Dejan Savićević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dejan Savićević
Dejan Savićević, 2007. godine
Lični podaci
Nadimak Dejo[1], Genije
Datum rođenja (1966-09-15)15. septembar 1966. (57 god.)
Mesto rođenja Titograd, SFRJ
Pozicija prednji vezni igrač / krilo
Juniorska karijera
1981—1983
1983—1984		 OFK Titograd
Budućnost Titograd
Seniorska karijera
Godine Klub Nast. (Gol)
1983—1988
1988—1992
1992—1998
1999
1999—2001		 Budućnost
Crvena zvezda
Milan
Crvena zvezda
Rapid		 130
72
97
3
44		 (36)
(23)
(20)
(0)
(25)
Ukupno 346 (98)
Reprezentativna karijera
1986—1999 Jugoslavija 56 (19)
Trenerska karijera
2001—2003 SR Jugoslavija

Dejan Savićević (Titograd, 15. septembar 1966) je bivši jugoslovenski fudbaler. Od 1986. do 1999. godine je nastupao za reprezentaciju u 56 utakmica i postigao 19 golova. Dobitnik je zlatne značke Sporta za 1991. godinu, a u izboru za najboljeg igrača Evrope godine zauzeo je drugo mesto.

Savićević je u karijeri igrao u Budućnosti, Crvenoj zvezdi, Milanu i Rapidu. Dva puta je osvojio Ligu šampiona, prvi put sa Crvenom zvezdom 1991, a drugi put sa Milanom 1994.

Igračka karijera[uredi | uredi izvor]

Klupska[uredi | uredi izvor]

Savićević je počeo svoju fudbalsku karijeru sa 15 godina u mlađim timovima OFK Titograd. Igrao je za Budućnost u Prvoj ligi, a za reprezentaciju je debitovao 1986. protiv Turske.

Crvena zvezda[uredi | uredi izvor]

Nakon dobrih igara u Budućnosti, najbolji jugoslovenski timovi su tražili 21-godišnjeg Savićevića u leto 1988. Savićević je odabrao Crvenu zvezdu. Kako se i FK Partizan, u to vreme klub u kom su veliki uticaj imali oficiri Jugoslovenske narodne armije, interesovao za njega, Savićević se skrivao do početka prelaznog roka, a ugovor sa Crvenom zvezdom je potpisao prvog dana prelaznog roka. Posle toga je dobio poziv za odsluženje redovnog vojnog roka, pa je propustio celu sezonu 1988/1989. U JNA je igrao u sportskoj četi da bi ostao u formi. Ipak, državne vlasti su dozvolile da igra važne utakmice kao što je susret protiv Milana u Kupu evropskih šampiona. Savićević je imao važan udeo u remiju na San Siru kada je Dragan Stojković postigao važan gol u gostima za 1:1. U revanšu u Beogradu Savićević je postigao gol, ali je nemački sudija Diter Pauli prekinuo utakmicu zbog magle koja je prekrila ceo grad. Druga utakmica je igrana sutradan, rezultat je opet bio 1:1, pa su izvođeni jedanaesterci koje su Italijani dobili 4:2, nakon promašaja Savićevića i Mitra Mrkele.

Savićević je bio deo ekipe koja je osvojila tri uzastopne šampionske titule (1989/1990, 1990/1991 i 1991/1992), dva nacionalna kupa 1990. i 1992. i Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup 1991. Zvezda je izgubila Superkup Evrope od Mančester junajteda 1:0 u Mančesteru, a revanš u Beogradu se nije odigrao iz političkih razloga. Nakon uspeha Crvene zvezde u Evropi, Savićević je podelio drugo mesto sa Darkom Pančevom u glasanju za Evropskog fudbalera godine.

Zbog sankcija uvedenih SRJ zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, Crvena zvezda je bila primorana da svoje utakmice igra van Jugoslavije.

Milan[uredi | uredi izvor]

Zbog sankcija uvedenih SRJ, Fudbalska reprezentacija Jugoslavije je vraćena sa Evropskog prvenstva 1992. u Švedskoj.

Savićevićeve dobre igre su naterale Milan da ga dovede pred početak sezone 1992/93, da bi nadoknadio rupu nastalu nakon povrede Marka van Bastena. Ipak, u svojoj prvoj sezoni u Italiji nije bio u prvom planu trenera Fabija Kapela i igrao je samo na 10 utakmica i postigao 4 gola. Sledeće sezone je postao standardan prvotimac, predvodeći Milan do titule u nacionalnom prvenstvu i Ligi šampiona i dobio je nadimak „Genije“ od Silvija Berluskonija, vlasnika milanskog kluba.[2] U finalu protiv Barselone na Parku prinčeva, Savićević je asistirao Masaru za vodeći gol Milana, a sam je lobovao golmana katalonskog tima Andonija Zubizaretu sa oko 30 metara za treći gol Milana na toj utakmici.[3] Uprkos lošoj formi Milana sledeće sezone, Savićević je predvodio klub do finala Lige šampiona u Atini protiv Ajaksa, koji je Ajaks dobio 1:0. Kapelo ga je izostavio u finalu zbog navodne povrede, iako je Savićević insistirao da je bio spreman.

Sledećih par sezona Savićević je pao u senku Žorža Vee, pa je dobijao sve manje šansi za igru i vratio se u Crvenu zvezdu. Sa Milanom Savićević je osvojio 7 trofeja, uključujući tri skudeta (1992/93, 1993/94 i 1995/96), kup Italije, Ligu šampiona i Superkup Evrope.[4] Uprkos nadimku genije, italijanski mediji su ga kritikovali za nepružanje dobrih igara protiv manjih klubova.

Povratak u Crvenu zvezdu[uredi | uredi izvor]

Posle odlaska iz Milana na kraju sezone 1997/98. Savićević nije imao klub, pa se vratio u Crvenu zvezdu januara 1999.[5] Odigrao je tri utakmice za Crvenu zvezdu, uključujući i večiti derbi sa Partizanom, bez postignutog pogotka, u prvenstvu koje je prekinuto zbog NATO bombardovanja SRJ. Zvezda je prvenstvo završila na trećem mestu, iza Partizana i Obilića, ali je osvojila kup, koji je odigran nakon završetka rata. Savićević je karijeru tog leta nastavio u bečkom Rapidu.

Rapid[uredi | uredi izvor]

U Rapidu Savićević je proveo dve sezone. Na 44 utakmice u dve sezone za ovaj klub postigao je 18 golova. Karijeru je okončao kada je 2002. izabran za člana selektorske komisije, nakon ostavke dotadašnjeg selektora Jugoslavije Milovana Đorića.

Reprezentativna[uredi | uredi izvor]

Prva utakmica SRJ
1. Goran Pandurović
2. Slobodan Komljenović
3. Slobodan Dubajić
4. Branko Brnović
5. Miroslav Đukić
6. Slaviša Jokanović
7. Vladimir Jugović
8. Dejan Savićević
9. Predrag Mijatović
10. Dragan Stojković (k)
11. Siniša Mihajlović
sel. Slobodan Santrač
BRA—JUG 2:0 (23. 12. 1994)

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 56 utakmica i postigao 19 golova. Debitovao je 29. oktobra 1986. protiv Turske (4:0) u Splitu. Zabeležio je tri meča na Svetskom prvenstvu 1990. u Italiji, kada je SFR Jugoslavija zauzela peto mesto, a 1998. u Francuskoj odigrao je dve utakmice, kada je SR Jugoslavija bila 10. na kraju planetarnog šampionata. Poslednji meč za nacionalni tim je odigrao u kvalifikacijama za Euro 2000 u Zagrebu protiv Hrvatske (2:2), a pre toga je imao šta da poruči prolazniku koji ga je vređao prilikom izjave za televiziju.[6] Tokom karijere je imao problema sa povredama, a zbog toga je propustio Evropsko prvenstvo u Holandiji i Belgiji 2000. godine.

Selektor[uredi | uredi izvor]

U maju 2001. godine, Dejan Savićević je zajedno sa Vujadinom Boškovim i Ivanom Ćurkovićem izabran u selektorsku komisiju reprezentacije Jugoslavije, koja je nasledila Milovana Đorića.[7][8] Komisija nije uspela da nadoknadi nasleđeni zaostatak selekcije Jugoslavije na startu kvalifikacija i da odvede Jugoslaviju na Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine, a Savićević je kao član komisije na klupi „plavih“ ostvario četiri pobede, dva remija i dva poraza.

Savićević je krajem 2001. godine počeo samostalno da obavlja dužnost selektora.[9] I pored solidnog starta u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugaliji 2004. godine nerešenim rezultatom protiv Italije u gostima i pobedom nad Finskom u Beogradu, plavi su doživeli neuspeh najviše zbog nerešenog rezultata u meču sa Azerbejdžanom u Podgorici (2:2), a kasnije i poraza od iste selekcije u Bakuu (2:1) u junu 2003. To je bila prva pobeda Azerbejdžana u zvaničnim utakmicama u istoriji. Savićević je odmah po završetku meča podneo ostavku,[10][11] a za selektora je izabran Ilija Petković. Kao selektor Savićević je sa reprezentacijom SCG, od februara 2002. do juna 2003. ostvario četiri pobede, zabeležio tri nerešena rezultata i doživeo deset poraza. Bilans u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugalu, 2004. bio je jedna pobeda, dva remija, dva poraza.

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Savićević je bio oženjen Valentinom Brajović (razveli se 2000) sa kojom ima dvoje dece, sina Vladimira i ćerku Tamaru. Sin Vladimir je takođe fudbaler i igrao je u omladinskoj selekciji Crne Gore.[12]

Dejan Savićević je 2006. godine otvoreno podržao nezavisnost Crne Gore, njegov lik je korišćen u propagandnoj kampanji Bloka za nezavisnu Crnu Goru.[13]

Trofeji[uredi | uredi izvor]

Crvena zvezda
Milan [4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju”. MozzartSport. Pristupljeno 29. 11. 2021. 
  2. ^ Savićević svedok Berluskonijeve imperije
  3. ^ Dejan Savićević – Lob za sva vremena
  4. ^ a b „Kuća slavnih FK Milan - Dejan Savićević”. 
  5. ^ Zvezdi sinuo (i)Deja
  6. ^ „Dejo o 'purgeru': Bar da je bio neka sila od čoveka, nego jado od metar i 60... (VIDEO)”. Arhivirano iz originala 18. 03. 2017. g. Pristupljeno 20. 01. 2016. 
  7. ^ Đorića menjaju Boškov, Ćurković i Savićević
  8. ^ Umesto Đorića komisija: Boškov, Ćurković, Savićević
  9. ^ Savićević selektor na (ne)određeno vreme
  10. ^ AZERBEJDžAN – SCG 2:1
  11. ^ Azerbejdžan - Srbija i Crna Gora 2:1
  12. ^ „Evo zašto deca Deja Savićevića NISU NI NALIK Piksijevoj deci”. Arhivirano iz originala 22. 01. 2016. g. Pristupljeno 20. 01. 2016. 
  13. ^ Dejo protiv "Koka- Kole", "Marlboroa" i "Suzukija"

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dejan Savićević na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејан_Савићевић&oldid=27437520”