Италијанске јединице у Југославији у Другом светском рату

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Покрет италијанске бициклистичке колоне ка Сињу 1941.
Италијанска оклопна колона на Балкану 1942.
Немачки и италијански окупатори у Југославији, августа 1943.

Југословенско ратиште је било навеће ратиште Краљевине Италије у Другом светском рату. У 1943. години било је најмање 17 италијанских дивизија у италијанској окупационој зони Југославије која се протезала широким појасом Јадрана од Истре до Црне Горе.После капитулације Италије на страни Немаца и објаве рата из Италије у Немачку у септембру - октобар 1943 италијанске трупе борили заједно са Југословенском Народноослободилачке војске против немачких трупа и хрватских снага [1]

Главни и једини противник фашистичке Италије била је Народноослободилачка војска Југославије. Главни локални помагачи фашистичке Италије били су четници, организовани у формације МВАЦ, којих је на врхунцу било око. После 1943. до 1945. године, једињења другог италијанске армиjе која се састоји од две дивизије и једна артиљеријска група прешла на страни Народноослободилачка војска Југославијеи борили против Немац.[2]

Италијанске јединице[уреди]

У нападу на Југославију су, између осталих, учествовале следеће италијанске јединице:

Друга италијанска армија на југословенском ратишту је маја 1942. преименована у Високу команду оружаних снага Словеније-Далмације Суперслода (Comando Superiore FF. AA. 'Slovenia-Dalmazia' - Supersloda).[3] Суперслода је фебруара 1942. у своме саставу имала следеће јединице[4]:

Поред тога, на подручју окупиране Југославије су се налазиле и следеће италијанске јединице:

Поред италијанске војске, под њиховом командом налазиле су се и квислиншке јединице:

МВАЦ су углавном чинили четници и неке антикомунистичке јединице у Словенији.

Локални помагачи[уреди]

На подручју окупиране Југославије, фашистичка Италија је пронашла сараднике пре свега у редовима четника, а на Косову у редовима балиста.

Усташка влада се противила италијанској употреби четника, али је ипак пристала на њихову употребу. 19. јуна 1942. године у Загребу је закључен споразум Роата-Павелић који се тицао повлачења око половице италијанских снага из Зона II и III. Тим споразумом италијанска команда је реорганизовала четнике у Антикомунистичку добровољачку милицију (итал. Milizia Volontaria Anti Comunista) за борбу против партизана и њихових присталица. Павелићева влада је морала да преузме терет одржавања четничке антикомунистичке милиције на подручјима обухваћеним уговором, с тим да четници признају суверенитет НДХ.[2]

Почетком јесени 1942. године 6. армијски корпус у својим дивизијама имао око 15 батаљона МВАЦ — 10.000 до 12.000 пушака; од тога, муслимански батаљон МВАЦ у 6. корпусу је имао око 2000 пушака.[5] У 18. армијском корпусу је било тада 5100 четника Динарске дивизије.[5] Укупно је у саставу свих дивизија 2. италијанске армије крајем фебруара 1943. године било 22.126 »добровољаца«: 20.514 православних, 832 католика и 780 Муслимана.[6] У италијанским деловима марионетске Хрватске било је 19.000 — 20.000 четника у МВАЦ, а Италијани су их опскрбили следећом опремом: са 30.000 пушака, 500 митраљеза, 100 бацача, 15 артиљеријских оруђа, 250.000 ручних бомби, 7,000.000 метака, 7.000-8.000 пари обуће. Ова листа вјероватно не укључује оружје, муницију и опрему која је четницима испоручена за време операције Вајс, (тзв. четврте непријатељске офанзиве), зими 1942/1943, чије су количине морале бити знатне.[2]

Италијани и четници уочи битке на Неретви.

Ђујићева Динарска четничка дивизија је била једна од најбројнијих јединица у саставу италијанских окупационих трупа. По подацима самог Ђујића, средином љета 1942. имао је 12.240 »антикомунистичких добровољаца«, и то: у Стрмици 2400 (непосредна команда Ђујића), у Босанском Грахову 2000 (Бране Богуновић), на Уилици и Динари босанскопетровачких четника је било 500 (Мане Роквић), на Отрићу 1500 (Мирко Марић), у Пађенима 940 (Владе Новаковић), на Косову 4000 (Милан Миљевић), у Топољу 100 (Никола Берић), у Крупи 400 (Обрад Бијанко) и у Грачацу 600 (Дане Станисављевић).[7]

МВАЦ је имао два типа формација: наоружане јединице и наоружане сељаке. Четник је плаћан са 200 лира, командир одељења са 400, а вода групе са 800 лира. Њихове породице су од Италијана примале по 7 килограма брашна, 15 килограма поврћа, 3 килограма зелени, 0,3 литре уља и 0,6 килограма шећера сваког месеца.[8]

16. јула 1942. четнички мајор Петар Баћовић у извештају Дражи Михаиловићу наводи детаље сарадње са италијанским окупатором:

„Сви четнички одреди на територији Херцеговине легализовани су код Талијана, добијају храну, оружје и муницију. Плату не примају само им се по неки пут у виду помоћи додељују мање своте новца.[9]

— Петар Баћовић

Сви четници на територији западне Босне, Лике, Далмације и Херцеговине били су легализовани код италијанске команде, дејствовали су у тесној сарадњи са италијанским трупама и предавали им све заробљене партизане и осумњичене цивиле.[10] Четничке јединице Црне Горе и Херцеговине биле су обавезне да пријаве сваки свој покрет италијанским окупационим властима.[11] Четници у италијанској окупационој зони примали су и високе новчане награде за сваког убијеног партизана.[12]

„За одбеглог убијеног одметника комунисту Јагоша Контића, примљена је на каси дивизије „Ферара" уцјена у износу од 30.000 (тридесет хиљада лира). Како је убиство именованога на дан 14. јануара 1943 извршило људство ИВ четничког батаљона са придодатим жандармима и неким сељацима то ми хитно доставите списак лица која су учествовала у његовом хватању и убиству узимајући у обзир и жандарме и милиционаре учеснике, како би им се примљена награда поделила.[12]

— Командант пуковник Бајо Станишић

Један од најактивнијих сарадника у Црној Гори био је четнички војвода Павле Ђуришић, који је у част окупационог гувернера Пирцио Биролија одржао удворички говор, називајући га "великим пријатељем српског народа", који ће завести "ред и мир у Црној Гори".[13]

Војне операције[уреди]

Операција Вајс почетком 1943. године, позната као Четврта непријатељска офанзива, је била највећа операција коју су италијанске снаге у сарадњи са Вермахтом предузеле на југословенском ратишту. Италијански генерал Роата, заповедник италијанских снага у овој операцији, је под својим командом имао и 19.000 четника:

Под италијанском командом има 19.000 четника груписаних у банде. Од ових:

— 3000 дуж железничке пруге Огулин—Врховине,

— 8000 између Грачаца и Книна,

— 8000 у Херцеговини.[14]

— Извештај италијанског генерала Роате немачком генералу Леру од 3. јануара 1943.

Ратни злочини[уреди]

Злочини над народом у Црној Гори од стране италијанских окупатора.

Генерал Алесандро Пирцио Бироли, командант италијанске 9. армије и окупациони гувернер Црне Горе, након избијања Тринаестојулског устанка 1941. наредио је репресалије над целокупним становништвом:

Уништити жаришта устанка како у односу на појединце тако — уколико је потребно — и у односу на насељена мјеста. Узети таоце из насеља у области где се развијају операције и често их мењати, тако да цело становништво буде изложено опасностима евентуалних репресалија.[15] — Генерал Армије Пирцио Бироли (15. јула 1941.)

У јануару 1942. године Пирцио Бироли је издао проглас којим наређује стрељање 50 талаца за сваког убијеног и 10 талаца за сваког рањеног италијанског војника.[16]

Италијанска војска је редовно палила читавих села током операција против устанка, о чему сведочи следећи извештај:

„Италијани врше акцију десном страном ријеке Заломке т.ј. преко Колешка, Сливаља, Дубљевића, Југовића и Фојнице. Села, одакле није даван отпор поштеђена су. Села, из којих је даван отпор попаљена су.[17]

— Извештај Штаба војночетничких одреда за срез невесињски од 28. априла 1942. четничком представнику при Команди 2. италијанске армије о војно-политичкој ситуацији на подручју среза
Тела талаца које су стрељали италијански војници у Словенији.

Италијански генерал Марио Роата је често издавао налоге за уништавање становништва на окупираним подручјима.[18] Нарочито је сурово наређење за »зимске операције« од 16. јануара 1943. којим се налаже да припадници италијанске војске убију сваког становника кога нађу на подручју операција, без обзира на то да ли има оружја или нема ("убити сваког грађанина"). Роата даље заповеда да се сви мушки који се нађу изван подручја операција, од петнаесте године навише, упуте у концентрационе логоре, а све куће које изгледају сумњиве ради везе с партизанима, да се униште.[18] Услед овог налога генерала Роате уништена су многа насеља и поклано на хиљаде невиног становништва Далмације, Лике, Кордуна и Горског Котара.[18]

Током Пете непријатељске офанзиве италијански генерал Ерколе Ронкаља је заповедао "чишћењем" партизана и њихових симпатизера у Црној Гори, при чему је провођен терор над цивилним становништвом:

СЕКТОР „ПОДГОРИЦА": Наставља се са чишћењем Пипера, у току којег је запаљено око стотину кућа.<бр />
Генерал Ерцоле Ронцаглиа, ВИ арм. корп.[19]
— Дневни извештај команде италијанског ВИ армијског корпуса команди Друге армије за 24. мај 1943. године

Губици[уреди]

Према званичном италијанском признању, њихови губици у Југославији, од јануара 1942. године до марта 1943. године, били су 5913 мртвих и 7157 рањених. Други, тада још непотврђени, извештаји указују да су само у марту 1943. италијански губици у Југославији износили 1600 мртвих и рањених и 1862 заробљених.[20]

Референце[уреди]

  1. ^ Basil Davidson: PARTISAN PICTURE
  2. 2,0 2,1 2,2 Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945
  3. ^ High Command of Armed Forces Slovenia-Dalmatia
  4. ^ DISLOKACIJA POTČINJENIH KOMANDI I JEDINICA 2. ARMIJE 10. FEBRUARA 1942. GODINE
  5. 5,0 5,1 NOB u Dalmaciji, 4, 417.
  6. ^ Jozo Tomasevich, Četnici u drugom svjetskom ratu, Zagreb 1979, 198.
  7. ^ NOB u Dalmaciji, 3, 402.
  8. ^ Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988.
  9. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1
  10. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1
  11. ^ Naređenje četničke Komande Crne Gore i Hercegovine od 25. avgusta 1942. potčinjenim jedinicama o obaveznom prijavljivanju pokreta četničkih jedinica italijanskim okupacionim vlastima
  12. 12,0 12,1 http://pescanik.net/wp-content/PDF/optuznica.pdf
  13. ^ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  14. ^ Zb. NOR, XIV/2, 1039.
  15. ^ http://znaci.net/zb/4_3_4_2.pdf NAREĐENJE ALEKSANDRA PIRCIJA B1ROLIJA OD 15 JULA 1941 GOD. ZA PREDUZIMANJE HITNIH MJERA NA TERITORIJI CRNE GORE RADI UGUŠIVANJA NARODNOG USTANKA
  16. ^ Davide Conti, L'occupazione italiana dei Balcani. Crimini di guerra e mito della «brava gente» (1940-1943), Odradek, Roma 2008, pag. 129
  17. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1
  18. 18,0 18,1 18,2 SAOPŠTENJE BR. 7 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača
  19. ^ http://znaci.net/zb/4_3_5_2.pdf
  20. ^ http://www.znaci.net/00001/4_14_2.htm IZVEŠTAJ UREDA ZA STRATEGIJSKE SLUŽBE OD 5. MAJA 1943. O SARADNJI ČETNIKA SA OKUPATORIMA I USTAŠAMA U BORBAMA PROTIV NOV I POJ

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]