Михаило Војводић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Војводић
Датум рођења (1938-10-27)27. октобар 1938.(78 год.)
Место рођења Цетиње
Краљевина Југославија

Михаило Војводић (Цетиње, 27. октобар 1938) је српски историчар, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду и дописни члан САНУ.

Биографија[уреди]

Основну школу и гимназију завршио је на Цетињу. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду (19561960). Био је асистент на истом факултету на предмету Општа историја новога века (од 1961). Магистарске студије завршио је 1964. Докторску дисертацију Скадарска криза 1913. године одбранио је 1966. Прошао је кроз сва наставничка звања на факултету. Редовни професор постао је 1980. године. Провео је годину дана у Француској (19641965) проучавајући улогу информације у модерној историји и савременом друштву. Био је члан и руководилац разних организација и друштава: секретар Југословенског националног комитета за историјске науке, управник Одељења за историју и декан Филозофског факултета у Београду, председник Научног већа Историјског института Црне Горе.

Област истраживања[уреди]

Војводић се у својим проучавањима бави XIX и XX века пре свега југоисточном Европом, међународним односима Србије и Црне Горе, развитком такозваног Источног питања и у тим оквирима националном борбом српског народа. Истраживао је у домаћим и иностраним архивама. Највећи део његових студија и расправа тиче се односа Србије према различитим покретима на Балкану као и суседним државама. При томе је на поједина питања из наше националне историје гледао као на део ширих историјских процеса у југоисточној Европи и у оквиру међународних односа уопште.

Дело[уреди]

Најзначајније му је дело Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века (1988). У њему је излкожио промене до којих је дошло у политици Србије крајем крајем XIX и почетком XX века доводећи их у зависност од унутрашњих односа, друштвених, политичких, економских и оних међународних прилика обележених разним интересима од којих је умногоме зависио политички, национални и привредни развитак југоисточне Европе. Известан број радова посветио је Балканским ратовима и њиховој предисторији. Из те области је и његова докторска теза. Занимао се и за улогу појединих личности у политици Србије нарочито о улози Стојана Новаковића о чему је објавио више студија. Бави се и критичким објављивањем грађе. Приредио је три књиге докумената званичног карактера који су из дана у дан сведочили о званичној политици Србије у години која је обележена настајањем Балканског савеза и Првим балканским ратом. (Документа о спољној политици Краљевине Србије 1903 — 1914, V (1912) 1-3). Заједно са својим колегама са Опште историје новог века приредио је збирку докумената о напорима Србије да добије независност и прошири своју територију на завршетку Источне кризе. (Србија 1878), при чему је он сам за њу прикупио грађу домаћег порекла.

Избор из библиографије[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]