Торлачки дијалект

Из Википедије, слободне енциклопедије
западнојужнословенски
језици, наречја и изговори
стандардни национални језици
српски · хрватски · словеначки
бошњачки (босански) · црногорски
раније: српскохрватски
наречја
штокавско · кајкавско
чакавско · торлачко
изговори
екавски · ијекавски · икавски
Источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански
источнохерцеговачки
зетско-јужносанџачки
косовско-ресавски
(смедеревско-вршачки)
призренско-тимочки
(призренско-јужноморавски
сврљишко-заплањски
тимочко-лужнички)
Западно штокавски дијалекти
источнобосански
млађи икавски
славонски
локални говори,
социолекти, жаргон и остало

нашински · ужички · црнотравски · шатровачки
англосрпски · ромско-српски
буњевачки · шокачки
п  р  у
Географски распоред торлачких дијалеката.

Торлачки дијалект је име за дијалекат српског језика који се говори у јужној и источној Србији, северозападној-североисточној Македонији (Кратово-Куманово-Крива Паланка) и западној Бугарској (Белоградчик-Трн-Брезник). Неки лингивсти га класификују као друго наречје српског језика (поред штокавског наречја). У Бугарској ови дијалекти се сматрају за тзв. западне бугарске дијалекте. Призренско-тимочки дијалект није стандардизован, а поједини његови поддијалекти у неким особинама се доста разликују.

Класификација[уреди]

Неки српски и хрватски лингвисти (као што су Милан Решетар, Павле Ивић и Далибор Брозовић) класификују торлачки дијалект као староштокавски дијалект, при чему га називају „призренско-тимочким дијалектом“ [1], јер неки поддијалекти овог дијалекта користе речцу „шта“, са тим значењем (што је особина коју имају и бугарски и македонски језик). Неки поддијалекти, међутим, користе речцу „кво“ (истоветну бугарској речи „кво“, скр. од „какво“). Неки бугарски лингвисти (Стојко Стојков, Рангел Божков) торлачки сврставају у бугарске дијалекте и сматрају да торлачки треба класификовати ван штокавског говорног подручја.

Напомене о говору[уреди]

Како је стандардни српски језик заснован на источним дијалектима Херцеговине и екавском наречју северне Србије, стандардни македонски на централним и западним дијалектима из околине Прилепа, а стандардни бугарски на централним и источним дијалектима у области Великог Трнова, торлачки дијалекат ни у једној земљи нема званични статус. Стога, стандардни торлачки дијалекат не постоји. Може бити да је „најчистији“ торлачки сачуван у Румунији, где је Крашоване, мешавину првобитних староседелаца и досељеника из Тимочке крајине (садашња Србија) мимоишао утицај стандардног језика који је настао с формирањем српске државе после одласка Турака. У свим осталим областима у словенским земљама говор је под великим утицајем стандардног језика, нарочито у погледу нових речи и појава.

Особине[уреди]

Неке особине торлачког јасно показују како македонски језик постепено прелази у бугарски, који се оба преко њега уклапају у српски, редом на северозападу и западу.

Речник[уреди]

Основни торлачки речник дели већину речи које имају словенски корен са српским, бугарским и македонским, али је током времена позајмио пуно речи из турског, румунског и албанског језика. Такође, сачувао је многе речи које су у стандардним језицима архаизми или речи са другачијим значењем. Као и друге црте, делови речника се разликује по поддијалектима, нпр. Крашовани не морају разумети Горанце.

Падежни систем без инфлексије[уреди]

Македонски и бугарски су једина два словенска језика код којих је комплетан синтетички падежни систем замењен аналитичким, где све именице имају један падеж (номинатив). Исти је случај и са торлачким; на северозападу, инструментал се спаја са генитивом. Локатив и генитив се спајају са номинатовом; даље на југ, инфлексија даље нестаје, а значење одређује члан.

Губљење гласа /х/[уреди]

Јединствена одлика македонског, торлачког и великог броја српских дијалеката када се пореде са осталим словенским језицима је да, технички, они немају фонему /х/. Глас х је резервисан углавном за позајмљенице, и топониме у Македонији. У стандардном македонском, који је заснован на говору Прилепа, речи хиљада и хитно су иљада и итно.

Самогласно /л/[уреди]

Торлачки је на много места сачувао старо самогласно /л/, које, као и самогласно /р/ може без самогласника чинити слог. Ова особина се сачувала само још у чешком и словачком. У стандардном српском, хрватском и бошњачком, самогласно /л/ је постало /у/ или /о/. У бугарском, пре оваквог /л/ је обично полугласник ъ. Нису сви торлачки поддијалекти сачували ову особину у потпуности, већ се она на неким местима и мења у [ə], [u], [ɔ] или [a].[2]

Торлачки Крашовани влк /vlk/ пек'л /pεkəl/ с'лза /səlza/ жлт /ʒlt/
Северни (Сврљиг) вук /vuk/ пекал /pεkəl/ суза /suza/ жл'т /ʒlət/
Централни (Лужица) вук /vuk/ пек'л /pεkəl/ сл'за /sləza/ жл'т /ʒlət/
Јужни (Врање) в'лк /vəlk/ пекал /pεkal/ солза /sɔlza/ ж'лт /ʒəlt/
Западни (Призрен) вук /vuk/ пекл /pεkl/ слуза /sluza/ жлт /ʒlt/
Источни (Трн, Брезник) вук пекл слза жлт
Североисточни (Белоградчик) влк пекл слза жлт
Југоисточни (Куманово) вук пекъл слъза жут
Стандардни српски вук /vuk/ пекао /pεkaɔ/ суза /suza/ жут /ʒut/
Стандардни бугарски вълк /vəlk/ пекъл /pεkəl/ сълза /səlza/ жълт /ʒəlt/
Стандардни македонски волк /vɔlk/ пекол /pεkol/ солза /sɔlza/ жолт /ʒɔlt/

Торлачка литература[уреди]

Литература писана торлачким је ретка, јер овај дијалект никада није био званични језик ниједне земље нити њеног дела, а писменост ове области углавном се везује за православно свештенство, које је углавном писало црквенословенским.

Српски писац Борисав Станковић је доста користио торлачки у својим приповеткама, у којима је описивао животе људи у јужној Србији двадесетог века. Писац комедија Стеван Сремац, иако је рођен у Војводини, провео је део живота у јужној Србији, и његове приповетке Зона Замфирова и Ивкова слава говоре о менталитету и дијалекту ових људи.

Литература[уреди]

  • Дијалекти источне и јужне Србије, Александар Белић, Српски дијалектолошки зборник, 1, 1905.
  • Sprachatlas Ostserbiens und Westbulgariens, Andrej N. Sobolev. Vol. I-III. Biblion Verlag, Marburg, 1998.
  • Encyclopedia of the Languages of Europe, Glanville Price, Blackwell Publishing, pp. 423.
  • Language and Conflict: A Neglected Relationship, Dan Smith, Paul A Chilton - Language Arts & Disciplines, 1998, Page 59
  • South Slavic and Balkan Linguistics, A. Barentsen, Rodopi, 1982
  • Хрватска дијалектологија 1, Јосип Лисац, Golden marketing – Техничка књига, Загреб, 2003.
  • The Slavonic Languages, Bernard Comrie, Greville G Corbett - Foreign Language Study, 2002, pp 382-384.
  • Български диалектен атлас, Том 3. Югозападна България : Ч.1. Карти и Ч. 2. Статии, коментари, показалци / Под общата редакция на Стойко Стойков ; Отговорен редактор Кирил Мирчев. София, Издателство на БАН, 1974.
  • Български диалектен атлас, Том 4. Северозападна България :Ч. 1. Карти и Ч. 2. Статии, коментари, показалци / Под общата редакция на Стойко Стойков ; Отговорен редедактор Иван Кочев. София, Издателство на БАН, 1980 (част 1); 1981 (част 2).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]