Живко Карабиберовић
| Живко Карабиберовић | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 1830. | ||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија | ||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 1. април 1893. (62/63 год.) | ||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија | ||||||||||||||||||||||
| Професија | Трговац, банкар | ||||||||||||||||||||||
| Деца | Зорка Васић Цветко Карабиберовић Жарко Карабиберовић Димитрије Карабиберовић | ||||||||||||||||||||||
| Родитељи | Цветко Карабиберовић | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
Живко Карабиберовић (Београд, 1830 — Београд, 1. април 1893) био је српски трговац, банкар и политичар. Обављао је дужност Председника Београдске општине и Председника Народне Скупштине Кнежевине Србије.
Каријера у трговини, банкарству и политици
[уреди | уреди извор]Каријера трговца и банкара
[уреди | уреди извор]Након што је Живко Карабиберовић у Немачкој завршио политичко – економске науке вратио се у Београд да преузме трговачке послове које је водио његов отац Цветко. Године 1850. Живко Карабиберовић се наводи међу члановима Еснафа болтаџијског (трговачког) у Београду. 1861. године се и даље налази на списку чланова тог удружења. 1860. је постао потпредседник Одбора трговачког, а 1866. члан трговачко – занатлијског одбора. Године 1869. био је председник Грађанске касине.[1]
Живко Карабиберовић се 1868. године помиње као банкар који је за потребе државе вршио уплате у иностранству. Док је обављао ову дужност, ступио је у контакт са појединим страним банкама, међу којима је била и Франко – Мађарска банка у Будимпешти. У садејству са том банком је 1869. године основао Прву српску банку у Београду.[1] Половину оснивачког капитала је унела Франко-Мађарска банка, а половину београдски трговци. Управу банке чинили су директори из иностранства, јер Србија није имала стручњаке. Банка је финансирала градњу железничке пруге за Ријеку, калдрму у Панчеву, као и шпекулације на Бечкој и Пештанској берзи. Финансијска криза и берзански крах у Бечу довели су до краха и Прву српску банку.[2] Карабиберовић је био на челу ове банке све до њеног краха 1875. године.[3]
Председник Београдске општине
[уреди | уреди извор]Живко Карабиберовић се помиње као члан комисије Управе вароши Београда, која је 1859. вршила избор локације за пристаниште српско – француских пароброда. Двадесет година касније изабран је на чело Београдске општине. Био је у два мандата председник Београдске општине: од октобра 1879. до авгута 1884. и од септембра 1887. до децембра 1889.[4]
За време његовог градоначелничког мандата у Београду је обезбеђена кућа за Женску школу и за ватограсну касарну, затим су обезбеђени плацеви за водовод и Ново гробље. Ново гробље је уређено. Израђени су планови за водовод, канализацију и јавно осветљење.[1] У Карабиберовићевој ери је кренула градња Главне железничке станице, железничког моста преко Саве и прве српске пруге од Београда ка Нишу.[5]
Посланик и председник Народне скупштине
[уреди | уреди извор]Као успешан трговац и банкар изабран је за председника Народне скупштине Кнежевине Србије. Председавао је Светоандрејском скупштином (1858-1859). Потом је председавао 1859. на Малогоспојинској скупштини. Као посланик учествовао је 1861. на Пеображенској скупштини. Био је међу народним посланицима Великогоспојинске скупштине 1864. и 1868. године.[1]
Био је осам пута изабран на функцију председника Народне скупштине Књажевине Србије.[6] Председавао је септембра-октобра 1867. на Михољској скупштини у Београду, јуна 1868. на Великој народној скупштини у Топчидеру, јуна 1869. на Великој уставотворној скупштини у Крагујевцу, септембра-октобра 1870. на Народној скупштини у Крагујевцу и још три пута током редовних сазива (1871, 1872 и 1873).[7]
Јуна 1869. године, када је у Крагујевцу донесен Устав Србије, у раду ове скупштине, Карабиберовићу су помагали потпредседник Скупштине Тодор Туцаковић и секретари Јован Бошковић и Коста Грудић.[8]
Живко Карабиберовић био је истакнут члан Либералне странке.[9]
Афере
[уреди | уреди извор]Током своје каријере, Живко Карабиберовић био је „оптужен за војне лиферације“ у Тобџијском заводу у Крагујевцу, чији је управник био његов рођак Јован Белимарковић.[1] Ова афера везана је за “Сењски мајдан”, већ добро разрађени државни рудник угља, којег су почели да експлоатишу и да угаљ продају државној тополивници у Крагујевцу.[10] Белимарковић и Карабиберовић су наводно оштетили државу за "преко милион гроша чаршијских". Карабиберовић, као штићеник Обреновића, није завршио на суду.[2]
Поред ове афере, постојале су и оптужбе око “државне исплате на страни" настале око набавке шињела и цокула за 60.000 војника.[10]
Парни млин у Београду
[уреди | уреди извор]Парни млин у Београду, у Булевару војводе Мишића, поред данашње зграде БИГЗ-а, био је у власништву породице Карабиберовић до краја 19. века када је продат Антону Блажеку са Чукарице.[11] Млин је дуго очувао назив Карабиберовићев млин.[1].
Ово је био први парни млин у Србији, подигнут 1850. године, у власништву кнеза Александра Карађорђевића. Зато је био познат као „Књажевска рољна воденица“. Имао је савремени млински уређај на ваљке (ролне) покретане парним погоном. Ту су сељаци млели жито и кукуруз.[12]
Првобитно имање се састојало од парне воденице од тврдог материјала с потребном машинеријом, магацина, зидане куће и штале, с плацем и виноградом. Лицитација је одржана 7. октобра 1868. Процена свих зграда са покретношћу која им је припадала била је на 3.000 дуката цесарских. Имање су купили Живко Карабиберовић и Јосиф Штајнлехнер, грађевински предузимач који је до тада и држао ово имање под закуп. Откупна цена била је 4.071 дукат.[12]
Породица
[уреди | уреди извор]Живко је био син Цветка Карабиберовића, а унук Живка Карабибера, родоначелника ове фамилије. Био је братанац чувене Баба – Дуде (Ђурђије). Отац Цветко Карабиберовић се помиње у попису београдских домаћина из 1840. године. Деда Живко Карабибер био је угледни Србин из Липљана којег су убили Турци 1809. године.[1]
Живко Карабиберовић је становао у кући у Београду коју је наследио од оца Цветка. Кућа се налазила на углу улица Вука Караџића и Спасићеве.
Живков син Цветко је дошао до чина коњичког мајора, син Жарко је завршио технику у Минхену, док је син Димитрије био чиновник у Министарству финансија. Ћерка Зорка се удала за ђенерала Милоша Васића.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е „Старе београдске породице – Карабиберовић”. Породично порекло (на језику: српски). 2015-11-07. Приступљено 2024-04-26.
- ^ а б Маринковић, Прибислав Б. (2005). Великани, знамените личности цинцарског порекла у историји Срба. Београд: Крагуљ. стр. 50.
- ^ Живановић, Живан (1923). Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 1, Од Свето-Андрејске Скупштине до прогласа независности Србије : 1858-1878. Београд: Геца Кон. стр. 290.
- ^ „Председници Београдске општине, Скупштине града и градоначелници 1839–2014.”. Град Београд - Званична интернет презентација | Председници Београдске општине, Скупштине града и градоначелници 1839–2014. (на језику: српски). Архивирано из оригинала 26. 04. 2024. г. Приступљено 2024-04-26.
- ^ Алексић, Дејан. „Београд водили деца устаника, доктори, архитекте ...”. Politika Online. Приступљено 2024-04-26.
- ^ „Народна скупштина Републике Србије | Историјат 1804 - 1918”. www.parlament.rs. Приступљено 2024-04-26.
- ^ а б Božić, Marko (2018-02-27). „7 APOSTOLA MODERNOG BEOGRADA (1. deo): Vesnici evropskog proleća našeg grada koji su utabali put za buduća pokolenja (FOTO)”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-04-26.
- ^ Павловић, Трифун (1. март 2006). „Како је Србија добила парламент”. Борба: 2.
- ^ Ђурић, Живојин; Стојадиновић, Миша; Спасовић, Ивана (2021). Знамените личности Србије XIX века. Београд: Фондација за српски народ и државу. стр. 23. ISBN 978-86-81728-10-9.
- ^ а б „Hadžitomići i Babadudići”. Ilustrovana Istorija Srbije (на језику: енглески). 2012-01-21. Приступљено 2024-04-26.
- ^ Лукић, Ненад. „ЧУКАРИЦА 1840−1900, НАСТАНАК И РАЗВОЈ” (PDF). Наслеђе.
- ^ а б Гордић, Милојко. „БЕОГРАДСКА ИМАЊА КНЕЗА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА” (PDF). СПОМЕНИЧКО НАСЛЕЂЕ: 36.
Литература
[уреди | уреди извор]- Миливоје М. Костић, Успон Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. Стр. 133, 180 – 181;
- Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Заједничка издања 1, Београд 2000. Стр. 146 – 147, 149;
- Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004. Стр. 327;
- Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2004. Стр. 237, 377;
- Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2004. Стр. 200;
- Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. Стр. 158, 160, 167 – 168;
- Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. Стр. 145 – 146.
- Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. Стр. 461;
- Вук Стефановић Караџић, Правителствујушчиј совјет сербскиј, Беч 1860. Стр. 104.
- Прибислав Б. Маринковић, Снаје и зетови Цинцара, Београд 2006. Стр. 17;
- Михаило С. Петровић, Београд пре сто година, Београд 1930. Стр. 26 – 28;
- Владимир Стојанчевић, Политички узроци променама становништва Београда и околине у време Првог српског устанка, Годишњак града Београда, књ. XX, Београд 1973. Стр. 95;
- Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840—1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 24;
- Глиша Елезовић, Речник косовско – метохијског дијалекта, свеска прва, С.К.А, Српски дијалектолошки зборник, књ. 4, Београд 1932. Стр. 281;
- Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I. Стр. 63.
