Korisnik:PetarM/pesak1

Koordinate: 49° 51′ 00″ S; 24° 01′ 00″ I / 49.85° S; 24.016667° I / 49.85; 24.016667
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lavov
ukr. Львів
Centralni trg Rinok sa starim gradskim palatama
Zastava
Zastava
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Ukrajina
OblastLavovska oblast
Osnovan1240–1247
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2012.729.842 (procena)
Geografske karakteristike
Koordinate49° 51′ 00″ S; 24° 01′ 00″ I / 49.85° S; 24.016667° I / 49.85; 24.016667
Vremenska zonaUTC+2 (EET), leti UTC+3 (EEST)
Aps. visina296 m
Površina182,01 km2
Lavov na karti Ukrajine
Lavov
Lavov
Lavov na karti Ukrajine
Ostali podaci
GradonačelnikAndrej Sadovij
Pozivni broj322
Veb-sajt
city-adm.lviv.ua

Lavov (ukr. Львів (O ovoj zvučnoj datoteci ukrajinski izgovor grada (pomoć·info)) , rus. Львов (O ovoj zvučnoj datoteci ruski izgovor grada (pomoć·info)), polj. Lwów[1] (O ovoj zvučnoj datoteci poljski izgovor grada (pomoć·info)), lat. Leopolis, nem. Lemberg, jidiš לעמבעריק/לעמבערג; Lemberik/Lemberg); je najveći grad u zapadnoj Ukrajini i sedmi najveći grad u celoj Ukrajini sa populacijom 728.350 (2016). Lavov je jedan od važnijih kulturnih centara Ukrajine.

Grad Lьvov je osnovao (po svojem imenu) Lav Danilovič, najstariji sin galičkog kneza Galicije i kralja Rutenije Danila Romanoviča, kada je osnovao novu stolicu i preneo je iz Helma. Lavov je postala stolica kneževstva Galicija-Volinija od 1272 do 1349 (bio je i stolica kralja Rusije[2]), kada ga zauzme poljski kralj Kazimir III. Time poljski kralj dobije titulu Kralj Poljske i Rusije. Od 1434 grad Lwów postane regijska prestolnica Rutenskoga vojvodtsva (poznato i kao Rusko vojvodstvo), deo Kraljevine Poljske. Tu ulogu ima do prve podele Poljske 1772. godine, kada grad dobije austrijska Habzburška monarhija. Za vreme austrijske vladavine, grad Lemberg je prestolnica Kraljevine Galicije i Lodomerije. Za kratko vreme Lьvіv 1918. postane glavni grad Zapadnoukrajinske Narodne Republike. Između dva svetska rata Lwów je centar Lavovskoga vojvodstva (polj. Województwo lwowskie), kao deo Druge poljske republike. Nakon Drugog svetskog rata Lьvіv je deo Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike u Sovjetskom Savezu Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. grad postane deo države Ukrajine.

Danas je Lavov administrativni centar lavovske oblasti. Lavov je i kulturni centar geografsko-istorijske pokrajine Galicija. Istorijski centar grada ima saćuvane stare zgrade i palate, sa tlakovanim ulicama, koji su preživeli nacizam i sovjetski komunizam. U gradu se nalazi lavovski univerzitet, Lavovski Politehnički institut, svetsko poznata filharmonija, Opera i Balet Solomije Krušeljnicke.

U gradu se nalazi dosta kulturno-istorijskih spomenika.[3] Centar Lavova je na Uneskovom spisku mesta Svetske baštine u Evropi. Predstavom Son et lumière (2006. godine) praznovao je 750. godišnjicu postojanja. 2009. grad je nazvan kulturnom prestolnicom Ukrajine.[4] Grad je jedan od bolje turističko posećenih lokacija Ukrjaine.[5][6]

Etimologija imena[uredi | uredi izvor]

Zbog bogate istorije grada, koji leži u Galiciji , gde su se u istoriji mešali mnogi narodi (Ukrajinci, Rusi, Poljaci, Austrijanci, Jerveji) postoje i nazivi u raznim jezicima za ime Lavov:

Geografija[uredi | uredi izvor]

Lavov je smešten na čvorištu Lavovske visoravni, brdovitog Roztočja i nisko položenog Pobužja, na 70 km od granice s Poljskom i 160 km od Karpata. Grad leži na brežuljcima, prosečna nadmorska visina iznosi 289 m, dok je brdo Visoki Zamak najviša visinska tačka Lavova sa svojih 409 m nadmorske visine. Sa Zamka je najbolji pogled na grad, kojeg krase zelene kupole crkva. Od 13. veka kroz centar grada je prolazila reka Poltva, koja je bila glavni transportni kanal za trgovinu. Od 20. veka reka prekrivena i teće ispod samog centra grada (ispod Opere i Trga svobode (ukr. Проспект Свободи)).

Zemljište Lavova je sastavljeno iz crnice i aluvijuma. U gradu je više od 20 gradskih parkova, dve botanične bašte i 16 spomenika prirode. Area grada je oko 182 km².

Klima[uredi | uredi izvor]

Lavov ima umerenokontinentalnu klimu (Kepenova klasifikacija klime: Dfb) sa hladnim zimama i blagim letom.[8] Prosečna temperatura u januaru je −3.1 °C i 18.3 °C u julu.[9] Prosečna godišnja količina padavina je 745 mm, gde se maksimum padavina dostiže u leto.[9] Sunce godišnje sija 1804 sati.[10]



Klima Lavova
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 13,8
(56,8) 		17,7
(63,9) 		22,4
(72,3) 		28,9
(84) 		32,2
(90) 		33,4
(92,1) 		36,3
(97,3) 		35,6
(96,1) 		31,0
(87,8) 		25,3
(77,5) 		21,6
(70,9) 		16,5
(61,7) 		36,3
(97,3)
Maksimum, °C (°F) −0,1
(31,8) 		1,3
(34,3) 		6,3
(43,3) 		13,6
(56,5) 		19,4
(66,9) 		22,0
(71,6) 		23,9
(75) 		23,5
(74,3) 		18,3
(64,9) 		12,9
(55,2) 		6,0
(42,8) 		0,9
(33,6) 		12,3
(54,1)
Prosek, °C (°F) −3,1
(26,4) 		−2,2
(28) 		1,9
(35,4) 		8,3
(46,9) 		13,8
(56,8) 		16,4
(61,5) 		18,3
(64,9) 		17,7
(63,9) 		13,0
(55,4) 		8,1
(46,6) 		2,6
(36,7) 		−1,8
(28,8) 		7,8
(46)
Minimum, °C (°F) −6,1
(21) 		−5,5
(22,1) 		−1,7
(28,9) 		3,6
(38,5) 		8,4
(47,1) 		11,3
(52,3) 		13,2
(55,8) 		12,5
(54,5) 		8,4
(47,1) 		4,1
(39,4) 		−0,3
(31,5) 		−4,6
(23,7) 		3,6
(38,5)
Apsolutni minimum, °C (°F) −28,5
(−19,3) 		−29,5
(−21,1) 		−24,8
(−12,6) 		−12,1
(10,2) 		−5,0
(23) 		0,5
(32,9) 		4,5
(40,1) 		2,6
(36,7) 		−3,0
(26,6) 		−13,2
(8,2) 		−17,6
(0,3) 		−25,6
(−14,1) 		−29,5
(−21,1)
Količina padavina, mm (in) 40
(1,57) 		44
(1,73) 		45
(1,77) 		52
(2,05) 		89
(3,5) 		89
(3,5) 		96
(3,78) 		77
(3,03) 		67
(2,64) 		52
(2,05) 		49
(1,93) 		48
(1,89) 		748
(29,45)
Dani sa kišom 9 9 11 14 16 17 16 14 14 14 13 11 158
Dani sa snegom 17 17 11 3 0,1 0 0 0 0 1 8 15 72
Relativna vlažnost, % 83 81 77 69 71 74 75 76 79 80 84 85 78
Sunčani sati — mesečni prosek 64 79 112 188 227 238 254 222 179 148 56 37 1.804
Izvor: Pogoda.ru.net,[11] NOAA (sun only 1961–1990)[10]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Arheološki nalazi su datirali prva naselja u 5. vek naše ere.[12] Prva stalna naselja su bila između gradskog hriba i reke Poltve, sve do 9. veka.[13] 1977. arheolozi su našli nalazište groblja koje je bilo ispod pravoslavne crkve Svetog Nikolaja.

Verovatno ja naselje bilo kasnije i deo Velikomoravske kneževine (833-907). U 10. veku naselje je pripalo Poljanima (Meško I) od 960. do 980. godine, da bi 981. godine, prema hroniki monaha Nestora, bilo delom Kijevske Rusije pod Vladimirjem Velikim.

Sam grad Lavov je dobio ime po knezu Lavu Daniloviču (1201-1264), sinu galičkog kneza Galicije i kralja Rutenije Danila Romanoviča, koji je Lavov i osnovao.[14] Prema drugoj verziji, grad je osnovao njegov sin, Lav Danilovič.[15][16]

Mongoli zauzmu grad 1261.[17] Po jednim tvrdnjama bila je srušena samo tvrđava na hribu (Visoki zamak), po drugoj srušen je ceo grad. Naredbu za rušenje grada dao je mongolski vođa Burundaj. Galičko-volinska hronika piše da je 1261. Burundaj govorio, ako želite mira sa mnom, srušite sve tvrđave u gradu.[18] Prema nekim izvorima, tvrđave je uništio sam Danilo Galički.[19] Nakon smrti Danila Galičkog, Lav Danilovič 1270. obnovi mesto, tada obnovljeni Lavov uzme za svoju prestolnicu.[17] Lavov postane i prestolnica Kneževstva i kasnije Kraljevine Galicije-Volinije.[20] Prvi pomen grada nazivom Lavov je iz 1256. godine, iz galičko-volinske hronike. Grad se je brzo razvijao i zbog velike gladi kod Poljaka, kada se je preselilo dosta ljudi iz Krakova.[19] Od 1280. u Galiciji živi i populacija Jermena, većinom u gradu Lavov, gde imaju i jermenskog arhiepiskopa.[21]


Galicijsko-volinjski rat[uredi | uredi izvor]

Za vreme Galicijsko-volinjskog rata, između Kraljevine Poljske i Velike kneževine Litvanije, 1340. grad postane deo Velike kneževine Litvanije, kome je vladao vojvoda Dimitrij Detko, pod vladarom Galicije i Volinje Ljubartom Geminidovičem, sve do 1349. godine.[22] Iste godine poljski kralj Kazimir III napada Lavov, sa ciljem da zaštiti poljske trgovce i katoličko pućanstvo grada.[23] U tome nije uspeo i vrati se sa većom armijom juna 1340. Pri tome uništi lavovsku tvrđavu.[17] Nakon četiri nedelje opsade, spor reše mirovnim dogovorom sa latvijskim vojvodom Dimitrijem Detkom, ali je dogovor trajao kratko vreme i na vlasti ostane latvijski vojvoda Dimitrij Detko.[23]

Poljska preuzme vlast nad gradom 1349, kada počinje polonizacija i katoličenje pućanstva.[24] Litvanija je opsedala grad i okolinu 1351[25]. Grad, koji je bio večinom građen iz drva, spaljen je 1353 od strane latvijskog vladara Ljubarta Geminidoviča.[26][27][28] Od grada je ostala samo (od kamena građena) pravoslavna crkva Svetog Nikolaja.[29]

Poljski kralj Kazimir III je na novo podigao grad, okružen sa zidovima, a drvene palače smenio je zidanima. Jedna od dve su sagrađene za njegovo vreme.[17] [28][30] Staro rutenijsko naselje postalo je krakovsko predgrađe.[28] Kralj Kazimir III 1356. gradu poredli magdeburška prava, tada se naseli i dosta Nemaca (deo toga su bili i Jevreji-Aškenazi). Sa magdeburškim pravom grad je sam rešavao svoje obaveze, sa gradskim većom, kojeg su činili bogati građani. Na pečatu iz 14. veka zapisano je lat. S(igillum): Civitatis Lembvrgensis. Za vreme vlade kralja Kazimira, koji je bio voljeni kralj seljaka i običnog naroda, Jevrejima su bila garantovana sva prava. 9. oktobra 1334. podpisao je zakon o privilegijama, koje je već prije (1264) doneo kralj Boleslav V Pjast. Kidnapovanje jevrejski deca (za prisilno katoličko krštenje i ubijanje Jevreja zbog krvnih kleveta, koje se je tada dešavalo u Evropi), kažnjavalo se je sa smrtnom kaznom, dok se je za rušenje jevrejskih groblja strogo fizičko kažnjavalo.[31] Iako su Jevreji živeli u Poljskoj i pre Kazimira, do većeg naseljavanja došlo je u njegovo vreme (1310-1370).

Po smrti Kazimira 1370. na prestol dođe njegov nećak Lajoš I Anžujski, koji je 1372. predao Lavov, unutar Galicije-Volinije, rođaku i vojvodi Vladislavu II iz Opolja.[17] 1387. Galiciju-Voliniju zauzmu Kraljevina Ugarska, dok ga opet ne zauzmzu Poljaci pod kraljicom Jadvigom Poljskom, koja stvori uniju (1385) sa udajom sa latvijskim kraljem Vladislava II Jagela.[17]

Kao deo Krune Kraljevine Poljske (1385—1791)[uredi | uredi izvor]

Za vreme Krune Kraljevine Poljske (1385-1791) Lavov postane administrativni centar Rutenijskog Vojvodstva (1434). I prije toga, poljski kralj Kazimir dodelio je 17. juna 1356. gradu magdeburško pravo. Prosperitet je bio značajan, pogotovo zbog privilegija, koje su dali Kazimir III, kraljica Jadviga i kasnije ostali poljski vladari.[17] U grad su dolazili Nemci, Poljaci i Česi, koji su do kraja 15. veka bili polonizovani. Grad je pod Poljskom vladavinom postao katolički otok između pravoslavne Rutenije.[32]

1412. grad dobije katoličku biskupiju, koja je do 1375. bila u gradu Galič.[17] Prvi katolički biskup je bio Poljak Jan Ržešovski. 1444 grad je dobio i skladišno pravo[33], koji je još povečao trgovinu u gradu, time je postao i glavni trgovački centar između Centralne Evrope i Crnog mora. Grad je postao jedan od glavnih tvrđava Poljske i kraljevski grad, naziv, koji su imali samo još Krakov i Gdanjsk. U 17. veku bio je drugi najbrojniji grad Državne zajednice Poljske i Litvanije, sa populacijom oko 30.000

1572. naseli se đakon Ivan Fjodorov, prvi rusko-ukrajinski pečatelj knjiga kod istočnih Slovena. Nakon osnivanja Pravoslavnog bratstva (kojeg su pomogli i ukrajinski Kozaci) grad je postao centar Pravoslavlja, gde je otvorena pravoslavna škola. 1580. tu je, u crkvenoslovenskom jeziku, pečaten prvi izvod kompletne Biblije. Jezuitski kolegijum otvoren je 1608. godine, kome je kralj Poljsko-litvanske unije Jan II Kazimir, 20. januara 1661 dodelio status Akademije i Univerziteta.[34]

Lavov je u 17. veku doživeo napade Šveđana, Mađara[35][36], Turaka[37][38], Rusa i Kozaka.[36]

1648. vojska Kozaka i Krimskih Tatara napadne Lavov. Vođa Kozaka, hetman Bogdan Hmeljnicki, je zahvatio Visoki zamak na gradskome hribu, gde je ubio sve branioce, ali mesto je ostalo čitavo zboh plačanja otkupnine u vrednosti 250.000 dukata. Kozaci su se tada okrenuli prema severo-zapadu, u grad Zamošć. Zamošć je zajedno sa Gdanjskom bio jedan od dva velika gradova u Švedskoj invaziji sa severa (Poljaci je zovu polj. Potop szwedzki (1655–1660), koja je praćena ustankom Kozaka, Ruskim upadom i napadom Svetog rimskog carstva. Iz tog vremena dolazi i lavovska zakletva, koju je dao poljski kralj Jan II Kazimir, papskom legatu i nunciju Petru Vidoniju, 1. aprila 1656., u Latinskoj katedrali u Lavovu. Dve godine kasnije Jan Kazimir odlikuje grad Lavov za hrabrost i imenuje ga u isti red gradova sa istorijskim prestolnicama Poljske i Litvanije, Krakov i Vilnjus. Iste ogdine, 1658, papa Papa Aleksandar VII imenuje grad lat. Semper fidelis (Uvek veran), za odbranu katolicizma protiv Tursko-muslimanske invazije.

1672. grad bezuspešno opsedaju Turci. Tri godine kasnije (1675) došlo je do bitke kod Lavova, gde Jan III Sobjeski pobedi krimskotatarsko-tursku vojsku pod nuredinom Safa Girajem i Ibrahimom Šišmanom[39]. Lavov je, nakon kratke opsade, prvi put u Novom veku, zauzet od strane Šveđana, 1704. godine, pod kraljem Karlom XII Švedskim. U 18. veku zbog kuge umre oko 10.000 građana Lavova (40% stanovnika).[40]

Lavov ostane deo Državne zajednice Poljske i Litvanije do prve podele Poljske 1772.

Habzburška monarhija[uredi | uredi izvor]

Nakon podele Državne zajednice Poljske i Litvanije 1772. godine, pokrajine Galicija i Lodomerija pripdanu Habzburškoj monarhiji. Grad Lavov postane prestolnica austrijske Kraljevine Galicije i Lodomerije. U novoj monarhiji uspon grada je bio dosta veči. Populacija je sa 30.000[41] (1772) narasla na 206.100 1910. godine. Uprkos tome, taj deo je bio dosta siromašniji od drugog dela Habsburške monarhije.[42] Prema nekima, Galicija je bila najsiromašnija provinca, ne samo Habsburške monarhije, več cele Evrope.[43] Kod Poljaka i danas postoji rek polj. bieda galicyjska (galicijska beda). U 18. i 19. veku došlo je dosta austrijanaca i nemačko govorećih Čeha, koji su radili u birokratskim poslovima. Zbog njih ulice Lavova danas izgledaju slične Beču-popularizacija kafana.[44] 1773. počinje izdaja prvog časopisa Gazette de Leopoli. 1784.otvoren je Nemački Univerzitet, koji je bio zatvoren 1805. i ponovo otvoren 1817. godine. Nemački je postao nastavni jezik.[44] Tokom 19. veka austrijanci so pokušali germanizirati školovanje i gradsku administraciju. Tada je bilo zatvorenih dosta organizacija koja nisu imala pronemačkog stava, sve do Proleća naroda 1848, kada se vrate ukrajinski i poljski jezik. Zbog mešavine jezika, izoblikovan je i lavovski dijalekt, na kojeg večinom deluje poljski jezik. Lavov je prvi Evropski grad koji je dobio ulićnu rasvetu 1853. Kerozinske lampe su uradili Ignaći Lukasjevič i Jan Zeh. Kasnije se umesto kerozina (1858) koristio plin (plinske lampe). 1900 grad je plinske lampe nadomestio sa električnim sijalicama.

Liberalizacija i napredak autohtone populacije u Galiciji je počeo nakon Austro-ugarska nagodba 1867, kada se austrijsko carstvo preuredi u dvojnu monarhiju-Austrougarsku. Od 1873 Galicija je bila de facto autonomna provincija. Autohtoni jezici (poljski, Ukrajinski, rutenijski/rusinski) su bili opet priznati kao zvanični. Germanizacija i cenzorstvo više nije bilo (tako) aktivno kao prije. Iako je Galicija bila pod austrijskim delom dvojne monarhije, Galicijski Sejm je imao velike privilegije i povlastice, posebno u obrazovanju, kulturi i lokalnim poslovima. Populacija grada je brzo porasla, Lavov je zauzeo četvrto mesto u Austrougarskoj.[45] Podignuta su nova javna zdanja u stilu Belle Époque i u stilu polj. kamienice (zgrade od bar 2 etaže građene od opeka i kamena). Zgrada Opere i Baleta izgrađena je u stilu bečke neorenesanse i sa svojom pojavom dominira u centru grada.

Za vreme austrijske vladavine, grad je postao i kulturni centar Poljaka, Ukrajinaca i Jevreja. Prema popisu iz 1910. 51% stanovništva su bili katolici, 28% Jevreja i 19% ukrajinskih grkokatolika. Lingvistički 86% građana je za govorni jezik koristilo poljski a 11% ukrajinski jezik.[42] Najbogatiju kulturnu zajednicu su tada imali Poljaci. Neke od institucija su Ossolineum, druga najveća poljska biblioteka na svetu, Poljska Akademija umetnosti, Narodni muzej (1908), Istorijski muzej grada Lavov (1891), poljsko Kopernikovo društvo prirodnih nauka, poljsko Istorijsko društvo, Univerzitet Lavov, gde je bio poljski jezik jedini zvanični do 1882, Lavovsko znanstveno društvo, Lavovsko umetničko društvo, Poljski teatr i na kraju i (poljska) katolička biskupija. Poljaci su u Lavovu imali i polulegalne institucije, koje su se borile za nezavisnost Poljaka. Poljska je nakon tri podele bila okupiarana od Austrougarske, Prusije i Ruske imperije. 1908. godine Jozef Pilsudski, Vladislav Sikorski, Kazimir Sosnovski ustanove Uniju aktivne borbe. Dve godine kasnije Poljaci ustanove paramilitarnu organizaciju Streljački klub.

Lavov je bio i mesto gde su stvarali ukrajinski pisci, kao Ivan Franko, Pantelejmon Kuliš i Ivan Nečuj-Levicki. Grad je bio i za Ukrajince centar kulturne renesanse. Tu se je nalazila največa ukrajinska institucija za širenje ukrajinske literature-Prosvita, Naučni centar Tarasa Ševčenka, Osiguravaća kompanija Dnjestar, Ukrajinski zadružni pokret, u čijoj zgradi je bilo smešteno sedište ukrajinske grkokatoličke crkve.

Pored Poljaka i Ukrajinaca, Lavov je bio i središte galicijskih Jevreja, koji su ovde govorili jidišem. Tu je pečaten i prvi časopis u jidišuu 1904, Lemberger Togblat.[46] Jevrejsko groblje u Lavovu je bilo otvoreno u 16. ili 17. veku, prije toga posebno jevrejsko groblje nije bilo dozvoljeno. To je i največe jevrejsko groblje u Galiciji.

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Lavov je bio zauzet u Bitki za Galiciju septembra 1914. od 3. i 8. ruske armije Jugo-zapadnoga fronta. Lavovska tvrđava je pala 3. septembra 1914.[47] Mađarski istoričar Pal Kelmen je opisao kaotično povlačenje austro-ugarske vojske i civila iz grada.[48] Rusi su vladali Lavovu devet meseca, sve do austro-ugarskog zauzimanja u junu 1915. Za to vreme Lavov je bio deo ruske Galicijske generalne gubernature. U gradu je 27. marta 1915. bio u poseti i ruski car Nikolaj. U pismu ženi Aleksandri Fjodorovni napisao je:

Veoma lep grad, koji je sličan Varšavi, sa puno bašta i spomenika, pun je vojnika i ruskog naroda.

Lavov je zbog fronte na Karpatima mnogo stradao za vreme rata, Galicija i Bukovina su bili glavno poprište boja Ruske Imperije i Austro-ugarske.

Poljsko-Ukrajinski rat[uredi | uredi izvor]

Nakon poraza Austro-ugarske monarhije u Prvom svetskom ratu Lavov nije bio više pod njihovom administracijom. Tad je došlo do rata između dva naroda, koja su smatrala Lavov svojom teritorijom, Poljaka i Ukrajinaca. Ukrajinci su u Lavovu imali Sečeve strelce[49], koja je bila pod komandom Ukrajinske Narodne Republike. Lavov su razglasili za prestolnicu u noći sa 31. oktobra na 1. novembar 1918. Tada je grad zauzelo 2300 ukrajinskih Sečevih strelaca. Počela je borba lokalnih Poljaka protiv Ukrajinaca.[50] Poljake su podržali i Lavovski orlovi, mlada, poljska milica iz Lavova. Večina Jevreja je zbog nasilne poljske dominacije nad ostalim manjinama podržala Ukrajince (vidi Univerzitet u Lavovu). 21. novembra 1918 Poljaci su osvojili grad, nakon čega je poljska vojska počela sa obračunom nad Jevrejima i Ukrajincima i paljevinom njihovog imanja. U Lavovskom pogromu Poljaci su ubili oko 340 Jevreja i Ukrajinaca.

Sečevi strelci su se nakon toga reformirali u Ukrajinsku galicijsku armiju. Grad su na kraju držali Poljaci, koji su imali i pomoć od poljske Plave armije[51], poljska legija, koja je za vreme Prvog svetskog rata služila u francuskoj armiji. Legija je bila i dobro opremljena sa francuskim oružjem. Poljaci su ukrajinsku vojsku u maju 1919. pomerili prema istoku, dalje iz okoline Lavova, do reke Zbruč.

Sa sporazumom Savezničke komisije u Parizu, Lavov je privremeno pripao Poljacima, do konačne odluke, koja bi došla kasnije. Žrtve poljsko-ukrajinskog rata su danas sahranjene na Ličakovskom groblju, gde leže pali Sečevi strelci i poljski Lavovski orlovi, u Varšavi takođe postoji spomenik-groblje nepoznatog vojnika koji je pao u Lavovu. Kasnije su Poljaci sa dogovorom sa Simonom Petljurom dobili Lavov i deo Zapadne Ukrajine u zamenu za pomoć u borbama protiv boljševičke Crvene armije.

U avgustu 1920. Lavov je sa severo-istoka napala Crvena amrija (Prva konjička armija) pod komandom Aleksandra Jegorova. Bojevi su trajali oko mesec dana i 16. avgusta pređu reku Zapadni Bug. Ruske snage su dodatno ojačali Crveni Kozaci sa 8 divizija, nakon čega Rusi napadnu sam grad. Nakon tri dana bojeva i velikih gubitaka sa obe strane ruski napad je bio odbijen.[52] Crvena armija se je povukla. Jozef Pilsudski je 22. novembra 1920. gradu podelio orden Virtuti Militari[53] petog razreda, koji je bio i u poljskom grbu grada.

Lavov je bio konačno međunarodno priznat[54] Poljskoj na Savezničkoj konferenciji ambasadora u martu 1923. godine.[55]

Poljski međuratni period (1919—1939)[uredi | uredi izvor]

Za vreme između dva svetska rata Lavov je bio po populaciji treći grad Druge poljske republike, nakon Varšave i Lođa. Grad je bio administrativna prestolnica Lavovkog vojvodstva. U kulturno-akademskoj sferi bio je drugi najvažniji grad, nakon Varšave. 1920. poljski biolog Rudolf Vajgl, profesor lavovskog univerziteta, otkrio je vakcinu protiv Epidemičnog pegavaca (vrsta tifusa).[56] Geografska lokacija je pomogla brzom razvitku. Poljaci su od 1921. u gradu imali Istočni sajam (polj. Targi Wschodnie). U akademskoj godini 1937-1938 bilo je zapisano 9100 studenata, koji su bili upisani u jednu od pet ustanova, instituti, visoko obrazovanje, Lavovski univezitet i Lavovska politehnika.[57]

Dok je oko dve trećine građana bilo Poljaka i govorilo svojim lavovskim dijalektom u ruralnoj okolici večina su bili Ukrajinci. Uprkos posleratnim obećanjima i Ustavom, kojeg je doneo poljski Sejam 1922.[58] Poljaci nisu dali Galiciji autonomiju, niti su ustanovili Ukrajinski univerzitet, štaviše, polonizacija se je vršila dalje, ukidanjem ukrajinskih škola, koje su postojale več za vreme Austro-ugarske.[59] Na Lavovskom univerzitetu ukinuli su večinu ukrajinskih odeljenja, pa je ostao samo jedan.[60] Za vreme Poljska, Lavov je imao oko četvrtinu Jevreja.

Za razliku od austro-ugarske vladavine, kada su narodnosti Lavova imale svoje kulturne manifestacije, za poljsko vreme Vlada je ograničila ukrajinske i jevrejske manifestacije. Ukrajincima se nisu dopale niti poljske vojne parade i komemoracije, koje su obeležavale poljsko-ukrajinski rat. 1930. otkrili su i memorialni centar poljskim vojnicima na Ličakovskom groblju.


Drugi svetski rat i Sovjetska vladavina[uredi | uredi izvor]

Nakon sporazuma Ribentrop—Molotov Treći rajh je ušao u Poljsku 1. septembra 1939. Lavov je obkoljen do 14. septembra od strane Nemaca.[61] Zbog Nirnberškog zakona oko 300.000 Jevreja pobeglo je u istočnu Poljsku, koja je kasnije pripala Sovjetima.[62] Sovjetska vojska je napad prema zapadu počela 17. septembra 1939 i grad zauzela 22. septembra, kada se je Lavov predao Crvenoj armiji. Prema rusko-nemačkom paktu, istočna Poljska je pripala Sovjetskom Savezu. Naziv grada se promenio na ruski Lьvov, koji je postao administrativni centar lavovske oblasti. Za vreme Sovjetskog Saveza otvorili su ukrajinske škole, koje su Poljaci zatvorili.[63] Prema poljskim podacima, neke su zatvorene zbog malog upisa (10%).[64] Promenuo se je i jezik nastave, sa poljskog na ukrajinski.[62] Preimenovao se je i Univerzitet, koji je dobio naziv Univerzitet Ivana Franka. Sovjeti su nastojali da vrate Ukrajincima što im je bilo uzeto za vreme polonizacije, dok su sami Poljaci postali deo kulturne diskriminacije, koju su oni vodili prije.[62] Poljski nastavnici na školama iuniverzitetima bili su otpušteni. [65] Neke od Poljaka i Ukrajinaca su preselili u gulage u azijski deo Sovjetskog Saveza.


Nemačka okupacija[uredi | uredi izvor]

22. juna 1941 nacistićka Nemačka u operaciji Barbarosa napadne Sovjetski Savez. Lavov je od Nemaca zauzet osam dana kasnije, 30. juna 1941. Stradanje građana je počelo odma nakon početka operacije Barbarosa. Sovjetski NKVD je pobio zatvorenike (oko 1000[66] ) po lavovskim zatvorima[66], koje su kasnije našli pripadnici nemačkog Vermahta. Ukrajinski nacionalisti, koji su se organizovali u paramiliciju, počeli su masovno ubijanje Jevreja. Ukrajinci su za pokolje zatvorenika krivili NKVD, za kojeg su tvrdili, da ga upravljaju Jevreji.[66] Za nekoliko dana pobijeno je između 4000 do 10.000 Jevreja. Simon Vizental je u izvešću napisao, da je tri dana do dolazka Nemaca u Lavov več ubijeno 5000-6000 Jevreja.[66]

Sa napredujućom nemačkom vojskom bili su i ukrajinski nacionalisti Stepan Bandera i Jaroslav Stecko.[67] 3. avgusta rukovodioci OUN Hitleru napišu pismo u vezi spajanja Galicije u Generalno gubernatorstvo. 30. juna Jaroslav Stecko u Lavovu aktom razglasi nezavisnost Ukrajine, koja je bila u paktu sa nacističkom Nemačkom.[68] Ukrajinci su to uradili bez pristanka Nemačke, kojima bi kvazinezavisna država više smetala, pa je 15. septembra 1941. uhapsila lidere pokreta. Stepan Bandera je bio zatovren u kućni pritvor, prvo u Krakovu i kasnije u Berlinu, odakle je vodio Organizaciju ukrajinskih nacionalista.[69][70]

Hitler nije podržao akt ukrajinske nezavisnoti, pogotovo zbog brzog uspeha nemačke vojske, pa se sredinom septembra 1941 otkazao se od ukrajinske marionete. Tako je 12. septembra članovima ukrajinske OUN (Jaroslav Stecko, Stepan Bandera i ministrar spoljnih poslova Vladimir Stahov) slao nemačkog oficira zaduženog za pitanje Ukrajine, Hansa Koha. Sastanak, koji je bio u Berlinu, nije urodio plodom, jer su Ukrajinci odbili da povuku akt o nezavisnosti. Nakon tri dana Jaroslav Stecko je bio uhapšen i odveden u berlinski zatvor Aleksandarplac, a 24. januara 1942. premešten je, kao politički zatvorenik, u logor Zahsenhauzen.

Nakon poraza Nacizma, Jaroslav Stecko i Stepan Bandera žive u nemačkom gradu Minhen, gde su i pokopani.


Poznati ljudi[uredi | uredi izvor]

  • Katarina Lagno, šahovski velemajstor (svetska prvakinja u brzom i blic šahu)
  • sestre Ana i Marija Muzičuk, šahovski velemajstori
  • Katarina Lagno
    Katarina Lagno
  • Ana Muzičuk
    Ana Muzičuk
  • Marija Muzičuk
    Marija Muzičuk
  1. ^ stari naziv: Królewskie Stołeczne Miasto Lwów (Kraljevska stolica Lavov)
  2. ^ Perfecky, George A. (1973). The Galician-Volynian Chronicle. Munich: Wilhelm Fink Verlag. OCLC 902306
  3. ^ http://www.meest-tour.com/index.php?id=17
  4. ^ http://www.bbc.com/ukrainian/entertainment/story/2009/04/090428_lviv_culture_oh.shtml
  5. ^ http://kava.lviv.ua/page.php?name=news&ArticleID=519&
  6. ^ http://kava.lviv.ua/page.php?name=news&ArticleID=519&
  7. ^ stari naziv: Królewskie Stołeczne Miasto Lwów (Kraljevska stolica Lavov)
  8. ^ Kottek, M.; J. Grieser; C. Beck; B. Rudolf; F. Rubel (2006). "World Map of the Köppen-Geiger climate classification updated" (PDF). Meteorol. Z. 15 (3): 259–263. doi:10.1127/0941-2948/2006/0130 Retrieved 24 August 2012.
  9. ^ a b "Pogoda.ru.net" (in Russian). Weather and Climate (Pogoda i klimat). May 2011. Retrieved 17 April 2013.
  10. ^ a b "L'vov (Lviv) Climate Normals 1961–1990". National Oceanic and Atmospheric Administration.
  11. ^ „Pogoda.ru.net” (na jeziku: ruski). Weather and Climate (Pogoda i klimat). Pristupljeno 17. 04. 2013. 
  12. ^ Я. Іsaєvič, M. Litvin, F. Steblій / Istorія Lьvova. U trьoh tomah (History of Lviv in Three Volumes). Lьvіv : Centr Єvropi, – T. 1, p7. 2006. ISBN 978-966-7022-59-4.
  13. ^ Antoni Schneider, Badania i poszukiwania archeologiczne w Galicji w ostatnich latach, Przegląd Archeologiczny, R.1.: 1876, z.1, s. 16–22; Oleksij Onysymowyć Ratyć, Drevnorus'ki materiały z rozkopok 1955–56 rr. na Zamkovij hori u L'vovi, Materiały i Doslidżennja z Archeologii Prykarpatt'ja i Vołyni 1961, t. 3, s. 115–127 [in:] Łukasz Walczy, Początki Lwowa w świetle najnowszych badań [in:] Lwów wśród nas, cz. 2, 2006, s. 20–21.
  14. ^ Orest Subtelny. (1988) Ukraine: A History. Toronto: University of Toronto Press, p62
  15. ^ Dudikevič B. K., Іvasюta M. K., Kovalьčak G. І. Lьvіv // Іstorія mіst і sіl Ukraїnsьkoї RSR. — K.: Ukraїnsьka radяnsьka enciklopedія, 1968. — T. 14. Lьvіvsьka oblastь. — S. 52—53.
  16. ^ Іsaєvič Я. D. Lьvіv // Enciklopedія іstorії Ukraїni. — K.: Naukova dumka, 2009. — T. 6. — S. 321.
  17. ^ a b v g d đ e ž Meyers Konversations-Lexikon. 6th edition, vol. 12, Leipzig and Vienna . 1908. str. 397-398.
  18. ^ Basil Dmytryshyn . Medieval Russia: a source book, 850-170. Holt, Rinehart and Winston. 1991. ISBN 978-0-03-033422-1. Retrieved 29 January 2011.
  19. ^ a b Universal-Lexikon der Gegenwart und Vergangenheit (edited by H. A. Pierer). 2nd edition, vol. 17, Altenburg (1843). str. 343–344.Works related to Universal Lexikon der Gegenwart und Vergangenheit at Wikisource
  20. ^ B.V. Melnyk, Vulytsiamy starovynnoho Lvova, Vyd-vo "Svit" (Old Lviv Streets). 2001. ISBN 966-603-048-9. str. 173.
  21. ^ Allgemeine Enzyklopädie der Wissenschaft und Künste, edited by Johann Samuel Ersch and Johann Gottfried Gruber. Vol. 5, Leipzig (1820). str. 358, footnote 18 (in German).
  22. ^ Dobson, Richard Barrie; Walford, Michael Lapidge; English translation by Adrian . Andre Vauchez ; in conjunction with Barrie, ed. Encyclopedia of the Middle Ages. . Chicago: Routledge. 2000. pp. 879. ISBN 978-1-57958-282-1. 
  23. ^ a b Rowell, C. S. (1994). Lithuania Ascending: A Pagan Empire Within East-Central Europe, 1295-1345. Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Fourth Series. . Cambridge University Press. 1340. pp. 266–269. ISBN 978-0-521-45011-9. 
  24. ^ Jacob Caro: Geschichte Polens. Vol. 2, Gotha (1863). str. 286 (PDF knjiga )
  25. ^ Peter Jackson. The Mongols and the West. . Routledge. 2005. pp. 210. 
  26. ^ Jerzy Wyrozumski et al. Dzieje Polski Piastowskiej: VIIIw.-1370. Fogra. 1999. str. 327.
  27. ^ Feliks Markowski. "Niski zamek we Lwowie". Kwartalnik architektury i urbanistyki. 17/3. PAN. 1972. str. 180.
  28. ^ a b v Maria & Kazimierz Piechotka. "The Synagogues of Lwow". The Jews of Poland. Vol. 2. Jagiellonian University. 1992. str. 252.
  29. ^ "St. Nicholas Church — Lviv Ukraine tourist guide"
  30. ^ Harry S. Ashmore. "Lviv". Encyclopædia Britannica. 1961. str. 509.
  31. ^ In Poland, a Jewish Revival Thrives—Minus Jews". New York Times. 12 July 2007. Probably about 70 percent of the world's European Jews, or Ashkenazi, can trace their ancestry to Poland — thanks to a 14th-century king, Casimir III, the Great, who drew Jewish settlers from across Europe with his vow to protect them as "people of the king",
  32. ^ Jerzy Lukowski, Hubert Zawadzki. A Concise History of Poland. . Cambridge University Press. 2006. pp. 32. 
  33. ^ Skadišno pravo su uglavnom imali gradovi-luke. Trgovci koji su prolazili kroz taj grad, primorani su da na par dana izlože svoje produkte na prodaju (uglavnom 3 dana). Tako je grad imalo pravo da umesto tranzita robe postane mesto prodaje.
  34. ^ Jezuiti u Ukrajini (jezik: engleski)
  35. ^ Cathal J. Nolan. Wars of the Age of Louis XIV, 1650–1715: An Encyclopaedia of Global Warfare and Civilization. . ABC-CLIO. 2008. pp. 332, 368. 
  36. ^ a b Tony Jaques. Dictionary of Battles and Sieges: A Guide to 8,500 Battles from Antiquity through the Twenty-First Century, Vol. 3. Greenwood Publishing Group. 2007. str. 608, 895, 951.
  37. ^ Francis Ludwig Carsten. The New Cambridge Modern History: The Ascendancy of France, 1648–88. . Cambridge University Press. 1961. pp. 512. 
  38. ^ Jerzy Lukowski, Hubert Zawadzki. A Concise History of Poland. . Cambridge University Press. 2001. pp. 81. . . Cambridge University Press. 2001. pp. 81. 
  39. ^ paša Ibrahim Šišman rodom je iz Počitelja (BiH), gde i danas stoji njegova džamija
  40. ^ Karl-Erik Frandsen. The Last Plague in the Baltic Region, 1709–1713. . Museum Tuseulanum Press. 2010. pp. 20. 
  41. ^ Tertius Chandler. . Four Thousand Years of Urban Growth: A Historical Census. Lewiston, New York. . Edwin Mellon Press. 
  42. ^ a b New International Encyclopedia, Volume 13. Lemberg . 1915. str. 760.
  43. ^ I u današnje vreme Galicija i Zapadna Ukrajina su siromašniji delovi države
  44. ^ a b Chris Hann, Paul R. Magocsi.(2005). Galicia: Multicultured Land. Toronto. . University of Toronto Press. 1987. pp. 193. 
  45. ^ cenzus 1910.
  46. ^ Paul Robert Magocsi. . Galicia: a Multicultured Land. Toronto. . University of Toronto Press. 2005. pp. 12. –15
  47. ^ Voennый эnciklopedičeskiй slovarь. M., Voennoe izdatelьstvo, 1984.
  48. ^ 03 September 1914 – The Fall Of Lemberg
  49. ^ Sečevi strelci su ustanovljeni 1914 za vreme Austro-ugarske i borili su se u njenoj vojsci
  50. ^ Timothy Snyder, The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. . Yale University Press. 2003. , pp. 158
  51. ^ ime su dobili po plavoj boji francuskih uniforma
  52. ^ Norman Davies, White Eagle, Red star. Polish-Soviet War
  53. ^ Vojna vrlina
  54. ^ na konferenci Ambasadora je bila predstavljena Britanija, Italija, Francuska i Japan, dok je SAD bila kao posmatrač, jer nije bila deo Versajskog sporazuma. Rusa nije bilo na konferenci, kao ne i na Versajskom sporazumu, zbog Brest-litovskog mira
  55. ^ Text in League of Nations Treaty Series, vol. 15. str. 260-265.
  56. ^ Waclaw Szybalski, "The genius of Rudolf Stefan Weigl (1883 – 1957), a Lvovian microbe hunter and breeder" In memoriam. McArdle Laboratory for Cancer Research, University of Wisconsin, Madison WI 53705, USA
  57. ^ Mały Rocznik Statystyczny 1939 (Polish statistical yearbook of 1939), Central Statistical Office (Poland), Warsaw, 1939.
  58. ^ Ustawa z dnia 26 września 1922 r. o zasadach powszechnego samorządu wojewódzkiego, a w szczególności województwa lwowskiego, tarnopolskiego i stanisławowskiego
  59. ^ Magosci, R. (1996). A History of Ukraine. Toronto. . University of Toronto Press. 
  60. ^ Subtelny, Orest (1988). Ukraine: A History. Toronto. . University of Toronto Press. 
  61. ^ Robert M. Kennedy, The German Campaign in Poland . Major Infantry United States Army DEPARTMENT OF THE ARMY DC 1956.
  62. ^ a b v Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's Holocaust. Ukrainian collaboration. McFarland. str. 201–202. ISBN 978-0-7864-0371-4
  63. ^ Ukraine: A Concise Encyclopedia, Volume I (1963). Edited by Volodymyr Kubiyovych. Toronto. . University of Toronto Press. 1939. pp. 831. –833 and pp. 872–874
  64. ^ Bureau of Statistics, 1931 Census of Poland, Miasto Lwow, table 10: Ludnosc-Population. str. 11. Wikimedia Commons.
  65. ^ Paul Robert Magocsi. (1996). A History of Ukraine. Toronto. . University of Toronto Press. 
  66. ^ a b v g "Lviv massacre". Alfreddezayas.com. Retrieved 3 May 2012.
  67. ^ Ukraïnsьke deržavotvorennя. Akt 30 červnя 1941. S. 77; CDAVOV. F. 3833. Op. 1. D. 12. L. 10.
  68. ^ Exhibit USA-144 (Document 1030-PS) IMT Vol III pp. 356
  69. ^ V podpisannom Stecьko nemeckom perevode teksta fragment s «istrebleniem», «эksterminacieй» i «assimilяcieй» opuщen, a poslednee predloženie vыglяdit sleduющim obrazom: «Я priderživaюsь mneniя, čto v borьbe s evreяmi na Ukraine sleduet ispolьzovatь nemeckie metodы». — Karel Berkhoff, Marco Carynnyk. The Organization of Ukrainian Nationalists and Its Attitude toward Germans and Jews: Iaroslav Stets’ko’s 1941 Zhyttiepys // Harvard Ukrainian Studies. — Vol. 23 . — Nr. 3/4. — PP. 149—184. — PP. 152—153, 162, 167.
  70. ^ Dюkov A. R. Vtorostepennый vrag. OUN, UPA i rešenie „evreйskogo voprosa“. Monografiя / Poslesl. Ю.Ševcova. — M.: Regnum, 2008. — 152 s. — 2000 эkz. —. 1999. ISBN 978-5-91150-028-3. Citata na pp. 16.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:PetarM/песак1&oldid=21956450”