Батајница
Батајница | |
---|---|
![]() Нова црква у Батајници. | |
Административни подаци | |
Држава | ![]() |
Град | ![]() |
Општина | Земун |
Географске карактеристике | |
Координате | 44° 54′ 00″ С; 20° 17′ 00″ И / 44.9° С; 20.283333° ИКоординате: 44° 54′ 00″ С; 20° 17′ 00″ И / 44.9° С; 20.283333° И |
Остали подаци | |
Поштански број | 11273 |
Позивни број | 011 |
Регистарска ознака | BG |
Батајница је градско насеље на крајњем северозападу Београда, које се налази на територији градске општине Земун. Београду је припојена 1972. године, до када је била село у Срему. Последњих деценија од типичног равничарског села војвођанског типа, са претежно пољопривредним становништвом, Батајница је постала насеље мешовитог типа и вишеструко увећаним становништвом. Према попису из 2011. године, Батајница је имала око 48.600 становника и 450 привредних субјеката, углавном приватних.[тражи се извор]
Име[уреди | уреди извор]
О настанку Батајнице постоје две легенде. По једној, ово место је било мочварно и блатњаво, па су га прозвали Блатајница. Временом се, гласовном променом, слово „л“ изгубило, па је остао назив Батајница.
По другој легенди, садашње насеље основано је у 16. веку. Основао га је мађарски гроф Батај, па је по њему насеље и добило име.
По једном усменом предању име Батајница потиче од француске речи la bataille чита се батај, а у преводу значи битка. Наиме Аустрија је у току 18. века водила велике ратове са Баварцима, Прусима, Французима и Турцима, па се једна од битака водила и на подручју данашње Батајнице. Ако је насеље основано око 1725, дакле после досељавања Срба под Арсенијем Чарнојевићем у ове крајеве, онда је ово највероватнија верзија имена.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
По неким историчарима, Батајница спада у насеља из бронзаног доба, о чему сведоче и ископине према Дунаву у батајничким пољима. Овде се налази археолошки локалитет Велика хумка у Батајници.[2]
Најверодостојнији податак је да је Батајница насељена око 1725. године. У извештају из 1753. године, наводи се да је Батајница мало село, које је имало око 90 имућнијих старешина, односно домаћинстава.
По укидању војне границе, у селу је основана задруга која је увела заједнички рад мештана којима се то веома допало. Задруга је 1912. године имала 52 члана. Од њих је 40% сељака имало преко десет јутара земље.
Насеље у садашњем облику, са омеђеним главним улицама и раскрсницом, настало је повратком граничара са дужности у Војној крајини. Они су у овом месту добили земљу и могућност да се настане на овом подручју. После Првог светског рата, Батајница је такође интензивно насељавана бившим војницима који су добијали земљу у овом подручју.
Место је рано добило основну школу, у коју су у почетку ишла само мушка деца. Зграда школе била је у броју 7, за два броја удаљена од старе зграде покривене трском. Школа је основана 1708. године. Садашња зграда је најстарија у околини и датира из 1875. године. У Батајници постоји и „Позориште аматера Батајнице“ основано 1994. године.
Честа презимена староседелачког становништва Батајнице су следећа: Баришић, Бајац, Бачванин, Бешлић, Бокун, Бојић, Будимировић, Богуновић, Бунош, Велицки, Виденовић, Војновић, Вукадиновић, Гавриловић, Голубовић, Гркинић, Грујичић, Дмијовић, Добрић, Дубајић, Ергић, Зарић, Јосимовић, Јовановић, Керечки, Кнежевић, Крушедолац, Лежајић, Личанин, Марковић, Михајловић, Мириловић, Мојсиловић, Нештинац, Обрадовић, Обрешки, Опачић, Смуђа, Станковић, Тодоровић, Петровић, Перић, Пражић, Узелац, Радишић, Рашула, Ћулум, Страживук, Шарац и многа друга.[тражи се извор]
Почетком 19. века село је бројало 157 кућа и имало 1.366 становника.
Асфалтни пут према Земуну, део међународног пута Лондон-Цариград, постојао је већ 1936.[3]
О Батајници у Другом светском рату погледајте чланак — Батајница у Народноослободилачкој борби
У току НАТО бомбардовања 1999. године, Батајница и њен аеродром је била мета свакодневних напада НАТО агресора.
Знаменитости[уреди | уреди извор]
Значајнији објекти су црква Светог Архангела Гаврила у центру насеља, старе зграде основних школа „Бошко Палковљевић Пинки“, „Бранко Радичевић“, „Светислав Голубовић Митраљета“, Дом соколског друштва и црква Рођења пресвете Богородице у насељу Клисина. Батајница има такође споменик природе Лесни профил Капела у Батајници.
Батајница је позната по војном аеродрому и ваздухопловном заводу, који су били свакодневна мета НАТО агресора 1999. године.
Дана 17. априла 1999. године у 21:30 за време дејства авијације НАТО од шрапнела експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала симбол страдања и патњи деце Савезне Републике Југославије.
Култура[уреди | уреди извор]
Батајница има врло успешан хор Црквено дечији хор и оркестар "Орлић", који броји велики број награда. У Батајници постоји и Културно уметничко друштво „Батајница”, које броји велики број награда како у Србији, тако и у иностранству. Такође, постоји и Ансамбл народних игара и песама „Ју-Лира”.
Школе[уреди | уреди извор]
У Батајници постоје три школе: ОШ „Бранко Радичевић“ Батајница, ОШ „Светислав Голубовић Митраљета“ Батајница и ОШ „Бошко Палковљевић Пинки“ Батајница.
Највећа школа у Батајници је ОШ „Бранко Радичевић“.
Саобраћај[уреди | уреди извор]
Поред Батајнице пролази ауто-пут за Нови Сад и важна железничка пруга, према Шиду и Новом Саду са једне и према Београду са друге стране. Постоји и обилазна пруга која иде према Сурчину.
Кроз само насеље пролази магистрални пут који је узак а прометан, па су саобраћајне незгоде и гужве пред раскрсницом у центру насеља честа појава. На том месту рачвају се путеви према Новом Саду, Бановцима и Угриновцима. Овај пут повезан је са новосадском ауто-путем петљом која се налази на улазу у насеље.
Године 2012. отворена је петља Батајница која спаја новосадски ауто-пут са обилазницом око Београда. Планиране су још две обилазнице око Батајнице као и изградња ранжирне железничке станице.
Јавни превоз ослоњен је на аутобусе Интегрисаног тарифног система, и то на линије 73 (Нови Београд (Блок 45) - Батајница (Железничка станица) ) (4ч. - 23ч.), 700 (Батајница (Железничка станица) - Батајница - Батајница (Војвођанских бригада) - Батајница (Железничка станица) ) (4ч. - 23ч.),702 (Батајница (Железничка станица) - Бусије (Црква) ) (4ч. - 23ч.), 703 (Земун (Кеј ослобођења) - Батајница (Железничка станица) - Угриновци) (4ч. - 23ч.), 706 (Зелени венац - Батајница) (4ч. - 23ч.), 706Е (Земун (Кеј ослобођења) - Аеродром Батајница) (6ч. - 20ч.) и ноћна линија 706Н (Трг Републике - Батајница) (0 ч. - 4 ч.). Осим возила Интегрисаног тарифног система, кроз Батајницу пролазе аутобуси приградских линија ка Бановцима, Сурдуку, Пазови, али и међуградских према Новом Саду, Суботици, Сомбору...

Кроз Батајницу саобраћа и линија градске железнице БГ:воз-а за Овчу.
Спорт[уреди | уреди извор]
ФК БСК Батајница је локални фудбалски клуб који игра у Зонској лиги Београд, четвртом фудбалском рангу такмичења у Србији. Постоји још и одбојкашки клуб АС, кошаркашки клуб Мондо Баскет и клуб малог фудбала КМФ Лола.
Под-насеља[уреди | уреди извор]
Шангај[уреди | уреди извор]
Шангај је једно од најбрже растућих насеља у Батајници. Ово насеље је потпуно стамбено. Простире се преко пруге и концентрисано је дуж Шангајске улице. Протеже се ка североистоку ка насељима Бусије и Угриновци (Шангајска улица се такође простире до пута ка Угриновцима). У насељу је подигнута и црква посвећена светом Јовану Шангајском.
Црвени барјак[уреди | уреди извор]
Црвени барјак, познатији као Ново насеље, је највећа појединачна локална заједница у Батајници са 11.129 становника према попису из 2002. године. Насеље почиње на самом улазу у Батајницу, где се налази велика Батајничка петља. Даље се простире на југ, формирајући будућу градску везу између Батајнице и Земун Поља. У насељу се налази топлана, православни храм посвећен Рођењу пресвете Богородице, као и предшколска установа Вртић Паркић.
Насеље Економија[уреди | уреди извор]
Најстарије урбано насеље у Батајници изградила је Војска ФНРЈ 1948. године. Налази се на самом уласку у Батајницу из правца Земуна.
Ситуација[уреди | уреди извор]
Батајница је данас неразвијена, нарочито када су култура, здравство, образовање и спорт у питању. Овакво насеље захтева спортски центар, већи дом здравља. Такође, с обзиром да осим из Батајнице, за Београд путују ученици и из Бановаца, Пазове и Угриноваца, постоји потреба за једном или више средњих школа.
Познате личности[уреди | уреди извор]
- Светислав Голубовић Митраљета (1917—1942), учесник Народноослободилачке борбе.
- Адам Прибићевић (1880-1957), политичар и публициста
- Жарко Јовановић (1925—1985), био је ромски музичар који је познат по композицији ромске химне Ђелем, Ђелем.
- Милица Ракић (1996—1999), девојчица која је настрадала у НАТО агресији 1999 постала је симбол страдања и патњи деце СРЈ.
- Катарина Радивојевић (1979), српска глумица
- Предраг Васић, (1997) глумац
- Нина Нешковић (1992) српска глумица
- Марко Перић (1984), српски футсалер
- Никола Дринчић (1984), српски фудбалер бивши играч ФК Партизан
- Миралем Сулејмани (1988), српски фудбалер
- Страхиња Ераковић (2001), српски фудбалер
- Јелена Чанковић (1995), српска фудбалерка
- Газда Паја (1987), српски репер
- Катарина Радивојевић (1979), српска глумица
Види још[уреди | уреди извор]
- Аеродром Батајница
- Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Батајници
- Црква Рођења Пресвете Богородице у Батајници
- Стара зграда ОШ „Бошко Палковљевић Пинки“ Батајница
- ОШ „Бранко Радичевић“ Батајница
- ОШ „Светислав Голубовић Митраљета“ Батајница
- Ковид болница у Батајници
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Predgrađe burne istorije
- ^ Шпехар, Перица (2016). Батајница - Велика хумка Раномађарска некропола. Београд: Музеј града Београда. ISBN 978-86-6433-008-4. Приступљено 12. 4. 2017.
- ^ "Политика", 17. мај 1936
Литература[уреди | уреди извор]
- Шпехар, Перица (2016). Батајница - Велика хумка Раномађарска некропола. Београд: Музеј града Београда. ISBN 978-86-6433-008-4. Приступљено 12. 4. 2017.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Батајница Инфо
- Веб сајт локалне заједнице
- Моја Батајница Архивирано на сајту Wayback Machine (12. август 2019)
- БСК Батајница
- ФК БСК Батајница