 
• Sigurðsson, Haraldur (1999). Encyclopedia of Volcanoes. Academic Press. ISBN 978-0-12-643140-7.  This is a reference aimed at geologists, but many articles are accessible to non-professionals.

Spoljašnje veze

• Čovek i kamen: Ostrvica - ugašen vulkan (RTS Obrazovno-naučni program - Zvanični kanal)
• Volcanoes na sajtu Curlie
• Volcano, U.S. Federal Emergency Management Agency FEMA
• Volcano World
• Volcanos (Worsley School)
• Sajt o erupcijama vulkana