Дорис Лесинг

Из Википедија

Дорис Лесинг

Дорис Лесинг, право име Дорис Меј Тајлер (енгл. Doris Lessing, Doris May Tayler, рођена 22. октобра 1919. у Керманшаху, Иран^[1]) је британска прозна књижевница. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2007.

Шведска академија ју је у објашњењу за доделу награде описала као писца: „епског наративног дара о женском искуству, која са скептицизом, страшћу и визионарском снагом посматра цивилизацију која је подељена“^[2]. Са 87 година живота, Дорис Лесинг је најстарија добитница ове најпрестижније награде за књижевност која вреди 10 милиона шведских круна (око 1,8 мил. евра). Награда јој је уручена у Лондону, јер из здравствених разлога није отпутовала на церемонију у Стокхолму.

[уреди] Биографија

Рођена је као Дорис Меј Тејлор 1919. у Ирану (тада Персија) где је њен отац радио као банкарски службеник. Детињство и младост је провела у британској колонији Јужна Родезија, на територији данашњег Зимбабвеа. Породица се тамо настанила са намером да господари плантажама кукуруза, што се није показало као добар пословни потез. Похађала је католичку школу у Солзберију. Касније је радила као медицинска сестра и радница на телефонској централи. Преселила се у Енглеску 1949. и тада је написала свој први роман „Трава пева“ (The Grass Is Singing). Њено најзначајније дело је роман из 1962. „Златна бележница“ (The Golden Notebook).

Књижевни опус Дорис Лесинг се може поделити у три фазе:

период комунистичких идеја 1944—1956, када је писала о радикалним друштвеним проблемима;
период психолошких тема 1956—1969;
период суфизма, који представља низ научнофантастичних романа (серија Канопус).

После суфистичке фазе, Лесинг је комбиновала сва три наведена књижевна приступа. Неки критичари посматрају њено дело као феминистичку литературу, док сама књижевница то негира. У прози најчешће износи искуства из Африке.

„Ово траје већ 30 година. Добила сам све награде у Европи, баш све, па сам одушевљена због тога. То је ројал флеш“

(Реакција Дорис Лесинг на вест о додели Нобелове награде)

У мају 2008. изјавила је да се Нобелова награда за њу претворила у „праву катастрофу“^[3] . Наиме, тврди да је престала да пише откад је добила ову награду и да уместо тога само даје интевјуе. Упозорила је младе писце да користе свој таленат, јер он брзо нестаје.