Портал:Književnost/Knjiga
Izabrani članci [uredi izvor]
Januar[uredi izvor]
„Božanstvena komedija“ (ital. „La Divina Commedia“ или „Commedia“, kasnije je Bokačo dodao „Divina“) je književno delo Dantea Aligijerija, koje se smatra najvećom epskom poemom italijanske literature, kao i jednim od najvećih dela svetske literature. Napisana je između 1308. i 1321. godine. Dante je delo nazvao samo „Komedija" zato što je bio pod uticajem tadašnjih shvatanja da dela koja tragično počnu a srećno se završe su komedije, a dela koja tragično počnu i u istom kontekstu se završe su tragedije. Epitet "Božanstvena" dodao je Bokačo u njegovom delu o Danteovom životu, ali on se zvanično upotrebljava tek od 1555. godine.
Božanstvena Komedija počinje stihom: "Na pola našeg životnog puta...", to ukazuje da je radnja dela smeštena u proleće 1300. godine, na veliki petak (kako mnogi smatraju). Prema Danteovom shvatanju prosečan ljudski vek traje 70 godina, a kako je on rođen 1265. to i radnja dela počinje 1300. godine. Međutim, istina je da je delo napisano nekoliko godina kasnije, da bi autor omogućio sam sebi da, događaje koji su se desili posle te godine, prikaže u obliku proročanstva.
Poema se sastoji 14 233 stiha u jedanaestercu i rimovanim tercinama. Podeljena je na tri dela, Inferno (Pakao), Purgatorio (Čistilište), i Paradiso (Raj), koji se sastoje od 34, 33, i 33 speva. To je ukupno 100 pevanja (10 x 10) - broj 3 i broj 10 se na različite načine ponavljaju u Božanstvenoj komediji, 3 je simbol Svetog Trojstva a 10 simboliše savršenstvo. Pesnik u prvom licu opisuje svoj put kroz tri sveta mrtvih. Njegov vodič kroz pakao i čistilište je latinski pesnik Vergilije, a kroz raj Beatriče Portinari i Sveti Bernard (koji ga vodi kroz Empirij do Boga). Poema sadrži i unutrašnju simetriju, Pakao ima 9 krugova i predvorje, Čistilište ima 9 delova i zemaljski Raj, A raj se sastoji od 9 neba plus Empirej. Tako da se sva tri dela sastoje od po 10 celina što opet predstavlja simbol savršenosti. Svaki od tri dela poeme se završava govorom zvezda a svako šesto pevanje govori o politici, u sve širem smislu. Duše grešnika svrstane su u tri grupe, kao i duše pokajnika i duše blaženih. Tri zveri ometaju pesnika na početku svog puta, a tri vodiča ga vode tim putem.
Februar[uredi izvor]
Ime ruže (engl. The Name of the Rose) je prvi roman italijanskog književnika Umberta Eka, objavljen 1980. godine. Na prvi pogled, to je postmodernistički triler koji se bavi misterioznim ubistvima u jednoj italijanskoj opatiji, ali pored toga to je i naučnofantastična studija o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije. Godine 1986. roman je ekranizovan u film, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi.
Engleski franjevački monak, Vilijam od Baskervila, poznat po svojoj mudrosti i visprenosti stiže u opatiju, smeštenu negde u Alpima, u severnoj Italiji, koja je bila poprište jednog zločina. Sa sobom dovodi i Adsa od Melka, svog pomoćnika i bendiktinskog iskušenika. Na prvi pogled, ubistvo zgodnog minijaturiste ima veze sa njegovim homoseksualnim vezama sa nekim monasima. Međutim, Vilijam shvata da je motiv za ubistvo nešto mnogo veće od sodomitskog greha i da opatija, večito skrivena u magli, krije mnoge tajne koje se tvrdoglavo čuvaju vekovima. Jedna od njih je i čuvena biblioteka, u koju imaju pristup samo tri osobe: bibliotekar, njegov pomoćnik i sam opat, kao duhovni otac svih monaha. Posao mu otežavaju i dve delegacije, papska i careva, koje treba da se sastanu u opatiji, gde će voditi raspravu o tome da li je Isus bio siromašan, te da li franjevci imaju pravo da se odriču svih ovozemaljskih dobara. Posredi je bilo mnogo važnije pitanje, koje se ticalo materijalnog bogatstva samog klera, koje bi bilo ugroženo preteranim odricanjima i okretanju skromnom životu. Carevi izaslanici brane teze franjevačkog reda i njihovo zalaganje za siromaštvo, dok papini ljudi, na čelu sa inkvizitorom, dominikancem Bernarom Gijem, tvrde da se Isus nikada nije odrekao svojih materijalnih dobara.
Mart[uredi izvor]
Ana Karenjina (rus. Анна Каренина) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u „Ruskom glasniku“ (rus. Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja, pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Stoga je prva pojava romana u celini bila u obliku knjige.
Naširoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom. Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (1832—1919), starijom ćerkom ruskog pesnika Aleksandra Puškina.
Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog poslužio pukovnik Rajevski koji je zaista kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-turskom ratu i tamo poginuo.
April[uredi izvor]
Na Drini ćuprija je roman koji je napisao Ivo Andrić i za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Roman pripoveda o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu. Građenje mosta naručio je Mehmed paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanskog carstva koji je bio rođeni Srbin iz Rudog. Još kao mali dečak, Bajica, odveden je sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad.
Radnja romana traje otprilike četiri veka i skup je više priča povezanih sa mostom na Drini, koji je tačka okosnica i glavni simbol naracije. Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u odnosu na kamenu građevinu, koja je večna. Oko njega se razvijaju priče o istorijskim ličnostima i bezimenim likovima koji su plod piščeve mašte.
Roman Na drini ćuprija, ponekad nazivan i Višegradska hronika u užim krugovima ljubitelja Andrićevog djela, karakterišu vremenski i hronološki opisi života tadašnje višegradske kasabe, po mnogim kritičarima pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu, često nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovedaju o turskim vremenima u Bosni i na neki način bi se mogla povezati u trilogiju.
Maj[uredi izvor]
„Pop Ćira i pop Spira“ je roman Stevana Sremca i ujedno njegovo najpopularnije delo. Tematski je vezan za vojvođansku sredinu (piščev rodni kraj), jednu od tri sredine koje je Sremac prikazivao u svojim književnim delima. Sremčev šaljivi spev (koji je autor ostavio u rukopisu) „Bal u Elemiru“ svojevrsna je najava romana o dvojici popova. Prva, kraća verzija romana (samo delimično sačuvana) objavljena je 1894. godine, u listu „Budućnost“, a druga, definitivna verzija 1898, najpre u nastavcima u časopisu „Brankovo kolo“, a potom i kao zasebna knjiga. U osnovi „Popa Ćire i popa Spire“ je anegdota o svađi i tuči dvojice popova, koju je piscu ispričao njegov ujak Jovan Đorđević. (Ova anegdota je poreklom iz Bačke, i ima više verzija.)
Jun[uredi izvor]
Don Kihot (takođe pravilno: Don Kihote) Migela Servantesa, jedno je od remek dela španske i svetske književnosti i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih dela fikcije ikad objavljenih, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp: Siglo de Oro).
Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim naslovom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso cabalero Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso caballero Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine.
Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine, i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu (franc. Bruxells) a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu.
Jul[uredi izvor]
Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) je roman kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa i smatra se remek delom hispanoameričke i svetske literature. Za ovaj roman Markes je 1982. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ovo je jedno od najviše prevođenih i najviše čitanih dela na španskom jeziku. Roman je prvi put objavljen u Buenos Ajresu maja 1967. a izdavač je bila kuća Editorijal Sudamerikana. Početni tiraž je bio 8.000 primeraka a roman je do sada prodat u više od 30.000.000 primeraka i preveden je na 35 jezika.
Markes je roman napisao za 18 meseci, u periodu od 1965. do 1966. u Meksiko Sitiju, gradu u koji se sa porodicom preselio iz Kolumbije. Ideju za roman Markes je dobio tokom jednog putovanja sa majkom u Arakataku, svoje rodno selo u Kolumbiji. Makondo, selo iz romana, Markes po prvi put pominje u priči „Jedan dan posle subote“, objavljenoj 1954, a većina likova iz romana takođe se po prvi put pojavljuje u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. Prvobitni naziv romana trebalo je da bude Kuća, ali se Markes ipak odlučio za naslov „Sto godina samoće“ kako bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom „Velika kuća“ (La casa grande) koji je objavio 1954. sa prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje romana objavljeno je 5. juna 1967. kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Ajresa.
Knjiga se sastoji iz 20 poglavlja bez naslova, u kojima je ispričana istorija sa cikličnom vremenskom strukturom tokom koje se događaji u selu Makondo, kao i u familiji Buendija (Buendia), stalno i nanovo ponavljaju, uz mešanje i stapanje fantastike i realnosti. U prva tri poglavlja ispričan je egzodus grupe familija iz uređenog života u Makondu, od 4. do 16. poglavlja opisuje se ekonomski, politički i socijalni razvoj sela, a u završna četiri poglavlja priča se o njegovoj dekadenciji i propadanju.
Avgust[uredi izvor]
Baskervilski pas je kriminalistički roman ser Artura Konana Dojla, postupno izdavan u magazinu Strand 1901. i 1902. Radnja se događa u Dartmuru 1889. Za vreme pisanja Dojl je imao vremena istražiti pustopoljinu i potpuno je opisati. U romanu Holms i Doktor Votson istražuju kletvu koja je povezana sa Baskervilskim psom.
Močvara oko Foks Tora je bila glavna inspiracija za radnju romana. Imanje Baskervila je ili imanje Hejford Hol ili Bruk Menor, koji su u blizini Bakfestlija.
Misli se da je zbog Dojlovog stanovanja u Birmingemu ime Baskervila došlo od birmingemskog štampara Džona Baskervila. Ideje novinara Bertrama Flečera Robinsona odigrale su bitnu ulogu u nastanku romana i u ranim izdanjima je bio pomenut, mada nije poznato koliki je bio njegov doprinos. Baskervilski pas se zbog fantastičnog opisnog pisanja smatra jednim od najboljih dela Dojla kao autora.
Ovo je ujedno i delo gdje se ponovno pojavio Šerlok Holms koji je dosadio Dojlu. Razlog povratka je najvjerojatnije želja protagonista i Holmsov veliki uspeh.
Septembar[uredi izvor]
Braća Karamazovi (rus. Братья Карамазовы) je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879—1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ (rus. Русскій Вѣстникъ) sve do novembra 1880. godine.|n|
Knjiga Braća Karamazovi je strastveni filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objavljivanja, knjiga je priznata širom sveta. Mislioci poput Zigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Ludviga Vitgenštajna, Martina Hajdegera i pape Benedikta XVI su smatrali ovo delo kao vrhunsko dostignuće u književnosti.
Prvi tok radnje u romanu Braća Karamazovi može se pokriti pojmom „karamazovština“. To je specifična piščeva vizija dvostrukosti ljudske ličnosti, čovekove podvojenosti na svesni i podsvesni deo bića. Pojam karamazovštine je, u stvari, pojam podvojene ličnosti, prisutan kod svih likova u romanu. Tragičnost čovekovog bića potiče od ljudske nemoći da prevlada stihijski, nagonski deo svoje prirode. Ova podvojenost u osnovi je i stalnih, naizgled i nemotivisanih sukoba među ljudima. Na toj osnovi je Dostojevski u ovom romanu izgradio čitav sistem konfliktnih linija koje mogu imati svoje čiste tokove, ali se i međusobno seći. Kad je u stanju visoke afektivnosti, u starom Karamazovu se budi intenzivno osećanje očinstva. On je tada raznežen otac, suzno bolećiv prema svojoj deci, čijeg se detinjstva i ne seća. Ali to je trenutno; trajna je njegova mržnja prema sinovima u kojima vidi samo suparnike u svojim nepriličnim ljubavima. Slične unutrašnje konstitucije su i njegovi sinovi Ivan i Dmitrij, kao i vanbračni sin, Smerdjakov. Ali, „karamazovština“ je šireg značenja, nije dakle specifičnost jedne genetički opterećene porodice. Tragična dvostrukost je u prirodi obe Dmitrijeve ljubavi, i Katarine Ivanovne i Grušenjke, ali i u prirodi niza sporednih likova. Sukobi između Dmitrija i oca, Ivana i oca, Katarine i Dmitrija, Dmitrija i Ivana, Katarine i Griše, a svaki od ovih sukoba je čitava priča za sebe, motivisani su isključivo mnogostrukom podvojenošću u prirodi ovih junaka. "Karamazovština“ je povukla sve likove. Svako od njih nosi svoj krst i svoju nesreću. Ivan je otišao u ludilo, Mitja je nevin osuđen, stari Karamazov je ubijen, Smerdjakov je izvršio samoubistvo, a Aljošina nesreća je, u stvari, to što je ostao svedok tragedije koja je zadesila njegovu porodicu. Veoma važna činjenica kod tumačenja pojma „karamazovštine“ jeste nedostatak majke. Upravo se zbog tog nedostatka, koji se osećao, „karamazovština“ toliko i razvila. Ali, da su Mitja, Ivan, Aljoša i Smerdjakov odrasli uz majku, onda to ne bi bili Karamazovi.
Oktobar[uredi izvor]
Put oko sveta za osamdeset dana (franc. Le tour du monde en quatre-vingts jours) avanturistički je roman francuskog književnika Žila Verna iz 1873. godine. U knjizi je opisan pokušaj Fileasa Foga i njegovog sluge Paspartua da, radi opklade od 20.000 funti, obiđu svet za osamdeset dana. Ovo je jedno od najpoznatijih Vernovih dela.
Fog i Paspartu stižu u Suec na vreme. Dok se iskrcavaju u Egiptu primećuje ih detektiv Skotland jarda po imenu Fiks, koji je poslat iz Londona u potrazi za pljačkašem banke. Pošto Fog odgovara opisu pljačkaša, Fiks je zamenio Foga sa kriminalcem. Pošto ne može na vreme da dobije nalog za hapšenje, Fig se ukrcava na parobrod koji prevozi putnike u Bombaj. Fiks se upoznaje sa Paspartuom ne otkrivajući svoje namere. Fog je ložačima parobroda obećao veliku nagradu ako do Bombaja stignu ranije. U Bombaj su stigli dva dana pre roka.
U Indiji su se ukrcali u voz koji saobraća od Bombaja do Kalkute. Fog saznaje da je članak u „Dejli telegrafu“ netačan – pruga se završava u Holdbiju i nastavlja se pedeset milja dalje u Alahabadu. Fog kupuje jednog slona, unajmljuje vodiča, i kreće ka Alahabadu. Oni prolaze blizu povorke koja jednu mladu Indijku namerava da žrtvuje narednog dana. S obzirom da je mlada žena omamljena opijumom i marihuanom, putnici odlučuju da je spasu. Prate povorku do svog odredišta, na kom je Paspartu zamenio Indijkinog mrtvog supruga na pogrebnoj lomači na kojoj ona treba da bude spaljena. Tokom ceremonije on se diže sa lomače, plaši sveštenike, i odnosi mladu ženu. Dva dana koja su uštedeli su izgubljena ali Fogu nije žao.
Novembar[uredi izvor]
Gorski vijenac (u prvom izdanju: Горскıй вıенацъ) je refleksivno-herojska poema u obliku narodne drame Petra II Petrovića Njegoša, nastala u doba srpskog romantizma. Delo je objavljeno u Beču 1847. godine na srpskom narodnom jeziku i svojom pojavom predstavljalo je veliki doprinos pobedi Vukove borbe za novi književni jezik. Tema „Gorskog vijenca“ je istraga, odnosno istrebljenje poturica.
Njegoš je, u „Gorskom vijencu“, ispleo čitavu crnogorsku istoriju, opevao najvažnije događaje iz prošlosti, od vremena Nemanjića do početka XVIII veka, naslikao svakodnevni crnogorski život, njihove praznike i skupove, dao narodne običaje, verovanja i shvatanja, prikazao susedne narode, Turke i Mlečane. U stvari, u „Gorskom vijencu“, u njegovih 2819 stihova (deseteraca, izuzev jedne umetnute pesme u devetercu i jedne tužbalice u dvanaestercu), našla su mesto tri sveta, tri civilizacije, koje su se dodirivale i preplitale na crnogorskom tlu. Prva je crnogorska herojsko-patrijarhalna civilizacija, čiji je najviši izraz klasična Crna Gora. Druga, turska orijentalno-islamska civilizacija, i treća, zapadnoevropska civilizacija, koju oličavaju Mlečani. Toj otvorenosti prema drugim narodima i kulturama, kojoj nije stala na put ni činjenica što su ti narodi bili iskonski neprijatelji Crne Gore, treba dodati i drugu otvorenost speva, otvorenost prema prirodi i kosmosu. Ona dobija različite oblike, od folklornih posmatranja nebeskih prilika, preko makrokosmičkih vizija vladike Danila, do razmišljanja igumana Stefana o kosmičkom poretku, u kojima se hrišćanska tradicija dodiruje s modernim prirodnonaučnim predstavama.
Decembar[uredi izvor]
Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebala biti odigrana po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz Tito lično zabranio. Danas se roman „Kada su cvetale tikve“ preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Srbije i preveden je na trinaest jezika.
Najvažnije kritičke tekstove o ovom romanu i prozi ovog autora u celini potpisali su Ivan V. Lalić, Petar Džadžić, Milovan Danojlić, Miloš I. Bandić, Miroslav Egerić, Čedomir Mirković, Đorđije Vuković, Ljubiša Jeremić, Vladeta Janković, Vladislava Ribnikar, Muharem Pervić, Jasmina Lukić, Vladeta Jerotić, Robert Hodel, Ana Jedlinska i drugi kritičari i tumači književnosti.
Na poziv redakcije NIN-a i Zavoda za udžbenike, glasovima desetorice kritičara roman je izabran na off-listu deset najboljih romana od onih koji su od 1954. do 2004. godine nezasluženo ostali bez NIN-ove nagrade — prestižnog književnog priznanja.