Ислам у Србији — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене Im...Lt (разговор) на последњу измену корисника MareBG
ознака: враћање
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м razne izmene; козметичке измене
Ред 1: Ред 1:
[[Датотека:Bosnian Muslim Flag.svg|мини|250п|[[Застава]] [[Ислам|исламске]] заједнице у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославији]]]]
[[Датотека:Bosnian Muslim Flag.svg|мини|250п|[[Застава]] [[ислам]]ске заједнице у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославији]]]]
[[Датотека:NoviPazarCenter.jpg|мини|250п|Центар [[Нови Пазар|Новог Пазара]]]]
[[Датотека:NoviPazarCenter.jpg|мини|250п|Центар [[Нови Пазар|Новог Пазара]]]]
[[Ислам]] је једна од традиционалних [[религија]] у [[Србија|Србији]], присутна већ вековима на њеним просторима. [[Муслимани]] Србије су углавном следбеници [[сунизам|сунитског]] ислама.
[[Ислам]] је једна од традиционалних [[религија]] у [[Србија|Србији]], присутна већ вековима на њеним просторима. [[Муслимани]] Србије су углавном следбеници [[сунизам|сунитског]] ислама.
Ред 17: Ред 17:
[[Датотека:Ottoman_small_animation.gif|мини|200п|Ширење Османског царства (1299—1683)]]
[[Датотека:Ottoman_small_animation.gif|мини|200п|Ширење Османског царства (1299—1683)]]
[[Датотека:Serbia religion 16th 17th 02.png|мини|250п|Ислам на територији данашње Србије у 16-17. веку.]]
[[Датотека:Serbia religion 16th 17th 02.png|мини|250п|Ислам на територији данашње Србије у 16-17. веку.]]
Ислам је почео да се убрзано шири [[Рашка|Рашком]] државом заједно са отоманским освајањима у 14. и [[15. век]]у. Након прикључења [[историја Србије у средњем веку|средњовековне српске државе]] [[Османско царство|Османском царству]], ислам је током времена у појединим областима постао преовлађујућа вера. Неки од најзнаменитијих Срба муслимана из тог периода били су [[Махмуд-паша Анђеловић|Махмуд-паша Абоговић]] (1420—1473) и [[Мехмед-паша Соколовић]] (1505—1579), који је постао велики везир Османског царства. Етнички разнолика исламска заједница Србије је углавном настајала дуготрајним процесом исламизације локалног словенског живља и досељавањем Турака и других муслимана с истока.<ref name="Енциклопедија живих религија">Ислам у Југославији, Енциклопедија живих религија, Нолит. {{page1|publisher=|location=Београд| year = 2004|isbn=978-86-19-02360-3| pages = }}</ref> Међу појединим научницима је популарна тзв. »богумилска теза«, да муслимани словенског порекла и језика претежно потичу од [[богумили|богумила]], којима је прихватање ислама обезбеђивало континуитет верске посебности. Иако је ова теза широко оспоравана, такође је научно обеснажено и једнострано виђење исламизације као претежно насилног превођења у нову веру.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Обично се претпоставља да су мотиви хришћанских поданика Османског царства да прихвате државну веру били пре свега економског и социјално-политичког карактера.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>
Ислам је почео да се убрзано шири [[Рашка|Рашком]] државом заједно са отоманским освајањима у 14. и [[15. век]]у. Након прикључења [[историја Србије у средњем веку|средњовековне српске државе]] [[Османско царство|Османском царству]], ислам је током времена у појединим областима постао преовлађујућа вера. Неки од најзнаменитијих Срба муслимана из тог периода били су [[Махмуд-паша Анђеловић|Махмуд-паша Абоговић]] (1420—1473) и [[Мехмед-паша Соколовић]] (1505—1579), који је постао велики везир Османског царства. Етнички разнолика исламска заједница Србије је углавном настајала дуготрајним процесом исламизације локалног словенског живља и досељавањем Турака и других муслимана с истока.<ref name="Енциклопедија живих религија">Ислам у Југославији, Енциклопедија живих религија, Нолит. {{page1|publisher=|location=Београд| year = 2004|isbn=978-86-19-02360-3| pages = }}</ref> Међу појединим научницима је популарна тзв. »богумилска теза«, да муслимани словенског порекла и језика претежно потичу од [[богумили|богумила]], којима је прихватање ислама обезбеђивало континуитет верске посебности. Иако је ова теза широко оспоравана, такође је научно обеснажено и једнострано виђење исламизације као претежно насилног превођења у нову веру.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Обично се претпоставља да су мотиви хришћанских поданика Османског царства да прихвате државну веру били пре свега економског и социјално-политичког карактера.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>


Током неколико векова, ислам је био службена државна религија, али је [[трпељивост|толерисано]] постојање и других вероисповести. [[Државна организација Османског царства|Отоманским системом]] верске аутономије је признатим верским групама било омогућено да успоставе своје самосталне заједнице зване [[Милет (Османско царство)|милети]], у којима су задржавале своје сопствене верске [[закон]]е, [[традиција|традиције]] и [[језик]], под заштитом [[султан]]а. Иако је државна религија био ислам, у истом граду су заједно живеле [[хришћани|хришћанске]], [[јевреји|јеврејске]] и муслиманске заједнице. На основу система милета, становници немуслимани у муслиманској држави су уживали правну, судску и културну аутономију.<ref>[http://www.scribd.com/doc/13028380/Uvod-u-Islam-dr-Muhammed-Hamidullah dr. Muhammed Hamidullah, Uvod u Islam], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Због овога се мултинационално Османско царство узима за пример толеранције на основи национално-религијских разлика{{чињеница| date = 11. 2013.}}, а систем милета за рани пример [[религијски плурализам|религијског плурализма]].<ref name=Sachedina>{{Cite book| last = Sachedina| title = The Islamic Roots of Democratic Pluralism | first = Abdulaziz Abdulhussein | year = 2001| publisher = Oxford University Press |isbn=978-0-19-513991-4| pages = }}</ref> Међутим, [[дискриминација]] према немуслиманима је вршена, између осталог, на основу [[порез]]а којих су муслимани били ослобођени.
Током неколико векова, ислам је био службена државна религија, али је [[трпељивост|толерисано]] постојање и других вероисповести. [[Државна организација Османског царства|Отоманским системом]] верске аутономије је признатим верским групама било омогућено да успоставе своје самосталне заједнице зване [[Милет (Османско царство)|милети]], у којима су задржавале своје сопствене верске [[закон]]е, [[традиција|традиције]] и [[језик]], под заштитом [[султан]]а. Иако је државна религија био ислам, у истом граду су заједно живеле [[хришћани|хришћанске]], [[јевреји|јеврејске]] и муслиманске заједнице. На основу система милета, становници немуслимани у муслиманској држави су уживали правну, судску и културну аутономију.<ref>[http://www.scribd.com/doc/13028380/Uvod-u-Islam-dr-Muhammed-Hamidullah dr. Muhammed Hamidullah, Uvod u Islam], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Због овога се мултинационално Османско царство узима за пример толеранције на основи национално-религијских разлика{{чињеница| date = 11. 2013.}}, а систем милета за рани пример [[религијски плурализам|религијског плурализма]].<ref name=Sachedina>{{Cite book| last = Sachedina| title = The Islamic Roots of Democratic Pluralism | first = Abdulaziz Abdulhussein | year = 2001| publisher = Oxford University Press |isbn=978-0-19-513991-4| pages = }}</ref> Међутим, [[дискриминација]] према немуслиманима је вршена, између осталог, на основу [[порез]]а којих су муслимани били ослобођени.
Ред 23: Ред 23:
=== Београд у Отоманском периоду ===
=== Београд у Отоманском периоду ===


У Београду су муслимани некада представљали већинско становништво. Према подацима турског путописца [[Евлија Челебија|Евлије Челебије]], у време када је он боравио у Београду [[1660]]. године, град је имао око 98.000 становника, од којих су 77.000. били муслимани.<ref name="Džamije u Beogradu">[http://www.most.ba/085/076.aspx Abdulah Talundžić, Džamije u Beogradu], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У Београду је тада било чак 273 исламске [[богомоља|богомоље]], [[џамија]] и [[месџид]]а.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Највећом и најлепшом сматрана је [[Батал џамија]], на месту данашњег [[Дом Народне скупштине Републике Србије|Дома Народне скупштине]], коју су путописци упоређивали са [[Аја Софија|Аја Софијом]].<ref>[http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/01/12/srpski/BG05011109.shtml Batal-džamija- najveća i najlepša građevina], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У [[Смедеревски санџак|Београдском пашалуку]] је постојао и велики број [[дервиш]]ких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шабаније, шазилије и ушакије.<ref>[http://pescanik.net/content/view/569/144/ Milan Vukomanović, Derviši u Beogradu] {{Wayback|url=http://pescanik.net/content/view/569/144/ |date=20090114022206 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Током ратова са Аустријом и након што су Аустријанци у два наврата прикључили Београд Аустријском царству у трајању, број џамија се смањио на око 30.
У Београду су муслимани некада представљали већинско становништво. Према подацима турског путописца [[Евлија Челебија|Евлије Челебије]], у време када је он боравио у Београду [[1660]]. године, град је имао око 98.000 становника, од којих су 77.000. били муслимани.<ref name="Džamije u Beogradu">[http://www.most.ba/085/076.aspx Abdulah Talundžić, Džamije u Beogradu], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У Београду је тада било чак 273 исламске [[богомоља|богомоље]], [[џамија]] и [[месџид]]а.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Највећом и најлепшом сматрана је [[Батал џамија]], на месту данашњег [[Дом Народне скупштине Републике Србије|Дома Народне скупштине]], коју су путописци упоређивали са [[Аја Софија|Аја Софијом]].<ref>[http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/01/12/srpski/BG05011109.shtml Batal-džamija- najveća i najlepša građevina], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У [[Смедеревски санџак|Београдском пашалуку]] је постојао и велики број [[дервиш]]ких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шабаније, шазилије и ушакије.<ref>[http://pescanik.net/content/view/569/144/ Milan Vukomanović, Derviši u Beogradu] {{Wayback|url=http://pescanik.net/content/view/569/144/ |date=20090114022206 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Током ратова са Аустријом и након што су Аустријанци у два наврата прикључили Београд Аустријском царству у трајању, број џамија се смањио на око 30.


=== Српски устанци и прогони муслимана ===
=== Српски устанци и прогони муслимана ===
Ред 29: Ред 29:
Током више сукцесивних етапа ослобађања Србије (1793—1867), број муслимана у Србији се непрестано смањивао, праћено појачаним исељавањем Турака. Пре [[Први српски устанак|Првог српског устанка]], у Србији је живела муслиманска популација .<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope">[https://web.archive.org/web/20080908065751/http://www.bosanskialim.com/rubrike/tekstovi/000400R021.PDF Ahmet Alibašić, Muslimani jugoistočne Evrope], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
Током више сукцесивних етапа ослобађања Србије (1793—1867), број муслимана у Србији се непрестано смањивао, праћено појачаним исељавањем Турака. Пре [[Први српски устанак|Првог српског устанка]], у Србији је живела муслиманска популација .<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope">[https://web.archive.org/web/20080908065751/http://www.bosanskialim.com/rubrike/tekstovi/000400R021.PDF Ahmet Alibašić, Muslimani jugoistočne Evrope], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
[[Датотека:Batal-dzamija.jpg|мини|Порушена [[Батал џамија|Батал-џамија]], око [[1860]]. године]]
[[Датотека:Batal-dzamija.jpg|мини|Порушена [[Батал џамија|Батал-џамија]], око [[1860]]. године]]
У [[Први српски устанак|Првом српском устанку]], многе београдске џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене турским женама за становање.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Џамије су рушене и у другим градовима који су се нашли у саставу [[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]]. Тако су у [[Ужице|Ужицу]] порушене 34 џамије, у [[Смедерево|Смедереву]] 24, итд.<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope"/> Српске власти су [[1836]]. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. [[1867]]. године, исељењем из Београда „турског“ живља (међу којима је велики број био словенског порекла) започео је крај београдских џамија. Како наводи [[Феликс Каниц]] ”где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију”.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Временом су порушене све преостале београдске џамије, осим једне, [[Бајракли џамија у Београду|Бајракли џамије]] на [[Дорћол]]у.<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope"/>
У [[Први српски устанак|Првом српском устанку]], многе београдске џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене турским женама за становање.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Џамије су рушене и у другим градовима који су се нашли у саставу [[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]]. Тако су у [[Ужице|Ужицу]] порушене 34 џамије, у [[Смедерево|Смедереву]] 24, итд.<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope"/> Српске власти су [[1836]]. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. [[1867]]. године, исељењем из Београда „турског“ живља (међу којима је велики број био словенског порекла) започео је крај београдских џамија. Како наводи [[Феликс Каниц]] ”где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију”.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Временом су порушене све преостале београдске џамије, осим једне, [[Бајракли џамија у Београду|Бајракли џамије]] на [[Дорћол]]у.<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope"/>


Дана 22. новембра [[1862]]. године на међународној конференцији великих сила у Канлиџи на [[Босфор]]у је наређено исељење муслимана из Србије.<ref name="Исељавање муслимана из Србије">[http://ibn-sina.net/index.php?option=com_content&task=view&id=32&Itemid=41&limit=1&limitstart=10 Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862—1867), Знакови времена, бр. 12], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Исељаване су читаве породице из села и градова који су припали новоформираној Кнежевини Србији.<ref>[http://www.scribd.com/doc/5486844/- Миливоје Васиљевић, Соко - Град] {{Wayback|url=http://www.scribd.com/doc/5486844/- |date=20090521175444 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
Дана 22. новембра [[1862]]. године на међународној конференцији великих сила у Канлиџи на [[Босфор]]у је наређено исељење муслимана из Србије.<ref name="Исељавање муслимана из Србије">[http://ibn-sina.net/index.php?option=com_content&task=view&id=32&Itemid=41&limit=1&limitstart=10 Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862—1867), Знакови времена, бр. 12], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Исељаване су читаве породице из села и градова који су припали новоформираној Кнежевини Србији.<ref>[http://www.scribd.com/doc/5486844/- Миливоје Васиљевић, Соко - Град] {{Wayback|url=http://www.scribd.com/doc/5486844/- |date=20090521175444 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
Ред 36: Ред 36:
=== Стварање Исламске заједнице Србије ===
=== Стварање Исламске заједнице Србије ===


У Србији, правни основ за стварање Исламске верске заједнице је постављен Законом о вакупским земљама из [[1863]]. године. Слобода исповедања ислама у Кнежевини Србији је призната Указом кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновића]] од 18. маја [[1868]]. године. Процењује се да је у то време у Кнежевини Србији преостало свега десетак хиљада муслимана.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Да муслимани »не би без религиозне утехе били«, београдском [[џемат]]у (муслиманској верској општини) предата је на коришћење [[Бајракли џамија у Београду|Бајракли-џамија]], која им и данас служи као једина богомоља.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>
У Србији, правни основ за стварање Исламске верске заједнице је постављен Законом о вакупским земљама из [[1863]]. године. Слобода исповедања ислама у Кнежевини Србији је призната Указом кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновића]] од 18. маја [[1868]]. године. Процењује се да је у то време у Кнежевини Србији преостало свега десетак хиљада муслимана.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Да муслимани »не би без религиозне утехе били«, београдском [[џемат]]у (муслиманској верској општини) предата је на коришћење [[Бајракли џамија у Београду|Бајракли-џамија]], која им и данас служи као једина богомоља.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>


[[Берлински конгрес|Берлинским конгресом]] [[1878]]. године, Србија је призната као независна држава и на рачун [[Османско царство|Турске]] је добила четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски), у којима је живео велики број муслимана. [[Берлински конгрес|Берлинским уговором]] је договорено да „ни за једно лице у Србији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права и рада у јавним службама“, као и да ће се „слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедити свим домаћим лицима у Србији, као и странцима."<ref>[http://www.mfa.gov.yu/History/1878_s.html BERLINSKI UGOVOR IZ 1878. GODINE (DELOVI KOJI SE ODNOSE NA BALKAN)] {{Wayback|url=http://www.mfa.gov.yu/History/1878_s.html |date=20070626043854 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Након присаједињења нових округа, чланом 77. Закона о уређењу ослобођених предела потврђује се »грађанима мухамеданске као и грађанима сваке друге законом признате вере« право и слобода да равноправно обављају »верозаконске обреде вероисповеди своје«.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> На челу исламске заједнице у Србији налази се [[муфтија]], чије је седиште било у [[Ниш]]у. Нишког муфтију је постављао [[шеих ул ислам]] из [[Истанбул]]а, а његово постављење је потврђивао владар Србије.<ref>[http://www.mv.sr.gov.yu/cir/index.php?option=com_content&task=view&id=170&Itemid=78 Оливер Потежица, Интервју за Први програм Радио Београда 13. октобра 2007. године.]{{Мртва веза|date=09. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
[[Берлински конгрес|Берлинским конгресом]] [[1878]]. године, Србија је призната као независна држава и на рачун [[Османско царство|Турске]] је добила четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски), у којима је живео велики број муслимана. [[Берлински конгрес|Берлинским уговором]] је договорено да „ни за једно лице у Србији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права и рада у јавним службама“, као и да ће се „слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедити свим домаћим лицима у Србији, као и странцима."<ref>[http://www.mfa.gov.yu/History/1878_s.html BERLINSKI UGOVOR IZ 1878. GODINE (DELOVI KOJI SE ODNOSE NA BALKAN)] {{Wayback|url=http://www.mfa.gov.yu/History/1878_s.html |date=20070626043854 }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Након присаједињења нових округа, чланом 77. Закона о уређењу ослобођених предела потврђује се »грађанима мухамеданске као и грађанима сваке друге законом признате вере« право и слобода да равноправно обављају »верозаконске обреде вероисповеди своје«.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> На челу исламске заједнице у Србији налази се [[муфтија]], чије је седиште било у [[Ниш]]у. Нишког муфтију је постављао [[шеих ул ислам]] из [[Истанбул]]а, а његово постављење је потврђивао владар Србије.<ref>[http://www.mv.sr.gov.yu/cir/index.php?option=com_content&task=view&id=170&Itemid=78 Оливер Потежица, Интервју за Први програм Радио Београда 13. октобра 2007. године.]{{Мртва веза|date=09. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, Приступљено 8. 4. 2013.</ref>


Након [[балкански ратови|балканских ратова]], присаједињењем [[Санџак]]а, [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]] и [[Република Македонија|Македоније]], број муслимана у Србији је, и поред непрестаног исељавања у Турску, порастао на око пола милиона.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Нишки муфтија је проглашен за Великог муфтију Србије, а именовано је и више регионалних муфтија, у чијој су првостепеној шеријатској надлежности случајеви из домена породичног и наследног права.
Након [[балкански ратови|балканских ратова]], присаједињењем [[Санџак]]а, [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]] и [[Република Македонија|Македоније]], број муслимана у Србији је, и поред непрестаног исељавања у Турску, порастао на око пола милиона.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Нишки муфтија је проглашен за Великог муфтију Србије, а именовано је и више регионалних муфтија, у чијој су првостепеној шеријатској надлежности случајеви из домена породичног и наследног права.
Ред 56: Ред 56:
[[Датотека:Mesdzid islamske zajednice ns.jpg|мини|Месџид исламске заједнице у [[Нови Сад|Новом Саду]]]]
[[Датотека:Mesdzid islamske zajednice ns.jpg|мини|Месџид исламске заједнице у [[Нови Сад|Новом Саду]]]]
[[Датотека:Sultan Mehmet Fatih Xhamia.jpg|мини|180п|[[Царска џамија у Приштини]]]]
[[Датотека:Sultan Mehmet Fatih Xhamia.jpg|мини|180п|[[Царска џамија у Приштини]]]]
У Србији (без [[Косово и Метохија|Косова]]) има око 222.828 [[муслимани|муслимана]] или 3,1% становништва. Они углавном припадају [[Бошњаци|бошњачком]] и [[Албанци|албанском]] народу и [[Муслимани (народ)|муслиманима по националности]]. Исламски верници су такође и припадници мањих етничких група као што су [[Ашкалије]], [[Балкански Египћани|Египћани]], [[Горанци|Горани]], [[Роми]] и [[Турци]]. Мањи број муслимана води порекло из [[Африка|афричких]] и [[Азија|азијских]] земаља.
У Србији (без [[Косово и Метохија|Косова]]) има око 222.828 [[муслимани|муслимана]] или 3,1% становништва. Они углавном припадају [[Бошњаци|бошњачком]] и [[Албанци|албанском]] народу и [[Муслимани (народ)|муслиманима по националности]]. Исламски верници су такође и припадници мањих етничких група као што су [[Ашкалије]], [[Балкански Египћани|Египћани]], [[Горанци|Горани]], [[Роми]] и [[Турци]]. Мањи број муслимана води порекло из [[Африка|афричких]] и [[Азија|азијских]] земаља.


Муслимани у Србији (без Косова) су претежно организовани у две заједнице:
Муслимани у Србији (без Косова) су претежно организовани у две заједнице:
Ред 85: Ред 85:
* Ф. Карчић, Шеријатски судови у Југославији 1918-1941, Сарајево, 1986.
* Ф. Карчић, Шеријатски судови у Југославији 1918-1941, Сарајево, 1986.
* {{Cite book| ref = harv| last = Новаковић| first = Драган| chapter = Став исламске заједнице према догађајима на Косову и Метохији од 1981. до 1991. године| title = Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа| year = 2006| location = Београд| publisher = Српска академија наука и уметности| url = https://www.sanu.ac.rs/Izdanja/SrbiNaKosovu/14PejinJovan.pdf| access-date = 01. 08. 2017| archive-url = https://web.archive.org/web/20170801072608/https://www.sanu.ac.rs/Izdanja/SrbiNaKosovu/14PejinJovan.pdf| archive-date = 01. 08. 2017|url-status=dead| df = |pages= 311-331}}
* {{Cite book| ref = harv| last = Новаковић| first = Драган| chapter = Став исламске заједнице према догађајима на Косову и Метохији од 1981. до 1991. године| title = Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа| year = 2006| location = Београд| publisher = Српска академија наука и уметности| url = https://www.sanu.ac.rs/Izdanja/SrbiNaKosovu/14PejinJovan.pdf| access-date = 01. 08. 2017| archive-url = https://web.archive.org/web/20170801072608/https://www.sanu.ac.rs/Izdanja/SrbiNaKosovu/14PejinJovan.pdf| archive-date = 01. 08. 2017|url-status=dead| df = |pages= 311-331}}
* {{Cite book| ref = harv| last1 = Шаљић| first1 = Јована Д. | authorlink1 = | year = 2015| url=https://phaidrabg.bg.ac.rs/detail_object/o:12290?tab=0#mda| title = Од конфесије ка идентитету:(Муслиманско питање у Србији 1878-1912)] | publisher = Филолошки факултет Универзитета у Београду | location = Београд|id=}}
* {{Cite book| ref = harv| last = Шаљић| first = Јована Д. | authorlink1 = | year = 2015| url=https://phaidrabg.bg.ac.rs/detail_object/o:12290?tab=0#mda| title = Од конфесије ка идентитету:(Муслиманско питање у Србији 1878-1912)] | publisher = Филолошки факултет Универзитета у Београду | location = Београд|id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Раковић|first=Александар|authorlink=Александар Раковић|chapter=Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево|title=Милан Стојадиновић: Политика у време глобалних ломова|year=2013|location=Београд|publisher=Завод за уџбенике|pages=243-257}}
* {{Cite book| ref=harv|last=Раковић|first=Александар|authorlink=Александар Раковић|chapter=Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево|title=Милан Стојадиновић: Политика у време глобалних ломова|year=2013|location=Београд|publisher=Завод за уџбенике|pages=243-257}}
* {{Cite journal|last=Раковић|first=Александар|authorlink=Александар Раковић|title=Српски идентитет муслимана словенског порекла на постјугословенском простору у 21. веку (са освртом на повесни идентитет Срба муслимана)|journal=Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе|year=2016|volume=13|issue=31|pp=171–183|url=http://kpolisa.com/KP31/KP31-II-1_Rakovic.pdf}}
* {{Cite journal|last=Раковић|first=Александар|authorlink=Александар Раковић|title=Српски идентитет муслимана словенског порекла на постјугословенском простору у 21. веку (са освртом на повесни идентитет Срба муслимана)|journal=Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе|year=2016|volume=13|issue=31|pp=171–183|url=http://kpolisa.com/KP31/KP31-II-1_Rakovic.pdf}}
{{refend}}
{{refend}}
Ред 103: Ред 103:
* [https://www.facebook.com/profile.php?id=100000235183433&ref=tn_tinyman Београдски меџлис и муфтијство]
* [https://www.facebook.com/profile.php?id=100000235183433&ref=tn_tinyman Београдски меџлис и муфтијство]


[[Категорија:Ислам у Србији|*]]
[[Категорија:Ислам у Србији| ]]

Верзија на датум 11. јануар 2020. у 03:46

Застава исламске заједнице у Југославији
Центар Новог Пазара

Ислам је једна од традиционалних религија у Србији, присутна већ вековима на њеним просторима. Муслимани Србије су углавном следбеници сунитског ислама.

Према попису из 2011, у Србији (без Косова)[1] има око 222.828 муслимана или 3,1% становништва. Српски муслимани су претежно организовани у две заједнице:

Историја

Први контакти

Први забележени контакти Јужних Словена са исламом остварени су још у 11. веку, посредством Арапа.[2] Средњовековни словенски филозоф Герман Далматински (1110–1160) је био важан посредник између европске и арапске науке и културе 12. века. Он је радио на првом европском преводу Курана на латински језик.[3] Свети Сава (1169—1236) је у своје Законоправило уврстио и Спис о измаилћанској вери (преузет из византијских номоканона), која тада није сматрана посебном религијом, већ новом хришћанском јереси.[4] Пошто су муслимани такође веровали у једног Бога, прихватали Стари завет (поштујући Адема/Адама, Ибрахима/Аврама, Мусу/Мојсија, итд.) и делимично Нови завет (Инџил/Јеванђеље), још Јован Дамаскин их је сматрао хришћанским јеретицима, а не засебном вером. Без обзира на те појединачне и ријетке контакте појединаца са Арапима (као што је и долазило до контаката и са многим другим народима), у то доба није било Ислама на просторима Балкана .

Отомански период

Главни чланци: Србија у Османском царству и Милет (Османско царство)
Ширење Османског царства (1299—1683)
Ислам на територији данашње Србије у 16-17. веку.

Ислам је почео да се убрзано шири Рашком државом заједно са отоманским освајањима у 14. и 15. веку. Након прикључења средњовековне српске државе Османском царству, ислам је током времена у појединим областима постао преовлађујућа вера. Неки од најзнаменитијих Срба муслимана из тог периода били су Махмуд-паша Абоговић (1420—1473) и Мехмед-паша Соколовић (1505—1579), који је постао велики везир Османског царства. Етнички разнолика исламска заједница Србије је углавном настајала дуготрајним процесом исламизације локалног словенског живља и досељавањем Турака и других муслимана с истока.[5] Међу појединим научницима је популарна тзв. »богумилска теза«, да муслимани словенског порекла и језика претежно потичу од богумила, којима је прихватање ислама обезбеђивало континуитет верске посебности. Иако је ова теза широко оспоравана, такође је научно обеснажено и једнострано виђење исламизације као претежно насилног превођења у нову веру.[5] Обично се претпоставља да су мотиви хришћанских поданика Османског царства да прихвате државну веру били пре свега економског и социјално-политичког карактера.[5]

Током неколико векова, ислам је био службена државна религија, али је толерисано постојање и других вероисповести. Отоманским системом верске аутономије је признатим верским групама било омогућено да успоставе своје самосталне заједнице зване милети, у којима су задржавале своје сопствене верске законе, традиције и језик, под заштитом султана. Иако је државна религија био ислам, у истом граду су заједно живеле хришћанске, јеврејске и муслиманске заједнице. На основу система милета, становници немуслимани у муслиманској држави су уживали правну, судску и културну аутономију.[6] Због овога се мултинационално Османско царство узима за пример толеранције на основи национално-религијских разлика[тражи се извор], а систем милета за рани пример религијског плурализма.[7] Међутим, дискриминација према немуслиманима је вршена, између осталог, на основу пореза којих су муслимани били ослобођени.

Београд у Отоманском периоду

У Београду су муслимани некада представљали већинско становништво. Према подацима турског путописца Евлије Челебије, у време када је он боравио у Београду 1660. године, град је имао око 98.000 становника, од којих су 77.000. били муслимани.[8] У Београду је тада било чак 273 исламске богомоље, џамија и месџида.[8] Највећом и најлепшом сматрана је Батал џамија, на месту данашњег Дома Народне скупштине, коју су путописци упоређивали са Аја Софијом.[9] У Београдском пашалуку је постојао и велики број дервишких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шабаније, шазилије и ушакије.[10] Током ратова са Аустријом и након што су Аустријанци у два наврата прикључили Београд Аустријском царству у трајању, број џамија се смањио на око 30.

Српски устанци и прогони муслимана

Током више сукцесивних етапа ослобађања Србије (1793—1867), број муслимана у Србији се непрестано смањивао, праћено појачаним исељавањем Турака. Пре Првог српског устанка, у Србији је живела муслиманска популација .[11]

Порушена Батал-џамија, око 1860. године

У Првом српском устанку, многе београдске џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене турским женама за становање.[8] Џамије су рушене и у другим градовима који су се нашли у саставу Кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24, итд.[11] Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. 1867. године, исељењем из Београда „турског“ живља (међу којима је велики број био словенског порекла) започео је крај београдских џамија. Како наводи Феликс Каниц ”где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију”.[8] Временом су порушене све преостале београдске џамије, осим једне, Бајракли џамије на Дорћолу.[11]

Дана 22. новембра 1862. године на међународној конференцији великих сила у Канлиџи на Босфору је наређено исељење муслимана из Србије.[12] Исељаване су читаве породице из села и градова који су припали новоформираној Кнежевини Србији.[13] Тих година многи муслимани као избеглице прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године мигрирају муслимани из Ваљева, Шабца, Ужица, па се део у коме су избегли муслимани највише концентрисани назива Ужице (Босанска Костајница).[12] Многи муслимани избегли из Србије 1862. и 1863. године су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.[14]

Стварање Исламске заједнице Србије

У Србији, правни основ за стварање Исламске верске заједнице је постављен Законом о вакупским земљама из 1863. године. Слобода исповедања ислама у Кнежевини Србији је призната Указом кнеза Михаила Обреновића од 18. маја 1868. године. Процењује се да је у то време у Кнежевини Србији преостало свега десетак хиљада муслимана.[5] Да муслимани »не би без религиозне утехе били«, београдском џемату (муслиманској верској општини) предата је на коришћење Бајракли-џамија, која им и данас служи као једина богомоља.[5]

Берлинским конгресом 1878. године, Србија је призната као независна држава и на рачун Турске је добила четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски), у којима је живео велики број муслимана. Берлинским уговором је договорено да „ни за једно лице у Србији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права и рада у јавним службама“, као и да ће се „слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедити свим домаћим лицима у Србији, као и странцима."[15] Након присаједињења нових округа, чланом 77. Закона о уређењу ослобођених предела потврђује се »грађанима мухамеданске као и грађанима сваке друге законом признате вере« право и слобода да равноправно обављају »верозаконске обреде вероисповеди своје«.[5] На челу исламске заједнице у Србији налази се муфтија, чије је седиште било у Нишу. Нишког муфтију је постављао шеих ул ислам из Истанбула, а његово постављење је потврђивао владар Србије.[16]

Након балканских ратова, присаједињењем Санџака, Косова и Метохије и Македоније, број муслимана у Србији је, и поред непрестаног исељавања у Турску, порастао на око пола милиона.[5] Нишки муфтија је проглашен за Великог муфтију Србије, а именовано је и више регионалних муфтија, у чијој су првостепеној шеријатској надлежности случајеви из домена породичног и наследног права.

Стварање Исламске заједнице Краљевине Југославије

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) наставиле су да паралелно постоје две исламске верске заједнице: једна за Србију, Македонију и Црну Гору, на чијем челу је муфтија са седиштем у Београду; и друга за подручје Босне и Херцеговине, Хрватске, Славоније, Словеније и Далмације, којом управља реис-ул-улема у Сарајеву.[5]

Хаџи Хафис Ибрахим ефендија Маглајлић први изабрани реис-ул-улема исламске верске заједнице Краљевине Југославије (1930−1935)

Јединство исламске верске заједнице у Краљевини Југославији установљено је Законом о Исламској верској заједници (ИВЗ) из 1930. године, чији темељни став гласи: »Сви муслимани у Краљевим Југославији сачињавају једну самосталну Исламску верску заједницу под реис-ул-улемом као врховним верским старешином.« Седиште реис-ул-улеме премештено је у престоницу Београд. Међутим, подвојеност југословенских муслимана није нестала спроведеном централизаеијом. Напротив, остала је видљива у структури органа верске управе, јер су створена два меџлиса, два вакуфска већа и две вакуфске дирекције, са седиштима у Сарајеву и Скопљу.[5]

У послератној СФРЈ се радикално мења положај свих верских заједница, па и исламске. Уставом ФНРЈ (1946) и Законом о правном положају верских заједница (1953) југословенска држава је одредила темељна начела свога односа верским заједницама, међу којима су кључна: одвајање цркве од државе, прокламовање слободе вере и савести, као и оснивања верских заједница, затим равноправност верских заједница и одвојеност цркве од школе, уз слободно организовање верске наставе по црквама и храмовима. У односу на предратни период, када је Исламска верска заједница била неравноправна у односу на Српску православну цркву и Католичку цркву, доследна секуларизација и проглашење равноправности свих вера је југословенске муслимане довело у равноправан положај. У СФР Југославији је било око 4 милиона припадника исламске вере.[5]

Распрострањеност

Београдска Бајракли џамија у Београду
Месџид исламске заједнице у Новом Саду
Царска џамија у Приштини

У Србији (без Косова) има око 222.828 муслимана или 3,1% становништва. Они углавном припадају бошњачком и албанском народу и муслиманима по националности. Исламски верници су такође и припадници мањих етничких група као што су Ашкалије, Египћани, Горани, Роми и Турци. Мањи број муслимана води порекло из афричких и азијских земаља.

Муслимани у Србији (без Косова) су претежно организовани у две заједнице:

Муслимани на Косову су организовани у једну заједницу:

У Србији (без Косова) постоји преко 190 џамија од којих око 120 у Санџаку, 60 у јужној Србији, по једна у Београду (Бајракли џамија), Борчи, Шапцу, Нишу (Ислам-агина џамија), Малом Зворнику и Суботици (Мухаџир џамија). Постоје и две медресе - једна у Новом Пазару као и исламски факултет, и једна у Београду.

  • Организација Ријасета Исламске заједнице Србије (2007) [17]
    Организација Ријасета Исламске заједнице Србије (2007) [17]
  • Организација Мешихата Исламске заједнице у Србији, који је део Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (2007) [17]
    Организација Мешихата Исламске заједнице у Србији, који је део Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (2007) [17]
  • На Косову и Метохији делује Исламска заједница Косова
    На Косову и Метохији делује Исламска заједница Косова

Види још

Референце

  1. ^ За Косово не постоје поуздани статистички подаци.
  2. ^ Историја Словена у маварској Шпанији Архивирано на сајту Wayback Machine (10. септембар 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
  3. ^ Herman Dalmatinac[мртва веза], Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Миодраг М. Петровић, Законоправило Светог Саве о Мухамедовом учењу, Манастир светог архиђакона Стефана, Београд, 1997.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Ислам у Југославији, Енциклопедија живих религија, Нолит. . Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
  6. ^ dr. Muhammed Hamidullah, Uvod u Islam, Приступљено 8. 4. 2013.
  7. ^ Sachedina, Abdulaziz Abdulhussein (2001). The Islamic Roots of Democratic Pluralism. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513991-4. 
  8. ^ а б в г Abdulah Talundžić, Džamije u Beogradu, Приступљено 8. 4. 2013.
  9. ^ Batal-džamija- najveća i najlepša građevina, Приступљено 8. 4. 2013.
  10. ^ Milan Vukomanović, Derviši u Beogradu Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јануар 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
  11. ^ а б в Ahmet Alibašić, Muslimani jugoistočne Evrope, Приступљено 8. 4. 2013.
  12. ^ а б Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862—1867), Знакови времена, бр. 12, Приступљено 8. 4. 2013.
  13. ^ Миливоје Васиљевић, Соко - Град Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
  14. ^ Šljivo Galib, The Coming of the Muslim Exiles from the Principality of Serbia to the Zvornik Kajmakamluk in 1863, Приступљено 8. 4. 2013.
  15. ^ BERLINSKI UGOVOR IZ 1878. GODINE (DELOVI KOJI SE ODNOSE NA BALKAN) Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2007), Приступљено 8. 4. 2013.
  16. ^ Оливер Потежица, Интервју за Први програм Радио Београда 13. октобра 2007. године.[мртва веза], Приступљено 8. 4. 2013.
  17. ^ а б Мапа не приказује територију Републике Србије већ организациону територију исламске заједнице. С обзиром да ова исламска заједница не делује на подручју Косова и Метохије, простор ове покрајине Републике Србије није приказан на овој мапи.

Литература

Спољашње везе

Ислам у Србији на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ислам_у_Србији&oldid=22783920”