Пређи на садржај

Јон Лука Карађале

С Википедије, слободне енциклопедије
Јон Лука Карађале
Лични подаци
Датум рођења(1852-02-01)1. фебруар 1852.
Место рођењаНајманале, Кнежевина Влашка
Датум смрти9. јун 1912.(1912-06-09) (60 год.)
Место смртиБерлин, Немачко царство

Јон Лука Карађале (Најманале, 1. фебруар 1852 — 9. јун 1912) био је румунски драмски писац, романсијер, песник, писац, позоришни редитељ, политички коментатор и новинар. Сматра се да је највећи румунски писац и један од најважнијих румунских писаца. Био је изабран за члана пост-мортем Румунске академије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Јон Лука Карађале је рођен у породици грчког порекла, чији су чланови први пут стигли у Влашку убрзо после 1812. године, за време владавине принца Јоана Ђорђа Карађеле. Његов деда Стефан Карађале радио је као кувар за двор у Букурешту.[1][2]

Отац Јона Луке, који је наводно пореклом из Истанбула, настанио се у округу Прахова као кустос манастира Маргинени[3] (који је у то време припадао грчком православном манастиру Свете Катарине на Синајској гори). Мештанима познат као Лука Карађали, касније је стекао репутацију адвоката и судије у Плојештију и оженио се Екатерином, ћерком трговца из трансилванског града Брашова.[4][5][6] Њено девојачко презиме је дато као Alexovici (Alexevici)[7][8][9][10] или као Карабоа (Caraboa).[11] Познато је да је и сама била Гркиња,[8][10][12] и, према историчару Луцијану Настаси, неки од њених рођака били су мађарски чланови породице Табај.[8] Пар је такође имао ћерку Ленци.[13]

Ујаци Јона Луке, Костаче и Јоргу Карађеле, руководили су позоришним трупама и били су веома утицајне личности у развоју раног румунског позоришта — подједнако у Влашкој и Молдавији.[14][15] Лука Карађали је и сам наступао са својом браћом током своје младости. [16][17] Сва тројица су били критиковани због неучествовања у Влашкој револуцији а бранили су се кроз брошуру штампану 1848.[18] Браћа Карађале имала су две сестре, Екатерину и Анастасију.[19]

Нарочито у старости, писац је истицао скромно порекло своје породице и статус човека који се сам направио.[20][21][22][23] Једном приликом је пејзаж своје младости дефинисао као „мочваре Плојештија“.[24] Иако је то подстакло његовог биографа Константина Доброгеану-Гхереа да га дефинише као „пролетера “, Карађелеову тврдуњу оспорило је неколико других истраживача, који су приметили да је породица имала добар друштвени положај [20]

Јон Лука Карађеле је већи део свог живота био дискретан у погледу свог етничког порекла. Паралелно, његови страни корени су доспели у пажњу његових противника, који су их користили као аргументе у разним полемикама.[25][26][27][28] Како су се његови односи са Карађелом претворили у непријатељство, познато је да је Михаи Еминеску свог бившег пријатеља називао оним грчким преварантом.[29] Свестан таквог третмана, писац је сматрао увредама све референце на његову лозу.[26] У неколико наврата је радије указивао да је „нејасног рођења“.[30]

Ипак, како је приметио књижевни критичар Тудор Виану, његов поглед на живот био је експлицитно балкански и оријентални, што је, по Виануовом мишљењу, одражавало тип „који се морао наћи у његовој лози“.[31] Слично мишљење је изнео и Пол Зарифопол, који је спекулисао да је Карађалеов конзервативни начин размишљања вероватно последица „лењости једног правог оријенталног“[32] (на другом месту, он је писца назвао „лењим јужњаком, опремљеном дефинитивно наднормалном интелигенцијом и маштом").[33]

У свом главном делу о историји румунске књижевности, Џорџ Калинеску је укључио Карађела у групу „балканских“ писаца, чији статус средње класе и често страно порекло, како је тврдио, издвајају их без обзира на њихов период – други у овој категорији су били, хронолошким редом, Антон Пан, Тудор Аргези, Јон Минулеску, Урмуз, Матеју Карађеле и Јон Барбу.[34] Насупрот томе, критичар Гарабет Ибраилеану је предложио да је Царагиалеово влашко порекло од посебне важности, што је служило за објашњење његових политичких избора и наводне друштвене пристрасности.[35]

Једном приликом, Карађеле је споменуо да је његов деда по оцу био „грчки кувар”. [36] У неколико контекста, он је своје корене помињао на острву Хидра.[37] На једној од својих фотографија позира у оријенталној ношњи и седи прекрштених ногу, што је Виану протумачио као додатну референцу на његово балканско порекло.[38] Два његова биографа, Зарифопол и Шербан Чокулеску, приметили су да је део Карађелове бајка Kir Ianulea, вероватна самореференца: у том фрагменту текста, хришћански ђаво, прерушен у арванитског трговца, приказан је како се поноси својим румунским језичким вештинама.[39]

Истраге које је спровео Центар за позоришна истраживања у Атини у Грчкој и које су објављене 2002. године понудиле су алтернативно схватање порекла Карађела. Према овој перспективи, Стефан Карађеле је био родом из Кефалоније, а његово првобитно презиме, Караиалис, промењено је на захтев принца Карагија.[40][41] Разни аутори такође верују да су Карађеловии преци били Албанци[42] или Цинцари.[43]

Првобитно, Јон Лука је био познат као Ioanne L. Caragiali.[44][45] Његова породица и пријатељи познавали су га као Јанкуа или, ретко, Јанкуцу — застарели хипокористици Јона.[46] Његова дефинитивна пуна верзија садржи слог ца два пута заредом, што се у румунском углавном избегава због својих скатолошких конотација. Међутим, постао је један од ретких какофонија које је прихватила Румунска академија.[47]

Рођен у селу Хаиманале, округ Прахова (данашња општина И. Л. Карађеле, округ Дамбовита), Карађеле се школовао у Плоештију. Током својих раних година, како је касније навео, учио је читање и писање код учитеља у Румунској православној цркви Светог Ђорђа.[48][49] Убрзо након тога, научио га је књижевни румунски од стране Базилија Драгошескуа, рођеног у Трансилванији (чији је утицај на његову употребу језика требало да призна у једном од својих каснијих дела).[50] Са седам година био је сведок одушевљених прослава уједињења дунавских кнежевина, избором Молдавског Александра Јоана Кузе за принца Влашке; [51] Наредне Кузине реформе требало је да утичу на политичке изборе које је Карађеле направио у старости. Нови владар је касније 1859. посетио своју основну школу, а Драгошеску и сви његови ученици су га дочекали са одушевљењем.[52]

Карађеле је завршио гимназију у школи Сфинти Петру си Павел у граду, и никада није наставио било који облик високог образовања.[53] Вероватно је уписан директно у други разред, пошто подаци не показују да је похађао или дипломирао прву годину.[54] Значајно је да је Царагиалеа предавао историју Константин Ијенеску, који је касније био градоначелник Плоештија.[55] Млади Карађеле је одлучио да крене стопама својих ујака, а Косташ га је учио декламацији и мимичкој уметности у позоришној школи потоњег у Букурешту, где су га пратиле мајка и сестра.[56][57][58] Такође је вероватно да је био прекобројни глумац Народног позоришта у Букурешту.[59] Није био у могућности да нађе пуно запослење у овој области и, око 18 година, радио је као преписивач за Окружни суд у Прахови.[60] Током свог живота, Карађеле је одбијао да прича о свом школовању у позоришту, и то је крио од људи који су му били најближи (укључујући своју супругу Александрину Бурели, која је потицала из средње класе).[61]

Године 1866, Карађеле је био сведок Кузиног свргавања од стране коалиције конзервативаца и либерала — како је касније признао у свом Гранд Хотелу „Вицториа Романа“, он и његови пријатељи су се сложили да подрже тај потез гласањем „да“ током накнадног плебисцита, и са прећутно одобрење нових власти, чак и по неколико пута.[62][63] Са 18 година био је ентузијастичан присталица либералне струје и симпатизовао њене републиканске идеале. Године 1871. био је сведок краткорајне Републике Плојешти - коју су створиле либералне групе, у покушају да збаце Домнитора Карола I (будућег краља Румуније).[64][65][66] Касније у животу, када су његова мишљења скренула ка конзервативизму, Карађеле је исмевао и покушај државног удара и своје учешће у њему.[67]

Касније те године вратио се у Букурешт, након што га је управник Михаил Паскали ангажовао као једног од редитеља у Народном позоришту у престоници, периода на који се присећао у својој књизи Din carnetul unui vechi sufleur.[68][69] Песника Михаја Еминескуа, са којим је Јон Лука требало да има срдачне односе, али и ривалства, претходно је на исту позицију запослио менаџер Иоргу Карађеле.[70] Поред све већег познавања репертоара, млади Карађеле се образовао читајући филозофска дела филозофа из доба просветитељства.[68] Такође је забележено да је у неком тренутку између 1870. и 1872. године био запослен у истом својству у Молдавском народном позоришту у Јашију.[71] Током тог периода, Карађеле је такође лекторирао за разне публикације и радио као тутор.[72]

Јон Лука је дебитовао у књижевности 1873. године, у доби од 21 године, песмама и хумористичним хроникама штампаним у сатиричном часопису Ghimpel. Објавио је релативно мало чланака под разним псеудонимима — међу њима и Цар, контракција његовог породичног имена, и разрађенији Палицар.[73] Углавном је обављао основне услуге за редакцију и њену штампарију, с обзиром на то да је, након што је Лука Карађијали умро 1870. године, био једини хранитељ своје мајке и сестре.[74][75] Након повратка у Букурешт, још више се укључио у радикално и републиканско крило либералног тренда — покрет који се обично назива „црвени“. Како је касније признао, често је присуствовао конгресима, присуствујући говорима које је држао лидер Црвених Ц. А, Розети; тако се блиско упознао са популистичким дискурсом, који је касније пародирао у својим делима.[76][77] Радећи за Гимпелеа, упознао је републиканског писца Н. Т. Орасануа.[78]

Неколико његових чланака за Гимпела било је саркастичног тона и циљало је на различите књижевне личности тог времена. У јуну 1874. Карађеле се забављао на рачун Н. Д. Попеску-Попнедеа, аутора популарних алманаха, чији је укус доводио у питање. [79] [80] Убрзо након тога, исмејао је песника у успону Александруа Македонског, који је објавио своју тврдњу да је он „гроф Генијадевски“, а тиме и пољског порекла.[81] Чланак којем је допринео Карађеле, у којем је спекулисао да је Македонски (који се помиње анаграмом Аамски ) користио име искључиво зато што је подсећало људе на реч „геније“, [82] био је први чин у дугој полемици између њих двојице. књижевне личности. Карађеле је претворио Амског у лик на своју руку, предвиђајући његову смрт као резултат претераног рада у уређивању часописа "за политички развој земље".[80]

Карађеле је такође допринео поезији Гимпелу: два сонета и низ епиграма (од којих је један био још један напад на Македонског).[83] Верује се да је прво од ових дела, сонет из 1873. посвећен баритону Агостину Мацолију, био његов први допринос ликовној књижевности (за разлику од новинарства).[84][85]

Током наредних година, Карађеле је сарађивао на различитим гласилима новостворене Национално-либералне партије, а у мају 1877. основао је сатирични часопис Clanopus.[86][87] Касније 1877. године, такође је превео серију драма на француском језику за Народно позориште.[88][89] Заједно са француским републиканцем Фредериком Дамеом, водио је и краткотрајни часопис Națiunea Română.[90][75]

Тада је допринео и серијализованом прегледу румунског позоришта, који је објавио лист Романиа Либера, у којем је Карађеле напао инфериорност румунске драматургије и широко распрострањено прибегавање плагијату.[91][92] Према речима историчара књижевности Перпесицијуса, серија је представљала „један од најчвршћих критичких доприноса историји нашег позоришта”.[93]

Као млади новинар је почео да се удаљава од национал-либералне политике убрзо након 1876. године, када је Јон Браћуну постао премијер.[94] Према многим верзијама, Еминеску, који је радио у редакцији главног конзервативног листа Тимпул, тражио је да му се придруже Карађеле и трансилвански прозни писац Јоан Славичи, који су обојица били запослени у листу.[95][96][97][98] Овај редослед догађаја остаје нејасан и зависи од извора који кажу да је Еминеску био запослен у листу у марту 1876.[99] Друга сведочења указују да је Еминеску заправо стигао последњи, почевши да ради у јануару 1878.[99]

Славичи се касније присећао да су тројица од њих водили дуге дискусије у Тимпуловом седишту на Калеи Викторији и у Еминескуовој кући у улици Сфинћилор, где су планирали да буду коаутори великог дела о румунској граматици.[100] Према историчару књижевности Тудору Виануу, однос између Карађела и Еминескуа делимично је реплицирао однос између овог другог и Молдавца Јона Креангеа.[100]

Током тог периода, Timpul и Еминеску су водили оштру полемику са црвеним, а посебно њиховим вођом Розетијем.[101] Тада је Румунија ушла у руско-турски рат као средство да обезбеди своју потпуну независност од Отоманског царства.[101] Карађеле је наводно био мало заинтересован за уређивање Тимпула у том периоду, али се претпоставља да је неколико непотписаних хроника, које покривају стране догађаје, његов допринос (као и две адаптације кратких прича дела америчког аутора Едгара Алана Поа, обе које је Тимпул објавио у пролеће-лето 1878).[102] Новине су заправо издате као заједнички напор, што отежава идентификацију аутора многих других чланака.[103] Према Славичу, Карађеле је повремено довршавао недовршене прилоге Еминескуа кад год би овај морао неочекивано да оде.[104]

Уместо тога, концентрисао се на Claponul, који је сам уређивао и писао за време рата.[105] Зарифопол је веровао да је, кроз серију лаких сатира које је приложио часопису, Карађеле испробавао свој стил и тако „забављао становнике предграђа, како би их проучавао“. [106] У делу чији је аутор тога времена био је имагинарни берберин и уметник аматер, Настасе Стирбу, који је повукао директну паралелу између уметности, књижевности и шишања – и тема и лик су поново коришћени у његовим каснијим радовима. [107] Слично томе, фрагмент прозе који се односи на два нераздвојна пријатеља, Шотрочеа и Мотрочеа, требало је да послужи као први нацрт за серију Лаче и Маче у Momente și schițe..[106] Још једно запажено дело тог времена је Pohod la șosea, римована репортажа која документује долазак руске војске у Букурешт и реакције улице на тај догађај.[108] Claponul је престао да излази почетком 1878.[109]

Вероватно је преко Еминескуа Јон Лука Карађеле дошао у контакт са Јунимеом са седиштем у Јашу, утицајним књижевним друштвом које је такође било центар антинационалне либералне политике.[110] Карађеле се на почетку састао са оснивачем Јунимеа, критичарем и политичарем Титуом Мајорескуом, током посете кући др Кремница, лекара породице Домнитор Карола I.[111] Докторова супруга и Мајорескуова снаја, Мите Кремниц, и сама је била писац, а касније је постала Еминескуова љубавница.[112][113] Током неколико састанака, Мајореску је замолио Царагиалеа да запише серију афоризама у албум. Његова сажета размишљања су контемплативног тона, а неки од њих су неки данашњи рецензенти протумачили тако да садрже доказе о мизантропији[114] и, у извесној мери, мизогинији.[115]

Године 1878. Карађеле и Мајореску су ' у Јаши, где су присуствовали Јунимејиној 15. годишњици и где је Карађеле прочитао свој први нацрт прослављене драме O noapte furtunoasă.[116] Рад исмејава мешавину либералних вредности и демагогије ситне буржоазије. Одмах је погодио већинско конзервативну групацију.[117] Његов пријем био је један од кључних тренутака у другом периоду активности Јунимее, који је карактерисао ширење друштва у Букурешт и покровитељство уметности.[118] Други писци који су обележили ову етапу ' су Креанга, Славици, Василе Александри и Василе Конта — заједно са Карађелом, убрзо су постали најзначајнији представници Јунимејиног директног утицаја на књижевност.[119] У различитом степену, сви су похвалили главни елемент јунимистичког дискурса, критику Мајорескуа о „формама без темеља“ — сам концепт се односио на негативан утицај модернизације, који је, како је Јунимеа тврдио, до тада користио само горњим слојевима Румуније. друштва, остављајући осталима непотпуну и све више фалсификовану културу.[120][121]

Јон Лука Карађеле се такође повезао са Јунимеиним гласником, Цонворбири Литераре, и наставио да даје допринос чак и након 1885. године, када је друштво почело да опада у значају.[122] Ту су све његове велике комедије први пут представљене јавности. [123] Он се, међутим, није придружио покрету Петра П. Царпа, који је имао за циљ да консолидује Јунимеју као трећу силу у румунској политици, и остао је непоколебљиво независан током наредних година.[124] Карађеле је ипак био повезан са Јунимистичким часописом Constituționalul.[125]

Почетком јануара 1879. Народно позориште је први пут поставило O noapte furtunoasă.[126][127] Представа је била хит, а признање је стигло до Карађела упркос чињеници да је одбио да му име буде одштампано на постерима.[128] Карађеле је убрзо био огорчен када је открио да је, до друге инсценације, његов текст ублажио шеф позоришта којег је именовала влада, национални либерал Јон Гика.[129] Када је затражио званично објашњење, О ноапте фуртуноаса је уклоњен из програма сезоне.[130] Током наредних година, независне трупе су постављале представу или њене плагиране верзије у своју корист. Враћен је на репертоар Народног позоришта 1883. и био је толико успешан да су државна позоришта у градовима као што су Крајова и Јаши уложила напоре да га уврсте у своје програме.[131]

Карађале је касније учествовао у режији његових представа у Народном позоришту, где му је главни сарадник био глумац и управник Константин И. Нотара.[132] Заједно, они су заслужни што су ставили тачку на технике које је фаворизовао Михаил Паскали, заменивши наглашену декламацију природнијом и проучаванијом перспективом глуме.[132]

Године 1880. штампао је Conu Leonida față cu reacțiunea — комад о некултурном „црвеном“ пензионеру и његовој наивној жени, који су чули уличну тучу и веровали да је револуција неминовна.[133][134] Тада су објављени и његови први мемоари из света позоришта, што се поклопило са објављивањем сопствене књиге мемоара Јона Креанга, познатог свеска Аминтири дин цопиларие.[135]

У пратњи Мајорескуа, Карађеле је отишао у Аустроугарску. Њих двоје су у Бечу присуствовали извођењу Сан летње ноћи Вилијама Шекспира у организацији Дворског позоришта.[136] По повратку је практично остао без посла, а 1881. одустао је од положаја у Тимпулу.[136] Ипак, те јесени, В. А. Уречиа, министар образовања у кабинету националног либерала Јона Браћануа, доделио му је функцију генералног инспектора за молдавске округе Сучева и Неамт.[136] Користећи близину своје нове резиденције и Јашија, Јон Лука Карађеле је постао редован учесник Јунимеиних активности, постајући добар пријатељ са неким од њених најважнијих представника (Јакоб Негруци, Василе Погор и Петру Тх. Мисир).[137] Са Негруцијем је драматизовао Hatmanul Baltag, приповетку Николаја Ганеа.[138]

Зближио се са Вероником Микле, списатељицом која је била и Еминескуова љубавница. [139][140] Њих двпје су неко време били у вези, иако је она наставила да се виђа са песником.[141] [142][139][143] То је довело до проблема у пријатељству између Еминескуа и Карађела.[141][142]

Само годину дана касније, Карађеле је враћен у Влашку, где је постао генерални инспектор у Аргешу и Валчеи. На крају му је овај положај одузет 1884. и нашао се на ивици банкрота ; тиме је прихватио ниско место референта за управу матичних књига.[144] Вероватно је у том периоду настала и објављена његова мелодрама O soacră — Карађеле, који је био свестан њених мана, указао је да је то дело из његове младости и датирао га је у 1876.[145] Његов исказ оспорава неколико детаља у тексту.[146]

У јуну 1883, док је посетио Мајорескуову кућу, добио је вест да је Еминеску претрпео први у низу напада деменције.[147] Карађеле се наводно расплакао.[148][149] Овај низ догађаја такође га је довео до сукоба међу члановима Јунимеа : попут Погора, Карађеле се противио стилу Василеа Александра, остарелог песника Јунимиста, и био је шокиран када је сазнао да исмејава много млађег Еминескуа. [150]

Године 1889, година смрти песника Михаиа Еминескуја, Карађале је објавио текст у "Нирвана". Године 1890. био је наставник историје у средњој школи Свети Ђорђе. Исте године оженио се са Александрином Бурели, ћерком глумца Геатана Бурелија. Из овог брака има две ћерке.

Карађелеова богата рођака, Катинка Момуло Кардини (позната Катинка Момулоаја), која је била удовица познатог угоститеља и рођака његове мајке Екатерине, умрла је 1885. године, а писац је имао изгледе да наследи велико богатство.[151][152] Он се ипак укључио у суђење са другим Момулоајиним рођацима, које се продужило до почетка 20. века.[151][153]

Неколико месеци након тога, његова нова комедија, O scrisoare pierdută, први пут је приказана јавности. Фреска сукобљених политичких машина, провинцијске корупције, ситних амбиција и несувисле демагогије, одмах је била хит у јавности.[154] Вероватно врхунац Карагиалеове каријере,[155] постао је једно од најпознатијих дела те врсте у румунској књижевности. Мајореску је био задовољан његовим успехом и сматрао је да је то знак зрелости румунског друштва, које је, како је рекао, "почиње да се смеје" национал-либералној реторици.[156]

Јон Лука Карађеле је био у романтичној вези са неудатом младом женом, Маријом Константинеску, која је радила за градску већницу у Букурешту — 1885. родила је Матејуа, кога је Карађеле признао као свог сина.[157][158]

Током исте године, Царагиалеов D-ale carnavalului, лакша сатира морала у предграђу и љубавних незгода, била је примљена са звиждуцима и псовкама од стране јавности — критичари су дело сматрали „неморалним“, због отвореног приказа прељубе која је остала некажњена.[159][160] Контроверза је довела до тога да је Мајореску стао на страну свог пријатеља и објавио есеј веома критичан према културним начелима националног либерала (под називом Comediile domnului Caragiale, требало је да буде поново штампан 1889, као предговор Карагијалеовим сабраним драмама).[161] У њој је критичар, који је био под утицајем идеја Артура Шопенхауера, тврдио да Карађеле није успео у подизању људског духа, управо зато што се уздигао и изнад дидактичности и егоизма.[162]

Чланак је одиграо суштинску улогу у помирењу драматурга са општом публиком, али је такође довео до полемике између Мајорескуа и филозофа Константина Доброгеану-Гереа (марксисте који је тврдио да Мајореску противречи самом себи).[163][164]

Упркос својим ранијим сукобима са националним либералима, Карађеле, који се и даље суочавао са проблемима у зарађивању за живот, пристао је да да прилоге за партијску штампу, и тако се накратко повезао саVoința Națională (часопис који је издао историчар и политичар Александру Димитрије Ксенопол).[165][166] Под псеудонимом Лука, написао је две позоришне хронике.[167] Паралелно, предавао је наставу у приватној средњој школи Сфантул Гхеоргхе у Букурешту.[168] Ова епизода његове каријере окончана је 1888. године, када је Мајореску ступио на функцију министра образовања у кабинету Теодора Розетија (који је формирала група конзервативаца јунимиста ). [168] Карађеле је тражио да буде постављен за шефа позоришта. Иако је Мајореску у почетку био против, Карађеле је на крају добио ту функцију.[169] Коначна одлука је приписана румунској краљици Елизабети која је замолила Мајорескуа да преиспита,[170][171] или, алтернативно, подршци коју је понудио утицајни јунимиста Петре П. Царп.[170]

У јануару 1893. године, повукао из новинарства. Крајем 1889. Карађале је оживео духовни часопис Мофтул.[172]

Јон Лука Карађеле је био гласни критичар антисемитизма, који су углавном представљали национални либерали и покрет у настајању АЦ Кузе . У време када је јеврејској заједници ускраћена еманципација, он се залагао за њену пуну интеграцију у румунско друштво, позивајући да се грађанска права прошире на све становнике Румуније. Око 1907. године окушао се у писању законског предлога, по коме је румунска држава требало да пружи држављанство свим резидентним лицима без држављанства који нису уживали страну заштиту — у рукописној форми, овај документ је чувао његов пријатељ Димитрије Густи. [173] Према Гарабету Ибраилеауу, његово одбацивање антисемитских ставова је било због његовог неуспеха да се повеже са средњом класом и њеним антијеврејским ставовима, или због његове „моћне интелигенције“, која је била у супротности са „инстинктивном, готово зоолошком природом“ антисемитског дискурса.[174]

Почетком 1901. године, када је Јон Лука Карађале ушао у 25. годину књижевности, његови пријатељи су му приредили банкет у Гамбринусу, где су говоре одржали Барбу Штефенеску Делавранча и конзервативни политичар Таке Јонеску.

Његова последња збирка списа под називом Schițe nouă („Нове скице“) штампана је 1910.[175][176] Током тог периода, након што је дао подршку пројекту који је изложио његов колега драматург Александру Давила, помогао је у стварању новог приватног букурештанског позоришта и забележио његову инаугурацију у својој репортажи Începem („Ми почињемо“).[176]

У то време, Јон Лука Карађеле је постао изузетно близак новој генерацији етничких румунских интелектуалаца у Аустроугарској. Године 1909. подсетио је на унију две подунавске кнежевине под Александром Јованом Кузом и предвидео унију Трансилваније са Румунијом.[177] Посетио је Будимпешту како би се састао са трансилванијским студентима на локалном универзитету и био је предмет докторске тезе коју је написао Хориа Петра-Петресцу (која је уједно била и прва монографија о његовом раду).[178][179] Одлучио је да подржи песника и активисту Октавијана Гогу, кога су мађарске власти затвориле, након што је довео у питање етничку политику у Транслеитанији – пишући за Универсул, Карађеле је нагласио да такви прогони носе ризик од ескалације тензија у региону.[180] Касније је посетио Гогу у Сегедину, где је служио казну.[181]

Августа 1911. године боравио је у Блају, где је културно друштво АСТРА славило 50 година.[182] Карађеле је такође био сведок једног од првих летова авијације, летова румунског трансилванског пионира Аурела Влаицуа . [182] У јануару 1912, када је напунио 60 година, Карађеле је одбио да учествује у свечаној прослави коју је организовало Друштво румунских писаца Емила Гарлеануа.[183][184][185] Карађеле је раније одбио понуду Константина Радулеску-Мотру да изврши јавну претплату у своју корист, уз образложење да не може да прихвати такву финансијску добит.[186]

Умро је изненада у својој кући у Берлину, врло брзо по повратку са путовања. [184][187] Узрок смрти је назначен као срчани удар.[188] Његов син Лука испричао је да је те ноћи поново читао Магбета Вилијама Шекспира, за који је сматрао да је дирљива прича.[189]

Његово тело је теретним возом превезено у Букурешт, који се изгубио на шинама и стигао са великим закашњењем.[190] На крају је сахрањен на гробљу Белу 22. новембра 1912. [190] Његов дугогодишњи ривал Александру Македонски био је тужан због вести смрти Карађела. У писму Адеварулу, тврдио је да му је дражи Карађелов хумор од хумора Американца Марка Твена, наглашавајући да смо се „често нападали јер смо се много волели“.[191]

Карађелов гроб

Критика и постухмно препознавање

[уреди | уреди извор]

Карађале се радовао својим препознавањем својих опера у његово доба, али је такође био и критикован. После своје смрти, почео је да буде препознат по значају у румунској драматургији. После његове смрти, његове представе су игране и постале релевантне током комунистичког режима.[172]

Према Тудору Виану, његова дела означавају „највиши израз“ румунског позоришта, одражавајући и комплиментирајући допринос који је Михаи Еминеску имао поезији на румунском језику.[192] Виану је ипак указао на огромну разлику у стилу и приступу између Еминескуа и Карађела, напомињући да се, Еминескуовим метафизичким интересовањима и „романтичарском генију“, драматург супротстављао његовој „великој класичној и реалистичкој обдарености, друштвеној, говорној и епикурејској природи“.[192]

Критичари и историчари стављају Карађалеов стил на средину између одложеног класицизма румунске књижевности 19. века и реализма (са натурализмом).[193] Као писац је[194][195] одбацио романтичарска начела, а већ 1870-их супротставио се лиризму присутном у драмама Виктора Игоа и Фридриха Шилера.[196] Неокласицизам у његовим делима је додатно појачан у његовим драмама и комедијама његовим придржавањем принципа Ежена Скриба.[197] Пол Зарифопол је тврдио да је Карађеле, већи део свог живота, противник дидактике, заступао Мајорескуове принципе уметности ради уметности. Често је скицирао алтернативне крајеве својих прича и бирао оне за које је сматрао да су најприродније. Ипак, Зарифопол је такође приметио да је писац касно у животу размишљао да једном од својих списа дода дидактичку поруку, која ће остати недовршена.[194]

Његова улога у румунском контексту била је упоређена са Оноре де Балзаком у Француској, Чарлсом Дикенсом у Уједињеном Краљевству и Николајем Гогољем у Руском царству.[198][199] Књижевни критичар Помпилију Константинеску приписао је Карагиалеовом осећају за иронију да је исправио тенденције његовог времена, а тиме и да је помогао у стварању урбане књижевности.[200] Карађелово интересовање за реализам, међутим, негирали су неки од његових јунимистичких заговорника, који су покушали да повежу његово целокупно дело са Мајорескуовим смерницама: на основу Шопенхауерове естетике, критичар Михаил Драгомиреску је претпоставио да је његов хумор чист и да се не ослања на никакве посебне околности. или контекст. [201]

Језик заузима централну улогу у његовом раду, често надокнађујући недостатак детаља.[202][203] Томе је додата и његова тенденција да сведе текстове на њихову суштину – скратио је не само свој текст, већ и своје повремене преводе прича краљице Елизабете, па чак и Мигела де Сервантеса или Едгара Алана Поа.[202] Понекад је својим делима додао лирску, медитативну или аутобиографску перспективу: та особина је била посебно очигледна у његовим каснијим фантазијским делима, а сва су обележена неоромантичком инспирацијом.[202][204]

Он је вероватно освојио једнако признање због свог ригорозног приступа писању драма као и због свог оствареног стила. Припадао је првој генерацији румунских аутора који су се заинтересовали за наметање професионализма.[205] Он је био конкретан у вези са овим захтевом — једном приликом је употребио сарказам да поништи уобичајену заблуду, рекавши: „Књижевност је уметност коју не треба учити; ко зна да претвори слова у слогове, а слогове у речи, довољно је припремљен да се бави књижевношћу“.[206] Коментаришући ово, Виану је нагласио: „[...] чак и под привидом лакоће, [Карађеле] нам омогућава да уочимо строги закон његове уметности“[207] (додајући на другом месту да је „[Карађале] био скрупулозан и измучени уметник“).[208]

Поред многих аутора чија је дела цитирао, преводио или пародирао, Јон Лука Карађале је изградио огромну књижевну заоставштину. Према историчару књижевности Штефану Казимиру: „Ниједан писац никада није имао толики број претходника, као што ниједна друга уметничка синтеза није била органскија и спонтанија. [209]

Пре свега позоришни човек, Карађеле је био добро упознат са радом својих претходника, од Вилијама Шекспира до романтичара, и био је под великим утиском француске водвиљске комедије.[210] Применио је појам добро направљених драма, како га је теоретисао Ежен Скриб, а такође је био под утицајем драматургије Ежена Марина Лабиша и Викторијана Сардуа.[211][212] Наводно, Лабиче му је био омиљени аутор.[213]

Верује се да је он користио и развио неколико тема које су већ присутне у румунском позоришту. Један од таквих претходника је аутор комедија Теодор Миллер, посебно кроз његову драму Fata lui Chir Troanc („Кир Троанцаова ћерка“). [214] Писцу су највероватније биле познате комедија његова два стрица, Костаче и Јоргу Карађеле, за које се показало да развијају теме које је касније детаљније истраживао у својим делима. Међу мањим драматурзима 19. века чија су комична дела била позната Карагиалеу, а по много чему слична његовим, био је Косташ Халеплиу.[215] Још један утицај који се често наводи је његов претходник и противник Василе Алецсандри, чије драме Coana Chirițaпредстављају рану критику вестернизације.[216][217] Два аутора се ипак разликују у много чему, при чему Карађеле преузима сложенију улогу и посматра сложеније друштво.[218][219][216][220]

Говорећи о последњим делима Карађеле, Виану је приметио да подсећају на Шекспирове касне романсе [221] док је Шербан Чокулеску веровао да су била индиректно инспирисана делима Едгара Алана Поа.[222] Поред тога, Kir Ianulea,, делимично користећи роман Никола Макијавелија као извор, сматран је доказом Карагиалеовог интересовања за ренесансну књижевност.[223]

Истраживања писца о румунској култури такође су резултирала прецизним записом о румунском језику како се говорио током његовог дана, уз узорковање дијалеката, жаргона, сленга, вербалних тикова, као и илустровањем експеримената које су предузимале сукобљене лингвистичке школе током 19. почетком 20. века, као и трагове које су оставили на румунској лексици.[224] По мишљењу Тудора Виануа, то је делимично било последица његовог оштрог музичког уха.[225]

Карађеле је имао трајан утицај и на румунски хумор и на ставове Румуна о себи.[226] Његове комедије и разне приче произвеле су низ фраза, од којих су многе још увек присутне у културним референцама. Ипак, због његове непријатне критике повремено му је додељено друго место у румунском наставном плану и програму и академском дискурсу, што је тенденција коју су посебно подржавали Гвоздена гарда и комунистички режим.[227]

Паралелно, Карађалеове технике су утицале на драматурге 20. века као што су Михаил Сорбул, Виктор Јон Попа, Михаил Себастијан и Џорџ Михаил Замфиреску,[228] и на разне редитеље, почевши од Константина И. Нотаре и Пола Густија.[229] Неколико његових позоришних списа било је тема есеја аутора Сике Александрескуа, чија је интерпретација текстова користила систем Станиславског.[230] Карађелове кратке приче и новеле инспирисале су бројне румунске ауторе.[231][232] Према различитим ауторима, Карађеле је такође био претходник апсурдизма[233][234][235] и познато је да је остварио утицај на Ежена Јонеска.[233] Изван Румуније, утицај литературе Јона Луке Карађеле је био знатно мањи — Cambridge Paperback Guide to Theatre из 1996. приписао је то техничким проблемима које представљају преводи, као и тенденцији да се његова дела постављају као дела одређене епохе.[236]

Неколико аутора је оставило мемоаре Јона Лука Карађела. Међу њима су Октавијан Гога и Јоан Славичи,[237] И. Сучијану, Лука Карађале, Екатерина Логади-Карагјале,[238] и Синсинат Павелеску.[239] Међу његовим каснијим биографима био је Октав Минар, који је оптужен да је кривотворио одређене детаље ради комерцијалне добити. [240] Директни или прикривени прикази Царагиалеа присутни су и у неколико белетристичких дела, почевши од ревије која је први пут приказана за његовог живота.[241][242] Године 1939. Б. Јордан и Луциан Предеску објавили су заједнички роман о писцу, који је критикован због стила, тона и нетачности.[243] Писац кратких прича Братеску-Воинести је предложио да љубавна афера Јона Луке Карађела са Вероником Микле и Еминескуов бес дају кључ за Еминескуову песму Луцеафарул, али његова теорија остаје контроверзна.[143] Карађеле је вероватно присутан и у делу његовог сина Матеиуа Craii de Curtea-Veche, где се чини да су његов животни стил и допринос књижевности предмет подсмеха.[244]

У Румунску академију писац је изабран постхумно, 1948. године, на предлог романописца Михаила Садовеануа.[245] 2002, 150. годишњица рођења Јона Луке Карагијалеа, у Румунији је прослављена као Anul Caragiale („Карађелијева година“). [245] Годишњи позоришни фестивали у његову част одржавају се у Букурешту и главном граду Молдавије Кишињеву. Његва књижевна дела били су литерани поднесци за многе продукције у румунској кинематографији и телевизији

Народно позориште у Букурешту тренутно је у потпуности познато као Народно позориште „Јон Лука Карађале“ . Неколико образовних институција је именовано у његову част, укључујући Академију за позориште и филм и Национални колеџ Јон Лука Карађеле у Букурешту, национални колеџ у Плоештију и средњу школу у Моренију. Међу статуама подигнутим у његову част су споменик у Букурешту Константина Бараскија и бисте у вртовима Чимиђиу у престоници и у Плоештију. Био је предмет портрета и карикатура разних уметника, а 2007. године, по завршетку петогодишњег пројекта у коме су учествовали карикатуристи у Румунији и ван ње, Гинисова књига рекорда га је прогласила „највише портретисаним писцем“ (са преко 1500 појединачних цртежа у једној изложби).[246][247]

Године 1962. кућа у Плоештију претворена је у музеј у част Карађела (кућа Добреску).[248] [249] Његов родни дом у Хаиманалеу отворен је за јавност 1979.[250] Спомен-плоче су такође постављене у Бузау [248] и на Шенеберговом Хоенцолерндаму. [251] Његово име је дато улицама, авенијама, парковима или четвртима у многим румунским градовима — што укључују улицу у Букурешту у којој је живео око 1900. године, улицу у Плојештију, кварт у Брашову и парк у Клуж-Напока. Улица у Кишињеву такође је названа по њему.

У роману Република румунско-америчког романописца Богдана Сукеаве (Polirom Press, 2018) главни лик је 17-годишњи Јон Лука Карађеле, и приказује његову умешаност у покушај државног удара од 8. августа 1870. у Плоештију . .

Дела

[уреди | уреди извор]

Позориште

[уреди | уреди извор]

Комедије

Драме

Приповетке

[уреди | уреди извор]

Друга дела

[уреди | уреди извор]

Публикације у периодици

Публикације

[уреди | уреди извор]

Књижевност и култура

Чланци на политичке теме

Пародије

[уреди | уреди извор]
Јон Лука Карађале на Викимедијиној остави.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rosana Heinisch, "Grecii, mai interesaţi de opera lui I.L.Caragiale decit conaţionalii săi" Архивирано 27 септембар 2007 на сајту Wayback Machine, in Evenimentul, 8 June 2002
  2. ^ Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  3. ^ Mîndra, стр. 5–6, 272; Vianu, Vol. II, pg. 176
  4. ^ Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  5. ^ Vianu, Vol. II, pg. 176
  6. ^ Georgeta Ene,„"Caragiale la Berlin: Exil voluntar sau "misiune sub acoperire"? (I)"”. Архивирано из оригинала 7. 10. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2008. , in Magazin Istoric, January 2002, pp. 12-17
  7. ^ Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  8. ^ а б в Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  9. ^ Vianu, Vol. II, pg. 176
  10. ^ а б Georgeta Ene,„"Caragiale la Berlin: Exil voluntar sau "misiune sub acoperire"? (I)"”. Архивирано из оригинала 7. 10. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2008. , in Magazin Istoric, January 2002, pp. 12-17
  11. ^ Mîndra, стр. 6, 272
  12. ^ Ioan Holban, "I.L. Caragiale, fiul unui emigrant din Cefallonia (III)", in Evenimentul, 25 May 2002.
  13. ^ Cioculescu, стр. 18, 308
  14. ^ Cazimir (1967), pp. 73-76; Cioculescu, pp. 6-7; Mîndra, pp. 5-6; Perpessicius, pg. 237; Vianu, Vol. II, pg. 176
  15. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ Cioculescu, стр. 300–301
  17. ^ Mîndra, стр. 5–6; Vianu, Vol. II, pg. 176
  18. ^ Cioculescu, стр. 300–301
  19. ^ Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.
  20. ^ а б Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  21. ^ Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.
  22. ^ Cioculescu, стр. 14, 29
  23. ^ Mîndra, стр. 5; Vianu, Vol. II, pp. 197-198; Vol. III, pg. 74
  24. ^ Vianu, Vol. II, pg. 197
  25. ^ Georgeta Ene,„"Caragiale la Berlin: Exil voluntar sau "misiune sub acoperire"? (I)"”. Архивирано из оригинала 7. 10. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2008. , in Magazin Istoric, January 2002, pp. 12-17
  26. ^ а б Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.
  27. ^ Cioculescu, стр. 124–125
  28. ^ Sorin Antohi, "Romania and the Balkans. From Geocultural Bovarism to Ethnic Ontology", in Tr@nsit online, Nr. 21/2002, Institut für die Wissenschaften vom Menschen
  29. ^ Cristea-Enache, chapter "Corespondenţa inedită Mihai Eminescu – Veronica Micle. Filigranul geniului"
  30. ^ Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  31. ^ Vianu, Vol. II, pg. 195
  32. ^ Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  33. ^ Paul Zarifopol, Artiști și idei literare române: Publicul și arta lui Caragiale (wikisource)
  34. ^ Cazimir 1967, стр. 53–54
  35. ^ Garabet Ibrăileanu, Spiritul critic în cultura românească: Spiritul critic în Muntenia – Critica socială extremă: Caragiale (wikisource)
  36. ^ Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.
  37. ^ Rosana Heinisch, "Grecii, mai interesaţi de opera lui I.L.Caragiale decit conaţionalii săi" Архивирано 27 септембар 2007 на сајту Wayback Machine, in Evenimentul, 8 June 2002
  38. ^ Vianu, Vol. I, pg. 308
  39. ^ Cioculescu, стр. 204–205
  40. ^ Rosana Heinisch, "Grecii, mai interesaţi de opera lui I.L.Caragiale decit conaţionalii săi" Архивирано 27 септембар 2007 на сајту Wayback Machine, in Evenimentul, 8 June 2002
  41. ^ Ioan Holban, "I.L. Caragiale, fiul unui emigrant din Cefallonia (III)", in Evenimentul, 25 May 2002.
  42. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  43. ^ David Binder. „Vlachs: a Peaceful Balkan People”. in Mediterranean Quarterly,. 15 (4). , Fall 2004.
  44. ^ Mîndra, стр. 7
  45. ^ "Casele lui Caragiale" Архивирано 12 март 2008 на сајту Wayback Machine, in Adevărul, 30 January 2002.
  46. ^ Mîndra, стр. 6
  47. ^ Alexandru Vlad, "Gramatica diavolului", in Vatra, 3-4/2005, pg. 2
  48. ^ Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.
  49. ^ Mîndra, стр. 272
  50. ^ Cioculescu, стр. 126; Vianu, Vol. II, pg. 176
  51. ^ Vianu, Vol. II, pg. 192
  52. ^ Cioculescu, стр. 126
  53. ^ Mîndra, стр. 272; Vianu, Vol. II, pg. 176
  54. ^ Mîndra, стр. 6–8, 272
  55. ^ Mîndra, стр. 9
  56. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  57. ^ Cioculescu, стр. 6–7
  58. ^ Mîndra, стр. 8, 272; Vianu, Vol. II, pg. 176
  59. ^ Mîndra, стр. 272
  60. ^ Mîndra, стр. 8, 272; Vianu, Vol. II, pg. 177
  61. ^ Cioculescu, стр. 6
  62. ^ Cioculescu, стр. 55
  63. ^ Ornea, стр. 213
  64. ^ Cioculescu, стр. 8, 18–19, 270–271
  65. ^ Mîndra, стр. 8
  66. ^ Ornea, стр. 216
  67. ^ Cazimir (1967), pg. 128; Cioculescu, pp. 18-19, 270–271; Ornea, pp. 215-216
  68. ^ а б Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  69. ^ Mîndra, стр. 9, 272; Vianu, Vol. II, pg. 177
  70. ^ Perpessicius, стр. 150, 190, 235–236, 290–291; Vianu, Vol. II, pp. 176-77.
  71. ^ Mîndra, стр. 9, 272
  72. ^ Mîndra, стр. 9
  73. ^ Cioculescu, стр. 60
  74. ^ Cioculescu, стр. 18, 60
  75. ^ а б Mîndra, стр. 9
  76. ^ Cioculescu, стр. 19–21
  77. ^ Ornea, стр. 205–206, 209–217
  78. ^ Mîndra, стр. 273
  79. ^ Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.
  80. ^ а б Cioculescu, стр. 52
  81. ^ Cioculescu, стр. 52–53; Vianu, Vol. II, pg. 177.
  82. ^ Vianu, Vol. II, pg. 177
  83. ^ Cioculescu, стр. 60–61
  84. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  85. ^ Perpessicius, стр. 50
  86. ^ Cioculescu, стр. 17–21
  87. ^ Mîndra, стр. 9, 273; Vianu, Vol. II, pp. 177-178
  88. ^ Mîndra, стр. 10, 273; Vianu, Vol. II, p. 178
  89. ^ Vianu, Vol. II, p. 178
  90. ^ Cioculescu, стр. 186–187
  91. ^ Cioculescu, стр. 92
  92. ^ Perpessicius, стр. 238–239; Vianu, Vol. II, pg. 178
  93. ^ Perpessicius, стр. 238–239
  94. ^ Cioculescu, стр. 20
  95. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  96. ^ Mîndra, стр. 273
  97. ^ Ornea, стр. 200
  98. ^ Vianu, Vol. II, pp. 147, 178, 224–225
  99. ^ а б Ornea, стр. 246
  100. ^ а б Vianu, Vol. II, p. 178
  101. ^ а б Vianu, Vol. II, p. 147
  102. ^ Cioculescu, стр. 20
  103. ^ Ornea, стр. 246–247
  104. ^ Ornea, стр. 247
  105. ^ Cioculescu, стр. 53
  106. ^ а б Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  107. ^ Cioculescu, стр. 53–54
  108. ^ Cioculescu, стр. 62
  109. ^ Mîndra, стр. 10
  110. ^ Vianu, Vol. II, p. 178
  111. ^ Vianu, Vol. II, pp. 178-179
  112. ^ Cristea-Enache, chapter "Corespondenţa inedită Mihai Eminescu – Veronica Micle. Filigranul geniului"
  113. ^ Vianu, Vol. II, pp. 66, 150
  114. ^ Cioculescu, стр. 75; Vianu, Vol. II, pp. 178-179
  115. ^ Cioculescu, стр. 76
  116. ^ Vianu, Vol. II, pp. 9, 179
  117. ^ Vianu, Vol. II, pp. 61, 179–180
  118. ^ Vianu, Vol. I, pp. 397-398; Vol. II, pp. 9, 110, 136–137
  119. ^ Ornea, стр. 151–258; Vianu, Vol. I, pp. 305, 398; Vol. II, pp. 9, 136–137, 221
  120. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  121. ^ Ornea, стр. 151–258; Vianu, Vol. II, pg. 19
  122. ^ Vianu, Vol. II, pp. 10, 61
  123. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  124. ^ Cioculescu, стр. 21
  125. ^ Ornea, стр. 200
  126. ^ Cioculescu, стр. 184–186
  127. ^ Mîndra, стр. 273; Vianu, Vol. II, pg. 180
  128. ^ Cioculescu, стр. 184–186
  129. ^ Vianu, Vol. II, pp. 180, 186, 190
  130. ^ Cioculescu, стр. 190–191; Vianu, Vol. II, pp. 180, 186
  131. ^ Cioculescu, стр. 186, 190–194.
  132. ^ а б Cioculescu, стр. 323
  133. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  134. ^ Mîndra, стр. 273
  135. ^ Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  136. ^ а б в Vianu, Vol. II, pg. 180
  137. ^ Cioculescu, стр. 5–6; Vianu, Vol. II, pp. 82, 117, 180
  138. ^ Vianu, Vol. II, pg. 115
  139. ^ а б Ciupală, стр. 25
  140. ^ Perpessicius, стр. 277; Vianu, Vol. II, pg. 180
  141. ^ а б Cristea-Enache, chapter "Corespondenţa inedită Mihai Eminescu – Veronica Micle. Filigranul geniului"
  142. ^ а б Cioculescu, стр. 313
  143. ^ а б Perpessicius, стр. 277, 290
  144. ^ Vianu, Vol. II, pg. 180
  145. ^ Cazimir 1967, стр. 149–150
  146. ^ Cazimir 1967, стр. 150
  147. ^ Vianu, Vol. II, pp. 150-152
  148. ^ Cioculescu, стр. 280
  149. ^ Perpessicius, стр. 148; Vianu, Vol. II, pg. 150
  150. ^ Cioculescu, стр. 278–79, 280
  151. ^ а б Georgeta Ene,„"Caragiale la Berlin: Exil voluntar sau "misiune sub acoperire"? (I)"”. Архивирано из оригинала 7. 10. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2008. , in Magazin Istoric, January 2002, pp. 12-17
  152. ^ Cioculescu, стр. 308, 362; Vianu, Vol. II, pg. 188
  153. ^ Vianu, Vol. II, pg. 188
  154. ^ Ornea, стр. 227–228; Vianu, Vol. II, pg. 180
  155. ^ Vianu, Vol. II, pg. 180
  156. ^ Ornea, стр. 228
  157. ^ Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie, p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.
  158. ^ Cioculescu, стр. 359, 366, 375
  159. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  160. ^ Cazimir (1967), pp. 27-28; Ornea, pg. 24; Vianu, Vol. I, pp. 335-336, 401, 409; Vol. II, pp. 61, 180
  161. ^ Cazimir (1967), pp. 28-29; Ornea, pp. 9, 20, 24; Vianu, Vol. I, pp. 334, 335–336, 401; Vol. II, pp. 61-62, 180
  162. ^ Cazimir (1967), pp. 28-29; Ornea, pp. 20, 24, 39; Vianu, Vol. I, pp. 332, 409; Vol. II, pp. 61-62, 64, 69
  163. ^ Ornea, стр. 319–320; Vianu, Vol. I, pp. 334, 335–336, 401, 409–410
  164. ^ Constantin Dobrogeanu-Gherea, Asupra esteticii metafizice şi ştiinţifice (wikisource)
  165. ^ Cioculescu, стр. 21
  166. ^ Vianu, Vol. II, pp. 180-181
  167. ^ Cioculescu, стр. 21
  168. ^ а б Vianu, Vol. II, pg. 181
  169. ^ Cioculescu, стр. 136; Vianu, Vol. II, pg. 181
  170. ^ а б Georgeta Ene,„"Caragiale la Berlin: Exil voluntar sau "misiune sub acoperire"? (I)"”. Архивирано из оригинала 7. 10. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2008. , in Magazin Istoric, January 2002, pp. 12-17
  171. ^ Cioculescu, стр. 136
  172. ^ а б „Ion Luca Caragiale”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2020. г. 
  173. ^ Cioculescu, стр. 30–31
  174. ^ Garabet Ibrăileanu, Spiritul critic în cultura românească: Spiritul critic în Muntenia – Critica socială extremă: Caragiale (wikisource)
  175. ^ Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  176. ^ а б Mîndra, стр. 25
  177. ^ Cioculescu, стр. 126–127; Vianu, Vol. II, p. 192
  178. ^ Cioculescu, стр. 250
  179. ^ Vianu, Vol. II, p. 191
  180. ^ Vianu, Vol. II, pp. 191-192
  181. ^ Vianu, Vol. II, p. 192; Vol. III, pp. 74, 75–77
  182. ^ а б Vianu, Vol. II, pg. 192
  183. ^ Cioculescu, стр. 69
  184. ^ а б Mîndra, стр. 25
  185. ^ Vianu, Vol. II, p. 192
  186. ^ Cioculescu, стр. 267–268; Vianu, Vol. II, p. 192
  187. ^ Vianu, Vol. II, pp. 192-193
  188. ^ Mîndra, стр. 25
  189. ^ Vianu, Vol. II, pg. 195
  190. ^ а б Iulia Blaga, "Casele lui I.L. Caragiale de la Berlin" Архивирано 1 август 2008 на сајту Wayback Machine, in România Liberă, 12 March 2007
  191. ^ Vianu, Vol. II, p. 375
  192. ^ а б Vianu, Vol. II, pg. 175
  193. ^ Călinescu, стр. 179; Cazimir (1967), pp. 45-46, 49, 58; Cioculescu, pp. 5, 10, 93, 96, 107–110; Vianu, Vol. I, p. 310; Vol. II, pp. 201-202, 203–204
  194. ^ а б Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  195. ^ Cazimir 1967, стр. 45–46
  196. ^ Cioculescu, стр. 96, 109–110
  197. ^ Vianu, Vol. I, pg. 310
  198. ^ Paul Zarifopol, Artiști și idei literare române: Publicul și arta lui Caragiale (wikisource)
  199. ^ Cioculescu, стр. 107–108; Vianu, Vol. I, pg. 310
  200. ^ Mîndra, стр. 269
  201. ^ Cazimir (1967), pp. 36-38; Cioculescu, pg. 16; Vianu, Vol. II, pg. 65
  202. ^ а б в Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  203. ^ Mîndra, стр. 270; Vianu, Vol. I, pg. 311; Vol. II, pp. 203-204
  204. ^ Vianu, Vol. II, pg. 205
  205. ^ Vianu, Vol. III, pg. 14
  206. ^ Vianu, Vol. II, pg. 205
  207. ^ Vianu, Vol. II, pg. 206
  208. ^ Vianu, Vol. I, pg. 314
  209. ^ Cazimir 1967, стр. 63–64
  210. ^ Vianu, Vol. I, pg. 310
  211. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  212. ^ Cazimir (1967), pp. 96-101; Vianu, Vol. I, pp. 310-311, 314
  213. ^ Cazimir 1967, стр. 98
  214. ^ Cioculescu, стр. 181–182
  215. ^ Cazimir (1967), pp. 73-76, 79
  216. ^ а б Garabet Ibrăileanu, Spiritul critic în cultura românească: Spiritul critic în Muntenia – Critica socială extremă: Caragiale (wikisource)
  217. ^ Cazimir 1967, стр. 70–72
  218. ^ Sorin Antohi, "Romania and the Balkans. From Geocultural Bovarism to Ethnic Ontology", in Tr@nsit online, Nr. 21/2002, Institut für die Wissenschaften vom Menschen
  219. ^ Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource)
  220. ^ Cazimir (1967), pg. 72; Mîndra, pg. 32
  221. ^ Vianu, Vol. II, pg. 205
  222. ^ Cioculescu, стр. 38
  223. ^ Vianu, Vol. I, pp. 313-14.
  224. ^ Vianu, Vol. II, pp. 203-204, 240–241; Vol. III, p. 246
  225. ^ Vianu, Vol. II, p. 203
  226. ^ Lucian Boia, Romania: Borderland of Europe, Reaktion Books, London. . 2001. стр. 247. ISBN 1-86189-103-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  227. ^ Sorin Antohi, "Romania and the Balkans. From Geocultural Bovarism to Ethnic Ontology", in Tr@nsit online, Nr. 21/2002, Institut für die Wissenschaften vom Menschen
  228. ^ Mîndra, стр. 33
  229. ^ Cioculescu, стр. 323
  230. ^ Cioculescu, стр. 325–342
  231. ^ Cioculescu, стр. 172
  232. ^ Cristea-Enache, chapters "Filo-logia şi alte iubiri", "Dumitru Radu Popa. American Dream", "Mircea Cărtărescu. Levantul pe orizontală", "Ioan Lăcustă. Un prozator profund", "Horia Gârbea. Un computer cu talent"
  233. ^ а б Ioan Holban, "I.L. Caragiale, fiul unui emigrant din Cefallonia (III)", in Evenimentul, 25 May 2002.
  234. ^ Dan Mănucă, "Caragiale", in Jean-Claude Polet, Patrimoine littéraire européen: anthologie en langue française, De Boeck Université, Paris. . 2000. стр. 478—479. ISBN 2-8041-3161-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  235. ^ Lucian Boia, Romania: Borderland of Europe, Reaktion Books, London. . 2001. стр. 247. ISBN 1-86189-103-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  236. ^ Sarah Stanton, Martin Banham, The Cambridge Paperback Guide to Theatre, Cambridge University Press, Cambridge. . 1996. стр. 56. ISBN 0-521-44654-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  237. ^ Vianu, Vol. II, pp. 178, 197; Vol. III, pp. 75, 137
  238. ^ Cioculescu, стр. 28, 70–71, 111, 121–122, 367, 368; Vianu, Vol. II, pp. 184, 195
  239. ^ Cincinat Pavelescu, Amintiri literare (Ion Luca Caragiale) (wikisource)
  240. ^ Cioculescu, стр. 314, 315
  241. ^ Cioculescu, стр. 321–323
  242. ^ Cioculescu, стр. 43, 198, 277, 316
  243. ^ Cioculescu, стр. 312–316
  244. ^ Cioculescu, стр. 351, 358–359
  245. ^ а б "Anul Caragiale", at the Romanian Academy site. Retrieved 26 September 2007.
  246. ^ "Portretele lui Caragiale expuse din nou la Madrid" Архивирано 23 септембар 2015 на сајту Wayback Machine, at Antena 3, 11 September 2007. Retrieved 26 September 2007.
  247. ^ "Caragiale în Guiness Book",[мртва веза] at the Romanian Television site. Retrieved 26 September 2007.
  248. ^ а б "Casele lui Caragiale" Архивирано 12 март 2008 на сајту Wayback Machine, in Adevărul, 30 January 2002.
  249. ^ Muzeul Memorial I. L. Caragiale Архивирано 29 јануар 2009 на сајту Wayback Machine at Muzee din regiunile României Архивирано 19 октобар 2008 на сајту Wayback Machine. Retrieved 25 September 2007.
  250. ^ The Memorial House "Ion Luca Caragiale" Архивирано 9 мај 2008 на сајту Wayback Machine, at Museums of Dâmbovița Архивирано 11 децембар 2008 на сајту Wayback Machine. Retrieved 25 September 2007.
  251. ^ Iulia Blaga, "Casele lui I.L. Caragiale de la Berlin" Архивирано 1 август 2008 на сајту Wayback Machine, in România Liberă, 12 March 2007

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јон_Лука_Карађале&oldid=28530070”