Мека моћ

С Википедије, слободне енциклопедије

У политици (а посебно у међународној политици), мека моћ је способност кооптирања, а не принуде (за разлику од тврде моћи). Другим речима, мека моћ укључује обликовање преференција друге стране кроз привлачност, допадљивост. Дефинишућа карактеристика меке моћи јесте да није принудна; средство меке моћи укључује културу, политичке вредности и спољну политику. Године 2012, Џозеф Нај са Универзитета Харвард објаснио је да са меком моћи „најбоља пропаганда није пропаганда“, даље објашњавајући да је током информатичког доба „кредибилитет најслабији ресурс“.[1]

Нај је популаризовао овај термин у својој књизи из 1990. године Bound to Lead: The Changing Nature of American Power.[2]

У овој књизи је написао: „Када једна земља натера друге земље да желе оно што она жели, може се назвати кооптивном или меком моћи у супротности са чврстом или командном моћи наређивања другима да раде оно што она желе“.[2] Даље је развио концепт у књизи из 2004. Soft Power: The Means to Success in World Politics.[3]

Опис појма[уреди | уреди извор]

Оксфордски речник енглеског језика бележи фразу „мека моћ“ (што значи „моћ (нације, државе, савеза, итд.) која произилази из економског и културног утицаја, а не из принуде или војне снаге“) из 1985.[4] Џозеф Нај је популаризовао концепт „меке моћи“ касних 1980-их.[5] За Наја, моћ је способност да утичете на понашање других да бисте постигли жељене резултате. Постоји неколико начина на које се то може постићи: може се принудити друге претњама; може их се подстаћи плаћањем; или их неко може привући и кооптирати да желе оно што жели. Ова мека моћ – навести друге да желе резултате које неко жели – кооптира људе, а не приморава их.[2]

Мека моћ је у супротности са тврдом моћи - употребом принуде и плаћања. Меку моћ могу имати не само државе, већ и сви актери у међународној политици, као што су невладине организације или међународне институције.[3] Неки га такође сматрају примером „другог лица моћи“[6] које индиректно омогућава некоме да постигне жељене резултате.[7][8] Мека моћ једне земље, према Нају, почива на три ресурса: „њеној култури (на местима где је привлачна другима), њеним политичким вредностима (када им одговара у земљи и иностранству) и њеној спољној политици (када други их виде као легитимне и имају морални ауторитет).“[9]

Ресурси меке моћи су средства која стварају привлачност, што често доводи до пристанка.[3] Нај тврди да је „Завођење увек ефикасније од принуде, а многе вредности попут демократије, људских права и индивидуалних могућности су дубоко заводљиве“.[10] Ангело Кодевила је приметио да је суштински аспект меке моћи који се често занемарује то што различите делове популације привлаче или одбијају различите ствари, идеје, слике или изгледи.[11] Мека моћ је отежана када политике, култура или вредности одбијају друге уместо да их привлаче.

У својој књизи, Нај тврди да је мека моћ тежи инструмент за владање него чврста моћ из два разлога: многи њени критични ресурси су ван контроле влада, а мека моћ тежи да „ради индиректно обликујући окружење за политике, а понекад су потребне године да се произведу жељени резултати“.[10][12] Књига идентификује три широке категорије меке моћи: „култура“, „политичке вредности“ и „политике“.

У The Future of Power (2011), Нај понавља да је мека моћ дескриптиван, а не нормативни концепт.[13] Због тога се мека моћ може користити у зле сврхе. „Хитлер, Стаљин и Мао су сви поседовали велику меку моћ у очима својих помоћника, али то их није учинило добрим. Није нужно боље извртати умове него извртати руке.“[13] Нај такође тврди да мека моћ није у супротности са теоријом међународних односа реализма. „Мека моћ није облик идеализма или либерализма. То је једноставно облик моћи, један од начина за постизање жељених резултата.“[14]

Ограничења концепта[уреди | уреди извор]

  Меку моћ су критиковали као неефикасну аутори као што је Ниал Фергусон у предговору за Колос. Неореалистички и други рационалистички и неорационалистички аутори (са изузетком Стивена Волта ) одбацују концепт меке моћи јер тврде да актери у међународним односима одговарају само на две врсте подстицаја: економске подстицаје и силу.

Као концепт, може бити тешко разликовати меку моћ од тврде моћи. На пример, Џенис Бијали Метерн тврди да је употреба фразе од стране Џорџа В. Буша „или сте са нама или са терористима“ у ствари била примена тешке моћи. Иако војна и економска сила није коришћена за притисак на друге државе да се придруже њеној коалицији, коришћена је нека врста силе – репрезентативна сила. Ова врста силе угрожава идентитет својих партнера, присиљавајући их да се повинују или ризикују да буду етикетирани као зли. Будући да је то случај, мека моћ стога није тако мека.[15]

Неки истраживачи су тврдили да силе у успону, попут Кине, стварају нове приступе мекој моћи, користећи је одбрамбено.[16]

Поред тога, други су тврдили да је потребно посветити више пажње лоцирању и разумевању како покушаји актера да користе меку моћ могу да се обрубе, доводећи до оштећења или губитка репутације, или онога што се назива „меко обесправљење“.[17]

Мерење[уреди | уреди извор]

Први покушај мерења меке моћи путем композитног индекса направили су и објавили Институт за владу и медијска компанија Monocle 2010.[18] ИфГ-Моноцле Софт Повер Индек комбинује низ статистичких метрика и субјективних резултата панела за мерење ресурса меке моћи у 26 земаља. Показатељи су организовани према оквиру од пет подиндекса укључујући културу, дипломатију, образовање, бизнис/иновације и владу. За индекс се каже да мери ресурсе меке моћи земаља и не преводи директно у утицај на способност. Monocle је од тада објавио годишњу анкету о мекој моћи. Од 2016/17. године, листа се израчунава коришћењем око 50 фактора који указују на употребу меке моћи, укључујући број културних мисија (првенствено школа језика), олимпијске медаље, квалитет архитектуре земље и пословне брендове.[19]

The Soft Power 30 који укључује предговор Џозефа Наја, је ранг листа меке моћи земаља коју је направила и објавила медијска компанија Портланд 2015. Рангирање се заснива на „квалитету политичких институција једне земље, степену њихове културне привлачности, снази њихове дипломатске мреже, глобалној репутацији њиховог система високог образовања, атрактивности њиховог економског модела и дигиталном ангажману земље у свет."[20][21][22]


Успех меке моћи у великој мери зависи од репутације актера у међународној заједници, као и од протока информација између актера. Стога се мека моћ често повезује са успоном глобализације и неолибералном теоријом међународних односа. Популарна култура и масовни медији се редовно идентификују као извор меке моћи,[23] као и ширење националног језика или одређеног скупа нормативних структура. Тачније, међународне вести су биле кључне за обликовање имиџа и угледа страних земаља. Велика истакнутост САД у међународним вестима, на пример, повезана је са њиховом меком моћи.[24]

Brand Finance's
Global Soft Power 2022[25] 		ISSF's
World Soft Power Index 2022[26] 		Monocle's
Soft Power Survey 2022[27][28] 		Portland's
The Soft Power 30 Report 2019[29]
Ранк Држава
1  САД
2  Уједињено Краљевство
3  Немачка
4  Кина
5  Јапан
6  Француска
7  Канада
8   Швајцарска
9  Русија
10  Италија
Ранк Држава
1  САД
2  Француска
3  Немачка
4  Јапан
5  Уједињено Краљевство
6   Швајцарска
7  Италија
8  Јужна Кореја
9  Шпанија
10  Кина
Ранк Држава
1  САД
2  Данска
3  Француска
4  Јужна Кореја
5   Швајцарска
6  Јапан
7  Немачка
8  Уједињено Краљевство
9  Италија
10  Украјина
Ранк Држава
1  Француска
2  Уједињено Краљевство
3  Немачка
4  Шведска
5  САД
6   Швајцарска
7  Канада
8  Јапан
9  Аустралија
10  Холандија

Истраживања[уреди | уреди извор]

Академици су се укључили у неколико дебата око меке моћи. Ово укључује:

  • Корисност меке моћи
  • Како мека и тврда моћ међусобно делују
  • Да ли мека моћ може бити принудна или манипулативна
  • Како функционише однос између структуре и агенције
  • Да ли се јавља меко балансирање
  • Мека моћ и нормативна моћ у Европи
  • Како грађански отпор (односно ненасилни облици отпора) често може укључивати одређене употребе меке моћи, али остаје посебан концепт

Примери[уреди | уреди извор]

Широм света[уреди | уреди извор]

Совјетски Савез се такмичио са САД за глобални утицај током Хладног рата. Совјети су били ангажовани у широкој кампањи да убеде свет у привлачност свог комунистичког система. Године 1945. Совјетски Савез је био веома ефикасан у привлачењу многих у Европи од отпора Хитлеру, као иу колонизованим областима широм света због свог противљења европском империјализму.[30] Совјети су такође користили значајно велики програм јавне дипломатије који је укључивао: промовисање њихове високе културе, емитовање, ширење информација о Западу и спонзорисање нуклеарних протеста, мировних покрета и омладинских организација. Упркос свему овоме, затворени систем Совјета и недостатак популарне културе ометали су способност Совјетског Савеза да се такмичи са САД у смислу меке моћи.[31]

Бројне недемократске владе покушале су да искористе миграцију као инструмент меке моћи: Египат је под владавином Гамала Абдела Насера обучио и послао хиљаде наставника широм арапског света у настојању да шири идеје антиколонијализма и анти-ционизма.[32] На Куби, програм медицинског интернационализма режима Фидела Кастра послао је хиљаде медицинских професионалаца у иностранство у сврхе културне дипломатије.[33] Конфучијеви институти широм света које спонзоришу Кинези ослањају се на кинеске наставнике како би ојачали меку моћ земље у иностранству.[34] У скорије време, турска миграциона дипломатија укључује спонзорисање краткорочне емиграције имама широм Европе и Северне Америке.[35]

Након што је папа Јован Павле II посетио Пољску 1979. године, неки политички коментатори су рекли да је његова посета утицала на догађаје против пољске комунистичке владе, Совјетског Савеза и коначно комунизма, који је промовисао атеизам.[11]

Поред папине посете, емитовање и пропаганда америчке владе у совјетској окупираној Европи, посебно у Пољској, допринели су успону покрета солидарности и колапсу влада које је подржавао Совјетски Савез тамо и у остатку савеза Варшавског пакта.[12]

Сједињене Државе и Европа су стално биле извори утицаја и меке моћи.[36] Уметност, књижевност, музика, дизајн, мода, па чак и храна европске културе већ неко време су глобални магнети.[30] Европа и САД често су тврдиле да подржавају људска права и међународно право широм света. Европска унија је 2012. године добила Нобелову награду за мир „више од шест деценија [она је] доприносила унапређењу мира и помирења, демократије и људских права у Европи“.[37][38] У 2019, САД имају другу највећу дипломатску мрежу на свету,[39][40] највећи број страних новинара са седиштем у земљи,[41] и најпопуларнија је дестинација за међународне студенте.[42] Амерички филмови, телевизија, музика, реклама, мода, храна, економски модели, политичка култура и књижевност допринели су американизацији других култура.[43]

Азија и однедавно Кина раде на томе да искористе потенцијална средства меке моћи која су присутна у дивљењу њиховим древним културама, уметностима, моди и кухињи.[44] Кина се представља као бранилац националног суверенитета,[45] што је постало проблем након ваздушне кампање НАТО -а за свргавање пуковника Моамера Гадафија и подршке НАТО-а побуњеницима у Либији.[46] Кинези се такође такмиче са Сједињеним Државама како би стекли утицај широм јужног Пацифика, међутим неки коментатори кажу да је њихова недавна асертивност у овом региону створила апел за нације у овом региону да се ускладе са САД и тако повећају меку моћ САД у овом региону. области.[47]

Мека моћ се протеже изван рада влада држава и обхвата активности приватног сектора и на друштво и културу у целини.[48] Мека моћ је стекла већи утицај јер се бави основним расположењима људи који су све активнији у својим владама.[11] Ово важи чак иу ауторитарним земљама у којима људи и институције све више могу да обликују дебату.[49]

Информационо доба је такође довело до пораста ресурса меке моћи за недржавне актере, првенствено кроз коришћење глобалних медија, а у већој мери и интернета користећи алате као што је Веб, недржавни актери су способни да повећају своју меку моћ и изврше притисак на владе који на крају могу утицати на резултате политике. Уместо посредних организација, недржавни актери могу да створе организације за сајбер заступање[50] да регрутују чланове и пројектују њихов глас на глобалној сцени.

Грчка[уреди | уреди извор]

Грчка је имала дугу историју културних баријера широм Азије, Европе и Африке. Ширење хеленске културе широм Азије, Европе и Африке показује колики је утицај античке Грчке био на интерконтиненталном нивоу.

Порекло многих научних, филозофских и математичких достигнућа, као што су тригонометрија, астрономија, алгебра, геометрија, логика, инжењеринг, вероватноћа, биологија и рачун,[51][52][53] може се приписати старој Грчкој и чини неки од фактора који стоје иза његовог широко распрострањеног утицаја. Као такви, ови налази су раширени широм Азије и Запада захваљујући преводима које су дали исламски математичари.

Индија[уреди | уреди извор]

Индија има дугу историју културног дијалога са многим регионима света, посебно унутар Азије, где се њен културни утицај проширио кроз филозофију религија као што су хиндуизам, џаинизам, будизам, сикизам, итд. – посебно у источној и југоисточној Азији. Индијска култура се проширила на стране земље преко лутајућих трговаца, филозофа, миграција, а не кроз освајања.

Развој система нумерисања, концепта нуле, логике, геометрије, тригонометрије, основне алгебре, вероватноће, астрономије итд., лежи у Древној Индији.[54][55][56][57][58]

У последње време индијска кинематографија је играла велику улогу у ширењу индијске културе широм света. Индијска кинематографија превазишла је своје границе из времена филма Аваара, великог хита у Русији. Боливудски филмови се гледају у централној и западној Азији.[59][60][61][62] Индијски филмови су такође нашли публику у источним друштвима[63] и сада постају све популарнији у западном друштву, са боливудским фестивалима који се одржавају у бројним градовима[64][65] и боливудским плесним групама које наступају на прославама Нове године, третман који други не -Енглеска филмска индустрија углавном не добија.[66]

Популарност староиндијске школе јоге широм света је још један пример меке моћи Индије у савременом свету. Индијски коментатор Харшил Мехта је написао да Рамајана, древни санскритски еп, може призвати културну и цивилизацијску везу Индије са другим азијским земљама; стога се може користити као мека снага.[67]

Од независности, Индија је повратила своје напредније школе мишљења, као што су демократија, секуларизам, владавина закона, поштовање људских права, рационално дедуктивно резоновање, развој науке и технологије, итд. модерна индијска психа. Разноликост Индије приморава је да развије снажне темеље толеранције и плурализма или да се суочи са распадом. Индијска јавност сада такође прихвата модерне западњачке утицаје у свом друштву и медијима – а оно што се појављује је спајање њене прошле локалне културе са новом западњачком културом („Друштвена глобализација“). За неке футуристичке друштвене мислиоце, мешање разнолике древне културе са модерношћу, духовности са науком/технологијом, источњачког и западног погледа на свет потенцијално чини Индију друштвеном лабораторијом за еволуцију футуристичке свести о глобалном јединству.[68][69][70]

Кина[уреди | уреди извор]

Кинеска традиционална култура била је извор привлачности, на основу чега је створила неколико стотина Конфучијевих института широм света за подучавање свог језика и културе. Упис страних студената у Кини порастао је са 36.000 деценију раније на најмање 240.000 у 2010. [71] Кина је најпопуларнија земља у Азији за међународне студенте, [72] водећа глобална дестинација за англофоне афричке студенте [73] и друга најпопуларнија образовна моћница у свету. [74] Кинеска Азијска банка за инфраструктурне инвестиције привукла је многе западне земље да се придруже.[75] Кина има највећу дипломатску мрежу на свету, престигавши САД 2019.[40][39] Пружање кинеске медицинске помоћи током пандемије ковида 19 названо је „дипломатијом маске за лице“.[76]

Кина је рангирана на 2. од 20 нација у Извештају о глобалном присуству Елкано за 2018. од стране Краљевског института Елкано[77] и на 27. месту од 30 нација у индексу Софт Повер 30 за 2018. и 2019. који су објавили Портланд Цоммуницатионс и УСЦ Центар за јавну дипломатију. Према индексу, Кина је „културни великан“, јер је рангирана на 8. у категорији Култура и на 10. у категорији Ангажман.[78]

Коришћењем ГОНГО-а (иначе познатих као невладина организација коју организује влада ), Кина остварује меку моћ кроз страну помоћ и развој у Африци. Кина је уложила систематске напоре да прошири и пружи већи профил својој политици меке моћи у Африци још од првог Форума о кинеско-афричкој сарадњи 2000. године. Обавезе кинеске меке моћи крећу се од здравствене, хуманитарне помоћи до академске, професионалне и културне размене.

Штавише, постоји све већа подршка програмима културних посетилаца који су добили замах 2004. године када је успостављен Програм афричких културних посетилаца. Све је већи број афричких предузетника који одлучују да се преселе у Кину, а такође постоје и заједнице дијаспоре у многим кинеским градовима које су пронађене.[79]

Изван Африке, кинеска мека моћ се протеже и на земље попут Барбадоса. Премијер Барбадоса Дејвид Томпсон изразио је дивљење кинеском економском моделу и настојао да опонаша начин на који су банке које контролише кинеска држава усмеравале развој.[80] Кинеска мека моћ у земљама Блиског истока се шири од почетка миленијума и укључује многе напоре у областима образовања, новинарства и популарне културе.[81] Један од најутицајнијих кинеских алата меке моћи према арапском свету је15 Институа Конфуције широм региона.[82]

Француска[уреди | уреди извор]

Француска је држава у Европи и једна од сталних чланица Савета безбедности УН. Дуго је испољавао велику количину меке моћи. Земља и њена култура су вековима били предмет дивљења у многим деловима света; толико да је Томас Џеферсон познат по речима „Сваки човек има две земље, своју и Француску“.[83] Француска је 2019. имала трећу највећу дипломатску мрежу на свету.[39]

Француска је била централна тачка доба просветитељства;[84] њена везаност за идеале слободе, једнакости, толеранције и разума била је посебно оличена у писању и објављивању Енциклопедије. Француска револуција је била један од најзначајнијих догађаја у европској и светској историји. Француска је од тада била кључна у ширењу републиканских идеала. Наполеонов кодекс, који је утицао на велики део остатка Европе и шире, сматра се једним од најважнијих правних докумената модерне ере.[85]

Француски језик је вековима био важан дипломатски језик. На пример, француски језик мора да се користи – упоредо са енглеским – за све документе које издају Уједињене нације, обезбеђујући да су сви уговори УН подједнако важећи у верзијама на енглеском и француском језику.[86]

Француска такође деценијама води веома активну дипломатску и културну политику. Већ 1883. године створена је Алијанса франсез, чији је циљ промовисање француског језика и француске културе[87] У Моноцлеовом извештају „Мека снага 30“ из 2015. године, Француска је рангирана на првом месту у критеријумима „ангажовања“, чији је циљ да измери „домет дипломатске мреже држава и њихову посвећеност великим изазовима као што су развој и животна средина“. Монокл је даље приметио да је „у смислу утицаја, Француска најбоља умрежена држава на свету и да је чланица више мултилатералних организација од било које друге земље“. Све у свему, Француска је заузела четврто место у тој студији.[88]

Секуларизам у Француској је временом инспирисао неке земље. На пример, Француска је била Ататурков главни узор за вестернизацију као део великих реформских напора које је он предводио док је био председник Турске.[89]

Француска, а посебно Париз,[90] се дуго сматрало једним од најромантичнијих места. Француска је 2014. године била најпосећенија земља на свету.[91]

Немачка[уреди | уреди извор]

Годишње рангирање меке моћи магазина Монокл и Института за владу рангира 30 земаља које „најбоље привлаче наклоност других нација кроз културу, спорт, кухињу, дизајн, дипломатију и шире“. Магазин Монокл је рекао: „Меркелова је можда приказана као строги надзорник, али изгледа да има мекшу страну, или је земља коју води има. У њему се наводи да успон Немачке као меке силе не би требало да буде изненађење. „Земља је традиционално одлична у остваривању својих идеја, вредности и циљева користећи дипломатска, културна и економска средства“, наводи се у саопштењу. „Тихо радећи једноставне ствари добро, то је земља која је постала глобална сила и ми остали можемо да се осећамо пријатно у томе. Немци су, разумљиво, били опрезни када су у питању приказивање доминантне слике у иностранству, додаје часопис, али се наводи да успон земље не би требало да изазове нелагодност код свих осталих.[92][93][94] Немачка је 2017. имала осму највећу дипломатску мрежу на свету.[39]

Италија[уреди | уреди извор]

Чувени елементи италијанске меке културе су њена уметност, музика, мода, дизајн и култна храна. Италија је била родно место опере,[95] и генерацијама је језик опере био италијански, без обзира на националност композитора. Популарни укуси драме у Италији дуго су фаворизовали комедију; импровизациони стил познат као Комедија дел арте почео је у Италији средином 16. века[96] и изводи се и данас. Пре извоза у Француску и Русију, чувена балетска и оперска уметност настала је и у Италији. Земља се може похвалити неколико светски познатих градова. Рим је био древна престоница Римског царства и седиште папе католичке цркве . Рим се генерално сматра „колевком западне цивилизације и хришћанске културе“.[97][98][99] Фиренца је била срце ренесансе, периода великих достигнућа у уметности која је окончала мрачни век.[100] Други важни градови укључују Торино, који је некада био главни град Италије, а сада је један од највећих светских центара аутомобилског инжењеринга . Милано је модна престоница света. Венеција, са својим замршеним системом канала и древном историјом поморства, привлачи туристе из целог света, посебно током венецијанског карневала и Бијенала . Италија је дом највећег броја места светске баштине Унеска (51) до сада,[101][102] а према једној процени у земљи се налази половина великог светског уметничког блага.[103] Нација укупно има око 100.000 споменика било које врсте (цркве, катедрале, археолошка налазишта, куће и статуе).[104]

Италија се сматра родним местом западне цивилизације и културном суперсилом.[105] Италија је 2019. имала девету највећу дипломатску мрежу на свету.[39]

Јапан[уреди | уреди извор]

" Цоол Јапан " је концепт скован 2002 . године као израз јапанске популарне културе . Концепт је усвојила јапанска влада, као и трговинска тела која желе да искористе комерцијални капитал културне индустрије земље.[106][107] Описана је као облик меке моћи, „способност да се индиректно утиче на понашање или интересе кроз културна или идеолошка средства“.[108] У чланку из 2002. у часопису Форинг Полиси под насловом „Japan's Gross National Cool“, Даглас Макгреј је писао о Јапану који „поновно измишља суперсилу“ пошто се његов културни утицај ширио на међународном нивоу упркос економским и политичким проблемима „изгубљене деценије“. Испитујући културу младих и улогу џеј-попа, манге, анимеа, видео игара, моде, филма, потрошачке електронике, архитектуре и кухиње, Макгреј је истакао значајну меку моћ Јапана, постављајући питање какву поруку земља може да пренесе. Он је такође тврдио да је рецесија Јапана можда чак и подстакла његову националну хладноћу, због делимичне дискредитације некадашњих ригидних друштвених хијерархија и каријера великих предузећа.[109] Јапан је 2017. године имао пету највећу дипломатску мрежу на свету.[39] Аниме, манга и јапански филмови сматрају се меком моћи. Данас је култура Јапана једна од најутицајнијих култура широм света, углавном због глобалног домета популарне културе.[110][111][112][113][114]

Русија[уреди | уреди извор]

Русија је развијала своју меку моћ улагањем у различите инструменте јавне дипломатије током 2000-их[115] али је термин први пут употребљен у званичном документу 2010. године када је председник Медведев одобрио Додатак националном концепту спољне политике. Термин није дефинисан, али је описан као везан за културну дипломатију.[116] 2013. године, термин се појавио у новој верзији Концепта спољне политике где је мека моћ дефинисана као „свеобухватан алат за постизање спољнополитичких циљева који се заснива на потенцијалу цивилног друштва, информацијама, културним и другим методама и технологијама које су алтернативне традиционалној дипломатији."[117] Руски председник Владимир Путин је 2007. године проглашен за временску личност године . 2013. године проглашен је за најмоћнију личност од стране часописа Форбс.[118] Године 2015. Русија је предводила стварање Евроазијске економске уније.[119] Русија је 2017. имала четврту највећу дипломатску мрежу на свету.[39] Након тровања Сергеја и Јулије Скрипал 2018. године, Би-Би-Си је известио да „Његова широка дипломатска мрежа одражава и њену империјску историју као велике силе у 19. веку, као и њено хладноратовско држање. Има мноштво положаја у источној Европи и бившим комунистичким савезницима, укључујући Кину, Вијетнам, Кубу и Анголу, као и наслеђе бившег СССР-а у Африци и Азији. Величина њене мреже одражава обим њене несмањене глобалне амбиције.“[120]

Јужна Кореја[уреди | уреди извор]

„Хаљу“, такође познат као „Корејски талас“, је неологизам који се односи на ширење јужнокорејске културе од касних 1990-их. Према репортеру Вашингтон поста, ширење јужнокорејске забаве довело је до веће продаје других добара и услуга као што су храна, одећа и часови корејског језика.[121] Поред повећања количине извоза, Корејски талас влада користи као средство меке моћи да се ангажује са масама младих широм света,[122] и да покуша да смањи антикорејско расположење.[123]

У 2012. години, Би-Би-Си-јева анкета о рејтингу земље открила је да се јавно мњење Јужне Кореје побољшава сваке године од када је спроведена прва анкета о рејтингу земље 2009. године. У неколико земаља као што су Русија, Индија, Кина и Француска, јавно мњење Јужне Кореје се из благо негативног претворило у генерално позитивно. У извештају се наводи култура и традиција као међу најважнијим факторима који доприносе позитивној перцепцији Јужне Кореје.[124] Ово долази упоредо са брзим растом укупне вредности културног извоза који је порастао на 4,2 милијарде долара у 201.[125][126]

Прво подстакнут ширењем корејских драма емитованих на телевизији широм источне, јужне и југоисточне Азије током својих почетних фаза, Корејски талас је еволуирао од регионалног развоја у глобални феномен због ширења корејских поп (К-поп) музичких спотова на ЈуТјубу.[127][128] Развијен далеко изван ЈуТјуб-а, најуспешнији К-поп бенд, БТС, вредан је 5 милијарди долара, стварајући импресивне приходе за Јужну Кореју.[129] Тренутно се ширење Корејског таласа на друге регионе света највидљивије види међу тинејџерима и младим одраслима у Латинској Америци, Блиском истоку, северној Африци и имигрантским енклавама западног света.[130][131][132]

Велика Британија[уреди | уреди извор]

Од 1814–1914. века Пакс Британика спољни односи Уједињеног Краљевства су имали значајну компоненту меке моћи.[133][134][135] Остаје једна од најутицајнијих земаља у свету,[136] која је прва у Портланд групи за 2018. и 2015., Цомрес, Фејсбук извештају,[137] и Моноцле истраживању глобалне меке моћи 2012.[41][138]

Велика Британија има јаке дипломатске односе са земљама широм света, посебно са земљама у Заједници нација и многим другим у Европи, Азији, Блиском истоку, Африци и Сједињеним Државама.[139] Дипломатске мисије између земаља Комонвелта познате су као Високе комисије, а не као амбасаде да би указале на блискост односа.[140] УК врши утицај на земље унутар Европске уније,[141] и има једанаесту највећу глобалну мрежу дипломатских мисија од 2019.[39] Многе земље широм света користе британски облик демократије и владавине познат као Вестминстерски систем.[142]

Утицај британских достигнућа у науци, технологији и инжењерству имао је широко распрострањен ефекат у свету. Концепт индустријализације, физика, гравитација, оптика, хемија, биологија, математика итд. су измишљени у Великој Британији и пренети широм света.[143][144][145]

Утицај британске културе и спорта је широко распрострањен и слављен током периода британске инвазије, хладне Британије и дијамантског и платинастог јубилеја Елизабете II.[146] Лондон је био први град који је три пута био домаћин модерних Олимпијских игара.[147] На Летњим олимпијским играма 2012. церемоније отварања и затварања славиле су британску културу и достигнућа са светом.[148] ВЕЛИКА кампања 2012. била је један од најамбициознијих националних промотивних напора које је икада предузела нека нација. Планирано је да се максимално искористи светска пажња на Летњим олимпијским играма у Лондону. Циљеви су били да се британска култура учини видљивијом како би се стимулисала трговина, инвестиције и туризам. Влада је сарађивала са кључним лидерима у култури, бизнису, дипломатији и образовању. Кампања је ујединила многе теме и циљеве, укључујући пословне састанке; научне конвенције; трговци рекреативним возилима; паркови и кампови; конгресни бирои и бирои за посетиоце; хотели; гостионице за ноћење и доручак; казина; и хотели.[149][150]

Британски медији се емитују на међународном нивоу, посебно Би-Би-Си ворлд сервис, Би-Би-Си ворлд њуз и The Economist магазин. Британски филм и књижевност имају међународну привлачност, а британско позориште помаже да Лондон постане један од најпосећенијих градова на свету.[151] Школе и универзитети у Британији су популарна одредишта за студенте других нација и образовали су многе актуелне светске лидере.[152]

Уз енглески језик, енглеско уговорно право је најважније и најчешће коришћено уговорно право у међународном пословању.[153] Лондон је седиште за четири од шест највећих светских адвокатских фирми,[154] и четири велике фирме у сфери рачуноводства и услуга. Велика Британија, а тачније Лондон је центар међународних финансија где страни учесници на финансијским тржиштима долазе да се баве једни другима.[155] То је седиште великих међународних корпорација, од којих многе бирају да буду котиране на Лондонској берзи.[156]

Након тровања Сергеја и Јулије Скрипал 2018, Велика Британија је одговорила билатералним и мултилатералним дипломатским напорима који су довели до тога да су државе широм света протерале сто педесет руских дипломата, што је ЦНН описао као „изванредан дипломатски удар за Британију“. Британска премијерка Тереза Меј изјавила је у парламенту да је координисани глобални одговор „највеће колективно протеривање руских обавештајних службеника у историји”.[157][158][159]

Америка[уреди | уреди извор]

Спољни односи Сједињених Држава дуго су имали велику меку моћ.[160] Примери утицаја укључују четири слободе Френклина Д. Рузвелта у Европи да мотивише савезнике у Другом светском рату; људи иза гвоздене завесе слушају владину страну пропаганду Радио Слободна Европа ; новоослобођени Авганистанци 2001. траже копију Повеље о правима и млади Иранци који данас кришом гледају забрањене америчке видео снимке и сателитске телевизијске емисије у приватности својих домова.[10] Рана посвећеност Америке верској толеранцији, на пример, била је снажан елемент њене свеукупне привлачности потенцијалним имигрантима; а америчка помоћ у реконструкцији Европе после Другог светског рата била је пропагандна победа да се покаже просперитет и великодушност народа Сједињених Држава.

Америчка култура је деценијама прихваћена широм света. Због статуса америчке суперсиле, америчка култура се често сматра „хегемонистичком“. Америчка доминација и популаризација америчких медија у великој мери су допринели да енглески језик (посебно амерички енглески) постане глобални лингуа франка. Америчка музика је имала велики утицај на развој музике широм света. Америчка архитектура и урбано планирање, америчка политичка и економска филозофија и амерички филм и телевизија одиграли су снажну улогу у обликовању и западне и незападне културе. Америчка кухиња, модни трендови, књижевност, позориште и плес такође су увелико утицали на глобалну културу модерне ере, као и на разне субкултуре рођене у Сједињеним Државама, као што су хипи, хип-хоп, панк рок, рокенрол, гризер, гранџ и битник покрети (између осталих) утицали су на мејнстрим културу 20. и 21. века. Америчке технолошке и друштвене компаније држе монопол над светским дигиталним простором.

Студије о америчком емитовању у совјетском блоку и сведочења чешког председника Вацлава Хавела, пољског председника Леха Валенсе и руског председника Бориса Јељцина потврђују да су напори Сједињених Држава и њихових савезника за време Хладног рата били на крају успешни у стварању повољне услови који су довели до распада Совјетског Савеза.[161]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nye, Joseph (8. 5. 2012). „China's Soft Power Deficit To catch up, its politics must unleash the many talents of its civil society”. The Wall Street Journal. Приступљено 6. 12. 2014. 
  2. ^ а б в Nye 1990.
  3. ^ а б в Nye 2004a.
  4. ^ „soft power”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.) - "S. Boonyapratuang Mil. Control in S.E. Asia iii. 72 Musjawarah (decision by discussion) and 'soft power' became the stances of his control."
  5. ^ Nye, Joseph S. (16. 3. 2004). Soft Power: The Means To Success In World Politics. New York: PublicAffairs. стр. ix, xi. ISBN 9781586482251. Приступљено 16. 3. 2023. „[...] I had coined the term 'soft power' a decade or so earlier. [...] I first developed the concept of 'soft power' in Bound to Lead, a book I published in 1990 [...].” 
  6. ^ Parlak, Bekir, ур. (15. 10. 2022). The Handbook of Public Administration, Vol. 2. Livre de Lyon. стр. 346. ISBN 9782382363003. Приступљено 16. 3. 2023. „The second face of power is soft power.” 
  7. ^ Sobrinho, Blasco José (2001). Signs, Solidarities, and Sociology: Charles S. Peirce and the Pragmatics of Globalization. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 115. ISBN 9780847691791. Приступљено 16. 3. 2023. „[...] the notion of a 'second face of power'" — less 'obvious' to empirical observation — introduced in 1962 by Peter Bachrach and Morton Baratz in 'The Two Faces of Power.' The views of Bachrach and Baratz, presented comprehensively in their 1970 book Power and Poverty drew [...] upon post-empiricist (post-positivist) philosophy of science to argue that [...] social science should consider those aspects of political life that are covert and 'nonobvious.' [...] Bachrach and Baratz put forward the concept of the 'nondecision,' which they defined as 'a decision that results in suppression or thwarting of a latent or manifest challenge to the values or interests of the decision-maker.'” 
  8. ^ Mattern, Mark (2006). Putting Ideas to Work: A Practical Introduction to Political Thought. Reference,Information and Interdisciplinary Subjects Series. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 372. ISBN 9780742548909. Приступљено 16. 3. 2023. „The exercise of the second face of power often occurs in the form of a nonaction or nonbehavior by the policy makers . Unlike the first face of power, in which A makes B do something that B would not otherwise do, in the second face of power A prevents B from doing something that B would like to do.” 
  9. ^ Nye 2011, стр. 84.
  10. ^ а б в Nye 2004a, стр. x.
  11. ^ а б в Angelo M. Codevilla, "Political Warfare: A Set of Means for Achieving Political Ends," in Waller, ed., Strategic Influence: Public Diplomacy, Counterpropaganda and Political Warfare (IWP Press, 2008).
  12. ^ а б Lord, Carnes, "Public Diplomacy and Soft Power,"in Waller, ed., Strategic Influence: Public Diplomacy, Counterpropaganda and Political Warfare (IWP Press, 2008.) pp. 59–71.
  13. ^ а б Nye 2011, стр. 81.
  14. ^ Nye 2011, стр. 82.
  15. ^ Mattern, Janice Bially (2005). „Why 'Soft Power' Isn't So Soft: Representational Force and the Sociolinguistic Construction of Attraction in World Politics”. Millennium: Journal of International Studies. 33 (3): 583—612. doi:10.1177/03058298050330031601.  Page 586.
  16. ^ Eliküçük Yıldırım, Nilgün; Aslan, Mesut (2020). „China's Charm Defensive: Image Protection by Acquiring Mass Entertainment”. Pacific Focus. 35 (1): 141—171. doi:10.1111/pafo.12153 Слободан приступ. 
  17. ^ Brannagan, Paul Michael; Giulianotti, Richard (2018). „The soft power–soft disempowerment nexus: The case of Qatar”. International Affairs. 94 (5): 1139—1157. doi:10.1093/ia/iiy125 Слободан приступ. 
  18. ^ McClory, Jonathan (2010-12-07). „The new persuaders: an international ranking of soft power”. Institute for Government website. Institute for Government. стр. 13. Архивирано из оригинала 2011-07-24. г. Приступљено 2011-05-06. 
  19. ^ „Soft Power Survey 2018/19”. Monocle. 2018. Архивирано из оригинала 2021-04-13. г. Приступљено 2018-12-21. 
  20. ^ „The Soft Power 30 - A Global Ranking of Soft Power” (PDF). Portland. јул 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 7. 2015. г. Приступљено 17. 7. 2015. 
  21. ^ „Softly does it”. The Economist. 18. 7. 2015. Архивирано из оригинала 17. 7. 2015. г. Приступљено 17. 7. 2015. 
  22. ^ „In 'soft power' terms, Japan ranks eighth out of 30 countries in U.K. consultancy report”. Japan Times. 15. 7. 2015. Архивирано из оригинала 21. 7. 2015. г. Приступљено 17. 7. 2015. 
  23. ^ „Economic warfare on the silver screen”. FRANCE 24. 28. 6. 2011. Архивирано из оригинала 19. 1. 2012. г. Приступљено 2012-01-28. 
  24. ^ Blondheim, Menahem; Segev, Elad (2015). „Just Spell US Right: America's News Prominence and Soft Power”. Journalism Studies. 18 (9): 1128—1147. doi:10.1080/1461670X.2015.1114899. 
  25. ^ „Global Soft Power Index 2022: USA bounces back better to top of nation brand ranking | Press Release | Brand Finance”. Архивирано из оригинала 2022-03-19. г. Приступљено 2022-03-20. 
  26. ^ „India ranked 11th in ISSF's World Soft Power Index 2022”. 15. 8. 2022. Архивирано из оригинала 15. 8. 2022. г. Приступљено 15. 8. 2022. 
  27. ^ Self, Alexis. „Soft Power Survey: Part one”. Monocle. Приступљено 15. 1. 2023. 
  28. ^ Self, Alexis. „Soft Power Survey: Part two”. Monocle. Приступљено 15. 1. 2023. 
  29. ^ „The Soft Power 30 - Ranking”. Portland. Архивирано из оригинала 2017-10-31. г. Приступљено 2018-03-28. 
  30. ^ а б Nye 2004a, Chapter 3.
  31. ^ Babiracki, Patryk (2015). Soviet soft power in Poland: culture and the making of Stalin's new empire, 1943-1957. Chapel Hill: The University of North Carolina Press. ISBN 9781469623085. OCLC 911173017. 
  32. ^ Tsourapas, Gerasimos (2018). „Authoritarian emigration states: Soft power and cross-border mobility in the Middle East” (PDF). International Political Science Review. 39 (3): 400—416. doi:10.1177/0192512118759902. Архивирано из оригинала (PDF) 2019-12-22. г. 
  33. ^ Kirk, John M.; Erisman, H. Michael (2009). Cuban medical internationalism : origins, evolution, and goals (1st изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1403983725. OCLC 248348330. 
  34. ^ „China's soft power offensive”. POLITICO (на језику: енглески). 2017-12-26. Архивирано из оригинала 2018-06-16. г. Приступљено 2018-06-16. 
  35. ^ Öztürk, Ahmet Erdi; Sözeri, Semiha (март 2018). „Diyanet as a Turkish Foreign Policy Tool: Evidence from the Netherlands and Bulgaria” (PDF). Politics and Religion (на језику: енглески). 11 (3): 624—648. ISSN 1755-0483. doi:10.1017/S175504831700075X. Архивирано из оригинала (PDF) 2020-05-06. г. Приступљено 2020-03-13. 
  36. ^ Nye, Joseph (3. 5. 2004b). „Europe's Soft Power”. The Globalist. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 30. 7. 2015. 
  37. ^ „The Nobel Peace Prize 2012 - European Union (EU)”. Nobel Prize. Архивирано из оригинала 14. 12. 2013. г. Приступљено 24. 12. 2013. 
  38. ^ „From war to peace: European Union accepts Nobel Prize”. CNN. 10. 12. 2012. Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 24. 12. 2013. 
  39. ^ а б в г д ђ е ж „Global Diplomacy Index – Country Rank”. Lowy Institute. Архивирано из оригинала 2019-02-01. г. Приступљено 2020-10-14. 
  40. ^ а б „China now has the most diplomatic posts worldwide”. BBC News (на језику: енглески). 2019-11-27. Архивирано из оригинала 2020-09-06. г. Приступљено 2020-08-10. 
  41. ^ а б „Soft Power Survey 2012”. Monocle. Архивирано из оригинала 27. 7. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  42. ^ „Study in the USA”. International Student. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 5. 12. 2015. 
  43. ^ Fluck, Winfried (2009). „The Americanization of Modern Culture: A Cultural History of the Popular Media*” (PDF). John F. Kennedy Institute for North American Studies, Berlin. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 5. 12. 2015. 
  44. ^ Soft power with Chinese characteristics: China's campaign for hearts and minds. Edney, Kingsley, Rosen, Stanley, Zhu, Ying, editors. Abingdon, Oxon: Routledge. 2020. ISBN 978-1-351-80435-6. OCLC 1130023014. 
  45. ^ Friedberg, Aaron L. A Contest for Supremacy: China, America and the Struggle for Mastery in Asia, New York: Norton Publishing, 2011.
  46. ^ Felgenhauer, Pavel. "The Fall of Gaddafi Angers Many In Moscow". Eurasia Daily Monitor Volume: 8 Issue: 164. September 8, 2011. http://www.jamestown.org/single/?no_cache=1&tx_ttnews%5Btt_news%5D=38374 Архивирано 2013-05-30 на сајту Wayback Machine
  47. ^ Friedberg, Aaron L. A Contest for Supremacy: China, America and the Struggle for Mastery in Asia, New York: Norton Publishing, 2011. p. 200
  48. ^ Lord, Carnes, "Public Diplomacy and Soft Power,"in Waller, ed., Strategic Influence: Public Diplomacy, Counterpropaganda and Political Warfare (IWP Press, 2008) p. 60.
  49. ^ „Defense Science Board, Report of the Defense Science Board Task Force on Strategic Communication (Office of the Under Secretary of Defense for Acquisition, Technology and Logistics” (PDF). септембар 2004. 
  50. ^ Steele, Robert D. The New Craft of Intelligence: Personal, Public, & Political: Citizen's Action Handbook for Fighting Terrorism, Genocide, Disease, Toxic Bombs and Corruption. Oakton, Virginia: OSS International Press, 2002.
  51. ^ GreekBoston.com (2017-05-05). „History of Geometry in Ancient Greece”. www.greekboston.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-29. 
  52. ^ „Ancient Greek Astronomy and Cosmology | Modeling the Cosmos | Articles and Essays | Finding Our Place in the Cosmos: From Galileo to Sagan and Beyond | Digital Collections | Library of Congress”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Приступљено 2022-12-29. 
  53. ^ J. Sesiano (1982). Books IV to VII of Diophantus' Arithmetica in the Arabic Translation Attributed to Qusta ibn Luqa. New York/Heidelberg/Berlin: Springer-Verlag. стр. 502. 
  54. ^ „COUNTING SYSTEMS AND NUMERALS”. Архивирано из оригинала 28. 2. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  55. ^ „Indian numerals”. Архивирано из оригинала 6. 7. 2015. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  56. ^ „Laputan Logic - The Evolution of Numbers”. Архивирано из оригинала 22. 3. 2012. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  57. ^ „Astronomy in Ancient India - Crystalinks”. www.crystalinks.com. Архивирано из оригинала 8. 12. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2017. 
  58. ^ Plofker, Kim (2009). Mathematics in India. 
  59. ^ Pearson, Bryan (4. 11. 2007). „In Kabul, hooray for Bollywood”. Variety. Архивирано из оригинала 4. 6. 2009. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  60. ^ „Bollywood bowls Tajiks over”. BBC News. 23. 6. 2004. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  61. ^ „Bollywood stirs Uzbek passions”. BBC News. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  62. ^ „Bollywood draws global stars”. BBC News. 20. 1. 2005. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  63. ^ „Indian soft power sways China”. dna. 11. 11. 2006. Архивирано из оригинала 16. 5. 2008. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  64. ^ Apun ka Choice Архивирано 2015-09-23 на сајту Wayback Machine New York Film Festival kicks off with Ananda
  65. ^ MG Distribution Архивирано 2019-05-18 на сајту Wayback Machine Indian Film Festival
  66. ^ Thats Melbourne Архивирано 2007-09-27 на сајту Wayback Machine New Year's Eve Celebration - Bollywood dance group
  67. ^ „Ramayana: An Indian Soft Power for the 21st Century”. News18 (на језику: енглески). 2022-01-29. Приступљено 2022-10-23. 
  68. ^ „New Business and Global Consciousness”. Архивирано из оригинала 10. 2. 2014. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  69. ^ „India's Place in Global Consciousness”. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 11. 9. 2015. 
  70. ^ „Start”. HereNow4u: Portal on Jainism and next level consciousness. Архивирано из оригинала 21. 12. 2019. г. Приступљено 22. 12. 2019. 
  71. ^ Joseph S. Nye Jr. Why China Is Weak on Soft Power; Jan, 17, 2012 https://www.nytimes.com/2012/01/18/opinion/why-china-is-weak-on-soft-power.html?_r=0 Архивирано 2017-10-03 на сајту Wayback Machine
  72. ^ „International Student Mobility: Patterns and Trends”. WENR (на језику: енглески). 2007-10-01. Архивирано из оригинала 2020-08-13. г. Приступљено 2020-09-11. 
  73. ^ Breeze, Victoria; Moore, Nathan. „China tops US and UK as destination for anglophone African students”. The Conversation. Архивирано из оригинала 9. 11. 2021. г. Приступљено 18. 2. 2018. 
  74. ^ „China's 2020 target: reshaping global mobility flows”. EAIE (на језику: енглески). 2020-01-27. Архивирано из оригинала 2021-10-10. г. Приступљено 2020-05-05. 
  75. ^ „With New Bank, China Shows U.S. It's Got Soft Power”. Forbes. 23. 3. 2015. Приступљено 31. 7. 2015. 
  76. ^ Waterson, Jim; Kuo, Lily (2020-04-03). „China steps up western media campaign over coronavirus crisis”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 2020-04-05. г. Приступљено 2020-04-06. 
  77. ^ „Elcano Global Presence Report” (PDF). Elcano Global Institute. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 2. 2021. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  78. ^ „China”. Soft Power (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2020-05-13. г. Приступљено 2020-08-10. 
  79. ^ Jennifer G. Cooke. China's soft power in Africa; „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2012-03-24. г. Приступљено 2012-06-04. 
  80. ^ „Collapse of Trinidad's Cl Financial Group Ripples Across the Pond to Barbados”. 4. 3. 2009. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 21. 12. 2020 — преко WikiLeaks PlusD. 
  81. ^ Yellinek, Roie; et al. (2020-03-01). „Chinese 'Soft Power Pipelines Diffusion' (SPPD) to the Middle Eastern Arab Countries 2000-2018: A Discursive-Institutional Study”. British Journal of Middle Eastern Studies. 48 (5): 941—959. ISSN 1353-0194. doi:10.1080/13530194.2020.1732870. 
  82. ^ Yellinek, Roie; Mann, Yossi; Lebel, Udi (2020-11-01). „Chinese Soft-Power in the Arab world – China's Confucius Institutes as a central tool of influence”. Comparative Strategy. 39 (6): 517—534. ISSN 0149-5933. doi:10.1080/01495933.2020.1826843. Архивирано из оригинала 2021-08-27. г. Приступљено 2020-12-02. 
  83. ^ „Americans in France”. U.S. Embassy Paris. Архивирано из оригинала 2015-04-18. г. 
  84. ^ "Enlightenment thought culminates historically in the political upheaval of the French Revolution, in which the traditional hierarchical political and social orders (the French monarchy, the privileges of the French nobility, the political power and authority of the Catholic Church) were violently destroyed and replaced by a political and social order informed by the Enlightenment ideals of freedom and equality for all, founded, ostensibly, upon principles of human reason." Enlightenment Архивирано 2018-05-19 на сајту Wayback Machine, Stanford Encyclopedia of Philosophy
  85. ^ Robert B. Holtman, The Napoleonic Revolution (Baton Rouge: Louisiana State University Press, 1981)
  86. ^ "Treaties registered with the United Nations Treaty Series are always translated into French and English. Documents are always provided in French and English. This city’s Geneva Conventions, written in equally authentic French and English versions, laid part of the groundwork for the international system." Languages of diplomacy - Towards a fairer distribution Архивирано 2017-11-17 на сајту Wayback Machine, The Economist
  87. ^ „Who are we?”. Alliance Française. Архивирано из оригинала 2015-11-20. г. 
  88. ^ „The Soft Power 30” (PDF). Monocle. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-11-20. г. 
  89. ^ Soner Cagaptay, The Rise of Turkey: The Twenty-First Century's First Muslim Power, pp. 44-45
  90. ^ Myths and Truths: The Most Romantic Cities Around the World Архивирано 2017-08-20 на сајту Wayback Machine, The Huffington Post, 2014
  91. ^ „UNWTO Tourism Highlights 2015 Edition” (Саопштење). UNWTO. 25. 6. 2015. 
  92. ^ Germany tops world 'soft power' rankings; http://www.thelocal.de/20131121/germany-number-one-for-soft-power Архивирано 2015-07-17 на сајту Wayback Machine
  93. ^ „Gerhard Schröder: 'Germany Can Only Lead Europe the Way Porcupines Mate'”. Der Spiegel. Spiegel Online International. 1. 4. 2013. Архивирано из оригинала 28. 9. 2015. г. Приступљено 30. 7. 2015. 
  94. ^ „Obama sets off on farewell trip to Europe in shadow of president-elect”. Reuters. 14. 11. 2016. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 14. 11. 2016. „As the Americans see it, Merkel – and certainly not the vainglorious European commission president, Jean-Claude Juncker – runs the EU. It is Merkel who negotiated the Minsk deal with Russia that defused the Ukraine crisis. She knows Vladimir Putin better than any other western leader does. It is Merkel who took the lead on Syrian refugees and the eurozone crisis.” 
  95. ^ Kimbell, David R. B. Italian Opera. Архивирано 2022-10-11 на сајту Wayback Machine Cambridge University Press, 1994. p. 1. Web. 22 Jul. 2012.
  96. ^ „Commedia dell'arte”. Treccani, il portale del sapere (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 4. 11. 2021. г. Приступљено 24. 7. 2012. 
  97. ^ Beretta, Silvio (2017). Understanding China Today: An Exploration of Politics, Economics, Society, and International Relations. Springer. стр. 320. ISBN 9783319296258. 
  98. ^ Bahr, Ann Marie B. (2009). Christianity: Religions of the World. Infobase Publishing. стр. 139. ISBN 9781438106397. 
  99. ^ D'Agostino, Peter R. (2005). Rome in America: Transnational Catholic Ideology from the Risorgimento to Fascism. University of North Carolina Press. ISBN 9780807863411. 
  100. ^ Zirpolo, Lilian H. The A to Z of Renaissance Art. Архивирано 2022-10-11 на сајту Wayback Machine Scarecrow Press, 2009. pp. 154-156. Web. 16 Jul. 2012.
  101. ^ „UNESCO World Heritage Centre”. Архивирано из оригинала 14. 5. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2011. 
  102. ^ „Beni Italiani Unesco”. Associazione Città e Siti Unesco (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 2012-07-16. г. Приступљено 17. 7. 2012. 
  103. ^ Abbot, Charles (2006). Italy. Morellini Editore. стр. 101. ISBN 9788889550137. Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. Приступљено 24. 9. 2011 — преко Google Books. 
  104. ^ DK Eyewitness Travel Guide: Italy. Dorling Kindersley Ltd. 2012. стр. 23—24. ISBN 9781405393133. Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. Приступљено 1. 12. 2013 — преко Google Books. 
  105. ^ Italy has been described as a cultural superpower by Arab news Архивирано 2016-03-03 на сајту Wayback Machine, by the Washington Post Архивирано 2017-08-19 на сајту Wayback Machine, by The Australian Архивирано 2014-12-26 на сајту Archive.today. Italy has been described as a cultural superpower by the Italian consul general in San Francisco Архивирано 2015-11-27 на сајту Wayback Machine, by former Foreign Affairs Minister Giulio Terzi Архивирано 2017-08-19 на сајту Wayback Machine and by U.S. President Barack Obama Архивирано 2014-12-26 на сајту Wayback Machine.
  106. ^ Japan's Soft Power-Squaring the Cool, June 14, 2014; https://www.economist.com/blogs/banyan/2014/06/japans-soft-power Архивирано 2017-07-02 на сајту Wayback Machine
  107. ^ Cool Japan Illustrated, http://www.cool-jp.com/index.php
  108. ^ Yano, Christine R. (2009). „Wink on Pink: Interpreting Japanese Cute as It Grabs the Global Headlines”. The Journal of Asian Studies. 68 (3): 681—688. doi:10.1017/S0021911809990015 Слободан приступ. 
  109. ^ McGray, Douglas (1. 5. 2002). „Japan's Gross National Cool”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 16. 12. 2012. г. Приступљено 11. 9. 2012. 

    McGray, Douglas (1. 5. 2002). „Japan's Gross National Cool”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 6. 9. 2014. г. Приступљено 18. 3. 2011. 
  110. ^ „How Japan became a pop culture superpower | The Spectator”. The Spectator. 31. 1. 2015. Архивирано из оригинала 17. 7. 2019. г. Приступљено 12. 12. 2021. 
  111. ^ Iwabuchi, Koichi (2002-10-18). Recentering Globalization: Popular Culture and Japanese Transnationalism (на језику: енглески). Duke University Press. ISBN 978-0822384083. Архивирано из оригинала 2022-10-11. г. Приступљено 2021-12-12 — преко Google Books. 
  112. ^ Tamaki, Taku. „Japan has turned its culture into a powerful political tool”. The Conversation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-11-18. г. Приступљено 2021-12-12. 
  113. ^ „'Pure Invention': How Japan's pop culture became the 'lingua franca' of the internet”. The Japan Times. 2020-07-18. Архивирано из оригинала 2021-12-14. г. Приступљено 2021-12-12. 
  114. ^ „How Japan's global image morphed from military empire to eccentric pop-culture superpower”. Quartz. 2020-05-27. Архивирано из оригинала 2021-10-21. г. Приступљено 2021-12-12. 
  115. ^ „How Moscow understands soft power | Russia Direct”. Архивирано из оригинала 27. 8. 2013. г. 
  116. ^ Addendum #1 to the Foreign Policy Concept of the Russian Federation Архивирано 2013-10-10 на сајту Wayback Machine (in Russian)
  117. ^ Concept of the Foreign Policy of the Russian Federation Approved by President of the Russian Federation V. Putin on 12 February 2013.
  118. ^ „How Russian President Vladimir Putin Became The Most Powerful Individual On Earth”. Business Insider. 17. 12. 2013. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 1. 7. 2014. 
  119. ^ Sergi, Bruno S. (2018-01-01). „Putin's and Russian-led Eurasian Economic Union: A hybrid half-economics and half-political "Janus Bifrons"”. Journal of Eurasian Studies (на језику: енглески). 9 (1): 52—60. ISSN 1879-3665. doi:10.1016/j.euras.2017.12.005 Слободан приступ. 
  120. ^ Oliver, Alex (2018-03-30). „How big is the Kremlin's diplomatic network?”. BBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-04-01. г. Приступљено 2018-04-01. 
  121. ^ Faiola, Anthony (31. 8. 2006). „Japanese Women Catch the 'Korean Wave'”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 21. 1. 2011. г. Приступљено 7. 5. 2010. 
  122. ^ Constant, Linda (14. 11. 2011). „K-pop: Soft Power for the Global Cool”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 2. 3. 2018. г. Приступљено 17. 2. 2013. 
  123. ^ „Korea to turn hallyu into industry”. The Korea Herald. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г. Приступљено 17. 2. 2013. „To prevent anti-Korean sentiment, the government will offer incentives for production companies or broadcasters planning to jointly produce movies or dramas with Chinese companies.” 
  124. ^ „2012 BBC Country Ratings” (PDF). Globescan/BBC World Service. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 5. 2019. г. Приступљено 29. 12. 2012. 
  125. ^ Oliver, Christian. „South Korea's K-pop takes off in the west”. Financial Times. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 30. 7. 2013. 
  126. ^ „Korean wave spreads overseas”. BBC News (на језику: енглески). 2011-04-27. Архивирано из оригинала 2021-10-05. г. Приступљено 2021-10-05. 
  127. ^ Yoon, Lina (26. 8. 2010). „K-Pop Online: Korean Stars Go Global with Social Media”. TIME. Архивирано из оригинала 29. 8. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2011. 
  128. ^ „K-wave: How fans are supporting their favorite idols”. BBC News (на језику: енглески). 2021-06-19. Архивирано из оригинала 2021-10-05. г. Приступљено 2021-10-05. 
  129. ^ Doobo, Shim (2018). „"Efficacy of Korean Wave: beyond industry, beyond superpower."” (PDF). 
  130. ^ James Russell, Mark. „The Gangnam Phenom”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 1. 10. 2012. г. Приступљено 11. 10. 2012. „First taking off in China and Southeast Asia in the late 1990s, but really spiking after 2002, Korean TV dramas and pop music have since moved to the Middle East and Eastern Europe, and now even parts of South America.” ; „Korean pop culture spreads in Cairo”. Egypt Independent. 19. 7. 2011. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 14. 4. 2013 ; Kember, Findlay. „Remote Indian state hooked on Korean pop culture”. Agence France-Presse. Архивирано из оригинала 15. 5. 2011. г. Приступљено 24. 2. 2013 ; „South Korea's K-pop spreads to Latin America”. Agence France-Presse. Архивирано из оригинала 2. 3. 2013. г. Приступљено 28. 3. 2013 ; Brown, August (29. 4. 2012). „K-pop enters American pop consciousness”. The Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 5. 1. 2013. г. Приступљено 24. 3. 2013. „The fan scene in America has been largely centered on major immigrant hubs like Los Angeles and New York, where Girls' Generation sold out Madison Square Garden with a crop of rising K-pop acts including BoA and Super Junior” ; Seabrook, John. „Cultural technology and the making of K-pop”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 4. 3. 2013. „The crowd was older than I’d expected, and the ambience felt more like a video-game convention than like a pop concert. About three out of four people were Asian-American, but there were also Caucasians of all ages, and a number of black women” ; Chen, Peter (9. 2. 2013). „'Gangnam Style': How One Teen Immigrant Fell For K-Pop Music”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 18. 2. 2013. г. Приступљено 4. 3. 2013. „It is common for Chinese teens in the U.S. to be fans of K-pop, too” ; „Black is the New K-Pop: Interview With 'Black K-Pop Fans'”. The One Shots. Архивирано из оригинала 3. 3. 2013. г. Приступљено 4. 3. 2013. 
  131. ^ Ro, Christine. „BTS and EXO: The soft power roots of K-pop”. BBC (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-10-05. г. Приступљено 2021-10-05. 
  132. ^ „Why 26 Korean words have been added to Oxford English Dictionary”. BBC News (на језику: енглески). 2021-10-05. Архивирано из оригинала 2021-10-05. г. Приступљено 2021-10-05. 
  133. ^ Sondhaus, Lawrence (2009). Soft power, hard power, and the Pax Americana. Taylor & Francis. стр. 204—8. ISBN 978-0415545334 — преко Google Books. 
  134. ^ Winks, Robin W. (1993). World civilization : a brief history (2nd изд.). San Diego, CA: Collegiate Press. стр. 406. ISBN 9780939693283 — преко Google Books. „By 1914 common law, trail by jury, the King James Authorized Version of the Bible, the English language, and the British navy had been spread around the globe.” 
  135. ^ Watts, Carl P. (2007). „Pax Britannica”. Ур.: Hodge, Carl C. Encyclopedia of the Age of Imperialism, 1800-1914. 2. Greenwood Press. стр. 3. Архивирано из оригинала 2022-02-15. г. Приступљено 2018-04-05. „it left many legacies, including widespread use of the English language, belief in Protestant religion, economic globalization, modern precepts of law and order, and representative democracy.” 
  136. ^ „SPIEGEL Interview with Wolfgang Schäuble 'Britain Is a Leading Nation'”. Der Spiegel Online. 10. 6. 2016. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 13. 11. 2016 ; „Soft Power Committee releases 'Persuasion and Power' report”. UK Parliament. Архивирано из оригинала 2. 7. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2014 ; „House of Lords: Soft Power debate”. UK Parliament. 3. 5. 2011. Архивирано из оригинала 12. 9. 2014. г. Приступљено 11. 9. 2014 ; „London: the [European] capital of foreign correspondents”. European Federation of Journalists. 23. 2. 2015. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 29. 11. 2015. 
  137. ^ McClory, Jonathan (14. 8. 2015). „The Soft Power 30 World Rankings” (PDF). Comres. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 11. 2015. г. Приступљено 2. 11. 2015 ; „Softly Does It”. The Economist. 18. 7. 2015. Архивирано из оригинала 25. 10. 2015. г. Приступљено 2. 11. 2015 ; „UK is global leader in soft power, world's most comprehensive analysis finds” (PDF). Facebook, Comres, Portland Group. 14. 7. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 11. 2015. г. Приступљено 2. 11. 2015. 
  138. ^ „Britain is now most powerful nation on earth”. The Independent. 18. 11. 2012. Архивирано из оригинала 9. 12. 2015. г. Приступљено 13. 11. 2016 ; „U.K. tops list as country with most positive influence”. The Globe and Mail. 19. 11. 2012. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 13. 11. 2016. 
  139. ^ „The best diplomatic service in the world: strengthening the Foreign and Commonwealth Office as an Institution”. Foreign and Commonwealth Office. 8. 9. 2011. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013 ; „National Security Strategy and Strategic Defence and Security Review 2015” (PDF). HM Government. новембар 2015. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 11. 2015. г. Приступљено 23. 11. 2015. 
  140. ^ „Embassies”. Commonwealth of Nations. Архивирано из оригинала 19. 3. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  141. ^ Report of an Independent Panel chaired by Lord Hannay of Chiswick (јануар 2015). „The British Influence Scorecard 2015: What influence does Britain have in the EU?”. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 1. 8. 2015 ; „Review of the Balance of Competences between the United Kingdom and the European Union: Foreign Policy” (PDF). HM Government. јул 2013. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 3. 2016. г. Приступљено 21. 11. 2015. 
  142. ^ „How the Westminster Parliamentary System was exported around the World”. University of Cambridge. 2. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013 ; Go, Julian (2007). „A Globalizing Constitutionalism?, Views from the Postcolony, 1945-2000”. Ур.: Arjomand, Saïd Amir. Constitutionalism and political reconstruction. Brill. стр. 92—94. ISBN 978-9004151741. Архивирано из оригинала 2022-10-11. г. Приступљено 2020-11-03 — преко Google Books. 
  143. ^ „Industrial Revolution”. HISTORY (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-29. 
  144. ^ „Gravitational Theory: Newton, Einstein & The Next Wave”. American Museum of Natural History (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-29. 
  145. ^ Riedel, Stefan (јануар 2005). „Edward Jenner and the history of smallpox and vaccination”. Proceedings (Baylor University. Medical Center). 18 (1): 21—25. ISSN 0899-8280. PMC 1200696 Слободан приступ. PMID 16200144. doi:10.1080/08998280.2005.11928028. 
  146. ^ „Britain's Living Legacy to the Games: Sports”. The New York Times. 26. 7. 2012. Архивирано из оригинала 26. 7. 2019. г. Приступљено 14. 11. 2016 ; „Influence and Attraction: Culture and the race for soft power in the 21st century” (PDF). British Council. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013 ; „Influence and soft power”. British Council. Архивирано из оригинала 15. 11. 2016. г. Приступљено 14. 11. 2016. 
  147. ^ „London's three Olympic Games compared”. BBC. 24. 7. 2012. Архивирано из оригинала 16. 11. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  148. ^ „London 2012: World's Press Heaps Praise On The Olympic Opening Ceremony”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 24. 3. 2013. г. Приступљено 22. 12. 2013 ; „Review of Impact of London 2012 Games on Perceptions of Britain Overseas” (PDF). Visit Britain. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 7. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  149. ^ James Pamment, "'Putting the GREAT Back into Britain': National Identity, Public-Private Collaboration & Transfers of Brand Equity in 2012's Global Promotional Campaign," British Journal of Politics & International Relations (2015) 17#2 pp 260-283.
  150. ^ Pawel Surowiec, and Philip Long, "Hybridity and Soft Power Statecraft: The ‘GREAT’ Campaign." Diplomacy & Statecraft 31:1 (2020): 1-28. online review Архивирано 2021-12-28 на сајту Wayback Machine „Архивирана копија”. doi:10.1080/09592296.2020.1721092. Архивирано из оригинала 28. 12. 2021. г. Приступљено 19. 06. 2023. 
  151. ^ „About British Council Film”. British Council Film. Архивирано из оригинала 3. 1. 2014. г. Приступљено 22. 12. 2013 ; „London Tops MasterCard Global Destination Cities Index as Most Visited City”. Mastercard. 9. 7. 2014. Архивирано из оригинала 30. 12. 2014. г. Приступљено 7. 10. 2014. 
  152. ^ „Study In the UK”. International Student. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013 ; „International Student Statistics”. UK Council for International Student Affairs. Архивирано из оригинала 26. 9. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2013 ; „Why the rarefied world of UK boarding schools appeals to parents around the world”. Financial Times. 2015. Архивирано из оригинала 7. 11. 2016. г. Приступљено 13. 11. 2016 ; „QS World University Rankings 2023: Top global universities”. QS Top Universities. Архивирано из оригинала 17. 9. 2012. г. Приступљено 13. 11. 2016 ; „Inside the secret and lucrative world of 'the super tutor'”. BBC. 5. 7. 2017. Архивирано из оригинала 5. 7. 2017. г. Приступљено 5. 7. 2017 ; „US edge over UK on educating world leaders 'now unbeatable'”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 2022-08-22. Архивирано из оригинала 2022-08-22. г. Приступљено 2022-08-25 ; „UK top of the table for educating world leaders”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 2017-08-05. Архивирано из оригинала 2022-08-29. г. Приступљено 2022-08-25 ; „Where do world leaders study? Oxford and Manchester are top UK destinations”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 2015-10-01. Архивирано из оригинала 2022-10-02. г. Приступљено 2022-08-25. 
  153. ^ „English Common Law is the most widespread legal system in the world” (PDF). Sweet & Maxwell. новембар 2008. Архивирано (PDF) из оригинала 2. 9. 2012. г. Приступљено 16. 12. 2013 ; „UK leading the way as an international centre for legal services and dispute resolution”. The City UK. 30. 1. 2014. Архивирано из оригинала 11. 7. 2015. г. Приступљено 5. 6. 2015. 
  154. ^ „The Global 100: Most Revenue 2009”. American Lawyer. Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2010. 
  155. ^ Roberts, Richard (2008). „The City: A Guide to London's Global Financial Centre”. The Economist. стр. 2. ASIN 1861978588 ; „International Financial Centres Initiative”. TheCityUK. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2013. 
  156. ^ „London is the soft power and high skills capital of the world”. Deloitte. 2. 3. 2016. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 2. 3. 2016 ; „Cities of Opportunity 7” (PDF). PwC. 7. 9. 2016. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 9. 2016. г. Приступљено 7. 9. 2016 ; „Global Power City Index 2016”. Institute for Urban Strategies, The Mori Memorial Foundation. 18. 10. 2016. Архивирано из оригинала 3. 3. 2019. г. Приступљено 20. 2. 2017 ; „European attractiveness survey 2016 - European cities”. EY. 24. 5. 2016. Архивирано из оригинала 22. 2. 2017. г. Приступљено 20. 2. 2017. 
  157. ^ Joshi, Shashank (27. 3. 2018). „How Vladimir Putin's arrogance handed Theresa May a diplomatic coup”. CNN. Архивирано из оригинала 27. 3. 2018. г. Приступљено 27. 3. 2018. 
  158. ^ Borger, Julian (27. 3. 2018). „Western allies expel scores of Russian diplomats over Skripal attack”. The Guardian. Архивирано из оригинала 26. 3. 2018. г. Приступљено 27. 3. 2018. 
  159. ^ „US, Europeans and allies kick out more than 100 Russian diplomats”. POLITICO (на језику: енглески). 2018-03-26. Архивирано из оригинала 2018-03-28. г. Приступљено 2018-03-28. 
  160. ^ Nye, Joseph S. (2010). „The future of soft power in US foreign policy”. Soft Power and US Foreign Policy. Routledge. стр. 16—23. 
  161. ^ Carnes Lord, "Public Diplomacy and Soft Power," in Waller, ed., Strategic Influence: Public Diplomacy, Counterpropaganda and Political Warfare (IWP Press, 2008)

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Arndt, R. (2006). The First Resort of Kings: American Cultural Diplomacy in the Twentieth Century, Washington DC: Potomac Books.
  • Arquilla, J., and D. Ronfeldt (1999). The Emergence of Noopolitik: Toward an American Information Strategy, Santa Monica: Rand Corporation.
  • Chitty, Naren, Lilian Ji, Gary Rawnsley and Craig Hayden, eds. (2017). The Routledge Handbook of Soft Power, NY: Routledge.
  • Efremenko D., Ponamareva A., Nikulichev Y. (2021). Russia's Semi-Soft Power // World Affairs. The Journal of International Issues. – New Delhi. - Vol. 25. No. 1 (Spring).
  • Fraser, Matthew (2005). Weapons of Mass Distraction: Soft Power and American Empire, St. Martin's Press. Analysis is focused on the pop culture aspect of soft power, such as movies, television, pop music, Disneyland, and American fast-food brands including Coca-Cola and McDonald's.
  • Gallarotti, Giulio (2010). Cosmopolitan Power in International Relations: A Synthesis of Realism, Neoliberalism, and Constructivism, NY: Cambridge University Press. How hard and soft power can be combined to optimize national power.
  • Gallarotti, Giulio (2010). The Power Curse: Influence and Illusion in World Politics, Boulder, CO: Lynne Rienner Press. An analysis of how the over-reliance on hard power can diminish the influence of nations.
  • Gallarotti, Giulio (2011). "Soft Power: What It Is, Why It's Important, and the Conditions Under Which It Can Be Effectively Used", Journal of Political Power, works.bepress.com.
  • Kurlantzick, Joshua (2007). Charm Offensive: How China's Soft Power Is Transforming the World, Yale University Press. Analysis of China's use of soft power to gain influence in the world's political arena.
  • Lukes, Steven (2007). "Power and the Battle For Hearts and Minds: On the Bluntness of Soft Power," in Berenskoetter, Felix and M.J. Williams, eds. (2007), Power in World Politics, Routledge.
  • Manners, Ian (2002). „Normative Power Europe: A Contradiction in Terms?” (PDF). JCMS: Journal of Common Market Studies. 40 (2): 235—258. S2CID 145569196. doi:10.1111/1468-5965.00353. 
  • Mattern, Janice Bially (2006). "Why Soft Power Isn't So Soft," in Berenskoetter & Williams (see under "Lukes")
  • McCormick, John (2007). The European Superpower, Palgrave Macmillan. Argues that the European Union has used soft power effectively to emerge as an alternative and as a competitor to the heavy reliance of the US on hard power.
  • Nye, Joseph (2007). "Notes For a Soft Power Research Agenda," in Berenskoetter & Williams (see under "Lukes")
  • Nye, Joseph (2008). The Powers to Lead, NY Oxford University Press.
  • Nye, Joseph S. (2021). „Soft power: The evolution of a concept”. Journal of Political Power. 14: 196—208. S2CID 233205931. doi:10.1080/2158379X.2021.1879572. 
  • Onuf, Nicholas (2017). "The Power of Metaphor/the Metaphor of Power," in The Journal of International Communication, 23,1.
  • Ohnesorge, Hendrik W. (2020). Soft Power: The Forces of Attraction in International Relations. Global Power Shift. Springer International. ISBN 978-3-030-29921-7. S2CID 212777163. doi:10.1007/978-3-030-29922-4. 
  • Parmar, Inderjeet and Michael Cox, eds. (2010). Soft Power and US Foreign Policy: Theoretical, Historical and Contemporary Perspectives, Routledge.
  • Surowiec, Paweł; Long, Philip (2020). „Hybridity and Soft Power Statecraft: The 'GREAT' Campaign” (PDF). Diplomacy & Statecraft. 31: 168—195. S2CID 214460545. doi:10.1080/09592296.2020.1721092. 
  • Young Nam Cho and Jong Ho Jeong, "China's Soft Power," Asia Survey 48, 3, pp. 453–72
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мека_моћ&oldid=26671222”