Антибирократска револуција

Антибирократска револуција је период српске историје који је отпочео 8. седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије 1987. године, а завршио се почетком 1989. кадровским сменама које су омогућиле ограничење аутономије српских покрајина и превласт Србије у савезним органима власти. Ово раздобље је обележено серијом митинга током лета и јесени 1988. године, помоћу којих је председник ЦК СК Србије Слободан Милошевић срушио покрајинске власти Војводине и Косова и републичке власти Црне Горе, на њихово место поставивши своје присталице. До 1989. године Србија је стекла контролу над 4 од 8 гласова у федералном председништву и контролу над Савезом комуниста Југославије.

Основна својства антибирократске револуције су организована масовна окупљања која су се приказивала као спонтана, са паролама које су најављивале наредне акције политичке врхушке, и инструментализованим медијима, пре свега дневником Политика. Антибирократска револуција је представљала раскид комунистичким схватањем политике, пре свега са основним односом према национализму. Већ крајем 1988. Милошевић је социјалну терминологију заменио националном, а уместо радничке класе на политичку сцену ступа нација.

Митинзи

Србија са њеним аутономним покрајинама

	Ој, Србијо из три дела, поново ћеш бити цела.
	— Парола антибирократске револуције

Војводина

Митинзи у Војводини су почели 9. јула, протестом косовских Срба у Новом Саду против „албанског геноцида“ којим су изложени на Косову. Милошевић је њихов гнев усмерио против покрајинских руководилаца Војводине, који су одбијали да стану на његову страну. Митингаши су захтевали смену највиших руководилаца Социјалистичке аутономне покрајине Војводине и Савеза комуниста Војводине. Председништво СФРЈ и ЦК СКЈ захтевали су од Милошевића да уложи свој ауторитет како би окончао митинге и каналисао гнев народа кроз институције, што је он, међутим, одбио. На заједничкој седници Председништва СР Србије и ЦК СК Србије, 5. септембра 1988. године, рекао је да су митинзи „поштена, демократска и очекивана реакција“ - „Уосталом, људи могу да се окупе само на оној основи на којој се осећају нападнутима и угроженима. Нападнути су као Срби и Црногорци, напуштају своје домове као Срби и Црногорци и, према томе, бране се као Срби и Црногорци.“ - извод из говора Слободана Милошевића на тој седници.

Након тромесечног митинговања на улицама, 5. октобра је више десетина хиљада људи на митингу у Новом Саду опколило зграду Покрајинског комитета СК Војводине и гађало је каменицама и боцама јогурта. Челници Војводине су се нашли у клопци унутар зграде. Тадашњи председник СФРЈ Лазар Мојсов је одмах затражио интервенцију војске, али су то спречили Милошевићеви приврженици. Током протеста демонстранти на функционере који су покушали да им се обрате бацали јогурт, због чега је тај догађај касније назван „јогурт-револуција“. Након ноћи проведене под опсадом, ујутро 6. октобра руководство Војводине је поднело оставке, а њихово место су заузеле Милошевићеве присталице. Неки историчари оцењују да је „јогурт револуција“, којом је започет процес централизације Србије, била окидач за распад Југославије и крваве сукобе на њеним просторима који су уследили.

Црна Гора

Након пуча у Војводини, дошло је до „извоза револуције“ у друге републике. Само два дана након пада војвођанског руководства, 7. октобра почели су митинзи у Црној Гори. Протести су трајали три месеца, с тим што је долазило и до физичких инцидената масе са милицијом. На крају, 11. јануара 1989. године, и црногорско руководство је поднело оставку.

Косово

Слободан Милошевић говори на Газиместану.

Косовски Албанци, видевши да се спрема ограничавање аутономије Косова, одлучили су да се супротставе. 20. фебруара 1989. године, проглашен је генерални штрајк у скоро свим институцијама система у покрајини. Најважнији је био штрајк рудара у руднику Стари Трг код Приштине. Рудари су се забарикадирали у окна тражећи обуставу најављених политичких и уставних промена, као и најављену смену покрајинских функционера. Због озбиљности ситуације, Милошевић и тадашњи председник Председништва ЦК СКЈ, Стипе Шувар, отишли су на Косово. Милошевићев говор није убедио Албанце да прекину штрајк. 27. фебруара, ситуација је почела да се заоштрава. Словеначки државни врх, на челу са Миланом Кучаном, вођом Савеза комуниста Словеније, дао је подршку косовским рударима у њиховом штрајку. Следећег дана, 28. фебруара, у Београду је пред савезном скупштином демонстрирало више стотина хиљада људи, тражећи хитно решавање ситуације на Косову и хапшење Азема Власија, вође Савеза комуниста Косова и председник Косова. Милошевић се обратио маси истога дана и обећао његово хапшење. Само три дана после касније, Азем Власи се нашао у затвору.

Након београдског митинга, Слободан Милошевић је ултимативно захтевао од југословенског државног и партијског врха да му одобри употребу силе како би угушио побуну на Косову. Истог дана, 28. фебруара, Председништво СФРЈ одобрава употребу војске и заводи ванредно стање на Косову. Готово истовремено, специјалне снаге српске полиције упале су у рударска окна и угушиле штрајк албанских рудара. Похапшено је на стотине особа, а покрајинско руководство је смењено.

23. марта 1989. године косовски парламент усваја уставне амандмане. 28. марта, Скупштина Србије усваја амандмане на републички Устав. Тим амандманима знатно су смањена права и овлашћења покрајинама Војводини и Косову, које су до тада биле скоро изједначене са републикама.

28. јуна 1989. године, на српски празник Видовдан, Милошевић се обратио присутнима на Косову Пољу, за 600. годишњицу Косовске битке. Његов говор многи аналитичари карактеришу као званични почетак српске националистичке кампање.

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Говор на Газиместану

	Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене.
	— Слободан Милошевић на Газиместану

Словенија

Након преврата у Србији, Милошевић је планирао „извоз револуције“ у остале југословенске републике, где наилази на озбиљан отпор, и то највише од стране Словеније и Хрватске, које су заступале становиште да земљу треба уредити на конфедеративним односима.

За 1. децембар 1989. године (дан када је настала Краљевина СХС) најављује се велики српски „митинг истине“ у Љубљани. Међутим, Словенија је забранила скуп и он није одржан. У Љубљани се све завршило хапшењем тридесетак српских митингаша због нарушавања реда и мира, међу којима и неколико православних свештеника. Већ сутрадан је у Србији започео бојкот словеначких производа, а многа подузећа раскидају пословне уговоре са словеначким партнерима.

Епилог

Након извршене бирократске револуције, почиње озбиљна политичка криза, која је уследила распадом Савеза комуниста Југославије, а убрзо и оружаним сукобима на тлу СФРЈ.