Evropski zmaj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Evropski zmaj
Ilustracija zmaja sa krilima, Fridrih Bertuh, 1806.
Mitologija
RegionEvropa i Mediteran
Staništejazbine, pećine, dvorci,
Grupisanjemitska bića
Podgrupisanjezmaj

Evropski zmaj je legendarno stvorenje u folkloru i mitologiji među preklapajućim evropskim kulturama.

Rimski pesnik Vergilije u svojoj pesmi Culex redovi 163—201,[1] opisuje pastira koji se bori sa velikom zmijom, koju naziva „serpent”, kao i „draco”, pokazujući da su u njegovo vreme ove dve reči verovatno značile istu stvar.

U ranom srednjem veku i posle njega, evropski zmaj se tipično prikazuje kao veliko stvorenje koje bljuje vatru, ljuskavo, rogato, nalik gušteru; stvorenje takođe ima kožnata krila nalik na slepog miša, četiri noge i dugačak, mišićav savitljiv rep. Neki opisi prikazuju zmajeve sa jednim ili više: pernatih krila, grebena (kresta), naboranih ušiju, vatrenih griva, bodljikavih šiljaka niz kičmu i raznih egzotičnih ukrasa.

U narodnim pričama zmajeva krv često sadrži jedinstvene moći, održava ih duže u životu ili im daje otrovna ili kisela svojstva. Tipičan zmaj u hrišćanskoj kulturi štiti pećinu ili dvorac ispunjen zlatom i blagom. Zlog zmaja često povezuju sa velikim herojem koji pokušava da ga ubije, a za dobrog se kaže da daje podršku ili mudar savet.

Iako krilato stvorenje, zmaj se uglavnom nalazi u podzemnoj jazbini, pećini koja ga identifikuje kao drevno stvorenje na zemlji.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Mozaik iz trećeg veka pre nove ere iz Kaulonije, južna Italija

Grčki i rimski zmajevi[uredi | uredi izvor]

Dački zmaj

Rimski zmajevi su se razvili od grčkih, u kombinaciji sa zmajevima sa Bliskog istoka, u kontekstu hibridne grčko/istočno helenističke kulture. Iz Vavilona, siruš (Mušḫuššu) je bio klasičan prikaz bliskoistočnog zmaja. Knjiga Otkrivenja svetog Jovana — grčka književnost, a ne rimska — opisuje Satanu kao „velikog zmaja, plamteće crvene boje, sa sedam glava i deset rogova”. Veliki deo književne inspiracije Svetog Jovana su kasnohebrejska i grčka, ali je veća verovatnoća da je njegov zmaj simbolizovao zmajeve sa Bliskog istoka.[2][3] U Rimskom carstvu je svaka vojna kohorta imala poseban identifikacioni signum (vojni standard); posle Partijskih i Dačkih ratova Trajana na istoku, vojni standard Dački zmaj ušao je u Legiju sa Cohors Sarmatarum i Cohors Dacorum (Sarmatskom i Dačkom kohortom) — veliki zmaj učvršćen na kraju koplja, sa velikom, zjapećom vilicom od srebra i sa ostatkom tela formiranim od obojene svile. Sa čeljustima okrenutim prema vetru, svileno telo bi se naduvalo i naboralo.[4]

Nekoliko personifikacija zla ili aluzija na zmajeve u Starom zavetu prevedeni su kao oblici zmaja u Jeronimovoj Vulgati, npr. Ponovljeni zakon (deuteronomija) (32:33), Jov (30:29), Psalme (73:13, 90:13 & 43:20), Isaija (13:21, 27: 1, 34:13 & 43:20), Jeremija (9:11), i Malahija (1: 3).

Zmajevi u grčkoj mitologiji često čuvaju blago. Na primer, Ladon, stoglavi zmaj, čuvao je drvo Hesperida sve dok ga nije ubio Herakle. Slično, Piton je čuvao proročište u Delfima sve dok ga Apolon nije ubio iz osvete jer je Piton mučio njegovu majku. Za Lernejsku hidru, višeglavo zmijoliko močvarno čudovište koje je ubio Herakle, kaže se da je zmaj.

U priči iz Apulejevog Zlatnog magarca (koja se naziva i Apulejeva metamorfoza), grupa putnika traži od pastira osveženje. Pastir pita zašto im je stalo do osveženja na takvom mestu. Starac pita putnike da li mogu da pomognu da mu sina izvuku iz bunara; jedan od njih odlazi u pomoć. Kad se ne vrati u grupu, oni ga traže. Zateknu monstruoznog zmaja kako jede pomenutog čoveka iz grupe, a starac je nestao.[5]

Rimski autor Plinije Stariji u svojoj knjizi Prirodnjačka istorija[6] (knjiga 8, poglavlja 11 i 13) opisuje indijskog zmaja kao veliku zmiju koja može da stegne slona.

Rimski pisac Klaudije Elijan u svojoj knjizi De Natura Animalium[7] opisuje zmaja kao veliku zmiju u Indiji, verovatno indijskog pitona, ali svojom veličinom i snagom uveličan tako da može da ubije slona stezanjem njegovog vrata; ova bitka između zmaja i slona ponavlja se sa mnogo ulepšavanja u kasnijim opisima zmajeva u Bestijarijamu.

Klasični evropski zmajevi se često opisuju kako osvetljavaju vazduh.[8] Ovo često uzimaju hrišćanski pisci kao metaforu za Lucifera, čije ime znači „nosilac svetlosti”.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Opis[uredi | uredi izvor]

Tokom ranog srednjeg veka evropska kultura vekovima nije bila u kontaktu sa klasičnom književnošću. Za to vreme došlo je do postepene promene uobičajene mentalne slike „zmaja”, odnosno latinskog draco-a i njegovih ekvivalenata na narodnim jezicima, što se dogodilo u usmenoj i pisanoj književnosti, uključujući i klasičnu književnost. To je dovelo do prikazivanja u ovoj literaturi zmajeva „modernog tipa”, čije su karakteristike opisane u nastavku.

Savremena zapadna slika zmaja razvila se u zapadnoj Evropi tokom srednjeg veka kombinacijom zmijolikih zmajeva iz klasične grčko-rimske književnosti, pozivanjem na bliskoistočne evropske zmajeve sačuvane u Bibliji i zapadnoevropskim narodnim predanjima[9] uključujući opise i crteže životinja imenovanih kao vrste zmija, ali neprecizno nacrtanih sa krilima i/ili nogama. Period između 11. i 13. veka predstavlja vrhunac evropskog interesovanja za zmajeve kao živa bića.[10]

Zmajevi se u današnje vreme obično prikazuju sa telom koje liči na ogromnog guštera, ili zmije sa dva para nogu tipa gušterskog, i koji bljuju vatru iz usta. Ovo potiče od kontinentalnog zmaja, koji se obično naziva zmajem koji bljuje vatru. Kontinentalni, kao i mnogi drugi evropski zmajevi, imaju krila nalik šišmišu koja rastu iz njegovih leđa.

Anglosaksonska pesma Beovulf upućuje na zmaja a takođe i na crva ili zmiju. Njegovo kretanje označava anglosaksonskim glagolom bugan, „savijati se”, a kaže se da ima otrovni ugriz i otrovni dah; sve ovo ukazuje na zmijoliki oblik i kretanje, a ne sa telom nalik gušteru ili dinosaurusu, kao na kasnijim prikazima, i ne spominju se noge ili krila; međutim pokazuje nekoliko zmajevih karakteristika koje su kasnije postale popularne: bljuvao je vatru, živeo pod zemljom i sakupljao blago.

Crteži iz Ramsunda, iz Viking-ere Švedske, oko 1030, opisuje događaje koji se odnose na staru nordijsku sagu, Völsunga saga, o junaku Sigurd. Prikazuje zmaja Fafnira kao veliku i veoma dugu zmiju bez krila, nacrtanu prilično maštovito, koja okružuje scenu.

MS Harley 3244, srednjovekovni bestijarij datiran oko 1260. godine n.e. sadrži najstariju prepoznatljivu sliku potpuno modernog, zapadnog zmaja.[11]

Najstarija prepoznatljiva slika zapadnog zmaja u „modernom stilu” pojavljuje se na ručno oslikanoj ilustraciji iz bestijarija MS Harli 3244, koja je proizvedena oko 1260. godine.[11] Ovaj zmaj ima dva kompleta krila i rep mu je duži od većine modernih prikaza zmajeva,[11] ali jasno prikazuje mnoge iste karakteristične osobine.[11]

Zmajevi se generalno prikazuju kao da imaju podzemnu jazbinu ili pećinu ili da žive u rekama.[12] Zamišljeni su kao pohlepni i proždrljivi, sa alavim apetitom.[9] Zmajevi se često poistovećuju sa Sotonom, zbog referenci na Sotonu kao „zmaja” u Knjizi Otkrivenja.[9]

U zapadnom folkloru, zmajska bića i zmajevi u hrišćanskoj književnosti obično se prikazuju kao zli, osim uglavnom u asturijskom i velškom folkloru i modernoj beletristici. U modernom periodu i kasnom srednjem veku, evropski zmaj se tipično prikazuje kao ogromno stvorenje nalik gušteru koje bljuje vatru, ljuskavo i rogato, sa krilima (obično kožnatim kao kod šišmiša, ponekad pernatim), dve ili četiri noge i dugačkim mišićavim repom. Ponekad se prikazuje sa jednim ili više grebena, vatrenom grivom, šiljcima slonovače niz kičmu i raznim egzotičnim bojama. Zmajeva krv često ima magična svojstva. Tipičan zmaj štiti pećinu ili dvorac ispunjen zlatom i blagom i često je povezan sa velikim herojem koji ga pokušava ubiti. Iako krilato stvorenje, zmaj se obično nalazi u podzemnoj jazbini, pećini koja ga identifikuje kao drevno stvorenje na zemlji.

Legende i priče[uredi | uredi izvor]

Velški monah iz 12. veka Džefri od Monmuta prepričava čuvenu legendu u svojoj Historia Regum Britanniae u kojoj dete prorok Merlin svedoči o romansko-keltskom vojskovođi Vortigernu koji pokušava da izgradi kulu na planini Snoudon kako bi se zaštitio od Anglosaksonaca,[13] ali toranj stalno propada u zemlju.[13] Merlin obaveštava Vortigerna da se ispod temelja koji je izgradio nalazi bazen sa dva zmaja u njemu.[13] Vortigern naređuje isušivanje bazena, izlažući crvenog i belog zmaja, koji odmah počinju borbu.[13] Merlin donosi proročanstvo da će beli zmaj trijumfovati nad crvenim, simbolizujući englesko osvajanje Velsa,[13] ali izjavljuje da će se crveni zmaj na kraju vratiti i pobediti belog.[14] Ova priča ostala je popularna tokom čitavog 15. veka.[14]

Zlatna legenda iz 13. veka, napisana na latinskom, beleži priču o svetoj Margareti Antiohijskoj[15], devici mučenici koja je, nakon što je mučena zbog vere u dioklecijanski progon i bačena nazad u ćeliju, navodno bila suočena sa monstruoznim zmajem[15] ali je napravila znak krsta i zmaj je nestao.[15] U nekim verzijama priče, zmaj ju je progutao i, nakon što je napravila znak krsta u zmajevom stomaku, izlazi nepovređena — ili u drugoj verziji, nakon što je fizički krst koji je nosila iziritirao zmajevu unutrašnjost.[15]

Fantastične priče izmišljene su u srednjem veku da objasne gargojle koji se koriste kao izlivi vode na zgradama.[16] [17] Jedna srednjovekovna francuska legenda kaže da je u davna vremena zastrašujući zmaj poznat kao Gargojl izazivao poplave i potapao brodove na reci Seni[18] pa su stanovnici grada Ruana ponudili zmaju jednom godišnje ljudsku žrtvu kako bi ublažili njegovu glad.[18] Zatim je, oko 600. godine nove ere, sveštenik po imenu Roman obećao da će, ako ljudi sagrade crkvu, osloboditi ih zmaja.[18] Roman je ubio zmaja i njegova odsečena glava bila je postavljena na zidine grada kao prvi gargojl.[18] [19]

Postoji priča o hrišćanskom svetom Georgiju, o ubijanju zmaja i spasavanju princeze. Iako je ova priča prethrišćanska, Sveti Georgije ju je učinio popularnom. Stvarni Sveti Georgije je umro 303. godine. Njegova priča govori o pripitomljavanju i ubijanju zmaja koji je svakodnevno zahtevao žrtvu ovce i ljudske device. Kad je zmaj otišao da pojede princezu, sveti Georgije je ubo zver kopljem a savladao je tako što je napravio znak krsta i zavezao mu princezin pojas oko vrata. Sveti Georgije i princeza uveli su sada poslušnog zmaja u grad, a Georgije je obećao da će ga ubiti ako se meštani preobrate u hrišćanstvo. Svi građani su se preobratili i Sveti Georgije je mačem ubio zmaja. Pripovedanje je prvi put smešteno u Kapadokiju u najranijim izvorima iz 11. i 12. veka. Kasnija Zlatna legenda iz 13. veka prenela je postavku u Libiju.[20]

Heraldika[uredi | uredi izvor]

Zmajevi su istaknuti u srednjovekovnoj heraldici. [21] Za kralja Utera Pendragona (oca kralja Artura) se priča da je imao dva zlatna zmaja na svom kraljevskom grbu.[22] Prvobitno su heraldički zmajevi mogli imati bilo koji broj nogu,[21] ali, do kasnog srednjeg veka, zbog rasprostranjenog širenja bestijarija, heraldika je počela da pravi razliku između „zmaja” (sa četiri noge) i „vajverna” (wyvern)(sa dve noge).[21] U mitovima se vajvern povezuje sa opakošću, zavišću i kugom,[21] ali u heraldici simbolizuje rušenje tiranije Sotone i njegovih demonskih sila.[21] Kasno-srednjovekovna heraldika takođe se odlikovala stvorenjem nalik zmaju poznato kao „sockatrice”.[21] Cockatrice se navodno rađa kada zmija izleže jaje koje je petao položio na đubrište,[21] i toliko je otrovno da su i njegov dah i pogled smrtonosni za bilo koje živo biće, osim za lasicu, koja je njen smrtni neprijatelj.[21] „Bazilisk” je zmija sa zmajevom glavom na kraju repa koja se rađa kada žaba krastača izlegne jaje koje je položila devetogodišnja sockatrice.[21] Kao i kod sockatrice, za njen odsjaj se kaže da je smrtonosan.[21]

Zmajevi u specifičnim kulturama[uredi | uredi izvor]

Sveti Georgije i Zmaj[uredi | uredi izvor]

Rukopisna ilustracija iz Verone o Svetom Georgiju koji ubija zmaja (severna Italija) iz oko 1270.

Legenda o Svetom Georgiju i zmaju zabeležena je već u šestom veku naše ere,[23] [24] ali najraniji njeni umetnički prikazi potiču iz 11. veka[23] a prvi potpuni izveštaj o njoj potiče iz 11. vekovnog gruzijskog teksta.[25] Najpoznatija verzija priče iz Zlatne legende navodi da je zmaj stalno pljačkao ovce grada Silene u Libiji.[23] Nakon što je pojeo mladog pastira, ljudi su bili primorani da ga umire ostavljajući dve ovce kao žrtvu svakog jutra pored jezera u kome je živeo zmaj.[23] Na kraju je zmaj pojeo sve ovce[26] i ljudi su bili primorani da mu počnu nuditi svoju decu.[26] Jednog dana, kraljeva ćerka je izašla i, uprkos kraljevim molbama za život, bila je obučena kao nevesta i okovana za stenu pored jezera kao žrtva.[26] Tada je stigao sveti Georgije i ugledao princezu.[26] Kada je zmaj došao da je pojede, Georgije ga je ubo kopljem i savladao ga tako što je napravio znak krsta i zavezao princezin pojas oko vrata.[26] Sveti Georgije i princeza uveli su sada poslušnog zmaja u grad, a Georgije je obećao da će ga ubiti ako se građani preobrate na hrišćanstvo.[27] Svi varošani su se preobratili i Sveti Georgije je mačem ubio zmaja.[27] U nekim verzijama, Sveti Georgije se ženi princezom,[27] ali, u drugim, nastavlja da luta.[27]

Germanska stvorenja nalik zmajevima[uredi | uredi izvor]

Najpoznatiji zmaj u nordijskoj i germanskoj mitologiji je Fafnir. U germanskim pričama zmajevi čuvaju blago. Fafnir je čuvao zemljane humke pune drevnog blaga. Blago je bilo prokleto i donosilo je bolest onima koji su ga kasnije posedovali.

Morske zmije[uredi | uredi izvor]

Morske zmije se u nordijskim jezicima nazivaju i orme, na staroengleskom wyrm, a na srednjem engleskom worm. Ovi „zmajevi” su obično zli, slično kao grčka stvorenja slična zmajevima i drugim zmajevima kontinentalne Evrope; međutim, postoje izuzeci i mnogi ne žele da idu u bitku ako se ne osete ugroženim. Ove zmije su bez udova i bez krila. Najpoznatija morska zmija u nordijskoj mitologiji je Jormungand, koji je zapravo džin koga je u obliku tela zmije rodio nordijski bog Loki, koji će jednog dana ubiti Tora, nordijskog boga groma.

Velški zmaj[uredi | uredi izvor]

Zastava Velsa, pokazuje crvenog zmaja kako hoda („passant”)
Rukopisna ilustracija bitke Crvenih i Belih Zmajeva iz 15. veka iz Istorije kraljeva Britanije Džefrija od Monmuta

Crveni zmaj se nalazi na nacionalnoj zastavi Velsa i to je i njeno ime („Y Ddraig Goch”, „crveni zmaj”). Simbol možda potiče iz arturijanske legende, ili verovatnije od keltskog boga zmaja Devi (ne treba mešati sa Svetim Davidom Velškim). Merlin govori o viziji crvenog zmaja[28] (koji predstavlja Britance) i belog zmaja (koji predstavlja invaziju Saksonaca) koji se bore ispod brda Dinas Emrys. Ova posebna legenda takođe se nalazi u pričama Mabinogion, u priči Lludd and Llefelys.[29][30]

Zmaj je tokom istorije korišćen kao dominantni simbol velških vođa, poput Ovena Glendovera i Henrija VII od Engleske.

Slovenska stvorenja nalik zmajevima[uredi | uredi izvor]

Ale[uredi | uredi izvor]

Priča se da se vrlo stara zmija može pretvoriti u alu. Neki opisi o alama su zbunjujući jer govore da imaju ženska tela. Druge liče na zmajeve. Broj glava ala može varirati. Ale su neprijatelji zmajeva, a u južnoslovenskom folkloru se ponekad kaže da je grmljavina nastala kao rezultat borbe ala i zmajeva. Ale se smatraju zlim ili zlonamernim, dok se zmajevi obično smatraju dobrim ili dobronamernim.

Zmajevi[uredi | uredi izvor]

Zmaj Gorinič, autora Viktora Vasnjecova

Zmajska bića iz slovenske mitologije imaju mešovite odnose prema ljudima. Na primer, Drakoni (drakon, zmaj, ala) u bugarskoj mitologiji su ili muški ili ženski, a svaki rod ima drugačiji pogled na čovečanstvo. Ženka zmaja i mužjak zmaja, često viđeni kao sestra i brat, predstavljaju različite sile poljoprivrede. Ženka zmaja predstavlja surovo vreme i uništava useve, mrzi čovečanstvo i u beskrajnoj borbi sa svojim bratom. Muški zmaj štiti ljudske useve od uništenja i generalno je blagonaklon prema čovečanstvu. Vatra i voda igraju važnu ulogu u bugarskom poznavanju zmajeva: ženka ima karakteristike vode, dok je mužjak obično vatreno biće. U bugarskoj legendi, drakoni su troglava, krilata bića sa zmijskim telima.

Na bugarskom, ruskom, beloruskom, ukrajinskom, srpskom i makedonskom jeziku, stvorenje nalik zmaju ili „zmaj” (bug. Змей), zmaj (rus. Змей), smok (blr. Цмок), zmij (ukr. Змій), zmej (mkd. змеј), generalno je zla, četvoronožna zver sa malo, ako ih uopšte ima, iskupljujućih kvaliteta. Zmajevi su inteligentni, ali često traže davanja od sela ili malih gradova u obliku devojaka (za hranu) ili zlata. Njihov broj glava kreće se od jedne do sedam ili ponekad čak i više, pri čemu se najčešće navode troglavi i sedmoglavi zmajevi. Glave takođe ponovo rastu ako su odsečene, osim ako se vrat „ne tretira” vatrom (slično hidri u grčkoj mitologiji). Zmajska krv je toliko otrovna da će i sama Zemlja odbiti da je apsorbuje. U bugarskoj mitologiji ovi „zmajevi” su ponekad dobro, nasuprot zlom Lamji /lamя/, zveri sličnoj Zmaju.

Smok[uredi | uredi izvor]

Najpoznatiji poljski zmaj (polj. Smok) je Vavelski zmaj. Navodno je terorisao drevni Krakov i živeo u pećinama na obali reke Visle ispod zamka Vavel. Prema predanju zasnovanom na Danilovoj knjizi, ubio ga je dečak koji mu je ponudio ovčiju kožu napunjenu sumporom i katranom. Nakon što je progutao, zmaj je postao toliko žedan da je konačno eksplodirao nakon što je popio previše vode. U najstarijoj verziji ove fantastične priče iz 12. veka, koju je napisao Vincenti Kadlubek,[31] zmaja su porazila dva sina kralja Kraka, Krakus II i Leh II. Metalna skulptura zmaja Vavela poznata je turistička atrakcija u Krakovu. Vavelovski zmaj se pojavljuje u grbu poljskih knezova, Pjasta iz Čerska.[32]

Druga bića slična zmajevima u poljskom folkloru uključuju baziliska, koji živi u podrumima u Varšavi, i kralj zmija iz narodnih legendi, iako nijedan od njih nije eksplicitno zmaj.

Jermenski „zmaj”: Վիշապ[uredi | uredi izvor]

Kip jermenskog boga Vahagna, Zmajoubice koji guši zmaja u Jerevanu, Jermenija

Վիշապ (Višap) je jermenska reč za „zmaja”.

Iberijski zmajevi[uredi | uredi izvor]

Zmaj u granitnom reljefu (14. vek). Muzej San Anton (Korunja, Galicija (Španija)).

Iberijski zmajevi su skoro uvek zli, poput Kuelebrea, džinovske krilate zmije u mitologiji Asturije i Kantabrije na severu Španije. Obično živi u pećini, čuva blago i čuva kao zatvorenike bića nalik nimfama koja se zovu ksane ili anjane.

Postoji legenda da je zmaj boravio u planini Penja Uruel blizu grada Hake i mogao da hipnotiše ljude svojim pogledom, tako da je mladić koji je odlučio da ubije zver bio opremljen sjajnim štitom, tako da odbije zmajev pogled. Kada je mladić stigao u pećinu u kojoj je živeo zmaj, mogao ga je lako ubiti jer je zmaj hipnotisao samog sebe. Ova legenda je veoma slična grčkom mitu o Meduzi.

Iluminacija u rukopisu iz 12. veka pisma Svetog Grgura Svetom Leandaru (MS 2, Dižon)

Herensuge je ime dato zmaju u baskijskoj mitologiji, što znači „poslednja zmija”. Najpoznatija legenda kaže da je arhangel Mihail sišao s neba da ga ubije, ali samo jednom je Bog pristao da ga lično prati.

Sugaar, baskijski muški bog, često je povezivan sa zmijom ili zmajem, ali može poprimiti i druge oblike. Njegovo ime se može čitati kao „muška zmija”.

Zmajevi su dobro poznati u katalonskim mitovima i legendama, u velikoj meri zato što je Sveti Georgije (katalonski Sant Jordi) zaštitnik Katalonije. Kao i većina mitskih gmizavaca, katalonski zmaj je ogromno stvorenje nalik zmiji sa četiri noge i par krila, ili retko, dvonožno stvorenje sa par krila, zvano vajvern. Kao i u mnogim drugim delovima sveta, zmajevo lice može biti poput neke druge životinje, poput lava ili bika. Kao što je uobičajeno i drugde, katalonski zmajevi bljuju vatru, a zmajeva vatra sve pali. Katalonski zmajevi takođe mogu ispuštati smrdljiv miris, koji može istrunuti sve što dodirne.

Katalonci takođe razlikuju vibriju ili vibru (srodno engleskom viper i vajvern), žensko biće u obliku zmaja sa istaknutim grudima, dve kandže, dva krila i orlovim kljunom. Ovi i druge mitološke figure su učestvovale u narodnim proslavama.

U portugalskoj mitologiji, Koka[33] je ženski vajvern koji se bori sa Sveti Georgijem za praznik Hristovo telo. Borbe imaju simboličko značenje: kada koka porazi Svetog Georgija usevi će biti loši i doći će do gladi i smrti; kada sveti Georgije pobedi koku i odseče joj jezik i uši, usevi će imati dobru godinu i najavljuje se prosperitet. Ipak, ona se naziva „svetom” kokom baš kao što se Georgije naziva svecem, a narod navija za nju.

Italijanski zmajevi[uredi | uredi izvor]

Sveta Margareta i zmaj, alabaster sa tragovima pozlate, Tuluz, oko 1475. godine (Metropolitenski muzej umetnosti)
„Sveti Silvestro vaskrsava dva mađioničara i zmaj Fornolea”, kapela Vernio Bardi, Santa Kroče (Firenca)

Vajverne su obično zle u Italiji, a postoji mnogo priča o ubijanju vajverni. Zmajevi takođe varaju demone u italijanskim legendama. Legenda o Svetom Georgiju i vajverni dobro je poznata u Italiji, ali su prikazani i drugi sveci koji se bore sa vajvernama. Na primer, prvi biskup Forlija, Sveti Merkurialis, priča se da je ubio vajvernu da spase grad, tako da se često prikazuje u činu ubijanja vajverne. Slično, prvi svetac zaštitnik Venecije, Sveti Teodor Tiron, bio je ubica vajverna, a statua koja predstavlja njegovo ubijanje vajverne i dalje je na vrhu jedne od dve kolone na Trgu svetog Marka. Sveti Mihail, zaštitnik padobranaca, takođe se često prikazuje kako ubija vajvernu.

Prema Zlatnoj legendi, koju je sastavio Italijan Jakob Voraginski, Svetu velikomučenicu Marinu je progutao satana u obliku hidre, ali je pobegla živa kada je krst koji je nosila iritirao unutrašnjost hidre. Zlatna legenda, u netipičnom trenutku skepticizma, opisuje ovaj poslednji incident kao „apokrifni i ne treba ga uzimati za ozbiljno” (prev. Rajan, 1.369), što nije sprečilo legendu da postane popularna i stekne umetničke tretmane.

Još su rasprostranjenije legende o zmajevima u Italiji, posebno u Umbriji. Jedan od najpoznatijih vajverna italijanskog folklora je Tirus, vajverna koja je opsedala Terni u srednjem veku. Jednog dana, mladi i hrabri vitez plemenite kuće Čitadini, umoran od stalnih smrti svojih sugrađana i iseljavanja Ternija, suočio se sa vajvernom i ubio je. Od tog dana, grad je preuzeo stvorenje u svom grbu, praćeno latinskim natpisom: „Thyrus et amnis dederunt signa Teramnis” („Tirus i reka dali su svoje oznake gradu Terni”), koji stoji pod zastavom grada Terni, u čast ove legende.

Druga pesma govori o drugom zmaju koji je živeo u blizini sela Fornole, u blizini Amelije, Umbrija. Papa Silvester I stigao je u Umbriju i oslobodio stanovništvo Fornolea od svireposti zmaja, umirivši zmaja. Zahvaljujući njegovom delu, stanovništvo je u 13. veku sagradilo crkvu posvećenu svecu na vrhu planine u blizini zmajeve jazbine. U apsidi crkve nalazi se freska koja predstavlja ikonografiju sveca.

Heraldika[uredi | uredi izvor]

Grb grada Sveti Jur („Sveti Georgije”) u zapadnoj Slovačkoj

U britanskoj heraldici zmajevi su prikazani kao četvoronožni, razlikujući ih od dvonoge vajverne. Uvek imaju krila slična šišmišu. Zmajevi se tradicionalno prikazuju sa jezicima koji završavaju bodljikavim vrhom; novija heraldika prikazuje njihove repove koji završavaju sličnom bodljom, ali ova osobina potiče nakon Tjudorskog perioda. Tokom i pre ove ere, zmajevi su uvek bili prikazivani sa repovima koji su završavali tupim vrhom.[34]

Što se tiče stava, zmajevi se obično prikazuju kao stojeći (sa sve četiri noge na zemlji), hodajući (sa jednom podignutom nogom) ili besni (uzdignuti). Vrlo retko se prikazuju kao kukavice (sa repom između nogu).[35]

Prema piscu heraldičaru Arturu Čarlsu Foks-Dejvisu, crveni zmaj od Velsa na zastavi je nastao sa <i>стандардом</i> kralja iz 7. veka, Kadvaladra, a koristila ga je kao držače štita dinastija Tjudor (koji su bili velškog porekla). Kraljica Elizabeta, međutim, preferirajući zlato, promenila je boju zmaja iz crvene u zlatnu, paralelno sa promenom kraljevskog plašta i hermelina u zlatni i hermelin. Možda postoji izvesna sumnja u velško poreklo zmajskog držača kraljevskog grba, ali ga je svakako koristio kralj Henri III.[35]

U Engleskoj, rasprostranjeni crveni zmaj (koji drži buzdovan) i dalje je heraldički simbol okruga Samerset. Okrug je nekada bio deo rano-srednjovekovnog anglosaksonskog kraljevstva Veseks u zapadnoj Engleskoj, koje je takođe nosilo zmaja, ili vajvernu, kao simbol.

U kontinentalno evropskoj heraldici izraz „zmaj” pokriva veću raznolikost stvorenja nego u britanskim sistemima, uključujući stvorenja kao što su vajverna, bazilisk i sockatrice. U nemačkoj heraldici, četvoronožni zmaj se naziva lindwurm.[35]

U Španiji postoji mnogo primera zmajeva kao heraldičkih simbola (posebno: dva suprotna zmajeva lica koji grizu neku figuru). Zmajeve je kao heraldičke simbole uveo aragonski kralj Pere IV, koji je pomoću zmaja na kacigi pokazao da je kralj Aragona, kao heraldičku igru reči (Rei d'Aragón postaje Rei dragón; prevedeno na engleski kao „kralj zmajeva”).[36]

Istorijski, grb Madrida je pored medveda sa drvetom jagode uključivao i zmaja. Ovaj zmaj ima svoje poreklo u zmaju, ili zmiji prema Mesonero Romanosu, koja je prikazana na kamenu klinu u luku na kapiju nestalih zidova Madrida poznatih kao „Puerta Cerrada” ili „Puerta de la Sierpe” (Zatvorena vrata ili vrata zmaja). 1582. požar je uništio kapiju. U to vreme zidovi su prestali da se koriste, pa iz tog razloga kapija i okolni zid nikada nisu obnovljeni. Zmija, koja je postala zmaj, zadržana je kao neformalni simbol Madrida sve do 19. veka, kada je odlučeno da se zmaj uvrsti u grb. Zmaj se tada pretvorio u grifona, a grifon je nestao iz grba 1967. godine, iako je heraldički zmaj ostao uklesan u kamenu na mnogim spomenicima po gradu.[37][38]

Kraljevina Portugalija

Zmaj je korišćen kao grb Velikog kraljevskog grba Portugalije barem do 14. veka. Kasnije su dve vajverne korišćene kao držači štita Portugalije. U 19. veku, portugalski kralj Pedro odobrio je gradu Portu ugradnju zmajske kreste kraljevskog grba u opštinski grb, u znak zahvalnosti za podršku koju mu je grad pružio tokom Ratova liberala. Značka FK Porto sadrži stari opštinski grb Porta sa grbom zmaja; zato je zmaj usvojen kao životinjska maskota kluba.

U relativno novijim dodacima slici zmaja, jezik i rep završavali su bodljom. Tjudorovske slike zmaja nisu takve, već sa repom dugim i šiljatim. Izgleda da su Englezi preuzeli sliku zmaja od namačkog zmaja. Predstavljen je kao tradicionalni sa krljuštima, četiri noge, krila, oštrim zubima i rogovima.[traži se izvor]

Kuću gospodina Mejnvoring-Elerker-Onslova predstavljao je morski zmaj. Ovaj zmaj je normalan, po današnjim standardima, nema zadnje noge i veliki kraj repa. Ovo je bliže kineskom modelu zmajeva.[39]

Vojvoda od Marlboroa koristi vajvernu koja sedi uspravno na repu sa kandžama u vazduhu.[39]

Grb porodice Lankašir ima greben vajverne bez krila i rep u čvoru.[39]

Moderni zmajevi[uredi | uredi izvor]

Animatronik zmaja koji bljuje vatru u Vest Edmonton Molu. Uklonjeno 2014. zbog visokih troškova održavanja i isušujuće gumene kože

Knjige s amblemima popularne od kasnog srednjeg veka do 17. veka često predstavljaju zmaja kao amblem pohlepe. Rasprostranjenost zmajeva u evropskoj heraldici pokazuje da je zmaj više od pohlepe.

Agosti Ksaho, romantični tvorac mitova u 19. veku, spojio je ove mitove u svom stvaralaštvu Leherensuge, prvu i poslednju zmiju, koja će se, u njegovoj novokovanoj legendi, ponovo pojaviti u budućnosti donoseći preporod Baskijske nacije.

Zmajevi su u moderno doba dugo prikazivani kao pohlepni sakupljači blaga, koji žude za zlatom i draguljima. U takvim pričama kao što je Beovulf, krađa takvog blaga izaziva zmajev bes. U žanru fantazije, međutim, postojao je trend da se zmajevi prvobitno prikazuju u pozitivnom svetlu: kao saveznici umesto neprijatelja, crveni zmaj iz Velsa i brat zmaj iz Poljske. Zmajevi se sve više posmatraju kao prijatelji ljudi i kao visoko inteligentna i plemenita stvorenja, mada i dalje ostaju zastrašujuće zveri legende. Često se prikazuju kao čuvari i bliski prijatelji pojedinačnih ljudi.

Nakon otkrića fosilnih pterosaura, zmajevi evropskog tipa često se prikazuju bez prednjih nogu, a kada su na tlu, stoje i hodaju na način pterosaura na stražnjim stopalima i zglobovima krila.

Novija beletristika[uredi | uredi izvor]

Zmajevi igraju istaknute uloge u'Srednjoj zemlji Dž.R. R. Tolkina, posebno u Silmarilionu i Hobitu, i nepovezanom Farmer Giles of Ham.

Mnoge od ovih modernih ideja prva je popularizovala Ana MekKafri sa svojom serijom Dragonriders of Pern.

Ursula K. Le Gvin u svojim knjigama o Zemljinom moru ima istaknute zmajeve.

Kasniji autori, poput Kristofera Paulinija, takođe su prikazivali simpatične zmajeve likove u Eragonu.

Zmajevi Brajana Dejvisa u seriji Dragons in Our Midst prikazuju zmajeve kao plemenite i ljubazne zveri, koje imaju sposobnost da se žene i razmnožavaju s ljudima.

E. D. Bejker u Tales of the Frog Princess series često uključuje zmajeve i ljude koji mogu da se menjaju između ljudskog i zmajskog oblika.

Vrlo popularne serije Pesma leda i vatre/Igra prestola uključuju zmajeve i jahače zmajeva.

Kako dresirati zmaja je serija od dvanaest knjiga za decu, koju je napisala britanska autorka Kresida Kouel. Knjige su smeštene u izmišljeni vikinški svet i fokusiraju se na iskustva protagoniste Hikapa dok savladava velike prepreke na svom putu da postane heroj, na teži način.

Serija knjiga Tui T. Saterlenda Wings of Fire smeštena je u svet kojim dominiraju zmajevi, gde pet zmajeva mora dovršiti proročanstvo o okončanju dvadesetogodišnjeg rata.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Appendix Vergiliana: Culex”. 
  2. ^ Wallace, Howard (1948). „Leviathan and the Beast in Revelation”. The Biblical Archaeologist. 11 (3): 61—68. JSTOR 3209231. S2CID 171662040. doi:10.2307/3209231. 
  3. ^ Kiessling, Nicolas K. (1970). „Antecedents of the Medieval Dragon in Sacred History”. Journal of Biblical Literature. 89 (2): 167—177. JSTOR 3263046. doi:10.2307/3263046. 
  4. ^ Nickel, Helmut (1989). „Of Dragons, Basilisks, and the Arms of the Seven Kings of Rome”. Metropolitan Museum Journal. 24: 25—34. JSTOR 1512864. S2CID 191378315. doi:10.2307/1512864. 
  5. ^ Scobie, Alex (jul 1977). „An Ancient Greek Drakos-Tale in Apuleius' Metamorphoses VIII, 19-21”. The Journal of American Folklore. 90 (357): 339—343. JSTOR 539524. doi:10.2307/539524. 
  6. ^ „LacusCurtius • Pliny the Elder's Natural History”. 
  7. ^ De Natura Animalium book 6 chapter 21 (English translation) / (original Greek)
  8. ^ „Medieval Bestiary : Dragon”. bestiary.ca. 
  9. ^ a b v Fee 2011, str. 7.
  10. ^ Jones 2000, str. 101.
  11. ^ a b v g Malone 2012, str. 98.
  12. ^ Ørmen, Torfinn (2005). Drager, mellom myte og virkelighet (Dragons: between myth and reality) (na jeziku: norveški) (1st izd.). Oslo: Humanist forlag A/S. str. 252. ISBN 978-82-90425-76-5. 
  13. ^ a b v g d Hughes 2005, str. 106.
  14. ^ a b Hughes 2005, str. 106–107.
  15. ^ a b v g Morgan 2009.
  16. ^ Cipa 2008, str. 1–3.
  17. ^ Sherman 2015, str. 183–184.
  18. ^ a b v g Sherman 2015, str. 184.
  19. ^ Cipa 2008, str. 1–30.
  20. ^ Herman, Alexander B.; Paoletti, John (2004). „Re-Reading Jackson Pollock's "She-Wolf"”. Artibus et Historiae. 25 (50): 139. ISSN 0391-9064. JSTOR 1483792. doi:10.2307/1483792. 
  21. ^ a b v g d đ e ž z i Friar & Ferguson 1993, str. 168.
  22. ^ Friar & Ferguson 1993, str. 28.
  23. ^ a b v g Niles 2013, str. 53.
  24. ^ Thurston 1909, str. 453–455.
  25. ^ Walter 2003, str. 141.
  26. ^ a b v g d Niles 2013, str. 54.
  27. ^ a b v g Niles 2013, str. 55.
  28. ^ Jones, Thomas (1958—59). „The Story of Myrddin and the Five Dreams of Gwenddydd in the Chronicle of Elis Gruffydd”. Études celtiques. 8. 
  29. ^ Davies, Sioned (2007). The Mabinogion. Oxford University Press. str. xii. 
  30. ^ Heinz, Sabine (2008). Celtic Symbols. Sterling Pub. 
  31. ^ Mistrz Wincenty (tzw. Kadłubek) (2008), Kronika Polska, Ossolineum, Wrocław, ISBN 978-83-04-04613-9 
  32. ^ Górczyk, Wojciech (2010). „Ślady recepcji legend arturiańskich w heraldyce Piastów czerskich i kronikach polskich”. Kultura i Historia (na jeziku: poljski). Pristupljeno 14. 7. 2013. 
  33. ^ „Corpo de Deus” (na jeziku: portugalski). Municipal de Monção. 
  34. ^ Fox-Davies 1909, str. 224–6
  35. ^ a b v Fox-Davies 1909, str. 224–6
  36. ^ Fatás, Guillermo. „Dragones buenos, dragones malos”. Heraldo de Aragón (na jeziku: španski). decir dragón era casi decir ‘de Aragón’. Pristupljeno 2020-01-25. 
  37. ^ „La misteriosa leyenda del dragón que formó parte del escudo de Madrid durante tres siglos”. abc (na jeziku: španski). 2014-10-15. Pristupljeno 2019-08-08. 
  38. ^ Madridjrcalzado.bolgspot.com (2016-08-09). „Madrid: El dragón alado en el escudo de Madrid”. Madrid. Pristupljeno 2019-08-08. 
  39. ^ a b v „Fox-Davies, Arthur Charles, (28 Feb. 1871–19 May 1928)”, Who Was Who, Oxford University Press, 2007-12-01, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u196567 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европски_змај&oldid=27107523”