Пређи на садржај

Жил Офман

С Википедије, слободне енциклопедије
Жил Алфонс Офман
Жил Офман
Лични подаци
Датум рођења(1941-08-02)2. август 1941.(83 год.)
Место рођењаЕхтернах, Луксембург
Пребивалиште Луксембург
 Француска
ОбразовањеУниверзитет у Стразбуру
Научни рад
Пољефизиологија, медицина
ИнституцијаФранцуски Национални центар за научна истраживања
Познат поистраживањима активације урођеног имунитета
Награде Нобелова награда за медицину
Званични веб-сајт
www-ibmc.u-strasbg.fr/ridi/profil.php?equipe_id=10
Нобелову награду је добио заједно са Брусом Бојтлером и Ралфом Стајнманом за истраживања у области имунског система.

Жил Алфонс Офман (фр. Jules Hoffmann; Ехтернах, 2. август 1941) француски је биолог,[1] пореклом Луксембуржанин, директор и члан Управног одбора Националног центра за научна истраживања у Стразбуру, Француска. Године 2007. именован је за председника Француске академије наука.

Заједно са Брусом Бојтлером, америчким имунологом и генетичарем, добио је половину новчаног износа Нобелове награде за физиологију или медицину за 2011. за „открића у области активирања урођеног имунитета”. Друга половина награде припала је Ралфу М. Стајнману, канадском имунологу и ћелијском биологу, за „откриће дендритских ћелија и њихове улоге у адаптивном имунитету”.[2]

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Жил Офман је рођен 2. августа 1941. у граду Ехтернах у Луксембургу. Године 1969, На универзитету у Стразбуру Офман је стекао звање доктора наука за биологију. Од 1973. до 1974. похађао је постдокторске студије на Универзитету Марбург у Немачкој, а од 1964. до 1968. радио је као истраживач у француском Националном центру за научна истраживања. Године 1974. именован је за директора истраживачког центра.

Од 1978. до 2005. Офман је радио као директор Одељења „9022” за „имунски одговор и њихов развој у инсеката”.

У периоду од 1993. до 2005. је био на челу Института за молекуларну и ћелијску биологију у Стразбуру.[3]

Жил Офман је члан неколико академија наука широм света и носилац бројник научних признања, од којих је сигурно најзначајније Нобелова награда.[4]

Допринос науци

[уреди | уреди извор]
Институт за молекуларну и ћелијску биологију у Стразбуру, у коме Офман изучава функције имунског система

Научници су већ дуг низ година у потрази за чуварима имуног одговора којим се човек и друге животиње бране од напада бактерија и других микроорганизама. Захваљујући истраживањима Жила Офман и Бруса Бојтлера откривени су протеински рецептори који могу да препознају такве микроорганизме и активирају урођени имунитет, као први корак у имуном одговору организма. Њихов рад је отворио нове путеве развоја превенције и терапије инфекција, рака и инфламаторних обољења.

Најновија истраживања Жила Офмана и сарадника првенствено су била усмерена на препознавању рецептора на које се везују бактеријски производи, липополисахариди (ЛПС), што може изазвати септички шок и угрозити живот у условима претеране стимулације имунског система.

Године 1998, Офман, Бојтлер и његове колеге открили су да су мишеви отпорни на ЛПС имали мутације гена које су биле веома сличне Toll гену воћне мушице. Овај ген, као и Toll рецептори (ТЛР) испоставило се да су пријемни рецептори за липополисахариде (ЛПС). Када се везује ЛПС, активирају се сигнали који изазивају запаљење, а када је појава ЛПС превелика — септички шок. Ова открића су показала да сисари и мушице користе сличне молекуле да активирају урођени имунитет у присуству патогених микроорганизама. Овим истраживањима Бојтлера и сарадника коначно су откривени сензори урођеног имунитета.

Откриће Офмана и Бруса Бојтлера изазвало је „експлозију” истраживања урођеног имунитета.

Откриће Офмана и Бруса Бојтлера изазвало је „експлозију” истраживања урођеног имунитета. Око десетак различитих Toll липопополисахаридних рецептора (ТЛРс) до сада је идентификовано код људи и мишева. Сваки од њих препознаје одређене врсте молекула уобичајених за одређен микроорганизам. Појединци са одређеним мутацијама у овим рецепторима носе повећан ризик од инфекција, док су код других генетске варијанте ТЛРс повезане са повећаним ризиком за хроничне запаљенске болести.

Ова открића Жила Офмана, Бруса Бојтлера и сарадника са којима је он поделио Нобелову награду на равне части, створила су могућност за даљи развој нових метода за спречавање и лечење болести, на пример побољшане вакцине против инфекција и покушај стимулације имунског система да нападне тумор. Ова открића, такође ће помоћи да се схвати зашто имунски систем може да нападне људска ткива, чиме се обезбеђују и нови методи у лечењу инфламаторних (аутоимуних) болести.

У току свог рада, Офман и његове колеге идентификовали су и гене важне у другим биолошким процесима, укључујући и регулацију апсорпције гвожђа,[5] слуха,[6] и ембрионалног развоја,[7] јер њихови поремећаји код високо потентних мутагена (ENU) могу изазвати упадљиво ненормалне форме видљивих фенотипова.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
Награде
  • 2003: Награда „Вилијам Б. Коли” Института за истраживање канцера[8]
  • 2004: Награда „Роберт Кох” (заједно са Брусом Бојтлером и Акиром Шизуом)[9]
  • 2007: Награда „Балцан” (заједно са Брусом Бојтлером)[10]
  • Жил Офман и Брус Бојтлер и Göran K. Hansson (председавајући Нобеловог комитета за физиологију и медицину) након доделе Нобелове награде.
    2010: Розенталова награда (заједно са Русланом М. Медхитовим)
  • 2010: Награда Кејо
  • 2011: Награда Gairdner Foundation International (заједно са Акиром Шизуом)
  • 2011: Шоова награда (заједно са Брусом Бојтлером и Русланом М. Медхитовим)[11]
  • 2011: Златна медаља Француског националног центра за научна истраживања (CNRS)
  • 2011: Нобелова награда за физиологију или медицину (заједно са Брусом Бојтлером и Ралфом Стајнманом)[2]
  • 2011: Награда Canada International Gairdner Prize for Life Sciences
Признања
  • 1965: Члан Луксембуршког Института за науку „Гранд-Дукал”
  • 1987: Члан Академије наука Леополдине
  • 1993: Члан Европске академије
  • 1995: Члан Европске организације за молекуларну биологију
  • 2003: Члан Америчке академије наука и уметности
  • 2006: Страни члан Руске академије наука
  • 2008: Страни сарадник Националне академије наука (САД)

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Hoffmann, J. A.; Porte, A.; Joly, P. (1968). Présence d'un tissu hématopoiétique au niveau du diaphragme dorsal de Locusta migratoria. C.R. Acad. Sciences, Paris. 267: 1882—1883.
  • Hoffmann, J. A. (1973). Blood-forming tissues in Orthopteran Insects: an analogue to Vertebrate hemopoietic organs. Experientia. 29: 50—51.
  • Karlson, P.; Koolman, J.; Hoffmann, J. A. (1975). Biochemistry of ecdysone. Amer. Zool. 15: 49—59.
  • Lagueux, M.; Hetru, C.; Luu B.; Hoffmann, J. A. (1978). Adult ovaries of Locusta migratoria contain the sequence of biosynthetic intermediate for ecdysone. Life Sciences. 22: 2141—2154.
  • Lagueux, M.; Sall, C.; Hoffmann J. A. (1981). Ecdysteroids during embryogenesis in Locusta migratoria. Amer. Zool. 21: 715—726.
  • Tsoupras, G.; Luu, B.; Hoffmann J. A. (1983). A cytokinin (Isopentenyl-Adenosyl-Mononucleotide) is linked to ecdysone in newly-laid eggs of Locusta migratoria. Science. 220: 507—509.
  • Hoffmann, J. A.; Hoffmann, D. (1990). The inducible antibacterial peptides of dipteran insects Res. Immunol. 141: 910—918.
  • Meister, M.; Braun, A.; Kappler, C.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1994). Insect immunity. A transgenic analysis in Drosophila defines several functional domains in the diptericin promoter. EMBO J. 13: 5958—5966.
  • Lemaitre, B.; Kromer-Metzger, E.; Michaut, L.; Nicolas, E.; Meister, M.; Georgel, P.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1995). A recessive mutation, immune-deficiency (imd), defines two distinct control pathways in the Drosophila host defense Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 92: 9465—9469.
  • Lemaitre, B.; Nicolas, E.; Michaut, L.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1996). The dorsoventral regulatory gene cassette spaetzle/toll/cactus controls the potent antifungal response in Drosophila adults. Cell. 86: 973—983.
  • Lemaitre, B.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A. (1997). Drosophila host defense: differential induction of antimicrobial peptide genes after infection by various classes of microorganisms Proc. Natl. Acad. Sci. USA. 94: 14614—14619.
  • Hoffmann, J. A.; Kafatos, F. C.; Janeway Jr., C. A.; Eezekowitz, R. A. B. (1999). Phylogenetic perspectivesin innate immunity. Science. 284: 1313—1318.
  • Levashina, E.; Langley, E.; Green, C.; Gubb, D.; Ashburner, M.; Hoffmann, J. A.; Reichhart, J. M. (1999). Deficiency of a blood serpin leads to constitutive activation of the Toll-mediated antifungal defense in Drosophila. Science. 285: 1917—1919.
  • Rutschmann, S.; Jung, A. C.; Hetru, C.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2000). The Rel protein DIF mediates the antifungal but not the antibacterial host defensein Drosophila. Immunity. 12: 569—580.
  • Rutschmann, S; Jung, A. C.; Zhou, R.; Silverman, N.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2000). Role of Drosophila IKK in a Toll-independent antibacterial immune response. Nature Immunology. 1: 342—347.
  • Tzou, P.; Ohresser, S.; Ferrandon, D.; Capovilla, M.; Reichhart, J. M.; Lemaitre, B.; Hoffmann, J. A.; Imler J. L. (2000). Tissue-specific inducible expression of antimicrobial peptide genes in Drosophila surface epithelia. Immunity. 13: 737—748.
  • Georgel, P.; Naitza, S.; Kappler, C.; et al. (2001). Drosophila Immune Deficiency (IMD) is a Death Domain Protein that Activates Antibacterial Defence and Can Promote Apoptosis. Developmental Cell. 1: 1—20, 503—514.
  • Michel, T.; Reichhart, J. M.; Hoffmann, J. A.; Royet, J. (2001). Drosophila Toll is activated by Gram-positive bacteria via a circulating peptidoglycan recognition protein. Nature. 414: 756—759.
  • Ligoxygakis, P.; Pelte, N.; Hoffmann, J. A.; Reichhart, J. M. (2002). Activation of Drosophila Toll during fungal infection by a novel blood serine protease. Science. 297: 114—116.
  • Hoffmann, J. A. (2003). The Immune Response of Drosophila. Nature. 426: 33—38.
  • Gobert, V.; Gottar, M.; Matskevich, A. A.; Rutschmann, S.; Royet, J.; Belvin, M.; Hoffmann, J. A.; Ferrandon, D. (2003). Dual activation of the Drosophila toll pathway by two pattern recognition receptors. Science. 302: 2126—2130.
  • Hoffmann, J. A. (2004). Primitive Immune System. Immunological Reviews. 198: 5—9.
  • Dostert, C.; Jouanguy, E.; Irving, P.; Troxler, L.; Galiana-Arnoux, D.; Hetru, C.; Hoffmann, J. A., Imler J. L. (2005). The Jak-STAT signaling pathway is required but not sufficient for the antiviral response of Drosophila. Nature Immunology. 6: 946—953.
  • Frolet, C.; Thoma, M.; Blandin, S.; Hoffmann J. A.; Levashina, E. A. (2006). Boosting NF-κB Dependent Basal Immunity of Anopheles gambiae Aborts Development of Plasmodium berghei. Immunity. 25: 677—685.
  • Beutler, B.; Eidenschenk, C.; Crozat, K.; Imler, J. L.; Takeuchi, O.; Hoffmann, J. A.; Akira, S. (2007). Genetic analysis of resistance to viral infection. Nature Reviews of Immunology. 7: 753—766.
  • Ferrandon, D.; Imler J. L.; Hetru, C.; Hoffmann, J. A. (2007). The Drosophila systemic immune response: sensing and signalling during bacterial and fungal infections. Nature Reviews of Immunology. 7: 862—874.
  • Lemaitre, B.; Hoffmann, J. A. (2007). The host defense of Drosophila melanogaster. Annual Review of Immunology. 25: 697—743.
  • Hoffmann, J. A. (2007). Antifungal defense in Drosophila. Nature Immunology. 8: 543—545.
  • Deddouche, S.; Matt, N.; Budd, A.; Mueller, S.; Kemp, C.; Galiana-Arnoux, D.; Dostert, C.; Antoniewski, C.; Hoffmann, J. A.; Imler J. L. (2008). The DExD/H-box helicase Dicer-2 mediates the induction of antiviral activity in Drosophila. Nature Immunology. 9: 1425—1432.
  1. ^ „CNRS senior researcher Jules Hoffmann awarded 2011 Nobel Prize in physiology or medicine”. French National Centre for Scientific Research. 03. 10. 2011. Приступљено 04. 10. 2011. 
  2. ^ а б „Nobel Prize in Physiology or Medicine 2011” (Саопштење). Nobel Foundation. 03. 10. 2011. 
  3. ^ „Jules Alphonse Hoffmann” (PDF) (на језику: француском). Institut de Biologie Moléculaire et Cellulaire. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2011. г. Приступљено 03. 10. 2011. 
  4. ^ „Хоффманн Жюль Альфонс — профиль на сайте РАН”. Российская академия наук. Приступљено 03. 10. 2011. 
  5. ^ Du, Xin; She, Ellen; Gelbart, Terri; Truksa, Jaroslav; Lee, Pauline; Xia, Yu; Khovananth, Kevin; Mudd, Suzanne; Mann, Navjiwan; Moresco, Eva Marie Y.; Beutler, Ernest; Beutler, Bruce (2008). „The Serine Protease TMPRSS6 is Required to Sense Iron Deficiency”. Science. 320 (5879): 1088—1092. Bibcode:2008Sci...320.1088D. PMC 2430097Слободан приступ. PMID 18451267. doi:10.1126/science.1157121. 
  6. ^ Du, Xin; Schwander, Martin; Moresco, Eva Marie Y.; Viviani, Pia; Haller, Claudia; Hildebrand, Michael S.; Pak, Kwang; Tarantino, Lisa; Roberts, Amanda; Richardson, Heather; Koob, George; Najmabadi, Hossein; Ryan, Allen F.; Smith, Richard J. H.; Müller, Ulrich; Beutler, Bruce (2008). „A catechol- O -methyltransferase that is essential for auditory function in mice and humans”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 105 (38): 14609—14614. Bibcode:2008PNAS..10514609D. PMC 2567147Слободан приступ. PMID 18794526. doi:10.1073/pnas.0807219105Слободан приступ. 
  7. ^ Smyth, Ian; Du, Xin; Taylor, Martin S.; Justice, Monica J.; Beutler, Bruce; Jackson, Ian J. (2004). „The extracellular matrix gene Frem1 is essential for the normal adhesion of the embryonic epidermis”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 101 (37): 13560—13565. Bibcode:2004PNAS..10113560S. PMC 518794Слободан приступ. PMID 15345741. doi:10.1073/pnas.0402760101Слободан приступ. 
  8. ^ „William B. Coley Award Recipients” Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2010). Cancer Research Institute.
  9. ^ „Wie Säugetiere Infektionen spüren: die zukunftsweisende genetische Analyse der angeborenen Immunität – Robert-Koch-Vorlesung von Prof. Dr. Bruce Alan Beutler anlässlich der Verleihung des Robert-Koch-Preises 2004 in Berlin”. Robert-koch-stiftung.de. Архивирано из оригинала 04. 11. 2005. г. Приступљено 05. 10. 2011. 
  10. ^ „2007 Balzan Prize for Innate Immunity Bruce Beutler and Jules Hoffmann”. Balzan.org. 29. 12. 1957. Архивирано из оригинала 05. 10. 2011. г. Приступљено 05. 10. 2011. 
  11. ^ „The Shaw Prize in Life Science and Medicine 2011” Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2011). shawprize.org. Приступљено 8. 6. 2011.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]