Жељко Ражнатовић Аркан

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне. Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће референце.

Жељко Ражнатовић Аркан
17. април 1952 - 15. јануар 2000
Жељко Ражнатовић оснивач паравојне формације Српска добровољачка гарда (СДГ)
Надимак:	Аркан
Место рођења:	Брежице, СФРЈ
Место смрти:	Београд, Србија
Лојалност:	Србија
Године служења:	1991 – 1995; Хрватска и Босна (вођа добровољачке гарде) 1998 – 1999 Косово и Метохија (супервизор фронта)
Ранг:	Врховни Командант српске милиције (Аркан никад није имао званичну титулу у ЈНА и ВЈ)
Јединица:	Српска добровољачка гарда
Битке или ратови:
Награде:
Каснији рад:
Потпис:

Жељко Ражнатовић, звани „Аркан“, (рођен 17. априла 1952. године, у Брежицама у Словенији; убијен 15. јануара 2000. године у београдском хотелу Интерконтинентал) је био заповедник српских паравојних формација, бивши криминалац, и ратни и поратни профитер.

Садржај 1 Детињство и породица 2 Криминална прошлост 3 Учешће у рату и СДГ 4 Смрт 5 Референце 6 Спољашње везе

[уреди] Детињство и породица

Жељко Ражнатовић је рођен у Брежицама, у малом словеначком месту где је службовао његов отац Вељко, официр ваздухопловства ЈНА. Ражнатовић је живео са својом мајком, комунистичком активисткињом^{[тражи се извор]} и три сестре. Родитељи су му се развели док је био још веома млад. Отац га је често тукао у младости^{[тражи се извор]}. Тада је често бежао од куће и починио различите деликвентске преступе, а неретко је завршавао по поправним установама. Постао је ситни криминалац у тинејџерским годинама, пре него што је касније прешао на озбиљније преступе.

У Београду је џепарио по улици и обијао трафике, па га је отац послао да осми разред заврши у Дому за малолетне преступнике у Новом Саду. Говорио је тада како би желео постати пилот, али су га уписали у Поморску школу у Котору. Међутим, као слепи путник укрцао се на неки брод и стигао у Трст. Са четворицом вршњака, таксијем је ишао^{[тражи се извор]} с краја на крај социјалистичке Југославије и усавршио обијање каса, крађу накита и уметничких слика, које је касније продавао. Његова група је на делу ухваћена у Загребу. Провео је три године малолетничког затвора у Ваљеву и шест месеци у Пожаревцу^{[тражи се извор]}.

[уреди] Криминална прошлост

Своју дугу и успешну криминалну каријеру Жељко Ражнатовић започео је крајем шездесетих година када је отимао женама ташне у Ташмајданском парку. 1972. године, са двадесет година, илегално је емигрирао на запад, надајући се да ће пронаћи срећу преко криминала^{[тражи се извор]}. У иностранству је срео велики број југословенских зликоваца који су касније убијени. Узео је надимак „Аркан“ по стрип јунаку. Као наоружани пљачкаш осуђиван је или оптуживан у Белгији, Холандији, Шведској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Италији.^[1] У Шведској је остао запамћен као "разбојник с ружом"^{[тражи се извор]}: ушао би у банку са цветом у руци и пиштољем у другој и лепо замолио благајницу да му испразни новац у кесу; оставио би јој цвет и удаљио би се^{[тражи се извор]}. За само четири месеца извршио је осамнаест пљачки у Шведској и дигао неких 87.000 круна, поприличне паре у то доба.^[2] Затворен је у Белгији 1974., одакле је побегао 1977. Поново је ухапшен у Холандији 1979., и поново побегао 1981. Био је рањен у судару са полицијом. Прошао је кроз десетине европских затвора, укључујући и онај у Схевенингену. Ражнатовић је био на Интерполовој листи 10 најтраженијих криминалаца.

Док је био млад, из безизлазних ситуација га је често извлачио Стане Доланц, словеначки политичар. Доланц је био шеф тајне полиције и блиски Титов сарадник. Ражнатовић је радио као тајни агент, а вероватно је по задатку и отишао на запад. Посао му је био да врши атентате над терористима, политичким емигрантима и противницима владајућег политичког режима.^[3]

Био је принуђен да научи главне европске језике због „посла“ којим се бавио у Европи. Течно је говорио енглески, француски и италијански, а познавао је немачки, шведски и холандски.

Вратио се у Југославију 1981. и наставио са криминалном каријером, започињући илегалне послове. Новембра 1983. два полицајца су му упала у кућу с намером да га ухапсе. Ражнатовић је успео да их рани пуцњима из пиштоља, што га је одвело у затвор. Међутим, два дана после тога, захваљујући интервенцији Станета Доланца, пуштен је из притвора. Овај инцидент је повећао Ражнатовићев криминални реноме у Београду.

[уреди] Учешће у рату и СДГ

Ражнатовић је пред распад СФРЈ изашао у јавност као вођа „Делија“, навијача Црвене звезде.

Када је Хрватска прогласила независност, Ражнатовића су у октобру 1990. ухапсиле хрватске власти у Двору на Уни. Након шест месеци затвора (иако је осуђен на пет година), под до данас неразјашњеним околностима је пуштен из загребачког затвора, након чега се вратио у Београд. Претпоставља се да иза овог пуштања стоји тајни договор Слободана Милошевића и Фрање Туђмана^{[тражи се извор]}.

Међутим, врло брзо се вратио у Хрватску након што је 1990. године основао паравојну формацију „Српска добровољачка гарда“ (СДГ), познату и по имену "Арканови тигрови". По Ражнатовићевој тврдњи, гарду је основао 11. октобра у манастиру Покајница са групом пријатеља, вођа „Делија“. Језгро формације чинили су радници српског ДБ-а. Део СДГ се први пут појавио на ратишту у Тењи поред Осијека у јуну 1991. Након што су хрватске војне јединице истеране из Вуковара, "тигрови" су почели да протерују преостале хрватске цивиле и да пљачкају напуштене куће. Њихова суровост се врло брзо прочула, а командант је многе акције лично предводио.^[4] Јединица је потом ратовала по Лици, Банији, Кордуну и Далмацији.

Тек што су сукоби у Хрватској били привремено окончани, букнуо је, у пролеће 1992, рат у Босни и Херцеговини. Ражнатовићева „Српска добровољачка гарда“ одмах се, с локалним српским снагама, укључила у заузимање источне Босне. У том периоду, Гарди се прикључио и Милорад Улемек. Јединица је у Босни и Херцеговини деловала све до краја рата.

Велики број избеглих из Српске крајине у Србију је насилно мобилисан и послат у Ражнатовићеву базу у Ердуту. У дотичној бази се одвијала "операција кажњавања издајника", како је називан ердутски третман избеглих Крајишника, подвргнутих разним методама мучења и понижавања у трајању једне до две недеље под Ражњатовићевом командном палицом. Методе мучења Гарде су између осталог укључивале клечање на камену, затварање у псећу кућицу и лајање, 24 сата проведена у бурету хладне воде, ношење око врата камена тешког око 30 килограма. Према проценама Хелшинског комитета Србије, кроз Арканов камп у Ердуту током јесени 1995. прошло је око 20 000 избеглица из Крајине. Све њих је хапсио и тамо слао МУП Србије, проналазећи их на адресама које је, према сведочењима одведених, великодушно уступао Црвени крст Србије и Југославије.^{[5] [6] [7]}

Аркан је подручје источне Славоније фактички претворио у своју пара-државу и богатио се на шверцу дефицитарних роба^{[тражи се извор]}. Велики број домаћинстава је опљачкано од стране чланова његове јединице, док је хиљаде кубика индустријског дрвета нелегално посечено^{[тражи се извор]}.

Против Ражнатовићеве „Српске добровољачке гарде“ је након рата Међународни суд у Хагу подигао оптужнице за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Из рата је изашао са знатно увећаним богатством. Поред послова везаним за нафту, цигарете, алкохол и финансије, пословао је и у вези са фудбалом, продајом и куповином фудбалера итд. Купио је нижеразредни клуб „Обилић“ (1996) који је 1998. године постао првак Прве лиге.

Кратко се бавио политиком као посланик у Народној скупштини Републике Србије (1992 - 1993) и председник Странке српског јединства, коју је основао у јесен 1993. године.

[уреди] Смрт

Жељко Ражнатовић је убијен 15. јануара 2000. године, нешто после 17 часова, у хотелу Интерконтинентал у Београду. Сахрањен је 20. јануара на београдском Новом гробљу. Док се по некима радило о обрачуну мафија, други тврде да је његово убиство наручено из иностранства^{[тражи се извор]}.

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

• Досије Аркан
• "Jedinica" I deo
• "Jedinica" II deo
• Видео Арканових Тигрова
• Избеглице - "Ја сам најгори Србин"
• "Псећа кућица" - Исповест Милорада Копача
• Последице принудне мобилизације избеглица у Србији 1995. године