Савремена филозофија

С Википедије, слободне енциклопедије

Савремена филозофија представља садашње раздобље у историји западне филозофије које је почело од раног 20. века с повећаном професионализацијом дисциплине и успоном аналитичке и континенталне филозофије.[1]

Фраза „савремена филозофија” је део техничке терминологије у филозофији који се односи на специфични период у историји Западне филозофије (наиме филозофије 20. и 21. века).[2] Међутим, фраза се често меша са модерном филозофијом (која се односи на ранији период западне филозофије), постмодерном филозофијом (која се односи на критисизме континенталних филозофа у погледу модерне филозофије) и са нетехничком употребом фразе која се односи на било које недавно филозофско дело.

Професионализација[уреди | уреди извор]

Процес[уреди | уреди извор]

Професионализација је друштвени процес путем кога сваки занат или окупација успоставља групу норми опхођења, прихватљивих квалификација за чланство у струци, професионално тело или удружење за надгледање понашања чланова професије, и извесни степен разграничења квалификованих особа од неквалификованих аматера.[3] Трансформација у професију доноси много суптилних промена у пољу испитивања, а једна лако препознатљива компонента професионализације је све већа ирелевантност „књиге” за поље: „истраживачке заједнице ће почети да се мењају на начине [... ] чији су модерни крајњи производи очигледни свима и опресивни за многе. Више се неће истраживања [чланова] уграђивати у књиге адресиране [...] свима који би могли бити заинтересовани за предментни делокруг поља. Уместо тога, она ће се обично појављивати као кратки чланци упућени само професионалним колегама, људима чије се знање о заједничкој парадигми може претпоставити и који су једини који могуд да прате с разумевањем радове упућене њима.”[4] Филозофија је прошла кроз овај процес при крају 19. века, и то је једна од кључних препознатљивих одлика савремене филозофске ере у западној филозофији.

Немачка је била прва земља која је професионализовала филозофију.[5] Крајем 1817. године, Хегел је био први филозоф кога је држава именовала професором, односно пруским министром просвете, што је последица Наполеонске реформе у Прусији. У Сједињеним Државама професионализација је произашла из реформи америчког система високог образовања у великој мери заснованих на немачком моделу.[6] Џејмс Камбел описује професионализацију филозофије у Америци на следећи начин:

Листа специфичних промена (током професионализације филозофије крајем 19. века) је прилично кратка, али резултирајући помак је готово тоталан. [...] Професор [филозофије] више није могао да делује као бранитељ вере или износитељ истине. Нови филозоф је морао бити вођа истраживања и објављивач резултата. Тај је помак постао очигледнији када су сертификовани (често немачки сертификовани) доктори филозофије (Пх.D.) заменили дипломце теологије и свештенике у учионицама филозофије. Период између времена када готово нико није имао докторат, до када су готово сви имали то звање био је врло кратак. [...] Докторат је, осим тога, био више од дозволе за предавање: то је била потврда да је потенцијални инструктор филозофије био добар, иако уско, обучен и спреман да се бави самосталним радом у сада већ специјализованој и ограниченој области академске филозофије. Ови нови филозофи функционирали су у независним департманима филозофије [...] Они су остварали стварне напретке у својим истраживањима, стварајући тело филозофског рада које и даље остаје централно у нашем истраживању. Ови нови филозофи такође су поставили сопствене стандарде за успех, објављујући у признатим органима филозофије који су се тада оснивани: The Monist (1890), The International Journal of Ethics (1890), The Philosophical Review (1892), и The Journal of Philosophy, Psychology, and Scientific Methods (1904). I, наравно, ти филозофи су се удружили у друштва - Америчко психолошко удружење (1892), Западно филозофско удружење (1900) и Америчко филозофско удружење (1900) - да би учврстили своје академске позиције и унапредили свој филозофски рад.[7]

Професионална филозофија данас[уреди | уреди извор]

Недуго након њиховог формирања, Западно филозофско удружење и делови Америчког психолошког удружења спојили су се са Америчким филозофским удружењем да би створили оно што је данас главна професионална организација за филозофе у Сједињеним Државама: Америчко филозофско удружење. Удружење има три одељења: Пацифик, Централно и Источно. Свака дивизија организује велику годишњу конференцију. Највећа од њих је састанак Источне дивизије, који обично привлачи око 2.000 филозофа и одржава се у другом граду на источној обали сваког децембра. Састанак Источне дивизије је такође највећи догађај за запошљавање у САД за филозофске послове, са бројним универзитетима који шаљу тимове да интервјуишу кандидате за академска места. Поред многих других задатака, удружење је одговорно за доделу многих највиших признања професије. На пример, председништво одељења Америчког филозофског удружења сматра се професионалном чашћу, а награда за књигу Америчког филозофског удружења је једна од најстаријих награда у филозофији. Највећа академска организација посвећена специфичном унапређењу проучавања континенталне филозофије је Друштво за феноменологију и егзистенцијалну филозофију.

У погледу данашњих стручних часописа, једна анкета професионалних филозофа из 2018. тражила је од њих да рангирају најквалитетније „опште“ филозофске часописе на енглеском језику, дајући следећих 20 најбољих:

Табела проминентних стручних часописа из савремене филозофије[8]
1. Пхилосопхицал Ревиеw 6. Аустраласиан Јоурнал оф Пхилосопхy 11. Сyнтхесе 16. Процеедингс оф тхе Аристотелиан Социетy
2. Минд 7. Пхилосопхерс' Импринт 12. Цанадиан Јоурнал оф Пхилосопхy 17. Тхе Монист
3. Ноус 8. Пхилосопхицал Студиес 13. Еркеннтнис 18. Еуропеан Јоурнал оф Пхилосопхy
4. Јоурнал оф Пхилосопхy 9. Пхилосопхицал Qуартерлy 14. Америцан Пхилосопхицал Qуартерлy 19. Јоурнал оф тхе Америцан Пхилосопхицал Ассоциатион
5. Пхилосопхy & Пхеноменологицал Ресеарцх 10. Аналyсис 15. Пацифиц Пхилосопхицал Qуартерлy 20. Тхоугхт

У домену континенталне филозофије, једна анкета из 2012. године која је обухватила углавном професионалне филозофе тражила је од њих да рангирају најквалитетније филозофске часописе „континенталне традиције“ на енглеском. Шест најбоље рангираних према исходу те анкете су дати у следећој табели:

Табела истакнутих стручних часописа континенталне филозофије[9]
1. Еуропеан Јоурнал оф Пхилосопхy 4. Инqуирy
2. Пхилосопхy & Пхеноменологицал Ресеарцх 5. Арцхив фüр Гесцхицхте дер Пхилосопхие
3. Јоурнал оф тхе Хисторy оф Пхилосопхy 6. Бритисх Јоурнал фор тхе Хисторy оф Пхилосопхy

Документациони центар за филозофију објављује добро познати „Именик америчких филозофа“ који је стандардни референтни рад за информације о филозофској делатности у Сједињеним Државама и Канади.[10] Именик се објављује сваке две године, наизменично са пратећим томом, „[Интернатионал Дирецторy оф Пхилосопхy анд Пхилосопхерс[|Међународним имеником филозофије и филозофа]]“ (једини уређени извор за опсежне информације о филозофској делатности у Африци, Азији, Аустралазији, Европи и Латинској Америци).

Од почетка 21. века, филозофи су такође видели све већу употребу блогова као средства професионалне размене. Неколико значајних прекретница у овом развоју укључује неформални списак филозофских блогова које је започео филозоф Дејвид Чалмерс који је од тада постао широко коришћен професионални ресурс,[11] успостављање партнерства између етичког блога ПЕА Соуп и истакнутог часописа Етхицс ради објављивања истакнутих чланака за онлајн дискусију на блогу,[12] и улогу блогова као што је Како је бити жена у филозофији? у скретању пажње на искуство жена у професији.[13][14][15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тхе публицатион оф Хуссерл'с Логицал Инвестигатионс (1900–01) анд Русселл'с Тхе Принциплес оф Матхематицс (1903) ис цонсидеред то марк тхе бегиннинг оф 20тх-центурy пхилосопхy (сее Спиндел Цонференце 2002–100 Yеарс оф Метаетхицс. Тхе Легацy оф Г.Е. Мооре, Университy оф Мемпхис, 2003, п. 165).
  2. ^ M.Е. Wаитхе (ед.), А Хисторy оф Wомен Пхилосопхерс: Волуме IV: Цонтемпорарy Wомен Пхилосопхерс, 1900–Тодаy, Спрингер, 1995.
  3. ^ Сциараффа, Стефан (9. 10. 2005). „Ревиеw оф Нормс ин а Wиред Wорлд”. Архивирано из оригинала 24. 7. 2011. г. Приступљено 7. 6. 2014.  Стевен Хетцхер, Нормс ин а Wиред Wорлд, Цамбридге Университy Пресс, 2004, 432пп, Ревиеwед бy Стефан Сциараффа, Университy оф Аризона
  4. ^ Тхомас Кухн, Тхе Струцтуре оф Сциентифиц Револутионс, Тхе Университy оф Цхицаго Пресс (1962), пп. 19–20.
  5. ^ Петер Симонс "Опен анд Цлодед Цултуре" ин Пхеноменологy анд аналyсис: ессаyс он Централ Еуропеан пхилосопхy. Едитед бy Аркадиусз Цхрудзимски анд Wолфганг Хуемер. Паге 18.
  6. ^ Цампбелл, Јамес (2006) А Тхоугхтфул Профессион, Опен Цоурт Публисхинг
  7. ^ Цампбелл, Јамес (2006) А Тхоугхтфул Профессион, Опен Цоурт Публисхинг пп. 35–37
  8. ^ Леитер, Бриан (2018) "Бест 'генерал' јоурналс оф пхилосопхy, 2018" Леитер Репортс, „Бест 'генерал' јоурналс оф пхилосопхy, 2018”. Приступљено 2019-05-17. 
  9. ^ Леитер, Браин (2012) "Бест Енглисх-Лангуаге Јоурналс фор Сцхоларсхип он тхе Цонтинентал традитионс ин пост-Кантиан Пхилосопхy" Леитер Репортс, „Бест Енглисх-Лангуаге Јоурналс фор Сцхоларсхип он тхе Цонтинентал традитионс ин пост-Кантиан Пхилосопхy”. Архивирано из оригинала 28. 4. 2012. г. Приступљено 2012-04-26. 
  10. ^ „Дирецторy оф Америцан Пхилосопхерс”. Архивирано из оригинала 2. 2. 2011. г. Приступљено 2011-02-01. 
  11. ^ „Пхилосопхицал Wеблогс – Давид Цхалмерс”. цонсц.нет. Архивирано из оригинала 29. 10. 2017. г. Приступљено 20. 3. 2018. 
  12. ^ „ПЕА Соуп: Тхе Неxт Цхаптер: Етхицс Дисцуссионс ат ПЕА Соуп”. пеасоуп.тyпепад.цом. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 20. 3. 2018. 
  13. ^ „Wхат ис ит лике то бе а wоман ин пхилосопхy?”. Wхат ис ит лике то бе а wоман ин пхилосопхy?. Архивирано из оригинала 26. 4. 2011. г. Приступљено 20. 3. 2018. 
  14. ^ „Пхилосопхy Департментс Аре Фулл оф Сеxуал Харассмент”. Архивирано из оригинала 12. 2. 2012. г. Приступљено 2011-12-31. 
  15. ^ „А Цалл то Схун”. инсидехигхеред.цом. Архивирано из оригинала 31. 10. 2017. г. Приступљено 20. 3. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Професионализација филозофија

  • Цампбелл, Јамес, А Тхоугхтфул Профессион: Тхе Еарлy Yеарс оф тхе Америцан Пхилосопхицал Ассоциатион. Опен Цоурт Публисхинг (2006)

Аналитичка / континентална подела

Аналитичка филозофија

  • Думметт, Мицхаел Оригинс оф Аналyтицал Пхилосопхy. Харвард Университy Пресс (1996)
  • Флоyд, Јулиет Футуре Пастс: Тхе Аналyтиц Традитион ин Тwентиетх-Центурy Пхилосопх Оxфорд Университy Пресс (2001)
  • Глоцк, Ханс-Јоханн Wхат ис Аналyтиц Пхилосопхy?. Цамбридге Университy Пресс (2008)
  • Мартиницх, А.П. Аналyтиц Пхилосопхy: Ан Антхологy (Блацкwелл Пхилосопхy Антхологиес). Wилеy-Блацкwелл (2001)
  • Мартиницх, А.П. А Цомпанион то Аналyтиц Пхилосопхy (Блацкwелл Цомпанионс то Пхилосопхy). Wилеy-Блацкwелл (2005)
  • Соамес, Сцотт, Пхилосопхицал Аналyсис ин тхе Тwентиетх Центурy, Волуме 1: Тхе Даwн оф Аналyсис. Принцетон Университy Пресс (2005)
  • Соамес, Сцотт, Пхилосопхицал Аналyсис ин тхе Тwентиетх Центурy, Волуме 2: Тхе Аге оф Меанинг. Принцетон Университy Пресс (2005)
  • Стролл, Аврум Тwентиетх-Центурy Аналyтиц Пхилосопхy. Цолумбиа Университy Пресс (2001)
  • Wиллиамсон, Тимотхy Тхе Пхилосопхy оф Пхилосопхy (Тхе Блацкwелл / Броwн Лецтурес ин Пхилосопхy). Wилеy-Блацкwелл (2008)

Континентална филозофија

  • Цутрофелло, Андреw Цонтинентал Пхилосопхy: А Цонтемпорарy Интродуцтион. Роутледге (2005)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Савремена филозофија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Savremena_filozofija&oldid=27676527”