Фетулах Гулен

С Википедије, слободне енциклопедије
Фетулах Гулен
Fethullah Gülen cropped.jpg
Гулен (1998)
Пуно имеМухамед Фетулах Гулен
Датум рођења(1941-04-27)27. април 1941.(81 год.)[1]
Мјесто рођењаПесинлер, Ерзурум
Турска
Религијанеденоминацијски муслиман[2]
Епохамодерна ера
Школа филозофијеханефијска[3]
Интересовањаправославно-исламска размишљања, исламски конзерватизам, едукација, међувјерски дијалог међу Народима Књиге, суфизам
ИдејеГуленов покрет

Мухамед Фетулах Гулен (тур. Muhammed Fethullah Gülen, IPA: /mʊ.hɑˈmːɛt fe.tu.lɑh ɡy.len/; Песинлер, 27. април 1941) турски је проповједник,[4] бивши имам,[4][5] писац[6] и политичар.[7] Оснивач је покрета Гулен (познат и као Хизмет, што на турском значи „служба”). Тренутно живи у самонаметнутом егзилу у Сједињеним Америчким Државама, настањен у Сејлорсбергу у Пенсилванији.[8][9][10]

Гулен подучава ханефијску школу ислама, која је произашла из учења сунитског учењака Саида Нурсија. Фетулах је изјавио да вјерује у науку, међувјерски дијалог међу Народима Књиге и вишепартијску демократију.[11] Покренуо је такав дијалог са Ватиканом[5] и неким јеврејским организацијама.[12]

Активно је укључен у друштвену дебату о будућности турске државе и ислама у савременом свијету. Описан је у медијима на енглеском језику као „имам који промовише толерантни ислам који истиче алтруизам, напоран рад и образовање”,[13] те као „једна од најзначајнијих муслиманских личности на свијету”.[11]

Гулен је био један од савезника турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана до 2013. године. Савез је уништен након корупционог скандала у Турској исте године.[14][15][16][17][13] Ердоган је оптужио Гулена да стоји иза истраге корупције.[18] Тренутно је на списку најтраженијих терориста у Турској и оптужен је за вођење онога што актуелни турски званичници називају „Гуленова терористичка организација”.[19][20] Турски кривични суд је издао налог за Гуленово хапшење.[21][22] Турска тражи Гуленово изручење од Сједињених Америчких Држава.[15][23][24] Међутим, до сада није било одлуке турског кривичног суда која терети Гулена или његове присталице за терористичке активности.[25][26][14]

Биографија[уреди | уреди извор]

Гулен је рођен у селу Коруџук, у близини Ерзурума (Ерзурум).[27] Његов отац, Рамиз Гулен, био је имам.[5] Његова мајка је учила Куран у свом селу, унаточ забрани вјеронауке од стране кемалистичке владе.[5] Гулен је започео основно образовање у свом родном селу, али га није и наставио након што се његова породица преселила. Судјеловао је у исламском образовању у истој џамији у Ерзуруму у којој је учио и отац радикалног исламисте Метина Каплана.[28][29] Своју прву проповијед је дао када је имао 14 година.[30] Гулен је био под утицајем идеја Саида Нурсија и Мевлане Џелалудина Румија.[31]

Како би упоредио Гулена са лидерима у покрету Нур, Хакан Јавуз је рекао: „... Гулен је више турски националиста у свом размишљању. Такође, он је нешто више оријентисан ка држави, те му је више стало до тржишне економије и неолибералне економске политике.”[32]

Његов професионални став довео је до тога да неки аутсајдери назову његову теологију „исламском верзијом калвинизма”.[33] Оксфорд аналитика каже:

„Гулен је примијенио Нурсијеве идеје у пракси, када је пребачен у џамију у Измиру 1966. године. Измир је град у којем се политички ислам никада није укоријенио. Међутим, пословна и професионална средња класа је почела извикивати ограничења државне бирократије под чијим крилима је и нарасла, а подржавати тржишту наклоњену политику, уз очување барем неких елемената конзервативног начина живота. Такви бизнисмени су углавном прозападњачки, јер је то и био у ствари западњачки утицај (првенствено утицај САД), који је увјерио владу да омогући слободне изборе (елекцију) први пут 1950. године и америчку помоћ, што је постало покретач бујајућег економског раста.”[34]

Гулен је престао да врши формалне дужности проповиједања 1981. године. Од 1988. до 1991. године је држао низ проповиједи у познатим џамијама у већим градовима. У 1994. години, он је судјеловао у оснивању „Фондације новинара и писаца”[35][36][37][38] те је добио титулу „Почасни предсједник” од стране фондације.[36][37][38][39] Он није изнио било какав коментар у вези са затварањем Социјалистичке странке 1998. године[40] или Виртуелне партије 2001. године.[41] Упознао је неке политичаре попут Тансуа Чилера и Булента Еџевита, али он избјегава сусрете с челницима исламских политичких партија.[41]

Године 1999, Гулен је емигрирао у Сједињене Америчке Државе, тврдећи да је то путовање због лијечења,[42] иако је вјероватно да је очекивао да буде веома запажен (након емиграције у САД) што се чинило фаворизовањем Исламске Државе.[43] Јуна 1999. године, након што је Гулен напустио Турску, неким турским телевизијским станицама су послати видео-снимци Гулена гдје он говори:

„Постојећи систем је још увијек моћан. Наши пријатељи који имају позиције у законодавним и управним тијелима треба да науче њихове детаље и буду на опрезу све вријеме, тако да их могу трансформирати и учинити више плодоносним у корист ислама, у циљу провођења рестаурација широм земље. Међутим, они би требало да причекају док услови не постану повољнији. Другим ријечима, они не би требало да излазе на свјетло прерано.”[41]

Гулен се жалио да су примједбе извучене из контекста,[44] а они који га подржавају су подигли питања о аутентичности снимка,[45] за који он [Гулен] каже да је „изманипулисан”. Гулену је суђено у одсутности 2000. године, а ослобођен је 2008. године под новом владом Партије правде и развоја (АКП), тадашњег премијера а данашњег предсједника Турске Реџепа Тајипа Ердогана.[42][46]

Гулен је добио зелену карту 2001. године.[47] Аплицирао је за зелену карту односно застално боравиште 2002.[48] Након Напада 11. септембра 2001, САД је повећао праћење исламских религијских група у држави. Примједбу на Гуленов захтјев за боравиште имали су Федерални биро за истраге (FBI), Стејт департмент и Унутрашња безбједност. Гулен је првотно свој захтјев за боравишну дозволу базирао на тврдњи да је AEA (en) као активиста за образовање; Служба за држављанство и имиграцију САД ово је одбила. Адвокати који представљају Унутрашњу безбједност тврдили су да Гулен нема степен нити обуку на пољу едукације и довели су у питање хвалу Гуленовог рада, нпр. што наводе његови адвокати а изражавању научници на академским конференцијама које финансирају гуленистичке фондације. Тадашњи потпредсједавајући Савјета за националну обавијештеност Централне обавјештајне агенције (CIA) Грејам Фалер, бивши званичник CIA-е Џорџ Фајдас и бивши амерички амбасадор за Турску Мортон Абрамовиц писали су писма којима одобравају апликацију Гулена за добијање зелене карте (2008).[49][50] Суд је пресудио против USCIS-а и у Гуленову корист, чиме је добио зелену карту.[51][52]

Како је ердоганистичка Турска постајала све гласнија 2000-их, структуралне запреке учешћу муслимана у грађанском животу постепено су биле чешће. Многи од оних који су се образовали у институцијама које су спонзорисане од учесника у подухватима за грађанско друштво, које је инспирисао Гулен, завршили су у судском систему Турске као чланови, у владином апарату и војсци. Повећавањем сукоба у друштву у периоду прије Покушаја државног удара у Турској 2016, ердоганизам је промијенио виђење или перцепцију гуленизма од таквог да су то савезници до таквог да су то ривали, који покушавају да успоставе структуру паралелне државе. Прије и након покушаног пуча, гуленисти су постали највећа група учесника масивних чистки у Турској (2016—).[53] Од покушаја удара из 2016, власти су хапсиле и приводиле више од 90.000 грађана Турске.[54]

Дана 19. децембра 2014, Турски суд је издао налог за хапшење Гулена након што је преко 20 новинара који раде за локалне медије и за које се мисли да симпатизирају Гуленов покрет — ухапшено. Гулен је оптужен за успостављање и покретање „оружане терористичке групе”.[55]

Према стању од 2018. године, Гулен борави у Центру Честнат ритрит (енгл. Chestnut Retreat Center) који је повезан са покретом Хизмет (изоловано имање од 25 хектара у Поконосу, Рос Тауншип, Округ Монро, Пенсилванија; у близини Сејлорсберга[56][57]).[58] Око тридесеторо људи живи и ради на имању, које је у власништву Фондације Голден џенерејшон (енгл. Golden Generation Foundation).[59] Гуленово мјесто за живот и учење чини неколико мањих просторија, за које он плаћа од накнада које добије издавачком активношћу; једна од просторија је и соба која се користи као месџид.[56][60][61] Било је објављено да је Гулен лошег здравља; године 2017, извјештавано је да постоје четири кандидата који би могли да наслиједе Гулена, ако то буде потребно, као функција предводника покрета Хизмет: Мехмет Али Шенгул, Џевдет Туркјолу, Осман Шимшек и Ахмет Куруџан.[62]

Теологија[уреди | уреди извор]

Гулен не заговара нову теологију него се води класичним ауторитетима власти теологије, узимајући њихову линију аргумената.[3] Његово разумијевање ислама тежи конзерватизму и конвенционализму.[63][64] Иако никада није био члан суфијског тареката[појаснити] и није видио чланство у тарекату као нужно за муслимане, он учи да „суфизам представља унутрашњу димензију ислама” и да „унутрашње и спољашње димензије никада не смију бити раздвојене”.[65]

Његова се учења разликују у нагласку од оних других главних исламских учењака у два аспекта, оба на темељу његових тумачења одређених стихова из Курана. Он учи да муслиманска заједница има дужност службе (на турском: хизмет)[66] за „опште добро”, заједнице и нације,[67] као и муслимана и немуслимана широм свијета;[65] и да је муслиманска заједница дужна провести међувјерски дијалог са Сљедбеницима Књиге (јевреји и хришћани), иако се то не односи на друге религије као што је атеизам.[65] Гулен се чини нетолерантним према атеизму, коментаришући 2004. године да је „тероризам презиран као и атеизам”.[68] У једном од наредних интервјуа, тврдио је да не намјерава изједначити атеисте и убице; умјесто тога, хтио је истакнути чињеницу да је, према исламу, обојима суђено да пате вјечну казну.[69]

Гуленов суфизам је увелико под утицајем суфијског курдског коментатора Курана Саида Нурсија (1877–1960), који је заговарао просвјетљавајуће модерно образовање и науку кроз ислам. Гулен се надовезује на Нурсија заговарањем онога што се описује као „турски националистички, државно-центриран и про-пословни приступ” с фокусом на службу/хизмет.[70] Неки учесници у Гуленовом покрету виде Нурсијеве и Гуленове ријечи као оне муџадида или „обновљивача” ислама (у времену дјеловања сваког).[71][72] Други су реаговали више есхатолошким терминима, изједначавајући Гуленов рад од. поредећи га с помагањем тези пророченог доласка Махдија,[73] с тим да Гуленови гласноговорници одбацују провлачење оваквих спекулација[74] и званични веб-сајт који се види као Гуленов садржи чланак насловљен ’Тврдити да се Махди је девијација’ (енгл. Claiming to be the Mahdi is Deviation).[75] Године 2016, Мехмет Гормез из Директората за религијска питања Турске (Дијанет), рекао је да је Гуленов покрет „копирани/лажни Махди покрет”.[76]

Активности[уреди | уреди извор]

Покрет Гулен је транснационални грађански друштвени исламски покрет надахнут Гуленовим учењима. Његова учења о хизмету (несебично служење за „опште добро”) привукла су велик број присталица у Турској, Централној Азији, а све више и у другим дијеловима свијета.[77]

Едукација[уреди | уреди извор]

У својим проповиједима, Гулен је наводно изјавио: „Студирање физике, математике и хемије је богослужење/обожавање Алаха.”[42] Гуленови сљедбеници су изградили више од 1.000 школа широм свијета.[5] У Турској, за Гуленове школе се сматра да су међу најбољима: скупи модерни објекти и учење енглеског језика од првог разреда.[42] Међутим, бивши учитељи који су изван Гуленове заједнице, довели су у питање поступање према женама и дјевојчицама у Гуленовим школама, наводећи да су женски учитељи искључени из административних одговорности, допуштена им је мала аутономија, и — заједно с дјевојкама шестих разреда и навише — одвојене су од мушких колега и ученика током пауза и одмора за ручак.[78]

Међурелигијски и међукултурални дијалог[уреди | уреди извор]

Гулен са папом Јованом Павлом II 1998. године

Судионици покрета Гулен су основали значајан број институција широм свијета за које се тврди да промовишу активности међувјерског и међукултурног дијалога. Гуленова ранија дјела су (према ријечима Бекима Агаија) „пуна антимисионарских и антизападњачких одломака”,[79] и „жестоких” клевета против јевреја, хришћана и осталих.[80] Током 1990-их, почео је заговарати међувјерску толеранцију и дијалог.[12] Лично се сусретао с челницима других религија, укључујући и папу Јована Павла II,[5] грчког православног патријарха Бартоломеја, те израелског сефардског главног рабина Елијахуа Бакши-Дорона.[81]

Гулен је рекао да фаворизује кооперацију између сљедбеника различитих религија, као и вјерских и секуларних елемената у друштву.

Погледи на савремене проблеме[уреди | уреди извор]

Анадолијски национализам; турски ислам[уреди | уреди извор]

Гулен дефинише турски национализам одређеним типом анадолијске муслиманске културе која је у коријенима модерне турске националне државе, а не дефинише га ниједним одређеним етницитетом. Он вјерује да је турски ислам (са значењем „суфизам”) нарочито легитиман, ако не и ексклузивно валидна експресија вјере ислам, посебно по питању појединаца с турском прошлошћу. Иако Гулен приписује позитивне карактеристике разним локализованим субјектима, свеукупан тенор Гуленових учења упозорава од. указује да је потребно да се противи људским тенценцијама према преусамљивању као изолованости, као и дискриминацији против људи других етничности, других смјерова ислама или других вјера.[тражи се извор]

Питање Курда[уреди | уреди извор]

Оптужен је да је био против процеса за изналажење рјешења (мировни процес) којим би се ријешио већ дуготрајни Курдско-турски сукоб. Међутим, Гуленове присталице одбацују овај навод, помињући његову сарадњу с много Курда.[82][83][84][85][86]

Слобода изражавања[уреди | уреди извор]

Op-ed (ru) с потписом Гулена, за Њујорк тајмс, садржи и ове ријечи (превод испод):

Темељна начела функционалне демократије — владавине права, поштовања за слободе појединца — такође су најосновније од исламских вриједности додијељених нама од Бога. Ниједан политички или вјерски вођа нема право да их одузме ... Говорити против угњетавања је демократско право, грађанска дужност и за вјернике, религијска обавеза. Куран разјашњава да људи не би требало да остану тихи пред лицем неправде: „О ви који вјерујете! Будите подупирачи и заставоноше правде, носећи свједочанство истини / свједока пред истину ради Божје воље, чак и ако би то било против вас самих, или родитеља или родбине[87]

Секуларизам[уреди | уреди извор]

Гулен је критиковао секуларизам у Турској као „редукционистички материјализам”. Међутим, он је у прошлости рекао да је — секуларни приступ који „није анти-религиозни” и „допушта слободу вјере и увјерења” — компатибилан са исламом.[88]

Према једном Гуленовом саопштењу, у демократски секуларним државама, 95 одсто исламских принципа је допуштено и практички изводљиво, и нема проблема с њима. За преосталих 5 одсто се „не вриједи борити”.[89]

Припајање Турске ЕУ[уреди | уреди извор]

Гулен подупире кандидатуру Турске за улазак у Европску унију (ЕУ), те је рекао да се ни Турска ни ЕУ немају чега бојати, а имају много за добити, из будућности пуног чланства Турске у ЕУ.[88]

Улоге жене[уреди | уреди извор]

Према Арасу и Цахи,[40] Гуленови погледи на жене су „прогресивни” али „модерне професионалне жене у Турској још увијек сматрају његове идеје далеко од тога да су прихватљиве”.[40] Гулен каже да је долазак ислама спасио жену, која „апсолутно није била затворена у свом дому и ... никада потлачивана” у раним годинама религије. Он сматра да је феминизам западњачког стила, међутим, „осуђен на неравнотеже попут свих других реакционарских покрета” и на крају да је „пун мржње према људима”.[90]

Међутим, Гуленови погледи су осјетљиви на оптужбе за мизогинију (мржњу према женама). Као што је наведено од стране Берне Турам,[67] Гулен је тврдио: „Човјек се користи за захтјевније послове ... а жена мора бити искључена током одређених дана у мјесецу. Након порода, она понекад не може бити активна и два мјесеца. Она не може судјеловати у различитим сегментима друштва цијело вријеме. Она не може путовати без свога мужа, оца, или брата.”[67]

Тероризам[уреди | уреди извор]

Гулен осуђује тероризам.[91] Он упозорава на појаву произвољног (арбитрарног) феномена насиља и агресије против цивилног становништва и рекао је да „томе нема мјеста у исламу”. Написао је чланак осуде у Вашингтон посту 12. септембра 2001. године, дан након Напада 11. септембра, те је навео да „муслиман не може бити терорист, нити може бити терорист прави муслиман”.[92][93] Гулен је оплакивао „искориштавање (отмицу) ислама” од стране терориста.[12][94]

Флота Газе[уреди | уреди извор]

Гулен је критизирао флоту Газе доведену од стране Турске за покушавање достављања помоћи без пристанка Израела од. саглашавања с Палестинцима у Гази.[95] Он је говорио о гледању насловница вијести о смртоносном сукобу између израелских командоса и мултинационалних чланова групе потпоре, те како се њихова флота приближава израелској поморској блокади Газе. Он је рекао: „Оно што сам ја видио није било лијепо, било је веома ружно.” У међувремену је наставио своје критике, рекавши касније да је пропуст организатора да траже споразум са Израелом прије покушаја да се достави помоћ био „знак противљења ауторитету, те неће довести до плодних ствари”.[96]

Грађански рат у Сирији[уреди | уреди извор]

Гулен је снажно против турског уплитања у Грађански рат у Сирији.[97]

Геноцид у Јерменији[уреди | уреди извор]

Коментаришући Геноцид над Јерменима у писму од 6. маја 1965. године, Гулен је написао: „Познавао сам јерменске породице и појединце током свог дјетињства и пословних пословних позиција. Нећу престати проклињати Велики геноцид почињен против Јермена 1915. Знам да је међу људима убијенима и масакриранима било много високо цијењених појединаца, којих се сјећам с поштовањем. Проклињем с великом жалошћу масакр синова Великог Пророка Христа од стране игнорантних појединаца који себе називају муслиманима.”[98]

Утицај на турско друштво и политику[уреди | уреди извор]

Гулен покрет има милионе сљедбеника у Турској, као и њих много више у иностранству. Осим школа утврђених од стране Гуленових сљедбеника, вјерује се да многи гуленицисти држе позиције моћи у снагама турске полиције и правосуђа.[99][100] Турски и страни аналитичари вјерују да Гулен има симпатизере и у турском парламенту, такође, и да његов покрет контролира нашироко читани исламски конзервативни часопис Заман (на турском: заман — вријеме), приватну банку Асја банк, телевизијску станицу Саманјолу ТВ, те многе друге медије и пословне организације, укључујући и Турску конфедерацију подузетника и индустријалаца (ТУСКОН).[7] Све наведено је престало с радом након покушаја државног удара. У марту 2011. године, турска влада је ухапсила истраживачког новинара Ахмета Шика и заплијенила и забранила му књигу Имамова војска, врхунац Шикове истраге Гулена и покрета Гулен.[101]

Гулен је учио ханефијску школу ислама, водећи се учењима сунита Саида Нурсија. Рекао је да вјерује у науку, међувјерски дијалог међу Људима Књиге и вишестраначку демократију.[11] Покренуо је дијалог с Ватиканом[102] и неколико јеврејских организација.[12]

1970-е, 1980-е и 1990-е[уреди | уреди извор]

Гулен је отворио ışık evler или „куће свјетла” (студентски хостели који нуде стипендије за сиромашне ученике[103]) године 1976, гдје су били доступни неформални сохбети (расправе о Курану) за ученике. Гулен је потицао ученике као појединце са сличним мишљењима да прате ово, што је претеча покрета Гулен.[104]

Током насиља у Турској (1976—1980) — препирање између деснице и љевице 1970-их, Гулен је „позвао људе да практикују толеранцију и опраштање”.[105] Након државног удара у Турској 1980, када је војска циљала на комунисте, Гулен је дао „експлицитни пристанак” као став према удару,[105] изјавивши:

Желим да такође додам да су архитекти удара такође имали неких позитивних административних одлука. Они су протресли друштво да се обнови поново. Они су одбранили Комунистички покрет који је уновачио неку погрешно вођену омладину која је жељела да Турска буде под совјетским утицајем. Они су намјерно или ненамјерно спријечили да наша земља уђе у мочварно блато и другу крваву борбу. Штавише, они су дали шансу некој пристојној дјеци наше домовине да служе нашој нацији.[106]

Након политичког насиља у претходним ратовима, Гулен је очекивао да се ударом поново успостави стабилност и да доведе до накнадног обнављања демократије. Гуленово пристајање на удар касније је добило критике од турских либерала.[105]

Упркос одобравању удара од Гулена, војне власти су издале налог за хапшење против њега, што је правно обеснажио „државни безбједносни суд” 1986. године.[106]

Година 1980-их и 1990-их под Озалом, Гулен и његов покрет били су на добитку од друштвено-политичких реформи, успјевши „претворити његов традиционално и географски обвезан вјерски покрет у образовни и културни феномен на нивоу нације” којим су се „покушале довести ’религијске’ перспективе у јавну сферу друштвених и културних питања”.[107] Растом покрета Гулен потакнуто је противљење од кемалиста, који су доживјели покрет као пријетњу секуларизму, као и од исламиста који су видјели покрет као „акомодирајући” и „проамерички”.[108]

Ергенекон[уреди | уреди извор]

Године 2005, мушкарац повезан с покретом Гулен је пришао тадашњем амбасадору САД у Турској Ерику С. Еделману током забаве у Истанбулу и предао му омотницу која садржи документ наводно детаљних планова за предстојећи удар против владе од стране турске војске. Међутим, документи су се убрзо показали кривотворинама.[100] Гуленове подружнице тврде да је покрет „грађански” у природи и да нема политичке аспирације.[7] Како год, он је оптужен да је био „мозак” који стоји иза афере Ергенекон коју ти секуларисти виде као средство ослабљивања турске војске. Они који су јавно рекли да је у питању варка нашли су се поименично наведени у новинама Заман — нпр. Дани Родрик[109] и Илхан Џиханер.[110]

Подијељеност са Ердоганом[уреди | уреди извор]

Унаточ тврдњама Гулена и његових сљедбеника да је организација не-политичке природе, аналитичари вјерују да број хапшења везаних за корупцију, извршен против савезника турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана, одражава растућу политичку борбу за превласт између Гулена и премијера.[99][100] Ова су хапшења довела до Корупцијског скандала у Турској 2013. године, за који су они који подржавају владајућу Партију правде и развоја (АКП), заједно са самим Ердоганом, и опозицијске сличне странке, нагласили да је изведен од стране Гулена, након одлуке Ердоганове владе, рано у децембру 2013. године, да затвори многе приватне исламске школе у Турској које је водио покрет.[111]

Ердоганова влада је коментарисала да су корупцијска истрага и коментари од стране Гулена дугорочни политички програм покрета Гулен за инфилтрирање у сигурносне, обавјештајне и правосудне институције државе Турске; оптужба је готово идентична оптужби против Гулена од стране главног тужиоца Републике Турске у његовом суђењу 2000. године, прије него што је Ердоганова странка дошла на власт.[7] Гулену се и раније судило у одсутности (2000. г.), а од ових оптужби ослобођен је (2008. г.) и то под Ердогановом АКП владом.[42][46]

У имејл коментарима посланим Вол стрит журналу у јануару 2014. године, Гулен је рекао да је „турски народ ... узрујан и да је у посљедње двије године демократски напредак сада промијенио смјер”, али је демантовао да је дио завјере да се збаци влада.[47] Касније, у јануару 2014. године, у интервјуу за Би-Би-Си ворлд, Гулен је рекао: „Да желим рећи нешто народу, то би било да би људи требало да гласају за оне који поштују демократију, владавину закона, тј. оне који се добро слажу с људима. Причање или потицање људи да гласају за странку била би увреда интелекта народа. Сви веома јасно виде шта се догађа.”[112]

Према неким коментаторима, Гулен је за Ердогана оно што је Троцки био Стаљину.[113] Бен Коен из Јеврејског новинског синдиката написао је: „Радије као Лав Троцки, оснивач совјетске Црвене армије коју је прогонио и протјерао из СССР Јосиф Стаљин, Гулен је постао свеобухватајуће објашњење за егзистенцијалне претње, како их Ердоган перципира, које тренутно муче Турску. Стаљин је видио утицај ’троцкијних контрареволуционара’ свугдје, те брутално чистио сваки елемент совјетског апарата. Ердоган сада ради мање-више исто с ’гуленистичким терористима’.”[114]

Гулен (2016)

Захтјев за изручење, тензије између САД и Турске[уреди | уреди извор]

Недуго након лошег покушаја удара 15. јула 2016, Турска влада је изјавила да је покушај удара организовао Гулен и/или његов покрет. Турски премијер Бинали Јилдирим је крајем јула 2016. рекао за Гардијан: „Наравно, пошто вођа ове терористичке организације обитава у САД, постоје питања у умовима људи да ли има икакве укључености или подршке САД. Тако Америка од ове тачке надаље треба да стварно мисли како ће наставити да сарађује са Турском, која је стратешки савезник за њих у региону и свијету.”[115] Гулен, који је оповргао сваку укљученост у покушај удара и денунцирао (осудио) га,[116] заузврат је оптужио Ердогана да „претвара неуспјели пуч у сопствени удар налик успореном филму/снимку против уставне/конституционалне владе”.[117]

Дана 19. јула, званични захтјев послат је САД ради изручења/екстрадиције Фетулаха Гулена.[118][119][120][121] Дана 23. јула 2016, Турска је формално предала формални екстрадицијски захтјев уз одређене документе као доказ који их подржава.[118][122][123] Виши званичници САД рекли су да се докази тичу одређених наводних субверзивних активности пред сам пуч.[124]

Дана 19. септембра, званичници Турске владе састали су се са пензионисаним генералом Америчке војске Мајком Флином, бившим директором CIA-е Џејмсом Вулсијем и другима, како би дискутовали о легалним и потенцијално илегалним начинима као што је присиљени нестанак којима се Гулен склања из САД.[125] У марту 2017, Флин је регистрован као страни агент за лобирајући рад у име Владе Турске (2016).[126]

Руди Ђулијани приватно је ургирао Трампа да изручи Гулена (2017).[127]

Додатно, Турска влада је према писањима тражила стављање притиска на више страних влада у циљу гашења школа и медицинских одјељења наводно повезаних с Гуленовим покретом — укључујући Пакистан, Сомалију, Њемачку, Индонезију, Нигерију и Кенију.[128] У Сомалији, двије веће школе и болница повезани с поменутим покретом угашени су по захтјеву администрације Турске.[129] У Албанији и Босни и Херцеговини такође су забиљежени захтјеви од стране Турске да се затворе и истраже школе повезане с Гуленом.[130]

Предлог азила у Египту[уреди | уреди извор]

У Египту, парламентарац Емад Махрус позвао је на Египатску владу да додијели азил Гулену. У захтјеву, послатом портпаролу Представничког дома Алију Абдел-Алу, премијеру Шерифу Исмаилу и министру спољних послова Самеху Шукрију 24. јула 2016, Махрус наводи да је „[Турска] била умјерено муслиманска земља која је постала исламистичка диктатура у рукама [турског предсједника] Реџепа Тајипа Ердогана и његове афилиране политичке партије Муслиманско братство”, тврдећи да је било врло неукусно да Ердоган захтијева Гуленово изручење из САД у исто вријеме „давајући скровиште стотинама вођа терористичке организације Муслиманско братство и члановима других крвавих милитантних исламистичких група које нападају Египат дању и ноћу”.[131]

Махрус каже да Ердоган није само оптужио Гулена да заговара неуспјели покушај удара, већ и да је користио ову оптужбу као изговор за учествовање у масовним чисткама против јавних институција наводно лојалних Гулену („али у исто вријеме Ердоган је одлучио да претвори Турску у медијско борилиште против Египта, при чему турско обавјештајство пружа финансирање за неколико ТВ канала Муслиманског братства да се нападне Египат”). Махрус је изјавио да је његов савјет Гулену да не чека своју екстрадицију него да умјесто тога напусти САД и дође до сталног азила у Египту. Бивши египатски предсједник Анвар Садат дао је азил шаху Мухамеду Рези Палавију по његовом доласку у Египат из САД, упркос претњама које су издали ирански ајатоласи током Иранске револуције (7. јан. 1978 — 11. феб. 1979).[131]

Усљедјела дешавања[уреди | уреди извор]

У марту 2017, бивши директор CIA-е Џејмс Вулси рекао је за Вол стрит журнал да је био на састанку одржаном 19. септембра 2016. када је савјетник кампање Трампа Мајк Флин разговарао са министром спољних послова Турске Мевлутом Чавушоглуом и министром за енергетику Бератом Албајраком; расправљано је о могућности Гуленове абдукције и присилне рендиције (извођења ради испитивања) у Турску.[132][133] Иако конкретан план извођења није био тема, Вулси је напустио састанак забринут да би општа дискусија о „прикривеном кораку у глуво доба ради избављања овог човјека” могла да се тумачи као илегална по америчком праву.[134] Говорник за Флина оповргао је Вулсијеву укљученост, изјавом Бизнис инсајдеру да несудско пребацивање није било дискутовано на састанку.[135]

У јулу 2017, годину након пуча против Ердогана, Гулен је написао: „Оптужбе против мене повезане с покушајем удара су неосноване, политички мотивисано оговарање.”[136][137] Током 1990-их, Гулену је био издат специјални турски пасош као пензионисаном носиоцу религијске дужности, у религији турске државе — сунитском исламу, муфтије; године 2017. овај пасош је правно обеснажен.[138] Осим ако Гулен отпутује у Турску до краја септембра 2017, сматра га се особом без држављанства (stateless).[139] Дана 26. септембра 2017, Гулен је тражио да комисија Уједињених нација истражи покушај удара 2016.[140]

Такође, Гулен је у интервјуу са NPR-ом рекао: „До дана-данашњег, стајао сам против свих удара. Моје поштовање за војску на страну, ја сам увијек био против интервенција. ... Ако би ме ико међу овим војницима назвао и рекао ми о своме плану, ја бих им рекао: ’Ви чините убиство.’ ... Ако ме питају шта је моја посљедња жеља, ја бих рекао особа [Ердоган] која је изазвала сву ову патњу и супротставила се хиљадама невиних, желим да пљунем у његово лице.”[141]

Дана 28. септембра 2017, Ердоган је захтијевао од САД да изручи Гулена у замјену за америчког пастора Ендруа Брансона, који је ухапшен у Турској и суочен са оптужбама повезаним са Брансоновом наводном афилијацијом са FETO-ом (Гулен покрет); Ердоган је рекао: „Ви имате пастора такође. Дајте га нама. ... Потом ћемо ми судити [Брансону] и дати га вама.”[142][143][144][145] „Ви имате пастора такође. ... Ви дате нама тога и ми ћемо радити с нашим судством и вратити вама.”[143] Федерално правосуђе само одлучује о случајевима екстрадиције у САД. Августа 2017. декретом је Ердогану омогућено овлашћење да одобри размјену приведених или осуђених странаца с људима које држе у другим државама. Питана о могућој трампи, 28. септембра 2017, портпаролка Стејт департмента Хедер Науерт је казала: „Ја не могу да замислим да бисмо ишли низ тај пут. ... Примили смо захтјеве за екстрадицију за њега [Гулена].” Анонимни амерички званичници рекли су репортерима да Турска влада још није пружила довољно доказа да Министарство правде САД оптужи Гулена.[146]

Септембра 2017, Турска је САД пружила информације о Гулену које датирају из времена прије покушаја удара 2016. и Турска се нашла у процесу компилације информација којима се наводно повезује Гулен с покушајем удара.[147]

Године 2017, Амнести интернешонал и Хјуман рајтс воч засебно су издали изјаве којима се ургирају владе да избјегавају екстрадиције у Турску.[148]

У новембру 2018, Трампова администрација питала је Министарство правде САД да истражи која правна оправдања могу да се примијене, да ли треба да се одлучи да се тражи депортација Гулена.[149] Дана 17. децембра 2018, Министарство правде САД објавило је оптужницу двојице мушкараца, с наводима да су дјеловали „у Сједињеним Државама као илегални агенти Владе Турске” и завјерили/уротили „да се прикривено утиче на политичаре СД и јавно мишљење против” Фетулаха Гулена.[150] Двојица мушкараца, бивши сарадници бившег савјетника за националну безбједност САД Мајкла Флина, користили су данас распали Flynn Intel Group у напору да дискредитују Гулена (још јула 2016), према оптужници.[151]

Године 2022, кандидат из Пенсилваније за Сенат САД др Мехмет Оз предвидио је (за Вошингтон пост), сљедеће: „Гулена не могу дирати. Нема кредибилних оптужби да је био укључен у удар. Он ће остати у Пенсилванији.”[152]

Публикације[уреди | уреди извор]

Гуленов званични веб-сајт[153] броји 43 његове публикације; оне су, међутим, више сродне есеју и збиркама проповиједи него књигама о одређеним темама са специфичним тезама. За њега се такође каже да је аутор многих чланака на разне теме: друштвени, политички и вјерски проблеми, умјетност, наука и спорт; те снимљених хиљада аудио и видео касета.

Он придоноси низу часописа и магазина у власништву његових сљедбеника. Он пише главни чланак за Фаунтејн, Јени умит, Сизинти и Јагмур (исламски филозофски часописи). Неколико његових књига је преведено на енглески језик.[6]

Одзив[уреди | уреди извор]

Фетулах Гулен је дио Топ 100 паблик интелекчуалс пола (Top 100 Public Intellectuals Poll), као најутицајнији мислилац (2008. г.).[154]

Фетулах Гулен је једна од ’100 свјетских најутицајнијих особа у 2013.’ према магазину Тајм.[155]

Фетулах Гулен је на листи ’500 најутицајнијих муслимана’ — Краљевски исламски центар за стратешке студије у Аману, Јордан.[156]

Албум Rise Up (Colors of Peace)[уреди | уреди извор]

Rise Up (Colors of Peace) је био музички пројекат с циљем претварања Гуленове поезије и сл. писаних дјела на турском језику у пјесме. Укупно 50 пјесама је послато разним муслиманским и немуслиманским умјетницима у више земаља, а они су могли да одаберу и компонују за одабрану пјесму од његове поезије и потом сниме извођење у својој земљи па га пошаљу назад за планирани албум. Није било ограничења у коришћењу инструмената, осим да се испоштују исламска правила о интерпретацији и употреби музичких инструмената. Албум Rise Up (Colors of Peace) (досл. на српском: подизање (боје мира)) постао је албум ворлд музике с разним жанровима као што су џез, поп, фламенко, раи, индијска музика и др.[157] Умјетници-извођачи (редом појављивања на списку пјесама): Гуд морнинг дајари, Махир Зеин, Фодел, Кристело дуо feat. Бруно Гувеја, Рајан Шо, Наташа Атлас, Бон Бон, Кеј-Кеј и Рит, Мазакињо feat. Ели Бруна, Бахрома, Кармен Парис, Коби Фархи и Руба Шемшум. Реализација пројекта трајала је више од двије године и албум је изашао 2013. у продукцији Нил са Јуниверсал мјузиком.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hunt, Robert A.; Aslandogan, Yuksel A. (2007). Muslim Citizens of the Globalized World: Contributions of the Gulen Movement. Tughra Books. стр. 85. ISBN 978-1-59784-073-6. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  2. ^ Duderija, Adis (2014). Maqasid al-Shari'a and Contemporary Reformist Muslim Thought: An Examination. Palgrave Macmillan US. стр. 270. ISBN 978-1-137-31941-8. Приступљено 15. 9. 2016. »Still, Gulen repeatedly states that he propagates neither tajdīd, nor ijtihād, nor reform and that he is just a follower of Islam, simply a Muslim. He is very careful about divorcing himself from any reformist, political, or Islamist discourse. Gulen's conscious dislike of using Islam as a discursive political instrument, which was a distinct trait in Nursi as well, indicates an ethicalized approach to Islam from a spiritual perspective.« 
  3. ^ а б в г Gulay, Erol Nazim (мај 2007). The Theological thought of Fethullah Gulen: Reconciling Science and Islam (PDF) (Теза). St. Antony's College, Oxford University. стр. 1, 56, 57. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  4. ^ а б „Fethullah Gülen in Short”. fgulen.com. 30. 9. 2009. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  5. ^ а б в г д ђ Fuchs Ebaugh, Helen Rose (2009). The Gülen Movement: A Sociological Analysis of a Civic Movement Rooted in Moderate Islam. Springer Science & Business Media. стр. 2, 26; 38; 24; 4. ISBN 978-1-4020-9894-9. Приступљено 15. 9. 2016. 
  6. ^ а б „Fethullah Gulen's Works”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  7. ^ а б в г Bilefsky, Dan; Arsu, Sebnem (24. 4. 2012). „Turkey Feels Sway of Fethullah Gulen, a Reclusive Cleric”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала на датум 16. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  8. ^ „Photos: Muslim retreat center in Saylorsburg”. Pocono Record. 16. 4. 2010. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  9. ^ Phelps, Timothy M. (20. 1. 2014). „From his Pa. compound, Fethullah Gulen shakes up Turkey”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  10. ^ Taylor, Adam (18. 12. 2013). „The Political Future Of Turkey May Be Decided On This Quiet Road In Rural Pennsylvania”. Business Insider. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  11. ^ а б в „How far they have travelled”. The Economist. 6. 3. 2008. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »With his stated belief in science, inter-faith dialogue and multi-party democracy, Mr Gulen has also won praise from many non-Muslim quarters.« • »The Pennsylvania-based sage, Fethullah Gulen, who stands at the centre of this network, has become one of the world's most important Muslim figures—not only in his native Turkey, but also in a quieter way in many other places: Central Asia, Indochina, Indonesia and Africa.« 
  12. ^ а б в г Gülen, M. Fethullah (16. 3. 2010). Toward a Global Civilization of Love and Tolerance. Tughra Books. стр. 269. ISBN 978-1-59784-638-7. Приступљено 15. 9. 2016. 
  13. ^ а б „Profile: Fethullah Gulen's Hizmet movement”. BBC News. 18. 12. 2013. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »The imam promotes a tolerant Islam which emphasises altruism, hard work and education.« 
  14. ^ а б „Turkey challenged by terror in 2015”. TRT World. 25. 12. 2015. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  15. ^ а б „Gulen faces life in prison on coup attempt charges”. TRT World. 1. 10. 2015. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  16. ^ Williams, Lonna Lisa (28. 12. 2013). „Turkey: Erdogan faces new protests over corruption scandal”. Digital Journal. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  17. ^ Aydın, Çetin (17. 12. 2013). „İstanbul'da yolsuzluk ve rüşvet operasyonu”. hurriyet.com.tr. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  18. ^ Christie-Miller, Alexander (29. 12. 2013). „The Gulen movement: A self-exiled imam challenges Turkey's Erdoğan”. The Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  19. ^ „Turkey issues list of most 'wanted' terrorists”. Anadolu Agency. 28. 10. 2015. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  20. ^ Mezzofiore, Gianluca (29. 10. 2015). „Turkey puts Fethullah Gulen on most-wanted terrorist list”. International Business Times UK. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 29. 1. 2016. 
  21. ^ „Istanbul court issues new arrest warrant for Gulen”. Anadolu Agency. 2. 10. 2015. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  22. ^ „Turkish Court accepts prosecutors request of arrest warrant for Fethullah Gülen”. DailySabah. 19. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  23. ^ „Turkey to demand extradition of Fethullah Gulen from US”. TRT World. 14. 1. 2016. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  24. ^ Can, Muhammed Enes; Kaya, Murat (2. 10. 2015). „Turkish prosecutors seek life sentence for Fetullah Gulen”. Anadolu Agency. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  25. ^ „Prof. Dr. Henri Barkey'den Gülen Hareketi ile İlgili Çarpıcı Açıklama”. Aktif haber. 9. 3. 2016. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  26. ^ Çakır, Ruşen (9. 3. 2016). „Henri Barkey ile söyleşi: Washington Gülen cemaatine nasıl bakıyor”. Medyascope.tv. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  27. ^ Yavuz, M. Hakan; Esposito, John L. (2003). Turkish Islam and the Secular State: The Gülen Movement. Syracuse University Press. стр. 20. ISBN 978-0-8156-3040-1. Приступљено 15. 9. 2016. 
  28. ^ Popp, Maximilian (6. 8. 2012). „Islam: Der Pate [2. Teil: "Mit der Geduld einer Spinne legen wir unser Netz"]”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  29. ^ „Fethullah Gülen Hocaefendi'nin Dilinden İlkokul Yılları ve Belma Öğretmen”. zaman.com.tr. 23. 11. 2006. Архивирано из оригинала на датум 16. 10. 2007. Приступљено 15. 9. 2016. 
  30. ^ „1941–1959 Hayat Kronolojisi: İlk Vaazını 14 Yaşında Verdi”. fgulen.com. 10. 6. 2006. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  31. ^ Fontenot, Michael J.; Fontenot, Karen. „The Gulen Movement: Communicating Modernization, Tolerance, and Dialogue in the Islamic World”. The International Journal of the Humanities. The Humanities Collection. 6 (12): 67—78. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  32. ^ Mayer, Jean-François (21. 7. 2004). „The Gülen Movement: A modern expression of Turkish Islam – Interview with Hakan Yavuz”. religion.info. Religioscope. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »The Gülen movement emerged very much out of the Nur movement. Yet there are certain characteristics that Gülen brought to it. This is why I call it a neo-Nur movement. In terms of nationalism, Gülen is more Turkish nationalist in his thinking. Also, he is somewhat more state-oriented, and is more concerned with market economics and neo-liberal economic policies. These, in my opinion, are the three major characteristics of the neo-Nur movement.« 
  33. ^ Steinvorth, Daniel (28. 5. 2009). „The Fethullah Gülen Movement: Pillar of Society or Threat to Democracy”. en.qantara.de. New York Times Syndicate / Qantara.de. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2010. Приступљено 15. 9. 2016. 
  34. ^ „Gulen Inspires Muslims Worldwide”. Forbes. Oxford Analytica. 21. 1. 2008. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  35. ^ Ergene, Enes (4. 8. 2008). „The Journalists and Writers Foundation”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  36. ^ а б „Fethullah Gulen: Honorary President of the Rumi Forum”. rumiforum.org. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  37. ^ а б El-Banna, Sanaa (31. 3. 2015). Resource Mobilization in Gulen-Inspired Hizmet. Işık Yayıncılık Ticaret. стр. 25/214. ISBN 978-1-935295-71-6. Приступљено 15. 9. 2016. 
  38. ^ а б Barton, Greg; Weller, Paul; Yilmaz, Ihsan (18. 12. 2014). The Muslim World and Politics in Transition: Creative Contributions of the Gülen Movement. A&C Black. стр. 52/261. ISBN 978-1-4411-5873-4. Приступљено 15. 9. 2016. 
  39. ^ Gulerce, Huseyin (6. 2. 2006). „Heading Towards New Horizons”. gyv.org.tr. Journalist and Writer, Head of Board of Trustees. Архивирано из оригинала на датум 12. 5. 2009. Приступљено 15. 9. 2016. 
  40. ^ а б в Aras, Bulent; Caha, Omer (децембар 2000). „Fethullah Gulen And His Liberal "Turkish Islam" Movement”. Middle East Review of International Affairs. 4 (4). Архивирано из оригинала на датум 25. 3. 2009. Приступљено 15. 9. 2016. 
  41. ^ а б в Henry, Clement M.; Wilson, Rodney (фебруар 2004). „The politics of Islamic Finance”. eupjournals.com. Edinburgh University Press: 236/312. Архивирано из оригинала на датум 22. 1. 2013. Приступљено 15. 9. 2016. 
  42. ^ а б в г д „U.S. charter schools tied to powerful Turkish imam”. 60 Minutes. CBS News. 13. 5. 2012. стр. 4. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  43. ^ „Turkish investigation into Islamic sect expanded”. BBC News. 21. 6. 1999. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  44. ^ „Answers by Fethullah Gulen [Gulen's answers to claims made based on the video tapes taken from some of his recorded speeches]”. fgulen.com. 22. 6. 1999. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  45. ^ Koc, Dogan (2012). Strategic Defamation of Fethullah Gülen: English Vs. Turkish. University Press of America. стр. 24/140. ISBN 978-0-7618-5930-7. Приступљено 15. 9. 2016. 
  46. ^ а б „Gulen acquitted of trying to overthrow secular government”. WorldWide Religious News. Anatolia. 6. 5. 2006. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2009. Приступљено 15. 9. 2016. 
  47. ^ а б Parkinson, Joe; Albayrak, Ayla (20. 1. 2014). „From His Refuge in the Poconos, Reclusive Imam Fethullah Gulen Roils Turkey”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  48. ^ Filkins, Dexter. „Turkey's Thirty-Year Coup”. The New Yorker. 
  49. ^ Joshua D. Hendrick: Gülen: The Ambiguous Politics of Market Islam in Turkey and the World. New York University Press, 2013, 58–62.
  50. ^ Hendrick, Joshua D. (22. 10. 2014). Gülen: The Ambiguous Politics of Market Islam in Turkey and the World (на језику: енглески). NYU Press. стр. 61. ISBN 9781479800469. 
  51. ^ „Turkey's Thirty-Year Coup”. The New Yorker. Приступљено 7. 9. 2017. 
  52. ^ Arango, Tim; Hubbard, Ben (19. 7. 2016). „Turkey Pursues Cleric Living in U.S., Blamed as Coup Mastermind”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 7. 1. 2017. 
  53. ^ „From ally to scapegoat: Fethullah Gulen, the man behind the myth”. Deutsche Welle. 6. 4. 2018. 
  54. ^ „2020 Country Reports on Human Rights Practices: Turkey”. United States Department of State. 
  55. ^ „Turkey issues Fethullah Gulen arrest warrant”. BBC News. 19. 12. 2014. Приступљено 19. 12. 2014. 
  56. ^ а б „Chestnut Retreat Center offers a look inside their Saylorsburg facility and its mission”. Pocono Record. 
  57. ^ Misinco, Christina Tatu, John. „Guard at Fethullah Gulen's compound in Poconos fires warning shot to scare away intruder, prompting police response”. themorningcall.com. 
  58. ^ „Turkey Blog: Turning Away From Gulen's 'Golden Generation'. RadioFreeEurope/RadioLiberty. 
  59. ^ „Coup plotter or moderate religious leader? Yle meets Turkey's most wanted man”. Yle Uutiset. 8. 4. 2018. 
  60. ^ „Reconsidering Fethullah Gülen”. Commentary. 20. 5. 2015. 
  61. ^ „Turkey's Thirty-Year Coup”. The New Yorker. Приступљено 18. 10. 2017. 
  62. ^ „Followers discuss who will replace Gülen – Local”. Hürriyet Daily News. 13. 9. 2011. Приступљено 18. 10. 2017. 
  63. ^ Hefner, Robert W.; Zaman, Muhammad Qasim, ур. (2007). Schooling Islam: The Culture and Politics of Modern Muslim Education. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12933-4. Архивирано из оригинала на датум 5. 11. 2015. Приступљено 15. 9. 2016. 
  64. ^ Agai, Bekim (28. 12. 2004). „Portrait of Fethullah Gülen: A Modern Turkish-Islamic Reformist”. qantara.de. Qantara.de. Архивирано из оригинала на датум 19. 11. 2010. Приступљено 15. 9. 2016. 
  65. ^ а б в Saritoprak, Zeki, ур. (јул 2005). The Muslim World, Islam in Contemporary Turkey: Contributions of Fethullah Gulen (Special Issue, A Journal devoted to the study of Islam and Christian-Muslim Relations in Past and Present) [A Voice from Turkey for Interfaith Dialogue, The Muslim World]. 95. Blackwell Publishing / Hartford Seminary. стр. 337—338, 345. ASIN B001FFVBFC. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  66. ^ Kalyoncu, Mehmet (2008). A Civilian Response to Ethno-religious Conflict: The Gülen Movement in Southeast Turkey. Tughra Books. стр. 19—40/137. ISBN 978-1-59784-025-5. Приступљено 15. 9. 2016. 
  67. ^ а б в Turam, Berna (2006). Between Islam and the State: The Politics of Engagement. Stanford University Press. стр. 61/240; 125[2007]. ISBN 978-0-8047-5501-6. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  68. ^ Kurucan, Ahmet (8. 4. 2004). „Fethullah Gülen and Atheist-Terrorist Comparison”. Today's Zaman. Архивирано из оригинала на датум 12. 5. 2009. Приступљено 15. 9. 2016. 
  69. ^ Kaplan, Sefa (21. 4. 2004). „Ateist terörist değildir”. hurriyet.com.tr. Hürriyet. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  70. ^ „Real and imagined threats: the shared past of AKP and the Gülen movement | World | DW | 27.07.2016”. DW. Приступљено 21. 9. 2017. 
  71. ^ „The Role of the Spiritual Guide | Fethullah Gülen Hocaefendi'nin sohbetleri.”. 18. 2. 2013. 
  72. ^ Christopher L. Miller (2013). The Gülen Hizmet Movement: Circumspect Activism in Faith-Based Reform. Cambridge Scholars Publishing. стр. 76. ISBN 9781443845076. 
  73. ^ Akyol, Mustafa (22. 7. 2016). „Opinion | Who Was Behind the Coup Attempt in Turkey?”. The New York Times. 
  74. ^ „'Dear Muslims, don't wait for a savior' by Mustafa Akyol – Baraka Institute”. 
  75. ^ Fethullah Gülen (8. 4. 2005). „Claiming to be the Mahdi is Deviation”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 20. 5. 2022. Приступљено 20. 5. 2022. 
  76. ^ „Gülen movement is fake Mahdi, says Turkey's Religious Directorate head”. hurriyetdailynews.com. Ankara: Hürriyet Daily News. 4. 8. 2016. Архивирано из оригинала на датум 20. 5. 2022. Приступљено 20. 5. 2022. 
  77. ^ Kurtz, Lester R. (јул 2005). „Gulen's Paradox: Combining Commitment and Tolerance”. The Muslim World. 95 (3): 379—381. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »One of the most striking operationalizations of Gulen's fusion of commitment and tolerance is the nature of the Gulen movement, as it is often called, which has established hundreds of schools in many countries as a consequence of his belief in the importance of knowledge, and example in the building of a better world. The schools are a form of service to humanity designed to promote learning in a broader sense and to avoid explicit Islamic propaganda.« • »In a region where kidnapping is a frequent occurrence, along with guerrilla warfare, summary raids, arrests, disappearances and killings by military and para-military forces, the school is offering Muslim and Christian Filipino children, along with an educational standard of high quality, a more positive way of living and relating to each other.« • »The purpose of the schools movement, therefore, is to lay the foundations for a more humane, tolerant citizenry of the world where people are expected to cultivate their own faith perspectives and also promote the well being of others... It is significant to note that the movement has been so successful in offering high quality education in its schools, which recruit the children of elites and government officials, that it is beginning to lay the groundwork for high-level allies, especially in Central Asia, where they have focused much of their effort.« 
  78. ^ Spiegelman, Margaret (22. 3. 2012). „What Scares Turkey's Women”. The Daily Beast. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  79. ^ Agai, Bekim (12. 11. 2005). „Discursive and Organizational Strategies of the Gülen Movement”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »Gülen's earlier writings, based on conspiracy theories against Turkey, are full of anti-missionary and anti-Western passages...« 
  80. ^ Doğan, Pınar; Rodrik, Dani (5. 12. 2012). „Fethullah Gülen, the Jews, and hypocrisy”. balyozdavasivegercekler.com. Balyoz Davası ve Gerçekler. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  81. ^ Unal, Ali (1. 10. 2000). Advocate of Dialogue: Fethullah Gülen (1 изд.). Fountain Pub. стр. 400. ISBN 978-0-9704370-1-3. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  82. ^ Mustafa Akyol (22. 5. 2013). „Is Gulen Movement Against Peace With PKK?”. Al-monitor.com. Приступљено 7. 9. 2017. 
  83. ^ „What's behind AKP's allegations of Gulen-PKK ties?”. Al-Monitor. 15. 8. 2016. Приступљено 10. 1. 2017. 
  84. ^ Nordland, Rod (10. 12. 2016). „As Turkey Cracks Down, Kurdish Mayors Pack Bags for Jail”. The New York Times. Приступљено 10. 1. 2017. 
  85. ^ „What's behind AKP's allegations of Gulen-PKK ties?”. Al-Monitor. 15. 8. 2016. Приступљено 13. 12. 2016. 
  86. ^ „Fetullah Gülen'in Kürt planı!”. Rudaw. Приступљено 13. 12. 2016. 
  87. ^ Gulen, Fethullah (3. 2. 2015). „Opinion | Fethullah Gulen: Turkey's Eroding Democracy”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2022. »The core tenets of a functioning democracy – the rule of law, respect for individual freedoms – are also the most basic of Islamic values bestowed upon us by God. No political or religious leader has the authority to take them away ... Speaking against oppression is a democratic right, a civic duty and for believers, a religious obligation. The Quran makes clear that people should not remain silent in the face of injustice: "O you who believe! Be upholders and standard-bearers of justice, bearing witness to the truth for God's sake, even though it be against your own selves, or parents or kindred« 
  88. ^ а б Weller, Paul; Yilmaz, Ihsan (3. 5. 2012). European Muslims, Civility and Public Life Perspectives On and From the Gülen Movement. continuumbooks.com. Continuum Books. стр. 296. ISBN 978-1-4411-0207-2. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2012. Приступљено 15. 9. 2016. 
  89. ^ Gülen, Fethullah (12. 9. 2001). „Devlet ve Şeriat”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  90. ^ Gülen, Fethullah (8. 5. 2008). „Women Confined and Mistreated”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  91. ^ Gülen, Fethullah (4. 2. 2002). „True Muslims Cannot Be Terrorists”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  92. ^ Gülen, Fethullah. „Importance of Gulen Movement in the Post 9/11 Era: Co-existence”. fethullah-gulen.org. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  93. ^ Gülen, Fethullah; Akman, Nuriye (23. 3. 2004). „A Real Muslim cannot be a Terrorist”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »A real Muslim, who understood Islam in every aspect, cannot be a terrorist.« 
  94. ^ Rajghatta, Chidanand (17. 7. 2016). „He has repeatedly condemned terrorism and the hijacking of Islam by terrorists”. The Times of India.
  95. ^ Günter Seufert (јануар 2014). „Is the Fethullah Gülen Movement Overstretching Itself?” (истраживачки лист — рад). Stiftung Wissenschaft und Politik. Приступљено 2. 8. 2016. 
  96. ^ Lauria, Joe (4. 6. 2010). „Reclusive Turkish Imam Criticizes Gaza Flotilla”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  97. ^ „Turkey and Syria: An explosive border”. Economist. 18. 5. 2013. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  98. ^ „Turmoil in Turkey on Letter by Gulen Recognizing the Armenian Genocide”. 18. 5. 2020. 
  99. ^ а б „Profile: Fethullah Gulen's Hizmet movement”. BBC News. 18. 12. 2013. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  100. ^ а б в Arango, Tim (26. 2. 2014). „Turkish Leader Disowns Trials That Helped Him Tame Military”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. »In 2005, years before the trials, a man affiliated with the Gulen movement approached Eric S. Edelman, then the American ambassador, at a party in Istanbul and handed him an envelope containing a handwritten document that supposedly laid out a plan for an imminent coup. But as Mr. Edelman recounted, he gave the documents to his colleagues and they were determined to be forgeries.« • »Whether the corruption charges are justified or not — there has been plenty of leaked evidence, especially wiretapped conversations, that appears incriminating — the corruption probe has laid bare the influence of the Gulen movement within the Turkish state, which had largely been suspected but hard to prove.« 
  101. ^ „Banned book goes on sale in Istanbul book fair”. Hurriyet Daily News. 16. 11. 2011. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  102. ^ Helen Rose Fuchs Ebaugh, The Gülen Movement: A Sociological Analysis of a Civic Movement Rooted in Moderate Islam, стр 38. ISBN 1402098944
  103. ^ „A select biography of Fethullah Gülen”. Gulen Movement. 20. 7. 2017. 
  104. ^ „US-Turkey Relations From a New Right Perspective – Conservative Daily News”. 14. 2. 2019. 
  105. ^ а б в Tamer Balci (2013). „Islam and Democracy in the Thought of Nursi and Gulen”. Ур.: Christopher L. Miller. The Gülen Hizmet Movement: Circumspect Activism in Faith-Based Reform. Cambridge Scholars Publishing. стр. 82. ISBN 9781443845076. 
  106. ^ а б M. Hakan Yavuz, Toward an Islamic Enlightenment: The Gülen Movement (Oxford University Press, 2013), стр. 39. »I want to also add that the architects of the coup also took some positive administrative decisions. They shook society to renew itself once again. They defeated the Communist movement which recruited some misguided youth who wanted Turkey to be under Soviet influence. They intentionally or unintentionally prevented our country from entering into quagmire and into a long bloody struggle. Moreover, they gave opportunities to some decent children of our homeland to serve our nation.«
  107. ^ M. Hakan Yavuz, Toward an Islamic Enlightenment: The Gülen Movement (Oxford University Press, 2013), стр. 39–40. »to turn his traditional and geographically confined faith movement into a nationwide educational and cultural phenomenon« • »attempted to bring 'religious' perspectives into the public sphere on social and cultural issues«
  108. ^ M. Hakan Yavuz, Toward an Islamic Enlightenment: The Gülen Movement (Oxford University Press, 2013), стр. 40–41.
  109. ^ „Why do we accuse the Gülen movement?”. 21. 5. 2012. 
  110. ^ „İlhan Cihaner: İntikam hisleri içinde değilim; cemaat silahlı terör örgütü değil, suç örgütü olabilir – Gündem”. T24. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2017. Приступљено 7. 9. 2017. 
  111. ^ „Turkey's Fethullah Gulen denies corruption probe links”. BBC News. 27. 1. 2014. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  112. ^ Franks, Tim (27. 1. 2014). „Fethullah Gulen: Powerful but reclusive Turkish cleric”. BBC News. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  113. ^ „Is Fethullah Gulen Turkey's own Trotsky?”. New Europe. 20. 7. 2016. 
  114. ^ „Turkey After the Failed Coup: Fascism”. The Algemeiner Journal. 21. 7. 2016. »Rather like Leon Trotsky, the founder of the Soviet Red Army who was hounded and chased out of the USSR by Joseph Stalin, Gulen has become an all-encompassing explanation for the existential threats, as Erdogan perceives them, that are currently plaguing Turkey. Stalin saw the influence of “Trotskyite counter-revolutionaries” everywhere, and brutally purged every element of the Soviet apparatus. Erdogan is now doing much the same with the “Gulenist terrorists.”« 
  115. ^ „Turkish PM: coup suspects' testimony points to Gülen's involvement”. The Guardian. 26. 7. 2016. »Of course, since the leader of this terrorist organisation is residing in the United States, there are question marks in the minds of the people whether there is any U.S. involvement or backing. So America from this point on should really think how they will continue to cooperate with Turkey, which is a strategic ally for them in the region and world.« 
  116. ^ Amana Fontanella-Khan (16. 7. 2016). „Fetullah Gülen: Turkey coup may have been 'staged' by Erdoğan government”. The Guardian. Приступљено 2. 8. 2016. 
  117. ^ „Gulen Accuses Erdogan of 'Slow-Motion Coup' in Turkey”. VOA. 26. 7. 2016. »turning a failed putsch into a slow-motion coup of his own against constitutional government« 
  118. ^ а б „Turkish prosecutor falsely claimed Morton I. Abramowitz was former CIA director”. 22. 5. 2019. 
  119. ^ „Turkey demands extradition of cleric Fethullah Gulen from U.S.”. USA Today. 19. 7. 2016. 
  120. ^ obamawhitehouse.archives.gov: Daily Press Briefing by the Press Secretary Josh Earnest, 7/19/2016 The White House website.
  121. ^ „Turkish Premier Demands U.S. Help With Gulen”. The Wall Street Journal. 26. 7. 2016. 
  122. ^ „U.S. says evaluating new Turkish documents on alleged coup leader”. Reuters. 5. 8. 2016. 
  123. ^ „Turkey submits documents to US seeking Gulen extradition”. Deutsche Welle. 5. 8. 2016. 
  124. ^ „Washington Post: Turkish evidence for Gulen extradition pre-dates coup attempt”. The Washington Post. 
  125. ^ James V. Grimaldi; Dion Nissenbaum; Margaret Coker (24. 3. 2017). „Ex-CIA Director: Mike Flynn and Turkish Officials Discussed Removal of Erdogan Foe From U.S.”. The Wall Street Journal. Приступљено 24. 3. 2017. 
  126. ^ „Former Trump aide Flynn says lobbying may have helped Turkey”. The Big Story. Приступљено 9. 3. 2017. 
  127. ^ Leonnig, Carol D.; Nakashima, Ellen; Dawsey, Josh; Hamburger, Tom (15. 10. 2019). „Giuliani pressed Trump to eject Muslim cleric from U.S., a top priority of Turkish president, former officials say”. The Washington Post. 
  128. ^ „Turkey's anti-Gulen crackdown ripples far and wide”. Reuters. 30. 7. 2016. 
  129. ^ „In Debt to Turkey, Somalia Shuts Network Tied to Fethullah Gulen”. The New York Times. 30. 7. 2016. 
  130. ^ „Attack on Gülen Movement Increasingly a Cornerstone of Turkey's Foreign Policy in the Balkans”. Jamestown. 
  131. ^ а б Gamal Essam el-Din (25. 7. 2016). „'The govt should give asylum to Turkish opposition figure Gulen,' says Egypt MP”. Ahram Online. Приступљено 2. 8. 2016. »[Turkey] was a moderate Muslim country that has become an Islamist dictatorship at the hands of [Turkish president] Recep Tayyip Erdoğan and his affiliated Muslim Brotherhood political party • giving shelter to hundreds of leaders of the Muslim Brotherhood terrorist organisation and members of other bloody militant Islamist groups which attack Egypt by day and night • but at the same time Erdoğan has decided to turn Turkey into a media battleground against Egypt, with Turkish intelligence providing funds for several Muslim Brotherhood TV channels to attack Egypt« 
  132. ^ Grimaldi, James V.; Nissenbaum, Dion; Coker, Margaret (24. 3. 2017). „Ex-CIA Director: Mike Flynn and Turkish Officials Discussed Removal of Erdogan Foe From U.S.”. Wall Street Journal — преко wsj.com. 
  133. ^ „What Mike Flynn Did for Turkey”. The New Yorker. Приступљено 28. 9. 2017. 
  134. ^ „The Michael Flynn Scandal Just Got A Lot Worse”. Fortune. Приступљено 28. 9. 2017. 
  135. ^ Politics (24. 3. 2017). „James Woolsey and Mike Flynn Turkey Gulen”. Business Insider. Приступљено 28. 9. 2017. 
  136. ^ Fulya OZERKAN (14. 7. 2017). „New Turkey purge on eve of failed coup anniversary”. Yahoo.com. Приступљено 7. 9. 2017. »"Accusations against me related to the coup attempt are baseless, politically motivated slanders," Gulen, who lives at a compound in rural Pennsylvania, said in a statement.« 
  137. ^ „Fethullah Gulen's Message on the Anniversary of the Coup Attempt in Turkey”. Hizmetnews.com. 15. 7. 2017. Приступљено 7. 9. 2017. 
  138. ^ „Top court approves revoke of Gülen's 'special passport' – Politics”. Hürriyet Daily News. Приступљено 14. 9. 2017. 
  139. ^ Hannah Lucinda Smith (6. 9. 2017). „Fethullah Gulen: Erdogan rival left stateless in passport purge”. The Times. Istanbul. Приступљено 14. 9. 2017. 
  140. ^ „Gülen resorts to UN to investigate Turkey's coup”. Hizmetnews.com. 15. 7. 2016. Приступљено 28. 9. 2017. 
  141. ^ „Fethullah Gulen, Exiled Cleric Accused of Turkey Coup Attempt Plot: 'I Have Stood Against All Coups': Parallels”. NPR. 11. 7. 2017. Приступљено 18. 10. 2017. »To this day, I have stood against all coups. My respect for the military aside, I have always been against interventions. ... If any one among those soldiers had called me and told me of their plan, I would tell them, 'You are committing murder.' ... If they ask me what my final wish is, I would say the person [Erdogan] who caused all this suffering and oppressed thousands of innocents, I want to spit in his face.« 
  142. ^ „A pastor becomes a pawn in a spat between America and Turkey”. The Economist. 30. 9. 2017. Приступљено 18. 10. 2017. »You have a pastor too. Give him to us. ... Then we will try [Brunson] and give him to you« 
  143. ^ а б Chappell, Bill (29. 9. 2017). „Turkey's Erdogan Suggests Swap: Jailed U.S. Pastor For Turkish Cleric: The Two-Way”. NPR. NPR. Приступљено 2. 10. 2017. »You have a pastor too. ... You give us that one and we'll work with our judiciary and give back yours.« 
  144. ^ „Give us Gülen if you want arrested pastor Andrew Brunson to be freed: Erdoğan tells US”. Hürriyet Daily News. 
  145. ^ „Turkey Rebuffs Trump, Won't Send Jailed US Pastor Back”. The New York Times. 28. 9. 2017.
  146. ^ „Erdogan suggests freeing imprisoned US pastor for Gulen extradition”. Middle East Eye. 29. 9. 2017. Приступљено 18. 10. 2017. 
  147. ^ „In Turkey, The Man To Blame For Most Everything Is A U.S.-Based Cleric: Parallels”. NPR. 4. 9. 2016. Приступљено 18. 10. 2017. 
  148. ^ TurkeyPurge (27. 11. 2017). „Gülen-linked businessman jailed after forced return from Sudan”. 
  149. ^ „Trump administration officials last month asked federal law enforcement agencies to examine legal ways of removing exiled Turkish cleric Fethullah Gulen, according to two senior U.S. officials and two other people briefed on the requests. The effort includes directives to the Justice Department and FBI that officials reopen Turkey's case for his extradition, as well as a request to the Homeland Security Department for information about his legal status, the four people said.”. NBC News. 
  150. ^ „Two Men Charged with Conspiracy and Acting as Agents of a Foreign Government” (Саопштење). Washington, DC. US Department of Justice. 17. 12. 2018. Приступљено 17. 12. 2018. »in the United States as illegal agents of the Government of Turkey • to covertly influence U.S. politicians and public opinion against« 
  151. ^ Winter, Tom; Ainsley, Julia; Williams, Pete; Schapiro, Rich (17. 12. 2018). „Two ex-associates of Michael Flynn charged with trying to influence U.S. politicians”. NBCNews.com. Приступљено 17. 12. 2018. 
  152. ^ „Would Turkey’s president have leverage over ‘Senator Doctor Oz’?”, www.washingtonpost.com, Приступљено 18. 5. 2022. »Gulen cannot be touched. There are no credible allegations that he was involved in the coup. He will stay in Pennsylvania.«
  153. ^ „Fethullah Gülenin butun eserleri”. fgulen.com. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  154. ^ „Intellectuals: The 2008 List”. Prospect. 24. 7. 2004. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2015. Приступљено 15. 9. 2016. 
  155. ^ „Fethullah Gulen Named in TIME Magazine's "World's 100 Most Influential People" for 2013”. Time. 18. 4. 2013. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  156. ^ „Hodjaefendi Fethullah Gülen: Turkish Muslim Preacher”. The Muslims 500. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2016. Приступљено 15. 9. 2016. 
  157. ^ Fethullah Gülen. „Fethullah Gülen's Official Web Site – Islamic scholar Gülen's poems turned into songs for international album”. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 20. 1. 2016. 

Опште референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]