Жељко Ражнатовић Аркан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жељко Ражнатовић Аркан

Željko Ražnatović.jpg
Жељко Ражнатовић Аркан

Лични подаци
Надимак Аркан
Датум рођења 17. април 1952.
Место рођења Брежице (ФНРЈ)
Датум смрти 15. јануар 2000.
Место смрти Београд (СРЈ)
Године служења 19911995; Хрватска и Босна
(вођа добровољачке гарде)
19981999 Косово и Метохија
(супервизор фронта)
Ранг Врховни Командант српске милиције
(никада није имао
званичну титулу у ЈНА и ВЈ)
Јединица Српска добровољачка гарда

Жељко РажнатовићАркан, (Брежице, 17. април 1952Београд, 15. јануара 2000) је био заповедник српских паравојних формација, а у јавности је често био оптуживан да је криминалац и ратни и поратни профитер. Такође је био оснивач и председник Странке српског јединства (1993—2000).

Детињство и породица[уреди]

Жељко Ражнатовић је рођен у Брежицама, у малом словеначком месту где је службовао његов отац Вељко, официр ваздухопловства ЈНА. Ражнатовић је живео са својом мајком и три сестре. Родитељи су му се развели док је био још веома млад.

У браку са Наталијом Мартиновић са којом се развео 1994. године имао је четворо деце: Војина, Николу, Милену и Машу.[1] У браку са Светланом Величковић имао је Вељка и Анастасију.

Криминална прошлост[уреди]

Своју дугу и успешну криминалну каријеру почео је када је са двадесет година илегално емигрирао на запад. Узео је надимак „Аркан“ по стрип јунаку. Као наоружани пљачкаш осуђиван је или оптуживан у Белгији, Холандији, Шведској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Италији.[2] За само четири месеца извршио је осамнаест пљачки у Шведској и дигао око 87.000 круна, поприличне паре у то доба.[3] Затворен је у Белгији 1974, одакле је побегао 1977. Поново је ухапшен у Холандији 1979, и поново побегао 1981. Био је рањен у судару са полицијом. Прошао је кроз десетине европских затвора, укључујући и онај у Схевенингену. Ражнатовић је био на Интерполовој листи 10 најтраженијих криминалаца.

Његов велики пријатељ био је Стане Доланц, тадашњи шеф тајне полиције комунистичке Југославије и блиски Титов сарадник. Ражнатовић је за полицију радио као убица, а вероватно је по задатку и отишао на запад. Посао му је био да врши атентате над терористима, политичким емигрантима и противницима владајућег политичког режима.[4] Течно је говорио енглески, француски и италијански, а познавао је немачки, шведски и холандски.

Вратио се у Југославију 1981. и новембра 1983. два полицајца су му упала у кућу с намером да га ухапсе. Ражнатовић је успео да их рани пуцњима из пиштоља, што га је одвело у затвор. Међутим, два дана после тога, пуштен је из притвора. Овај инцидент је повећао Ражнатовићев реноме у Београду.

Учешће у рату деведесетих[уреди]

Ражнатовић је пред распад СФРЈ изашао у јавност као вођа „делија“, навијача Црвене звезде.

Ражнатовићев гроб на Новом гробљу у Београду

Када је Хрватска прогласила независност, Ражнатовића су у октобру 1990. ухапсиле хрватске власти у Двору на Уни. Након шест месеци затвора (иако је осуђен на пет година), под до данас неразјашњеним околностима је пуштен из загребачког затвора, након чега се вратио у Београд.

Међутим, врло брзо се вратио у Хрватску након што је 1990. године основао паравојну формацију „Српска добровољачка гарда“ (СДГ), познату и по имену „Арканови тигрови“. По Ражнатовићевој тврдњи, гарду је основао 11. октобра у манастиру Покајница са групом пријатеља, вођа „делија“. Језгро формације чинили су радници српског ДБ-а. Део СДГ се први пут појавио на ратишту у Тењи поред Осијека у јуну 1991. Након што су хрватске војне јединице истеране из Вуковара, суровост Српске добовољачке гарде се врло брзо прочула, а командант је многе акције лично предводио.[5] Јединица је потом ратовала по Лици, Банији, Кордуну и Далмацији.

Тек што су сукоби у Хрватској били привремено окончани, букнуо је, у пролеће 1992, рат у Босни и Херцеговини. Ражнатовићева „Српска добровољачка гарда“ одмах се, с локалним српским снагама, укључила у заузимање источне Босне. У том периоду, Гарди се прикључио и Милорад Улемек. Јединица је у Босни и Херцеговини деловала све до краја рата.

Против Ражнатовићеве „Српске добровољачке гарде“ је након рата Међународни суд у Хагу подигао оптужнице за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Купио је нижеразредни клуб „ФК Обилић“ (1996) који је 1998. године постао првак Прве лиге.

Кратко се бавио политиком као посланик у Народној скупштини Републике Србије (1992—1993) и председник Странке српског јединства, коју је основао у јесен 1993. године.

Смрт[уреди]

Жељко Ражнатовић је убијен 15. јануара 2000. године, нешто после 17 часова, у хотелу Интерконтинентал у Београду. Сахрањен је 20. јануара на београдском Новом гробљу.

Референце[уреди]

  1. ^ Војин Ражнатовић: Мој отац Аркан је заслужио истину („Вечерње новости“, 30. март 2014)
  2. ^ Ramet (2005), стр. 2005.
  3. ^ „Dosije Arkan“. Vreme.com Приступљено 8. 3. 2011.. 
  4. ^ „Arkan“. Zeljko Raznatovic Приступљено 8. 3. 2011.. 
  5. ^ „Free Serbia - Other voices from Serbia - FS Specijal | U fokusu“. Xs4all.nl Приступљено 8. 3. 2011.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :