Штефан Хел

С Википедије, слободне енциклопедије
Штефан Хел
Штефан Хел
Лични подаци
Датум рођења(1962-12-23)23. децембар 1962. (61 год.)
Место рођењаАрад, Социјалистичка Република Румунија НР Румунија
ОбразовањеУниверзитет у Хајделбергу
Научни рад
Пољехемија, физика, микроскопија
ИнституцијаУниверзитет у Гетингену, Универзитет у Хајделбергу,
Макс Планк институт
НаградеНобелова награда за хемију (2014)
Званични веб-сајт
nanobiophotonics.mpibpc.mpg.de

Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачки физичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој.[1] Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером.[2]

Слика протеина из комплекса нуклеарних пора применом СТЕД микроскопије

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен у банатској швапској породици у Араду у Румунији, одрастао је у дому својих родитеља у оближњој Сантани.[3] [4] Ту је похађао основну школу од 1969. до 1977.[тражи се извор] После тога, похађао је годину дана средњег образовања у гимназији Николаус Ленау у Темишвару пре него што је 1978. године отишао са родитељима у Западну Немачку[5] Отац му је био инжењер, а мајка учитељица; породица се након емиграције настанила у Лудвигсхафену.

Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“.[6] Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.

Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу,[7] где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику[8] где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије.[9] Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену[10] и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг.[11] Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.[12]

Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).[13]

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда Међународне комисије за оптику, 2000
  • Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001
  • Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002
  • Карл-Цајс награда, 2002
  • Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002
  • Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004
  • Роберт Б. Вудворд стипендија, Универзитет Харвард, Кембриџ, МА, САД, 2006
  • Награда немачког савезног председника за иновацију, 2006
  • Награда Јулијус Спрингер за примењену физику, 2007
  • Члан Akademie der Wissenschaften zu Göttingen, 2007
  • Награда Готфрид Вилхелм Лајбниц, 2008
  • Државна награда Доње Саксоније, 2008
  • Номинација за европског проналазача године Европског завода за патенте, 2008[14]
  • Метода године 2008. у Nature Methods
  • Ото-Хан награда, 2009
  • Награда Ернст-Хелмут-Витс, 2010
  • Награда породице Хансен, 2011
  • Европска научна награда Кербер, 2011 [15]
  • Награда Лиза Мајтнер, 2010/11
  • Мејенбуршка награда, 2011[16]
  • Награда за науку Фриц Беренс фондације 2012
  • Почасни доктор западног универзитета „Василе Голдис“ у Араду, 2012[17]
  • Румунска академија, почасни члан, 2012[18]
  • Златна медаља Пол Карер, Универзитет у Цириху, 2013
  • Члан Леополдине, Немачке националне академије, 2013
  • Карусова медаља Леополдине, 2013
  • Кавлијева награда, 2014
  • Нобелова награда за хемију, 2014
  • Румунска краљевска породица: витез командант Реда круне, 2015[19] [20]
  • Румунија: Велики крст Реда звезде Румуније, 2015[21]
  • Медаља Глен Т. Сиборг, 2015[22]
  • Медаља Вилхелм Екснер, 2016[23]
  • Страни сарадник Националне академије наука, 2016[24]
  • Почасни члан Краљевског микроскопског друштва за допринос микроскопији, 2017[25]
  • Члан Норвешке академије наука и писмености[26]

Публикације[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Homepage”. www.mpibpc.mpg.de. Приступљено 11. 6. 2017. 
  2. ^ „Nobelprize.org” (PDF). Приступљено 11. 6. 2017. 
  3. ^ Răzvan Băltăreţu, "Un cercetător născut în judeţul Arad este printre câştigătorii premiului Nobel pentru chimie", Adevărul, October 8, 2014
  4. ^ Andreea Ofiţeru, "Stefan W. Hell, pentru Gândul: 'Am avut profesori extraordinari în România'", Gândul, October 9, 2014
  5. ^ Stefan Both, "Stefan W.Hell, al doilea elev de la Liceul 'Nikolaus Lenau' din Timişoara care a câştigat un Nobel", Adevărul, October 8, 2014
  6. ^ „Curriculum Vitae”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2007. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  7. ^ „NanoBiophotonics - Stefan W. Hell's Personal Profile”. www.mpibpc.gwdg.de. Архивирано из оригинала 02. 03. 2008. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  8. ^ „Deutscher Zukunftspreis”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2007. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  9. ^ „MPI für biophysikalische Chemie: Hell für Deutschen Zukunftspreis 2006 nominiert”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала 04. 02. 2012. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  10. ^ „Max film” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 03. 10. 2006. г. Приступљено 11. 6. 2017. 
  11. ^ „CV of Stefan Hell” (PDF). Academy of Sciences Leopoldina. Приступљено 9. 10. 2014. 
  12. ^ „Hell, Stefan, Prof. Dr. Dr. h.c. mult.”. Göttingen Graduate School for Neurosciences, Biophysics, and Molecular Biosciences. Приступљено 2015-12-03. 
  13. ^ „Nobelprize.org” (PDF). Приступљено 11. 6. 2017. 
  14. ^ Office, European Patent. „Mission Impossible: Breaking the Visual Barrier”. www.epo.org. Приступљено 11. 6. 2017. 
  15. ^ Stefan Hell – Körber-Preisträger 2011 Архивирано 2014-10-13 на сајту Wayback Machine
  16. ^ „From microscopy to nanoscopy: 2011 Meyenburg Award goes to Stefan Hell”. www.dkfz.de. Приступљено 11. 6. 2017. 
  17. ^ „STEFAN W. HELL, Doctor Honoris Causa al Universitatii de Vest "Vasile Goldis"”. Приступљено 11. 6. 2017. 
  18. ^ Andreea Pocotila, "Fizicianul premiat cu Nobelul pentru chimie vorbește românește și ține legătura cu mediul științific din țara noastră" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јун 2021), România Liberă, October 8, 2014
  19. ^ „Imagini de la evenimentul dedicat laureatului Premiului Nobel, Ștefan Hell - Familia Regală a României / Royal Family of Romania”. www.romaniaregala.ro. Приступљено 11. 6. 2017. 
  20. ^ „Laureat al Premiului Nobel decorat de Regele Mihai - Familia Regală a României / Royal Family of Romania”. www.romaniaregala.ro. Приступљено 11. 6. 2017. 
  21. ^ Ștefan Pană, "Stefan Hell, laureat al Nobel, a fost decorat de Iohannis", Mediafax, September 4, 2015
  22. ^ „New Physico-Chemical Tools for New Biology”. UCLA. Приступљено 9. 11. 2015. 
  23. ^ „Awardees”. Wilmelm Exner Stiftung. Архивирано из оригинала 01. 08. 2017. г. Приступљено 12. 4. 2017. 
  24. ^ National Academy of Sciences Members and Foreign Associates Elected, National Academy of Sciences, 3. 5. 2016, Приступљено 2016-05-14 .
  25. ^ „Honourary Fellows”. www.rms.org.uk. Приступљено 18. 12. 2017. 
  26. ^ „Group 2: Astronomy, Physics and Geophysics”. Norwegian Academy of Science and Letters. Архивирано из оригинала 22. 12. 2017. г. Приступљено 22. 12. 2017. 

 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Штефан_Хел&oldid=26434354”