Батајница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Батајница
Батајничка црква 2006. године.jpg
Центар Батајнице са православном црквом
Административни подаци
Држава  Србија
Град  Београд
Општина Земун
Становништво
Становништво ‍
 — 2011. Раст 48.600
 — густина Раст 48.600/км2
Географске карактеристике
Координате 44°54′00″ СГШ; 20°17′00″ ИГД / 44.9° СГШ; 20.283333° ИГД / 44.9; 20.283333Координате: 44°54′00″ СГШ; 20°17′00″ ИГД / 44.9° СГШ; 20.283333° ИГД / 44.9; 20.283333
Батајница на мапи Београда
Батајница
Батајница
Остали подаци
Поштански број 11273
Позивни број 011
Регистарска ознака BG
Месне заједнице Батајнице

Батајница је градско насеље на крајњем северозападу Београда, које се налази на територији градске општине Земун. Београду је припојена 1972. године, до када је била село у Срему. Последњих деценија од типичног равничарског села војвођанског типа, са претежно пољопривредним становништвом, Батајница је постала насеље мешовитог типа и вишеструко увећаним становништвом. Према попису из 2011. године, Батајница је имала око 48.600 становника и 450 привредних субјеката, углавном приватних.

Име[уреди]

О настанку Батајнице постоје две легенде. По једној, ово место је било мочварно и блатњаво, па су га прозвали Блатајница. Временом се, гласовном променом, слово „л“ изгубило, па је остао назив Батајница.

По другој легенди, која је вероватнија, садашње насеље основано је у 16. веку. Основао га је мађарски гроф Батај, па је по њему насеље и добило име.

По једном усменом предању име Батајница потиче од француске речи la bataille чита се батај, а у преводу значи битка. Наиме Аустрија је у току 18. века водила велике ратове са Баварцима , Прусима, Французима и Турцима, па се једна од битака водила и на подучју данашње Батајнице. Ако је насеље основано око 1725, дакле после досељавања Срба под Арсенијем Чарнојевићем у ове крајеве, онда је ово највероватнија верзија имена.[1]

Историја[уреди]

По неким историчарима, Батајница спада у насеља из бронзаног доба, о чему сведоче и ископине према Дунаву у батајничким пољима. Најверодостојнији податак је да је Батајница насељена око 1725. године. У извештају из 1753. године, наводи се да је Батајница мало село, које је имало око 90 имућнијих старешина, односно домаћинстава.

По укидању војне границе, у селу је основана задруга која је увела заједнички рад мештана којима се то веома допало. Задруга је 1912. године имала 52 члана. Од њих је 40 одсто сељака имало преко десет јутара земље.

Насеље у садашњем облику, са омеђеним главним улицама и раскрсницом, настало је повратком граничара са дужности у Војној крајини. Они су у овом месту добили земљу и могућност да се настане на овом подручју. После Првог светског рата, Батајница је такође интензивно насељавана бившим војницима који су добијали земљу у овом подручју.

Место је рано добило основну школу, у коју су у почетку ишла само мушка деца. Зграда школе била је у броју 7, за два броја удаљена од старе зграде покривене трском. Школа је основана 1708. године. Садашња зграда је најстарија у околини и датира из 1875. године. У Батајници постоји и „Позориште аматера Батајнице“ основано 1994. године.

Честа презимена староседелачког становништва Батајнице су следећа: Баришић, Бајац, Бачванин, Бешлић, Бокун, Бојић, Будимировић, Богуновић, Бунош, Велицки, Виденовић, Војновић, Вукадиновић, Гавриловић, Голубовић, Гркинић, Дмијовић, Добрић, Дубајић, Ергић, Зарић, Јосимовић, Јовановић, Керечки, Кнежевић, Крушедолац, Лежајић, Личанин, Марковић, Михајловић, Мириловић, Мојсиловић, Нештинац, Обрадовић, Обрешки, Опачић, Смуђа, Станковић, Тодоровић, Петровић, Перић, Пражић, Узелац, Радишић, Рашула, Ћулум, Страживук и многа друга.


Почетком 19. века село је бројало 157 кућа и имало 1.366 становника.

Споменик палим борцима за слободу 1941—1945. подигнут 1954. године у центру Батајнице.

О Батајници у Другом светском рату погледајте чланак — Батајница у Народноослободилачкој борби

Овде се налази археолошки локалитет Велика хумка у Батајници.[2]

Знаменитости[уреди]

Значајнији објекти су црква Светог Архангела Гаврила у центру насеља, старе зграде основних школа „Бошко Палковљевић Пинки“, „Бранко Радичевић“, „Светислав Голубовић Митраљета“, Дом соколског друштва и црква Рођења пресвете Богородице у насељу Клисина.Батајница има такође споменик природе Лесни профил Капела у Батајници.

Батајница је позната по војном аеродрому и ваздухопловном заводу, који су били свакодневна мета НАТО агресора 1999. године.

17. априла 1999. године у 21:30 за време дејства авијације НАТО од шрапнела експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала симбол страдања и патњи деце Савезне Републике Југославије.

Саобраћај[уреди]

Поред Батајнице пролази ауто-пут за Нови Сад и важна железничка пруга, према Шиду и Новом Саду са једне и према Београду са друге стране. Постоји и обилазна пруга која иде према Сурчину.

Кроз само насеље пролази магистрални пут који је узак а прометан, па су честе саобраћајне незгоде и гужве пред раскрсницом у центру насеља. На том месту рачвају се путеви према Новом Саду, Бановцима и Угриновцима. Овај пут повезан је са новосадским ауто-путем петљом која се налази на улазу у насеље.

2012. године отворена је петља Батајница која спаја новосадски ауто-пут са обилазницом око Београда. Планиране су још две обилазнице око Батајнице као и изградња ранжирне железничке станице.

Јавни превоз ослоњен је на аутобусе Интегрисаног тарифног система, и то на линије 73 ( Нови Београд (Блок 45) - Батајница (Железничка станица) ) (4ч. - 23ч.), 700 ( Батајница (Железничка станица) - Батајница - Батајница (Војвођанских бригада) - Батајница (Железничка станица) ) (4ч. - 23ч.),702 ( Батајница (Железничка станица) - Бусије (Црква) ) (4ч. - 23ч.), 703 ( Земун (Кеј ослобођења) - Батајница (Железничка станица) - Угриновци ) (4ч. - 23ч.), 706 ( Зелени венац - Батајница ) (4ч. - 23ч.), 706Е ( Земун (Кеј ослобођења) - Аеродром Батајница ) (6ч. - 20ч.) и ноћна линија 706Н ( Трг Републике - Батајница ) (0 ч. - 4 ч.). Осим возила Интегрисаног тарифног система, кроз Батајницу пролазе аутобуси приградских линија ка Бановцима, Сурдуку, Пазови, али и међуградских према Новом Саду, Суботици, Сомбору...


Изглед железничке станице Батајница

Кроз Батајницу саобраћа и линија градске железнице БГ:воз-а за Овчу.

Спорт[уреди]

ФК БСК Батајница је локални фудбалски клуб који игра у Српској лиги - група „Београд”. Постоји још и одбојкашки клуб АС, кошаркашки клуб Мондо Баскет и клуб малог фудбала КМФ Лола.

Под-насеља[уреди]

Шангај[уреди]

Шангај је једно од најбрже растућих насеља у Батајници. Ово насеље је потпуно стамбено. Простире се преко пруге и концентрисано је дуж Шангајске улице. Протеже се ка североистоку ка насељима Бусије и Угриновци (Шангајска улица се такође простире до пута ка Угриновцима). У насељу је подигнута и црква посвећена светом Јовану Шангајском.

Црвени Барјак[уреди]

Црвени Барјак, познатији као Ново насеље, је највећа појединачна локална заједница у Батајници са 11.129 становника према попису из 2002. године. Насеље почиње на самом улазу у Батајницу, где се налази велика Батајничка петља. Даље се простире на југ, формирајући будућу градску везу између Батајнице и Земун Поља. У насељу се налази и топлана.

Насеље Економија[уреди]

Најстарије урбано насеље у Батајници, изграђено је од стране Војске ФНРЈ, још давне 1948. године. Налази се на самом уласку у Батајницу из правца Земуна.

Ситуација[уреди]

Батајница је данас неразвијена, нарочито када су култура, здравство, образовање и спорт у питању. Овакво насеље захтева спортски центар, већи дом здравља, културни центар (који је постојао док није изгорео у пожару), као и више дечијих вртића. Такође, с обзиром да осим из Батајнице, за Београд путују ученици и из Бановаца, Пазове и Угриноваца, постоји потреба за једном или више средњих школа. У Батајници не постоји ниједан већи парк, нити дечија игралишта.

Познате личности[уреди]

Светислав Голубовић Митраљета (1917—1942), учесник Народноослободилачке борбе.

Милица Ракић (1996—1999), девојчица која је настрадала у НАТО агресији 1999 постала је симбол страдања и патњи деце СРЈ.

Војислав Шешељ (1954), српски политичар, четнички војвода и председник Српске радикалне странке.

Катарина Радивојевић (1979), српска глумица

Марко Перић (1984), српски футсалер

Никола Дринчић (1984), српски фудбалер бивши играч ФК Партизанa

Миралем Сулејмани(1988), српски фудбалер

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Predgrađe burne istorije
  2. ^ Шпехар, Перица (2016). Батајница - Велика хумка Раномађарска некропола. Београд: Музеј града Београда. ISBN 978-86-6433-008-4. Приступљено 12. 4. 2017. 

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Батајница&oldid=20918027”