Srpska ćirilica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Srpska azbuka
А
а
Б
б
В
в
Г
г
Д
д
Ђ
ђ
Е
е
Ж
ж
З
з
И
и
Ј
ј
К
к
Л
л
Љ
љ
М
м
Н
н
Њ
њ
О
о
П
п
Р
р
С
с
Т
т
Ћ
ћ
У
у
Ф
ф
Х
х
Ц
ц
Ч
ч
Џ
џ
Ш
ш

Srpska ćirilica se sastoji od trideset slova. U obliku u kakvom se danas koristi, srpsku ćirilicu je uobličio Vuk Stefanović Karadžić. Ovo pismo se koristi u srpskom jeziku zajedno sa srpskom latinicom. Ustavom iz 2006. godine je progašena za službeno pismo u Srbiji.

Srbski Bukvar iz 1836. (tada su u Beogradu i Srbiji bili naslovi: Srbske novine, Srbsko Slovensko društvo, Matica Srbska, Srbska kraljevska akademija, Srbsko-knjaževski teatar (Kragujevac), Srbski Rječnik

Glavna karakteristika srpske ćirilice je da je fonetična, što znači da svakom slovu odgovara tačno jedan glas. Za učenje čitanja tekstova na srpskom jeziku je dovoljno da se nauči trideset slova, a nije neophodno da se uče brojna pravila pisanja i izuzeci. Fonetičnost srpske ćirilice najbolje oslikava maksima kojim se Vuk Karadžić vodio sastavljajući je: Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.

Vukova reforma[uredi]

Korice Srpskog rječnika iz 1818.
Neke reči iz Rečnika, 1818.

Podstaknut Kopitarom i po ugledu na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je napisao svoju gramatiku koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika” i objavio u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.

Vuk je svoju reformu ćirilice izveo prilikom objavljivanja Srpskog rječnika 1818. Drugo, dopunjeno izdanje Srpskog Riječnika je objavljeno 1852. u Beču (reforme su trajale decenijama, pri čemu sumenjana gramatička i pravopisna pravila, i bilo je otpora od viđenih ljudi tog vremena). Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koji su se pisali iako nisu imali svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova stopio sa tankim poluglasnikom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda.

Od 1814. do 1847. godine reforma Srpskog jezika, odnosno Vukova „pobeda” nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba takav, prosti jezik. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine je objavljeno više njegovih dela kojima je „dokazano” da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik, kako je tvrdio sam Vuk. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis.

Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

njima je dodao jedno iz latiničke abecede:

Ј ј

i pet novih:

Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ
  • a izbacio je:
Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ы ы(jeri, tvrdo i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (en) Я я (ja)
Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѭ ѭ (jus) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šč) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь(meki poluglas)

U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica” iz 1836.

Primer izgleda moderne srpske ćirilice.

Zabrane korišćenja (hronološki)[uredi]

Mnogi vladari su u različitom epohama pokušavali da zabrane upotrebu ćirilice Srbima. Srpsku ćirilicu su zabranjivali Marija Terezija, Franc Jozef I, Benjamin Kalaj, Ivan Mažuranić, Ante Pavelić, Adolf Hitler, kao i mnogi drugi osvajači.

Austrougarska[uredi]

Zakonsku odredbu protiv ćirilice još u Austrougarskoj prvo je donela Marija Terezija (1740—1780). Tada je bečki dvor izdao naredbu da se u srpskim školama uvede isključivo latinica. Carica Marija Terezija (1740—1780) je ubrzo morala da povuče tu uredbu, jer se tome odlučno suprotstavila pravoslavna crkva i srpski narod. Odmah posle nje i car Franjo Josip I (1848-1916) je doneo sličnu uredbu, ali ju je i on još brže povukao zbog ponovnih žestokih protesta Srba.[1]

U vreme Prvog svetskog rata ćirilica je bila zvanično zabranjena u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori[2] i u Srbiji od strane Austrougarskih vlasti u njihovoj okupacionoj zoni, a u škole su dovođeni učitelji iz Austrougarske (Hrvati i Bošnjaci) da predaju srpskoj deci u školama isključivo na latinici.

Hrvatska (u Prvom svetskom ratu)[uredi]

Hrvatski sabor je 13. oktobra 1914. godine doneo odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj. U nastavku ovog pohoda 11.11.1915. godine i Bosanski sabor je doneo odluku o zabrani ćirilice u Bosni i Hercegovini. Tom prilikom Stjepan Sarkotić, zemaljski poglavar BiH, je u Saboru rekao da „Srbi u BiH sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko tijelo istoka u borbenoj zoni zapada.”

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca[uredi]

U vreme Šestojanuarske diktature kralj Aleksandar I Karađorđević je predvideo i ukidanje ćirilice u interesu jugoslovenstva, ali ga je u tome sprečio profesor Aleksandar Belić.[3]

Nezavisna Država Hrvatska[uredi]

U Drugom svetskom ratu u NDH ćirilica je bila zabranjena jednim od prvih zakona koji je doneo ustaški režim u Zagrebu. 21. aprila 1941. godine objavljena je „Zakonska odredba o zabrani ćirilice”, potpisana od strane Ante Pavelića. Stupila je na snagu 25. aprila 1941. godine (11 dana nakon proglašenja NDH). Štampana je za javnost u zagrebačkim „Narodnim novinama” br. 11 od 25. aprila 1941. i imala je samo dva člana:

1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.

2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama”, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.

U Zagrebu, 25. travnja 1941.

Zabrana ćirilice u javnoj i privatnoj upotrebi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je trajala sve do njene propasti maja 1945. godine.[4]

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija[uredi]

Srpski i hrvatski lingvisti i kulturni radnici doneli su 10. decembra 1954. godine Novosadski književni dogovor u kome je, u trećoj tački Zaključaka, stajalo da su „latinica i ćirilica ravnopravne”. Međutim, iako se u svim republikama SFRJ učila i ćirilica, u praksi su samo Srbi koristili oba pisma, dok su Hrvati i Muslimani koristili samo latinicu.[traži se izvor od 11. 2011.] Takođe, latinica se često nalazila na ideološkim parolama u SR Srbiji, dok se ćirilica nije koristila u SR Hrvatskoj.

Ćirilički domen Srbije[uredi]

Zvanični ćirilički internet domen Srbije je .srb.[5] Registracija je počela 27. januara 2012.[6]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

  • Зоран Пејашиновић, Жељко Грбић, Иван Јевђовић (2008). Годишњак 104. генерације бањалучке гимназије. 280. pp. 21-23. ISBN 978-99938-53-23-7. 

Spoljašnje veze[uredi]