Pređi na sadržaj

Ida Laura Fajfer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ida Laura Fajfer
Ida Fajfer (fotografisao Franc Hanfštangl)
Datum rođenja14. oktobar 1797
Mesto rođenjaBeč
Datum smrti27. oktobar 1858
Mesto smrtiBeč

Ida Laura Fajfer (nem. Ida Laura Pfeiffer; Beč, 14. oktobar 1797 — Beč, 27. oktobar 1858) rođena Rejer (nem. Reyer), bila je austrijska istraživačica, putopisac i etnograf. Bila je jedna od prvih putnica, čiji su najprodavaniji putopisi prevedeni na sedam jezika. Procenjuje se da je prešla oko 32.000 kilometara kopnom i 240.000 kilometara morem kroz jugoistočnu Aziju, Ameriku, Bliski istok i Afriku, uključujući dva putovanja oko sveta od 1846. do 1855.[1] Bila je članica geografskih društava u Berlinu i Parizu, ali joj je Kraljevsko geografsko društvo u Londonu uskratilo članstvo pošto je zabranilo izbor žena pre 1913.

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Ida Rejer je rođena u Beču 14. oktobra 1797. od bogatog proizvođača tekstila po imenu Alojz Rejer. Imala je petoro braće i mlađu sestru.[2] Kao dete, više je volela dečačku odeću, volela je sport i vežbanje, i dobila je isto obrazovanje kao i njena braća uz podsticaj svog oca. „Nisam bila stidljiva“, napisala je u svojoj autobiografiji, „već divlja kao dečak, smelija i naprednija od moje starije braće“.[3] Njeno prvo dugo putovanje bilo je putovanje u Palestinu i Egipat kada je imala pet godina. Uticaj ovog iskustva ostao je na njoj. Nakon smrti njenog oca 1806. godine, njena majka Ana, ne odobravajući njeno prethodno nekonvencionalno vaspitanje, insistirala je da nosi haljine i ide na časove klavira. Nakon što je Napoleon Bonaparta osvojio Beč 1809. godine, neke od francuskih trupa bile su smeštene u Rejerovom domu, što je ogorčilu Idu. Tokom velike smotre održane u palati Šenbrun, ona je protestovala protiv strane okupacije okrenuvši povorci leđa dok su generali prolazili.

Savremenim istraživačima ju je upoznao njen učitelj Franc Jozef Trimel, a posebno se zainteresovala za Robinzona Krusoa i spise Aleksandra fon Humbolta, koga će kasnije upoznati u Berlinu.[4]

1. maja 1820. udala se za dr Marka Antona Fajfera, advokata u Lembergu (danas Lavov, Ukrajina). Bio je 24 godine stariji od nje i udovac sa odraslim sinom. Par je otišao u Lavov nedelju dana nakon venčanja. Dr Fajfer je ubrzo bio primoran da podnese ostavku nakon što je otkrio korupciju među visokim državnim zvaničnicima u Galiciji i nakon toga mu je bilo teško da povrati zaposlenje. Da bi izdržavala svoju porodicu, Ida se kretala između Beča i Lavova. Davala je časove crtanja i muzike i pozajmljivala novac od svoje braće.

U Beču je rodila dva sina: Alfreda 1821. i Oskara 1824. godine. Materijalna situacija porodice se malo popravila nakon smrti njene majke 1831. godine. Uz malo nasledstvo, mogla je da nastavi školovanje sinova. Sa dečacima je ostala u Beču 1833, dok je dr Fajfer ostao u Lavovu.

Putovanja

[uredi | uredi izvor]

Istanbul, Jerusalim i Island (1842–1845)

[uredi | uredi izvor]

Godine 1842. putovala je Dunavom do Istanbula. Odatle je nastavila za Jerusalim, zaustavljajući se u Galipolju, Smirni, Rodosu, Kipru, Bejrutu, Cezareji i Jafi. Vratila se u Bejrut 10. jula 1842. i otplovila za Egipat. Posetila je Aleksandriju, Kairo i Crveno more pre nego što se vratila kući preko Rima. Među onima koje je srela na putovanju bili su pejzažista Hubert Satler,[5] britanski umetnik Vilijam Henri Bartlet[6] i bohemski botaničar grof Fridrih fon Berhtold.

Godine 1845, Fajfer je krenula u Skandinaviju i na Island. Pripremajući se za putovanje, učila je engleski i danski, kao i kako da pravi dagerotipije. Avantura je počela 10. aprila 1845. godine. Putovala je od Beča do Kopenhagena, a zatim se ukrcala na brod 4. maja i stigla do Hafnarfjordura na jugozapadnoj obali Islanda za jedanaest dana. Jahala je u Rejkjavik na konju i obišla geotermalno područje Krisuvik. Nastavila je da obiđe Zlatne vodopade i da se popne na vulkan Mount Hekla. Nakon povratka u Dansku, otišla je malim parobrodom na sever do Geteborga, u Švedskoj, a odatle je otišla dalje na sever u Norvešku.[7]

Slika preuzeta sa strane 169 iz Poseta Islandu i skandinavskom severu (drugo izdanje) koju je napisala Ida Laura Fajfer. Original se čuva u Britanskoj biblioteci (uključujući digitalizovano izdanje).

Prvo putovanje oko sveta (1846–1848)

[uredi | uredi izvor]

Godine 1846. Fajfer je krenula na putovanje oko sveta, posećujući Brazil, Čile i druge zemlje Južne Amerike, Tahiti, Kinu, Indiju, Persiju, Malu Aziju i Grčku, vraćajući se u Beč 1848. godine. Rezultati su objavljeni u Beču 1850. u knjizi "Putovanje jedne žene oko sveta" (nem. Eine Frauenfahrt um die Welt).[8]

Ukrcala se na danski brod, ploveći jugozapadno iz Hamburga u Atlantik i preko ekvatora, uplovila je u luku Rio de Žaneiro 16. septembra 1846. Zajedno sa Fridrihom fon Berhtoldom, putovala je rekom Makaku do Nove Friburgo na jugoistoku Brazila i ušla duboko u šumu, u pratnji jednog sluge. Po povratku u Rio, rezervisala je mesto na engleskom brodu i krenula za Čile, stigavši u Valparaiso 2. marta 1847. Zatim je otplovila na ostrvo Tahiti pre nego što se 9. jula iskrcala u Makao na obali Kine.

U naredna dva meseca posećivala je hramove i sela u Hong Kongu, išla na lovačku ekskurziju u Singapur, obišla Kolombo i Kandi, raspitivala se o bengalskim tradicijama u Kalkuti i posetila sveti grad Benares. Od Delhija je organizovala volovsku zapregu do Bombaja, prolazeći kroz Hajderabad i tvrđavu Daulatabad i pećine Elora u Aurangabadu .

Ilustracija iz „Priče o Idi Fajfer i njenom putovanju u mnoge zemlje“[9]

Dana 23. aprila 1848. godine otišla je iz Bombaja u Bagdad, koji je tada bio deo Otomanskog carstva. Istražujući ruševine drevnog grada Ktesifona, srela je princa Emama Koli Mirzu iz dinastije Kajar. Nastavila je da obilazi arheološka nalazišta Vavilon, Borsipu i Ninivu. Tokom meseca Ramazana, posetila je lokalne domove u Tabrizu, glavnom gradu Azerbejdžana (danas provincija Istočni Azerbejdžan u Iranu), i predstavljena je vicekralju Bahmanu Mirzi.

U avgustu 1848. krenula je u Nahičivan koji se graničio sa Jermenijom i ubrzo se pridružila karavanu koji je krenuo za Tbilisi, glavni grad Gruzije. Zatim je prešla Crno more u Rusko carstvo.

Drugo putovanje oko sveta (1851–1855)

[uredi | uredi izvor]

Da bi finansirala svoju sledeću ekspediciju, Fajfer je prodala primerke u vrednosti od 300 guldena Kraljevskom muzeju u Beču. Karl fon Šrajbers, direktor bečke prirodnjačke zbirke, i austrijski arheolog Jozef fon Arnet su se prijavili za državno finansiranje u njeno ime na osnovu toga što je dokazala da je vešta u nabavci retkih primeraka iz dalekih krajeva sveta. Kao rezultat toga, Fajfer je dobila 1.500 guldena.

Godine 1851. otišla je u Berlin gde je srela pruskog istraživača Aleksandra fon Humbolta, čija su putovanja po Americi inspirisala veliki broj tadašnjih naučnika i prirodnjaka, uključujući Čarlsa Darvina, Henrija Dejvida Toroa, Džona Mjura i Ernsta Hekela. Idu Fajfer je dočekao i nemački kartograf Karl Riter, koji je u to vreme bio profesor geografije na Univerzitetu u Berlinu i sa kojim će nastaviti da sarađuje i nakon njenog odlaska. Iz Hamburga, Fajfer je otplovila u London gde se sastala sa paleontologom Ričardom Ovenom, otvorenim kritičarem Čarlsa Darvina, geografom Avgustom Petermanom (zbog njegovog poznavanja Afrike) i Vilijamom Bartletom (njenim nekadašnjim saputnikom u Jerusalimu).

Dana 27. maja 1851, Fajfer je otputovala u Kejptaun (Južna Afrika). Stigla je tamo 11. avgusta. Nameravala je da prodre dublje u Afriku, ali njene nade su se pokazale neizvodljivim zbog ogromnih troškova.

Nastavila je preko Indijskog okeana do Malajskog arhipelaga, provevši dve nedelje u Singapuru gde je sakupila novu vrstu krtica cvrčka[10] pored riba, morskih algi i rakova. Na Sundskim ostrvima provela je osamnaest meseci u pratnji kapetana Džona Bruka, nećaka i naslednika ser Džejmsa Bruka. Posetila je Dajake sa Bornea i postala jedan od prvih istraživača koji je izvestio o tradicijama Bataka na Sumatri i Malukusima. Usput je srela poznatog ihtiologa dr Pitera Blikera u Bataviji (današnja Džakarta) i pukovnika van der Harta u Bukitingiju na Zapadnoj Sumatri. Dobila je dozvolu da uđe na teritoriju lokalnih sela gde je posmatrala domorodačke plesove i sakupila kolekciju vrednih primeraka, uključujući ribu s perajama (Homalopterula gymnogaster) i bodljikavu ribu (Puntius oligolepis).

Dana 6. jula 1853, otplovila je preko Pacifika u Severnu Ameriku. Stigla je na zapadnu obalu Sjedinjenih Država tokom kalifornijske zlatne groznice kada je posetila Sakramento, Merisvil, Krescent Siti, Santa Klaru i San Hoze pre nego što je krenula na jug u Centralnu Ameriku. Nakon zaustavljanja u Novoj Granadi i Peruu, vratila se u Gvajakil, glavnu luku Ekvadora. U svojoj knjizi Drugo putovanje dame oko sveta ona opisuje neka neprijatna iskustva u Ekvadoru. Međutim, ambasador Sjedinjenih Država Fridrih Hasaurek u svojoj knjizi Četiri godine među španskim Amerikancima kritikovao je ova poglavlja njene knjige, jer ih je smatrao zanimljivim kao lični narativ, ali pune zabluda i netačnosti.

Dana 31. maja 1854. ukrcala se na parobrod za Nju Orleans gde je ostala tri nedelje, a zatim je obišla region Velikih jezera. U svom dnevniku opisala je posete američkim cirkusima, pozorištima, privatnim ženskim školama, pritvorskom kompleksu na Menhetnu, kao i susrete sa slavnim piscem kratkih priča Vašingtonom Irvingom, proslavljenim hirurgom Džonom Kolinsom Vorenom i švajcarsko-američkim biologom Luisom Agasisom.

Vrativši se u Beč, krajem jula 1855, Fajfer je završila svoju priču „Moje drugo putovanje oko sveta“ (nem. Meine zweite Weltreise). Prevod na engleski objavio je Longmans, nakon čega su usledila izdanja na holandskom (1856), francuskom (1857), poljskom (1860), ruskom (1876) i malajskom (1877–1907).[11] Knjiga je naišla na pozitivne kritike u austrijskim i nemačkim novinama, engleskom Edinburg Rivju i američkom književnom časopisu Kriterion.

Madagaskar (1856–1858)

[uredi | uredi izvor]

U maju 1857, Fajfer je krenula da istražuje Madagaskar. Njena prva stanica bio je Kejptaun. Tamo je naišla na francuskog građevinskog inženjera i trgovca robljem Žozef-Fransoa Lambera. Bez da zna Ida Fajfer, Lamber se pridružio zaveri da zameni kraljicu Madagaskara sa umerenijim prestolonaslednikom Rakotom (budući kralj Radama Drugi). Fajfer je nesvesno postala deo zavere i proterana je sa Madagaskara u julu 1857. nakon što je kraljica otkrila pokušaj puča.

Suđenje Idi Fajfer i zaverenicima

Tokom prolaska iz glavnog grada Antananariva do primorske luke, Ida Fajfer se razbolela (verovatno od malarije) i nikada se nije u potpunosti oporavila. Ona je patila od groznice na Mauricijusu i otišla je u London 10. marta 1858. Potom je otputovala u Hamburg, ali ju je pogodila ponovna pojava povraćanja i dijareje.

Ida Laura Fajfer umrla je u Beču 27. oktobra 1858. u kući svog brata Karla Rajera. Putopis koji opisuje njeno poslednje putovanje, „Putovanje na Madagaskar“ (nem. Reise nach Madagaskar), objavljen je u Beču 1861. u 2 toma i uključuje biografiju koju je napisao njen sin Oskar Fajfer.

Ida Fajfer sa mrežom protiv insekata i kontejnerom za uzorke prebačenim preko ramena (litografija Adolfa Dauthagea).

Doprinos prirodnjačkoj nauci

[uredi | uredi izvor]

Tokom svojih putovanja, Fajfer je sakupljala biljke, insekte, mekušce, morski život i mineralne uzorke. Mnogi su prodati Prirodnjačkom muzeju u Berlinu i Britanskom muzeju.

Prirodnjački muzej u Beču kupio je 721 primerak iz kolekcije Ide Fajfer sa Madagaskara i Mauricijusa, uključujući devet vrsta sisara, četrnaest vrsta ptica, dvadeset tri vrste gmizavaca, tri vrste rakova, petnaest vrsta mekušaca, deset vrsta pauka, 185 vrsta insekata.[12]

Uticaj na savremenike

[uredi | uredi izvor]

Fajfer se pominje kao „madam Fajfer“ u Toroovoj knjizi, Volden. Toro piše o tome kako je počela da nosi otmeniju odeću kako se približavala svojoj domovini.

Čarls Darvin je citirao Fajfer u svom delu Poreklo čoveka (1871), primećujući da se „prema madam Fajfer, na Javi žuta devojka smatra lepom, a ne bela devojka“.[13]

Odavanje počasti

[uredi | uredi izvor]

Godine 1892. Bečko društvo za dalje obrazovanje žena prenelo je posmrtne ostatke Ide Fajfer na počasno mesto na Središnjem bečkom groblju. Bila je prva žena koja je sahranjena u prostoru predviđenom za velikane.

Grob Ide Fajfe u Beču

Ulica u Minhenu je 2000. godine preimenovana u Ida-Fajffer-Štrase (nem. Ida-Pfeiffer-Straße).[14]

Univerzitet u Beču je 2018. godine osnovao „Profesorsko zvanje Ida Fajfer“ na Fakultetu geologije, geografije i astronomije.[15]

Fajfer je bila interesantna istoričarima putovanja. Radovi koji se bave njenim životom uključuju:

  • Hiltgund Jele: Ida Fajfer: Svetska putnica iz 19. veka (Hiltgund Jehle, Ida Pfeiffer: Weltreisende im 19. Jahrhundert (1989)) [16]
  • Gabrijela Habinger je objavila njenu sačuvanu prepisku[17]
  • Biografija Džona van Vajha iz 2019, Žudnja za putovanjem (Wanderlust)[18]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ van Wyhe, John (2019). Wanderlust: The Amazing Ida Pfeiffer, the First Female Tourist. NUS Press. str. 6. ISBN 9789813250765. 
  2. ^ Anonymous (1879). The Story of Ida Pfeiffer and Her Travels in Many Lands. London: Thomas Nelson and Sons. str. 9. Pristupljeno 8. 10. 2019. 
  3. ^ Pfeiffer, Ida (1861). The Last Travels of Ida Pfeiffer, inclusive a visit to Madagaskar. London: Routledge, Warne and Routledge. str. x. 
  4. ^ Jehle, Hiltgund (1989). Ida Pfeiffer: Weltreisende im 19. Jahrhundert: Zur Kulturgeschichte reisender Frauen. Münster: Waxman. str. 30. ISBN 9783893250202. 
  5. ^ Plasser, Gerhard (2009). „Hubert Sattler und Ida Pfeiffer (1797–1858)”. Salzburger Museumblätter. November Nr 9/10: 5—7. 
  6. ^ Bartlett, William Henry (1851). Footsteps of our Lord and his Apostles in Syria, Greece and Italy. London: A. Hall, Virtue & Co. 
  7. ^ van Wyhe, John (2019). Wanderlust: The Amazing Ida Pfeiffer, the First Female Tourist. NUS Press. str. 51—57. ISBN 9789813250765. 
  8. ^ Pfeiffer, Ida (1850). Eine Frau fährt um die Welt: Reise von Wien nach Brasilien, Chili, Otahaiti, China, Ost-Indien, Persien und Kleinasien. Gerold. Pristupljeno 9. 10. 2019. 
  9. ^ Anonymous (1879). The Story of Ida Pfeiffer and Her Travels in Many Lands. London: Thomas Nelson and Sons. str. 9. Pristupljeno 8. 10. 2019. 
  10. ^ „Animal Detail – Gryllotalpa fulvipes”. NParks Flora & Fauna Web. Pristupljeno 10. 10. 2019. [mrtva veza]
  11. ^ Heidhues, Mary Somers (2004). „Woman on the Road: Ida Pfeiffer in the Indies”. Archipel. 68: 289—313. doi:10.3406/arch.2004.3839. Pristupljeno 10. 10. 2019. 
  12. ^ Kollar, V. (1858). Über Ida Pfeiffer's Sendungen von Naturalien aus Mauritius und Madagascar. Vienna. Pristupljeno 10. 10. 2019. 
  13. ^ Darwin, Charles R. (1871). The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex. London: John Murray. str. 347. 
  14. ^ „Ida-Pfeiffer-Straße, 81929 München, Germany”. Google Maps. Pristupljeno 10. 10. 2019. 
  15. ^ „Ida Pfeiffer Professorship”. Universität Wien. Pristupljeno 10. 10. 2019. 
  16. ^ Jehle, Hiltgund (1989). Ida Pfeiffer: Weltreisende im 19. Jahrhundert: Zur Kulturgeschichte reisender Frauen. Münster: Waxman. ISBN 9783893250202. 
  17. ^ Habinger, Gabriele (2008). Ida Pfeiffer – "Wir leben nach Matrosenweise". Promedia. ISBN 9783853712894. 
  18. ^ van Wyhe, John (2019). Wanderlust: The Amazing Ida Pfeiffer, the First Female Tourist. NUS Press. ISBN 9789813250765. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  •  Down, Alec. "Ida Pfeiffer in China: Examining the Suppression of Gender Roles in the Face of European Colonial Superiority" (2013). Library Research Grants.
  •  Leidler, Keith (2005). Female Caligula: Ranavalona, the Mad Queen of Madagascar. Wiley. ISBN 047002223X. 
  • Mary Somers Heidhues (2004) “Woman on the Road: Ida Pfeiffer in the Indies,” Archipel 68 pp. 289–313 Online here
  • Baker, D. B. (1996) “Pfeiffer, Wallace, Allen and Smith: The discovery of the Hymenoptera of the Malay Archipelago,” Archives of Natural History 23:153–200 ISSN 0260-9541

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ида_Лаура_Фајфер&oldid=26088157”