Призренско-тимочки дијалект

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Торлачки дијалект)
Призренско-тимочки дијалект

Призренско-тимочки дијалект (познат као Призренско-тимочка дијалектска група, а погрешно називани и као Торлачки дијалект) је скуп дијалекта српског језика, староштокавске групе, којим се говори на простору од Призрена на југу до реке Тимок на северу. Његова источна граница је, почев од Зајечара, приближно граница са Бугарском (тачније, линија Белоградчик-Берковица-Годеч-Сливница-Перник-Радомир-околина Ћустендила и Босилеграда), до линије Крива Паланка-Злетово-Свети Николе-Скопска Црна Гора и Тетово, а западна - од границе са Албанијом, преко Дечана и Вучитрна до Сталаћа.

Подела[уреди]

Штокавски поддијалекти - подручја Призренско-јужноморавског, Сврљишко-заплањског и Тимочко-лужничког дијалекта, који се збирно називају Призренско-тимочким дијалектом.

Према Павлу Ивићу, подручје Призренско-тимочких дијалеката се дели на три дијалекатске целине:

Нагласак[уреди]

Постоји један нагласак, налик краткосилазном, који може бити на било ком слогу у речи. Нагласак није променио положај у речи у односу на старосрпски. Положај нагласка је сличан оном у косовско-ресавском дијалекту, као и свим староштокавским дијалектима.

Падежни систем[уреди]

Падежни систем је аналитички - у синтетичком облику постоји номинатив, акузатив и вокатив, где је акузатив, уз предлог, преузео улогу коју у стандардном језику има већина других падежа (дошъл са снају - дошао са снахом, разговара од дете - разговара о детету).

Преглед падежа по изворима [1] из 1903. године:

1. падеж. - У 1. падежу стоји предмет: Ја говорим. - Ти писујеш(пишеш). - Он спије(спава). - Ми појемо (певамо). - Ви обедујете.

2. падеж. - 2. падежом казује се присвајање и припадање:

Ова је кућа на мојега брата. Ја стадо куде(код) врата, а искочи на нашег Петра мајка. (у неким крајевима - нашему Петру мајка) Од овуја девојку брат и од њојног оца сестра одоше на жетву. (у неким крајевима - Ове девојке брат и њојном оцу сестра отоше на жетву.)

Дај на то дете леба да не плаче.

3. падеж. - 3. падеж иде са свим предлозима: У наше село има свакави људи, сас неки живујем, сас неки сам у омражу. - Куд мојега брата у бачу(башту) славуји појев (славуји певају). - Јутредан (сутрадан) дође Милева у нашу кућу а по њума (за њом) идеше њојна ћерка.

4. падеж. - У 4. падежу стоји предмет: Куј си нема оно што му треба, мора да си набави.

5. падеж. - 5. падеж се користи за дозивање! - Мој девере, грано од босиљак! - Мој синко! - Мајке моја!


Облика других падежа нема.

Гласови[уреди]

Овај дијалект је карактеристичан по великој сличности са старосрпским, старословенским, односно протословенским језиком у погледу гласова, јер је задржао велики део гласова које су у другим дијалектима изгубљене. Чува се стари полугласник, који је у свим другим дијалектима промењен у -а (дън - дан, тънък - танак). Самогласно л (упореди стандардни језик - самогласно р) је у неким деловима дијалекта задржано (плн - пун, длг - дуг, слнце - сунце, слза - суза), док је у другим деловима прешло у -лу (плун, длуг, слунце, слуза). Сугласници ћ и ђ у овом дијалекту често прелазе у ч и џ: свеча, меџа.

Глаголски облици[уреди]

Постоје сви глаголски облици као у стандардном језику, али се разликују у творби и положају нагласка. Футур се гради помоћу ћу/ће + презент. На крају мушког рода радног глаголског придева задржано је првобитно л (казал, работил), али је у неким деловима замењено са -ја (казаја). Аорист се много чешће користи него имперфекат.

Остало[уреди]

Без Х[уреди]

Сугласника х нема (греота - грехота; хлеб - леб; страх - стра (Стра лојзе чува.); механа - меана; махала - ма'ала - мала (Из коју си малу?). Тамо где се без х губи смисао речи, х прелази у к - плех - плек. У аористу првог лица једнине се уместо Х на крају речи наглашава самогласник - Виде ли? -Видо'. Чу ли ме ти ја што ти зборим? - Чу'. Тури ли кафу? - Тури'. Написа ли домаћи? - Написа'. Уради ли све? - Уради'.

Заменица Си[уреди]

Честа употреба повратне заменице "cи“:

Идем си дома. Ћути си. Спремише си једење и једоше си. Одоше си гости. Глеј си работу (гледај своја посла).

Типично Ги, Га, Гу[уреди]

Једна од најупадљивијих карактеристика овог дијалекта су заменице за треће лице које у већини случајева почињу са Г; уместо облика "њој" или "јој" користи се "гу": Да јој дам - да гу дадем; "њих" или "их" је "ги": Ете ги па - ето их опет. Дај ги да једев - дај им да једу. Али, "њима", "њих" постају "њи", у многим случајевима: Иди с њи - иди с њима; Дај то њима - дај тој на њи (дај ги). Био сам са њима - бија сам с њи.

Ћу/Ће на почетку[уреди]

Реченице у футуру почињу са Ће, односно ћу: Ћу дођем вечерас. - Доћи ћу вечерас. Ће ти дам, њекња. - Даћу ти, мало сутра. (њекња значи пре неки дан). Ће дођеш сутра? - Хоћеш ли доћи сутра?

Кво/Што[уреди]

У неким крајевима се уместо упитне речце шта користи речица какво или кво, а негде и које (са акцентом на крају речи). Какво/Кво/Које работиш? - Шта радиш? Какво/Кво си работил? - Шта си радио? (у неким крајевима је работио уместо работил; Јужније се каже работија (Лесковац, Врање). У Врању се кво и какво не користе, већ облик што: Што си ги там причаја за мене? Што оћеш? Што ти неје јасно? (Шта ти није јасно)

Самогласно л[уреди]

Дијалект је на много места сачувао старо самогласно /л/, које, као и самогласно /р/ може без самогласника чинити слог. Ова особина се сачувала само још у чешком и словачком. У стандардном српском, хрватском и бошњачком, самогласно /л/ је постало /у/ или /о/. У бугарском, пре оваквог /л/ је обично полугласник ъ. Нису сви торлачки поддијалекти сачували ову особину у потпуности, већ се она на неким местима и мења у [ə], [u], [ɔ] или [a].[1]

Призренско-
тимочки
дијалект
Крашовани влк /vlk/ пек'л /pεkəl/ с'лза /səlza/ жлт /ʒlt/
Северни (Сврљиг) вук /vuk/ пекал /pεkəl/ суза /suza/ жл'т /ʒlət/
Централни (Лужница) вук /vuk/ пек'л /pεkəl/ сл'за /sləza/ жл'т /ʒlət/
Јужни (Врање) в'лк /vəlk/ пекал /pεkal/ солза /sɔlza/ ж'лт /ʒəlt/
Западни (Призрен) вук /vuk/ пекл /pεkl/ слуза /sluza/ жлт /ʒlt/
Источни (Трн, Брезник) вук пекл слза жлт
Североисточни (Белоградчики) влк пекл слза жлт
Југоисточни (Куманово) вук пекъл слъза жут
Стандардни српски вук /vuk/ пекао /pεkaɔ/ суза /suza/ жут /ʒut/
Стандардни бугарски вълк /vəlk/ пекъл /pεkəl/ сълза /səlza/ жълт /ʒəlt/
Стандардни македонски волк /vɔlk/ пекол /pεkol/ солза /sɔlza/ жолт /ʒɔlt/

Дијалект и друштвене прилике[уреди]

Друштвене прилике изразито не погодују овом говору. Како се он највише разликује у односу на стандардни језик, највише и трпи. Са спољних страна (телевизије), долазе поруке како је то језик који није способан да служи комуникацији међу другим становницима Србије, или како је искључиво језик простака. Типичан пример за то су популарне серије у којима су људи са овим дијалектом предмет спрдње и исмевања (Тика Шпиц, Ђоша/Породично благо). Заборавља се допринос српској књижевности који су дали Борисав Станковић и Стеван Сремац пишући на овом дијалекту. Међутим, иако говорници овог дијалекта у званичним приликама или у разговору са становницима осталих крајева Србије претежно говоре стандардним језиком (у зависности од образовања и познавања стандарда), у градовима као што су Врање, Лесковац и Пирот а нарочито у мањим местима, у свакодневном говору готово искључиво се говори дијалектом.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Лист за српски народни живот обичаје и предање“, Тихомир Р. Ђорђевић, 1903. год

Литература[уреди]

  • Дијалекти источне и јужне Србије, Александар Белић, Српски дијалектолошки зборник, 1, 1905.
  • Sprachatlas Ostserbiens und Westbulgariens, Andrej N. Sobolev. Vol. I-III. Biblion Verlag, Marburg, 1998.
  • Encyclopedia of the Languages of Europe, Glanville Price, Blackwell Publishing, pp. 423.
  • Language and Conflict: A Neglected Relationship, Dan Smith, Paul A Chilton - Language Arts & Disciplines, 1998, Page 59
  • South Slavic and Balkan Linguistics, A. Barentsen, Rodopi, 1982
  • Хрватска дијалектологија 1, Јосип Лисац, Golden marketing – Техничка књига, Загреб, 2003.
  • The Slavonic Languages, Bernard Comrie, Greville G Corbett - Foreign Language Study, 2002, pp 382-384.
  • Български диалектен атлас, Том 3. Югозападна България : Ч.1. Карти и Ч. 2. Статии, коментари, показалци / Под общата редакция на Стойко Стойков ; Отговорен редактор Кирил Мирчев. София, Издателство на БАН, 1974.
  • Български диалектен атлас, Том 4. Северозападна България :Ч. 1. Карти и Ч. 2. Статии, коментари, показалци / Под общата редакция на Стойко Стойков ; Отговорен редедактор Иван Кочев. София, Издателство на БАН, 1980 (част 1); 1981 (част 2).
  • Црнотравски речник, Радосав Стојановић, Српски дијалектолошки зборник, 57, 2010.

Спољашње везе[уреди]