Momčilo Ninčić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Momčilo Ninčić
Lični podaci
Datum rođenja(1876-06-10)10. jun 1876.
Mesto rođenjaJagodina, Kneževina Srbija
Datum smrti23. decembar 1949.(1949-12-23) (73 god.)
Mesto smrtiLozana, Švajcarska
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Porodica
DecaOlga Humo
Đuro Ninčić
Politička karijera
Politička
stranka		Narodna radikalna stranka
Ministar finansija Kraljevstva SHS
1918 — 1919.
NaslednikVojislav S. Veljković
Ministar spoljnih poslova Kraljevine SHS
5. januar 1922 — 27. jul 1924.
PrethodnikVojislav Marinković
NaslednikMiloš Trifunović
Ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije
27. mart 1941 — 1. januar 1943.
Predsednik vladeDušan Simović
Slobodan Jovanović
PrethodnikAleksandar Cincar-Marković
NaslednikSlobodan Jovanović

Momčilo A. Ninčić (Jagodina, 29. maj/10. jun 1876 — Lozana, 23. decembar 1949) bio je srpski profesor ekonomije i političar. Ninčić je bio predsednik VII zasedanja Skupštine Društva naroda 1926–27.[1]

Studirao je pravo i doktorirao na Sorboni. Bio je univerzitetski profesor i više puta ministar u Kraljevini Jugoslaviji, kao član Narodnoj radikalnoj stranci. Tokom Drugog svetskog rata, bio je član jugoslovenske izbegličke vlade kao ministar spoljnih poslova. Za vreme rata je podržavao pokret Dragoljuba Mihailovića. Posle rata je na Beogradskom procesu je u odsustvu osuđen na 8 godina robije. Ninčić je umro u egzilu u Švajcarskoj 1949. Srpski sud je 2006. godine poništio presudu iz 1946.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 10. juna 1876. u Jagodini kao sin Arona (1845—1906) i Paule. Njegov otac Aron bio je ministar pravde 1895—1896. godine i senator 1903. godine. Momčilo Ninčić završio je osnovnu školu u rodnom gradu, a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava i stekao doktorat u Parizu. Stupio je u državnu službu kao pisar Odeljenja carina Ministarstva finansija Kraljevine Srbije 1899. godine.[2] Premešten je za sekretara Ministarstva inostranih dela 27. februara 1905, a 31. marta iste godine postavljen je za docenta na predmetu Narodna ekonomija Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[3] Biran je za narodnog poslanika na listama Narodne radikalne stranke od 1912, a zatim ministar finansija (u nekoliko navrata u periodu 1915—1919[4]), građevina, prosvete, pravde, trgovine i industrije i, najduže, inostranih dela. Bavio se i ekonomskom istorijom. Glavna dela: O porezu na prihod, s pogledom na naše zakonodavstvo (1901), Sistem neposrednih poreza u Srbiji (1903), Istorija agrarno-pravnih odnosa srpskih težaka pod Turcima (1920).

Prilikom priprema za proglašenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Momčilo Ninčić je zajedno sa Ljubomirom Jovanovićem predvodio odbor za doček delegacije Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba 27. novembra, a potom je bio jedan od šest članova odbora, kao predstavnik Vlade Kraljevine Srbije, koji je trebalo da utvrdi način kako da se ujedinjenje proglasi 1. decembra 1918 godine. Predstavnici Vlade Srbije bili su još i Stojan Protić i Ljubomir Jovanović, a predstavnici Narodnog vijeća Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka.[5] [6]

Međuratni period[uredi | uredi izvor]

Momčilo Ninčić je izabran za prvog ministra finansija Kraljevine SHS u koncentracionoj vladi Stojana Protića.[5] Na čelu tog resora ostao je do 16. avgusta 1919. godine. Ključni zadatak kome se posvetio tokom svojih mandata bio je ujednačavanje monetarnih valuta na jugoslovenskoj teritoriji. Na osnovu njegove preporuke, vlada je donela odluku 1. februara 1919. godine, kojom je dinar usvojen za državnu valutu Kraljevine SHS. Tokom njegovog mandata doneta je Uredba o organizaciji Ministarstva finansija Kraljevine SHS, 25. februara. 1919. godine, kojom je uvedena veća specijalizacija rada i centralizovani finansijski sistem za teritoriju čitave države. [7] [8]

Momčilo Ninčić je najduže proveo na čelu Ministarstva inostranih dela, od početka januara 1922. do početka decembra 1926, s višemesečnim prekidom tokom 1924. godine u vreme vlade Ljubomira Davidovića. Za ovaj položaj ga je lično izabrao kralj Aleksandar I Karađorđević, kao svog čoveka od poverenja, iako su se tome protivili ne samo najistaknutiji radikali, već i istaknuti članovi Jugoslovenske demokratske stranke, koji su nudili monarhu svoje kandidate. Od tada je nastao sukob između Momčila Ninčića i Nikole Pašića, koji ga je počeo smatrati "dvorskim" radikalom.[9] [10]

Tokom svojih mandata, Momčilo Ninčić je uložio veliku energiju u unutrašnju reorganizaciju Ministarstva inostranih dela, tragajući za najpogodnijim modelom koji bi ujedno koristio najbolja iskustva iz srpske diplomatske prakse i prilagodio jugoslovensku diplomatiju znatno izmenjenim međunarodnim odnosima posle 1918. godine. Bio je prvi jugoslovenski ministar inostranih dela koji je dužnu pažnju posvetio saradnji sa Društvom naroda.[11] U vođenju spoljne politike pratio je instrukcije kralja Aleksandra, ali se i često konsultovao sa Vojislavom Marinkovićem, koji je iako demokrata bio takođe i sin naprednjaka i lični prijatelj monarha. U spoljnopolitičkim aktivnostima težio je stvaranju što jačih veza sa Francuskom i uspostavljanju dobrih odnosa sa Italijom. Bio je najistaknutiji zagovornik politike jugoslovensko-italijanskog prijateljstva i uspeo je da ostvari potpisivanje Rimskog sporazuma januara 1924. godine. Krajnji domet ove politike trebalo je da bude potpisivanje tripartitnog pakta (Kraljevina SHS-Francuska-Italija), na čemu je aktivno radio u proleće 1926. godine. Međutim, upravo je italijanska politika na Balkanskom poluostrvu naterala Momčila Ninčića da podnese ostavku na mesto ministra inostranih dela decembra iste godine, pošto je saznao da je potpisan italijansko-albanski Pakt prijateljstva. Na Balkanu, on je pokušao da spreči jačanje italijanskog i britanskog uticaja i reguliše odnose sa susedima. U tom cilju, pokušavao je da vodi politiku prijateljstva sa Albanijom, kako režim u Tirani ne bi potpao pod jak uticaj Rima. Naporedo, nastojao je da reguliše odnose sa Bugarskom i Grčkom, na bilateralnom nivou, izbegavajući britanske i italijanske inicijative da se regulišu multilateralno uz nametanje uticaja velikih sila. Bila mu je bliskija ideja sporazumevanja sa Atinom nego sa Sofijom. Ipak, formirao je dovoljno elastičan koncept spoljne politike na Balkanu koji mu je omogućavao da u svakom trenutku promeni pravac delovanja, te je u slučaju komplikacija odnosa sa Grčkom uvek imao mogućnost poboljšanja odnosa sa Bugarskom, i obratno.[12] [13] [14] [15][16] [17] [18]

Momčilo Ninčić je i tokom međuratnog perioda bio vrlo aktivan u stranačkom životu. Prvo je postao član Privremengo narodnog predstavništva kao jedan od 40 radikalskih delegata, koji su bili narodni poslanici u Srbiji. Povereno mu je formiranje partijske mreže u delu bivših krajeva Ugarske kraljevine, a posebno je bio aktivan u Banatu. Biran je za narodnog poslanika kao nosilac liste radikala u Velikoj Kikindi na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. i parlamentarnim izborima 1923, 1925. i 1927. godine.[19] Po nalogu kralja Aleksandra pokrenuo je list "Vreme", 18. decembra 1921. godine, i bio nominalni vlasnik ali je novac uzet iz poverljivih kredita Ministarstva inostranih dela. Posle uvođenja Šestojanuarskog režima, njegove akcije su otkupljene od ljudi bliskih Dvoru za sumu od 6.000.000 dinara, februara 1931. godine.[20]

Kao član Glavnog odobra Narodne radiklane stranke, Momčilo Ninčić je bio u opoziciji Šestojanuarskom režimu. Tokom druge polovine tridesetih godina, zajedno sa ostalim članovima GO NRS pomogao je formiranje prve vlade Milana Stojadinovića, juna 1935, sa krajnjim ciljem da posredno utiču na vođenje državne politike. Već krajem godine došlo je do razlaza između starije i mlađe generacije radikala, te je Momčilo Ninčić i dalje ostao u opoziciji.[21]

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1937. godine.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Porodična grobnica Ninčić na Novom groblju

Posle vojnog puča kojim je oborena vlada Dragiše Cvetkovića zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, Dušan Simović je obrazovao vladu od istaknutih predstavnika svih značajnih političkih stranaka, dodelivši Ninčiću resor ministra inostranih poslova. On je pripadao grupi političara koji su hteli da Jugoslavija ispuni obaveze preuzete stupanjem u Trojni pakt očekujući da će na taj način sačuvati mir i teritorijalni integritet zemlje.[22] Zaverenici su smatrali da će tim činom poslati jasnu poruku da ne žele rat sa silama Osovine, jer je Ninčić u prethodnom periodu održavao lične odnose sa italijanskim diplomatama i nemačkim poslanikom u Beogradu Viktorom fon Herenom. On je po Simovićevim nalogu imao zadatak da objašnjava predstavnicima sila Osovine da se vojnim pučem spoljnopolitička orijentacija Jugoslavije ne menja. Tako se 30. marta sreo sa Viktorom fon Herenom kome je predao notu jugoslovenske vlade na koju Nemci nisu nikada odgovorili.[22] Pored nastojanja da izbegne rat, Momčilo Ninčić je težio da ojača veze sa Sovjetskim Savezom. Na sednici vlade održanoj kasno popodne 5. aprila, pak, on se oštro usprotivio predlogu Dušana Simovića da jugoslovenska vojska preventivnim udarom zauzme luku Solun u cilju obezbeđivanja rute za prijem vojnog materijala od Saveznika.[23]

Posle sloma jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, Momčilo Ninčić je ostao ministar inostranih poslova u emigrantskim vladama Dušana Simovića i Slobodana Jovanovića, od avgusta 1941. do januara 1943. godine. Vodio je politiku bliske saradnje sa Velikom Britanijom i SAD, a nastojao je da održi i korektne odnose sa Sovjetskim Savezom. Cilj mu je bio da dobije punu podršku za obnovu teritorijalnog integriteta Jugoslavije i pripajanje novih teritorija na kojima je živeo veliki broj pripadnika jugoslovenskih manjina. U pogledu Balkanskog poluostrva, i dalje je smatrao da je neophodno oformiti konfederaciju po okončanju rata kako bi se region štitio od uticaja i planova velikih sila. U tom pogledu je smatrao da bi jugoslovensko-italijansko prijateljstvo trebalo da bude okosnica buduće odbrane od nove nemačke agresije. Međutim, odrekao se ranijih ideja saradnje sa Bugarskom, posle ponovljenog iskustva sa susedom iz 1941. godine. Momčilo Ninčić se nije odricao Jugoslavije, ali je posle primljenih izveštaja o zverstvima počinjenim nad Srbima u NDH, došao do zaključka da je opredeljenje Hrvata drugačije. Ipak, nastojao je da sakrije pred stranim državnicima i javnošću nesuglasice koje su izbijale između srpskih i hrvatskih ministara po pitanju događaja na teritoriji NDH. Na kraju je izbačen iz vlade, prilikom rekonstrukcije kabineta januara 1943, jer se sa njegovom spoljnom politikom nisu slagali kralj Petar II Karađorđević, kraljica-majka Marija, pojedini ministri, ali ni britanski Forin ofis.[24] [25]

Suđeno mu je 1946. pred Vojnim većem Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije u Beogradu, 1946. godine. Osuđen je na osam godina zatvora sa prinudnim radom, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava na pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva. Preminuo je 23. decembra 1949. godine u Lozani u emigraciji. Rehabilitovan je odlukom Okružnog suda u Beogradu 2006. godine.[26]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Njegova ćerka Olga, bila je supruga Avde Huma, poznatog bosanskohercegovačkog komuniste i narodnog heroja. Tokom Drugog svetskog rata, ona je bila jedna od sekretarica Josipa Broza Tita. Rođeni brat Momčila Ninčića bio je dr Velizar Ninčić književnik i publicista, koji je aktivno radio u konzularno-diplomatskoj službi Kraljevina Srbije i Jugoslavije, između ostalog i kao ’’kraljevski stalni delegat pri Međunarodnoj dunavskoj komisiji a, nakon Drugog svetskog rata radiće kao ’’opunomoćeni ministar, delegat FNRJ u Privrednom komitetu za đerdapske poslove’’. Sin Momčila Ninčića bio je Đuro Ninčić, pravnik i diplomata.

Od 1924. do 1946. godine, banatsko selo Međa je nosilo ime Ninčićevo, u znak zahvalnosti ministru inostranih poslova u naporima da se ovo selo iz Rumunije pripoji Kraljevini SHS.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Naslovna strana Novog života, političkog, ekonomsko-finansijskog i književnog lista u Kraljevini SHS, čiji je vlasnik i direktor bio Momčilo Ninčić
    Naslovna strana Novog života, političkog, ekonomsko-finansijskog i književnog lista u Kraljevini SHS, čiji je vlasnik i direktor bio Momčilo Ninčić

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Seventh Session of the  Assembly”. www.indiana.edu. Pristupljeno 2019-03-05. 
  2. ^ Becić, Ivan M. (2012). Ministarstvo finansija Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 64. ISBN 978-86-7403-173-5. 
  3. ^ Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (334) ,kutija 179, jedinica opisa 502 personalni dosije Momčila A. Ninčića
  4. ^ Becić, I. M. Ministarstvo finansija Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 64-65. 
  5. ^ a b Fogelquist 2011, str. 74.
  6. ^ Radojević, Mira (2019). Srpski narod i jugoslovenska kraljevina 1918-1941, tom I, Od jugoslovenske ideje do jugoslovenske države. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 230, 232. ISBN 978-86-379-1388-7. Arhivirano iz originala 27. 09. 2020. g. Pristupljeno 27. 03. 2020. 
  7. ^ Becić, I. M. Ministarstvo finansija Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 65, 360—367, 371—382. 
  8. ^ Aleksić, Dragan (2010). Država i privreda u Kraljevini SHS: nacrt privrednog plana sa investicionim programom Kraljevine Jugoslavije. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 28—33. ISBN 978-86-7005-083-9. 
  9. ^ Bajin, Zoran D. (2016). Miroslav Spalajković (1869-1951). Biografija. Beograd: doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu. str. 381. Arhivirano iz originala 01. 12. 2020. g. Pristupljeno 27. 03. 2020. 
  10. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 133—134. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  11. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. passim. 
  12. ^ Krizman, Bogdan (1975). Vanjska politika Jugoslavenske države : 1918-1941: diplomatsko-historijski pregled. Zagreb: Školska knjiga. str. passim. 
  13. ^ Vinaver, Vuk (1985). Jugoslavija i Francuska između dva svetska rata: (da li je Jugoslavija bila francuski "satelit"). Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. passim. 
  14. ^ Gligorijević, Branislav (2002). kralj Aleksandar Karađorđević u evropskoj politici (2. izd.). Beograd: Zavod za udžbenike. str. passim. ISBN 86-17-10098-2. 
  15. ^ Mišić, Saša (2009). Albanija - prijatelj i protivnik : jugoslovenska politika prema Albaniji: 1924-1927. Beograd: Službeni glasnik. str. passim. ISBN 978-86-519-0074-0. 
  16. ^ Sretenović, Stanislav (2008). rancuska i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-1929. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. passim. ISBN 978-86-7403-124-7. 
  17. ^ Milak, Enes (1982). „"Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i Rimski sporazum (1922-1924)"”. Istorija XX veka, zbornik radova. XIV-XV (Institut za savremenu istoriju : Narodna knjiga): 131—170. 
  18. ^ Mićić, Srđan (2022). „Shifting in the Yugoslav Foreign Policy from Regional Alliances to Neutrality”. Ur.: Mićić, Srđan; Čavoški, Jovan. On the Fault Lines of European and World Politics: Yugoslavia between Alliances and Neutrality/Non-Alignment. Belgrade: Institute for Recent History of Serbia. str. 64, 70—78. ISBN 978-86-7005-212-3. 
  19. ^ Krivokapić-Jović, Gordana (2002). Oklop bez viteza: o socijalnim osnovama i organizacionoj strukturi Narodne radikalne stranke u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1929). Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 275, 320, 321, 326, 344, 348, 402, 403. ISBN 86-7005-031-5. 
  20. ^ Dragović, Vuk (1956). Srpska štampa između dva rata. 1, Osnova za bibliografiju srpske periodike: 1915-1945. Beograd: SANU. str. 54—55. 
  21. ^ Tešić, Dragan (1997). Jugoslovenska radikalna zajednica u Srbiji 1935–1939. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 28, 39, 47, 53, 55. 
  22. ^ a b Tomasevich 1975, str. 49.
  23. ^ Hoptner, Jacob B. (1973). Jugoslavija u krizi 1934-1941. Rijeka: "Otokar Keršovani". str. 262, 272—275. 
  24. ^ Krizman (priređivač), Bogdan (1981). Jugoslavenske vlade u izbjeglištvu 1941–1943. Dokumenti. Zagreb : Beograd: Globus : Arhiv Jugoslavije. str. passim. 
  25. ^ Đuretić, Veselin (1982). Vlada na bespuću: internacionalizacija jugoslovenskih protivrječnosti na političkoj pozornici Drugog svjetskog rata. Beograd: Narodna knjiga : Institut za savremenu istoriju. str. passim. 
  26. ^ Lazarev Gojko, Mijušković Miroljub (2005). Pod maljem ideologije (PDF). Šabac: "Grafika". str. 16, 17. ISBN 978-86-85295-28-7. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Момчило_Нинчић&oldid=27509797”