Odnosi Srbije i Slovenije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Odnosi Srbija-Slovenija
Map indicating locations of Srbija and Slovenija

Srbija
Slovenija

Odnosi Srbije i Slovenije su inostrani odnosi Republike Srbije i Republike Slovenije.

Istorija odnosa[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Prvi svetski rat; Niška deklaracija; Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba; Kraljevina Jugoslavija; Majsterova borba za severnu granicu; Jadransko pitanje i Koruško pitanje
Za više informacija pogledajte: Aprilski rat, Slovenački četnici, Drugo zasedanje AVNOJ-a, Završne operacije za oslobođenje Jugoslavije 1945., Slučaj Blajburg, Tršćanska kriza i Četrnaesti kongres SKJ

Razbijanje SFRJ[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Desetodnevni rat i Brionska deklaracija

Krajem osamdesetih godina 20. veka jugoslavenska federacija je zapala u duboku ekonomsku i političku krizu. Slovenački političari su glasno najavljivali izlazak iz Jugoslavije, iako nisu imali za to relevatno uporište. Uspostavljanjem kontakata sa stranim dipomatama, pre svega iz Nemačke, Austrije, Velike Britanije i SAD, otvara se put ka cepanju Jugoslavije.

Slovenački novinari su zbog koristi novca pisali članke o Jugoslaviji i JNA sa ciljem da građani Slovenije omrznu i saveznu državu i vojsku. Ovo je ciljano rađeno kao preduslov za rasturanje zajedničke zemlje.[1]

1990.[uredi | uredi izvor]

Na 14. kongresu KPJ u Sava Centru, 23. i 24. januara 1990. slovenački delegati izazivaju svađu sa kolegama iz SR Srbije, te demonstrativno napuštaju kongres, a njihov primer slede i hrvatski delegati. Time je SKJ doveden u pat poziciju, dok je komunistička vladavina nakon skoro pola veka dovedena u pitanje.[2]

U proleće 1990. u Sloveniji se održavaju parlamentarni izbori na kome pobeđuju separatističke snage i najavljuje se referendum iste godine u decembru mesecu. Referendum je sproveden samo u SR Sloveniji o njenoj nezavisnosti, ali ne i u ostalim republikama. Čim je uspostavljena nova vlast, dolazi do stavljanja republičkog iznad saveznog Ustava.

Ovaj proces rasturanja SFRJ se odvija na završetku Hladnog rata, odnosno godinu dana pošto je srušen Berlinski zid i Istočna Nemačka se prisajedinila Zapadnoj. Ujedinjena Nemačka je odmah počela da sprovodi svoje ciljeve, a jedan od njih je bio i razbijanje Jugoslavije. Snaga SSSR je rapidno slabila, najviše zahvaljujući Mihailu Gorbačovu, kontraverznom sovjetskom lideru koji je odgovoran za rasturanje Sovjetskog Saveza.

Političari koji su vodili kampanju za nezavistnost Slovenije su bili: Janez Janša, Dimitrij Rupel, Milan Kučan, Alojzije Peterle, Igor Bavčar...itd. Većinom su to bili likovi koji su imali problema sa zakonom, odnosno radili su ranijih godina na rušenju ustavnog poretka zemlje.

Nemačke diplomate su uslovile slovenačke (ali i hrvatske) vođe za pomoć oko nezavisnosti, ali su morali od njih da kupuju ilegalno oružje.

Separatističke snage u Sloveniji su već nakon referenduma počele sa sprovođenjem planova o mobilizaciji vojno sposobnih muškaraca 18 do 55 godina starosti, ali i popunjavanju rezervnog sastava Policije.

Inače u SR Sloveniji je još nakon Drugog svetskog rata, Edvard Kardelj izdejstvovao kod Tita da slovenački regruti služe redovni vojni rok samo na tlu matične republike.

1991.[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Slučaj Holmec

Janez Janša je u Vladi Alojzija Peterlea dobio mesto ministra odbrane, što je bio ilegalan potez, pošto je Jugoslavija bila još jedinstvena i zvanični vojni subjekat u Jugoslaviji je bila JNA.

Početkom godine u Sloveniju sleće delegacija američke obaveštajne službe CIA, koja zvanično traži da se smire strasti u Jugoslaviji i da ne sme doći do oružanih sukoba. Međutim, tajno su predali sve garancije i planove o pomoći SAD za Sloveniju.[1]

Separatistike snage su vrbovale, ucenjivale i provocirale (pod)oficire Jugoslavenske Narodne Armije. Mali deo je prihvatio takve ponude i ostao veran zakletvi koju su položili. Najvećim delom su to prihvatali vojna lica slovenačke nacionalnosti. Hrvatski, muslimanski i albanski oficiri su dezertirali u svoje, tj. paravojne formacije svojih naroda.

U Ljubljani 25. juna proglašena je nezavisnost Slovenije, a isto su učinili hrvatski separatisti u Zagrebu. Ovo nije učinjeno slučajno, jer se računalo na to da junska klasa vojnika, regruta neće biti dovoljno spremna za borbena dejstva sa Teritorijalnom odbranom i specijalnim snagama MUP.

Vlada SFRJ po naređenju premijera Ante Markovića šalje nekolicinu jedinica JNA u SR Sloveniju kao i odrede Saveznog MUP i pripadnike Savezne Uprave Carina da spreče skidanje zastava i tabli sa istitucija SFRJ i uklone slovenačke. Situacija je bila takva da su Slovenci bili vrlo dobro pripremljeni, dok su ljudi iz Beograda bili prilično neinformisani i laički verovali da će se sve lako rešiti. Mnoštvo njih je zarobljeno i zatvoreno u koncentracione logore. Kasnije su razmenjeni. Izjave koje su davali bile su takve da su oni tamo mučeni i stavljani u nehumane uslove. Prema evidenciji Save Vidanovića, slovenačke snage su pod svojom kontrolom imali preko 20 logora.[3]

Napad na JNA u Rožnoj dolini

Slovenačke paravojne i policijske snage su napadale karaule, garnizone, vojne objekte, pucali na vozila Crvenog krsta i počinili prve ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije. Procena je da su tokom Dvonedeljnog rata, slovenačke snage ubile oko 60 pripadnika JNA, svih nacionalnosti, ali najviše Srba. Prilikom zarobljanja vojnika i oficira JNA vršena je selekcija po nacionalnoj osnovi. Srbe su odmah utamničili, dok su ostale puštali na slobodu.[1]

Takođe, mnoštvo svedočenja govori i o uznemiravanju i ubijanju civila. Nekolicina svedoka je kasnije pred istražnim organima SFRJ davala iskaze u psiho-fizičkom maltretiranju oficira vojnih lica u ljubljanskom naselju Zvezda. Takođe, kod Trebnja na lokaciji Medveđek je izvršeno ubistvo nekoliko šofera iz SR Srbije koji su se pobunili što moraju da čekaju. Ovaj zločin su počinili pripadnici 21. odreda sepcijalnih snaga MUP Slovenije.[4]

U cilju sprečavanja prolaska tenkova JNA do granice, slovenački separatisti su postavljali teška vozila na putu.

Slovenački paravojnici su izvršili 28. juna oružani napad na karaulu Holmec kada je tri vojnika JNA ubijeno iako su pristali na predaju i podigli belu zastavu (čaršav) i izašli bez oružja sa podignutim rukama uvis. Međutim, kako su imali Slovenci gubitaka, oni su ubijeni. Reč je o jugoslavenskim vojnicima na služenju redovnog vojnog roka iz konjičke Jablanice, banatskih Sakula i Novog Sada. Od ovoga je osam godina kasnije napravljena afera, jer je novinar Bojan Buđa u „Novicama” objavio članak po objavljivanju video snimka austrijskog novinara sa televizije ORF.[5]

Inače, avioni JNA su često nadletali Sloveniju, ali u određenim momentima i bombardovali njihove položaje, što je dovelo do bežanije u Austriju. Čak je i Milan Kučan slao faksom poruke u Beogradu o kapitulaciji. Međutim, naređenje stranih diplomata, pre svega američkih je dovelo do toga da se njihovi paravojne snage vrate u domovinu i odlučeno je da se prekine sa oružanim dejstvima.[1]

Na Brionima 7. jula dolazi do potpisivanja dokumenta poznato kao Brionska deklaracija, u kome su svoj paraf na okončanje dejstava stavili predstavnici Slovenije, Generalštaba JNA uz posredništvo Evropske zajednice. Ovim ugvoorom je predviđeno povlačenje snaga JNA iz Slovenije u roku od tri meseca.[2]

Haški tribunal se nije bavio ratnim zločinima na tlu Slovenije 1991. godine.

Bilateralni odnosi[uredi | uredi izvor]

Zvanični diplomatski odnosi su uspostavili decembra 2000. godine.[6]

Slovenija je bila prva država iz bivše SFRJ koja je priznala proglašenje nezavisnosti Kosova 2008.

Slovenija je glasala za prijem Kosova u UNESKO prilikom glasanja 2015.

Posete[uredi | uredi izvor]

  • Premijer Slovenije Miro Cerar bio je u zvaničnoj poseti Beogradu, 23-24. oktobra 2016. kada je održana i treća zajednička sednica dve vlade.
  • Tokom 2015. godine, Sloveniju su posetili predsednik Republike Tomislav Nikolić, 8-9. oktobra, predsednik NSRS Maja Gojković, 11. novembra i bivši ministar odbrane B. Gašić 1-2. decembra.
  • Predsednik R. Slovenije Borut Pahor, učinio je prvu zvaničnu posetu R. Srbiji, 29-30. maja 2014. Drugog dana zvanične posete, realizovan je susret sa prvim PPV i MSP I. Dačićem.
  • U okviru obilaska zemalja pogođenih majskim poplavama, y radnoj poseti Srbiji bila je premijerka Alenka Bratušek, 17-18. juna 2014. Tom prilikom srela se sa predsednikom Republike T. Nikolićem, PV A. Vučićem i prvim PPV i MSP I. Dačićem.
  • Prva zajednička sednica dve vlade, održana je 1-2. oktobra 2013. u Beogradu, uz posetu predsednika Vlade Slovenije A. Bratušek.
  • Predsednik Slovenije B.Pahor boravio je u nezvaničnoj poseti Srbiji 22. maja 2013.
  • Predsednik parlamenta Slovenije J. Veber 2-3. jula 2013. boravio je u Beogradu.
  • Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić posetio je Sloveniju 14-15. novembra 2012.[6]

Ekonomski odnosi[uredi | uredi izvor]

  • U 2020. godini ostvarena razmena u iznosu od 1,33 miljarde dolara, od čega je izvoz 603,7 mil. evra, a uvoz je 727,9 mil. USD.
  • U 2019. je ostvarena razmena u iznosu od 1,29 milijarde USD. Izvoz iz Srbije vredeo je 650 mil. evra, a uvoz 644 miliona.
  • U 2018. godini robna razmena premašila je iznos od 1,35 milijarde dolara. Iz naše zemlje izvezeno je za 683 miliona, a uvezeno za 671 milion dolara.
  • U 2012. ukupna razmena roba vredela je više od milijardu USD. Izvoz iz Srbije bio je 422 miliona, a uvoz 582 miliona dolara.
  • U 2007. godini ostvarena je razmena u iznosu od 1,1 milijarde dolara. Naša zemlja izvezla je robe vredne 409 miliona, dok je uvezeno za 700 miliona USD.[7][8]

Prema slovenačkim statističkim podacima, R. Srbija je na prvom mestu po vrednosti slovenačkih investicija u inostranstvu. Vrednost slovenačkih investicija u R. Srbiju, uključujući ulaganje NLB u Komercijalnu banku, je preko 1,6 milijardi evra. U Srbiji posluje oko 1.400 preduzeća s udelom slovenačkog kapitala, gde je zaposleno preko 25.000 radnika.[9]

Diplomatski predstavnici[uredi | uredi izvor]

U Beogradu[uredi | uredi izvor]

U Ljubljani[uredi | uredi izvor]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Postoji spomenik Mihajlu Pupinu na Bledu.[11] Pupin je 1921. postao počasni građanin Bleda.

Poređenje[uredi | uredi izvor]

Slovenija Slovenija Srbija Srbija
Stanovništvo 1.964.036 9.024.734
Površina 20.273 km² 88.361 km²
Prestonica Ljubljana — 270.000 Beograd — 1.233.796 (1.659.440 šire područje)
Oblik vladavine parlamentarna republika parlamentarna republika
Zvanični jezik slovenački srpski

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g SLOBA I CIA OTCEPILI SLOVENIJU OD SFRJ 1991. ! Aleksandar Mihailović (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2023-05-17 
  2. ^ a b Rat u Sloveniji 1991 - Ispovest Vinka Pandurevića! - Vinko Pandurević (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2023-05-17 
  3. ^ „Dosije Kopar: Izjava Stevana Čučkovića o zarobljavanju i tamničkim danima u slovenačkom logoru 1991 - www.zlocininadsrbima.com”. www.zlocininadsrbima.com. Pristupljeno 2023-05-17. 
  4. ^ „Medveđek kod Trebnja 1991 - www.zlocininadsrbima.com”. www.zlocininadsrbima.com. Pristupljeno 2023-05-17. 
  5. ^ „Dosije Holmec: Ispovest porodica vojnika koji su ubijeni 1991. u Sloveniji - www.zlocininadsrbima.com”. www.zlocininadsrbima.com. Pristupljeno 2023-05-17. 
  6. ^ a b „Bilateralni odnosi sa Slovenijom”. Arhivirano iz originala 16. 02. 2015. g. Pristupljeno 16. 02. 2015. 
  7. ^ „Serbia Exports to Slovenia”. Trading Economics. Pristupljeno 16. 9. 2021. 
  8. ^ „Serbia Imports from Slovenia”. Trading Economics. Pristupljeno 16. 9. 2021. 
  9. ^ „Bilateralni odnosi”. Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije. Pristupljeno 16. 9. 2021. 
  10. ^ Slovenački ambasadori u Srbiji
  11. ^ Spomenik Mihajlu Pupinu na Bledu

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Односи_Србије_и_Словеније&oldid=27753554”