Alojzije Stepinac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alojzije Stepinac
Nadbiskup zagrebački i kardinal Blaženi Alojzije Stepinac
Lični podaci
Datum rođenja(1898-05-08)8. maj 1898.
Mesto rođenjaBrezarić, Austrougarska
Datum smrti10. februar 1960.(1960-02-10) (61 god.)
Mesto smrtiKrašić, FNRJ
Zagrebački nadbiskup
PrethodnikAntun Bauer
NaslednikFranjo Šeper
Svetovni podaci
Poštuje se uKatoličkoj crkvi
Beatifikacija3. oktobar 1998, Marija Bistrica, Hrvatska, od strane Pape Jovana Pavla II
Praznik10. februar

Alojzije Stepinac (Brezarić, 8. maj 1898 — Krašić, 10. februar 1960) bio je zagrebački nadbiskup i kardinal, te blaženik Katoličke crkve.

Stepinac je bio solunski dobrovoljac i nosilac Kraljevskog ordena Karađorđeve zvezde. Posle proglašenja NDH podržavao je ustaški režim i zalagao se za opstanak NDH. U NDH je bio generalni apostolski vikar ustaške vojske. Stepinčevo delovanje u periodu rata se je ogledalo u iskazivanju vernosti neprijateljskoj sili, saradnicima okupatora, u radu na pokrštavanju pravoslavnog stanovništva u NDH, pri čemu je vrh katoličke crkve u NDH najpre delovao sam, a zatim u koordinaciji sa državnim institucijama, u propagandnoj delatnosti protiv pokreta otpora. Posle rata je kritikovao novu komunističku vlast. Nakon završetka Drugog svetskog rata, sud ga je 1946. godine osudio kao ratnog zločinca zbog saradnje sa NDH, nakon čega je proveo ostatak života u kućnom pritvoru i u zatvoru. Nakon unutrašnjeg i međunarodnog pritiska, Stepinac je bio pušten iz zatvora Lepoglava u kućni pritvor.

Papa Pije XII ga je 1952. godine imenovao za kardinala. Stepinac je preminuo od policitemije 1960. godine dok je još bio u kućnom pritvoru. Papa Jovan Pavle II ga je 3. oktobra 1998. godine proglasio za mučenika i beatifikovao u Mariji Bistrici kod Zagreba.

Mladost i rat[uredi | uredi izvor]

Alojzije Stepinac je rođen 8. maja 1898. godine u selu Brezarić kod Krašića,[1] blizu Zagreba, u veoma imućnoj seljačkoj porodici. Njegov otac Josip imao je dvanaestoro dece i to četvoro iz prvog i osmoro iz drugog braka. Alojzije je osnovnu školu završio u rodnom mestu, gimnaziju u Zagrebu. Kad je završio šesti razred gimnazije, stupio je u nadbiskupijski licej s ozbiljnom namerom da se posveti svešteničkom zvanju.

Vrlo brzo je pozvan u austrougarsku vojsku 1916. godine. U skraćenom roku je mogao položiti osmi razred i maturu, pa je zatim otputovao u Rijeku u svešteničku školu. Ubrzo se, kao novopečeni oficir potporučnik našao na Italijanskom frontu, ali njegova vojnička karijera ubrzo je privedena kraju, ranjavanjem u borbama na Soči i Pijavi.

Mnogi Stepinčevi biografi pominju njegovu oficirsku razboritost i hrabrost, međutim, ne postoje materijalni dokazi za takve tvrdnje. Tokom Prvog svetskog rata, njegovi roditelji nisu imali nikakvih vesti o njemu. U Krašić je stigla vest da im je sin poginuo negde u Srbiji i poslate su im njegove stvari. Stepinac je zapravo bio zarobljen 1918. i odveden u italijansko zarobljeništvo. Čim je čuo da je osnovan Jugoslovenski odbor i da se organizuje Jugoslovenska legija, javio se kao dobrovoljac. Jugoslovenska legija je prebačena na Solunski front kad je on već bio probijen, ali ta ratnička epizoda iz njegovog života biće presudna u kasnijoj crkvenoj karijeri. Posle pobede služio je kao oficir u Vranju, Gnjilanu i Prištini, do proleća 1919. godine, kada je demobilisan u činu potporučnika. Stepincu nije bilo po volji da se govori i piše o njegovom dobrovoljaštvu i činu, pa je odbio da učestvuje u radu Udruženja rezervnih oficira dobrovoljaca i, na sopstveni zahtev, razrešen dužnosti rezervnog oficira Kraljevine. Za službu u jugoslovenskim snagama tokom Prvog svetskog rata, Stepinac je nagrađen Karađorđevom zvezdom.[2] [3] [4] Iste godine Stepinac se upisao na Agronomski fakultet u Zagrebu. Tokom studija učlanio se u akademsko katoličko društvo Domagoj. Na studijama je ostao svega godinu dana, nakon čega se vratio na imanje svog oca gde je nekoliko narednih godina radio. Stepinac je tu upoznao i svoju veliku ljubav Mariju Horvat, kćerku svog učitelja. Marija se sa porodicom preselila u Zagreb, pa ju je Stepinac zaprosio pismenim putem.[5] Iako je prvobitno prihvatila bračnu ponudu, Marija Horvat se kasnije predomislila i vratila mu verenički prsten. Stepinac je član Hrvatskog orlovskog saveza i putovao je na slet katoličkog sokola u Brno. Bio je na čelu grupe tokom procesije i nosio je hrvatsku zastavu.[6]

Sveštenik[uredi | uredi izvor]

Stepinac se 1924. godine našao u Rimu, po preporuci rektora Zagrebačkog sjemeništa dr. Josipa Lončarića. Tu je na papskom univerzitetu Gregorijani (jezuitski, rimski Germanikum), dobivši američku stipendiju, završio nakon sedam godina filozofiju i teologiju i uradio dva doktorata. Tu je naučio da govori i piše italijanski, francuski, nemački i latinski.

Po povratku u Zagreb, zaređen je za katoličkog sveštenika 1930. godine. Mladi jezuitski štićenik biva primljen u nadbiskupsku kancelariju, a zatim je 1931. godine imenovan i za ceremonijara nadbiskupa dr Ante Bauera. Upravljao je kratko vreme župom u Samoboru, a potom i u župi Sv. Ivana Zelina - "gdje je ostavio mučnu uspomenu jer je bio od nadbiskupa naturen protiv volje građana i seljaka, koji su željeli da na upražnjenu župu dođe stariji kapelan koga je svijet poznavao i volio."[7] Otpor prema njemu je bio toliko jak da je doveo dotle, da tek pomoću žandarmerije (koja je primenila silu), bude uveden u svoju dužnost. Ali kako nije uspevao da odobrovolji narod, bio je povučen je odatle u Zagreb, da bude opet uz nadbiskupa Bauera. Ovaj ga je na prečac odredio za svog pomoćnika i naslednika. Nije mu smetala ni Alojzijeva anonimnost, njegovo neiskustvo, ni nedovoljna primena bogoslovskog znanja (koja se stiče godinama), ni potreban ugled a ni crkveni i politički autoritet među katoličkim sveštenstvom. Bilo je dovoljno što je rano pokazao fanatičnu klerikalnost i izvesnu "nesustežljivost u istupu". Godine 1933. je zbog problematičnog govora u Pregradi, u kojem je pravio neprimerene aluzije na jugoslovenskog vladara, imao posla sa policijom, zbog čega se primirio do svog postavljenja za crkvenog poglavara.

Ubrzo je teško oboleli nadbiskup Bauer zatražio od Vatikana da mu se dodeli koadjutor s pravom nasledstva na zagrebačkoj nadbiskupskoj stolici. Stepinac je 1934. godine imenovan za koadjutora (pomoćnika) zagrebačkog nadbiskupa, sa pravom da ga nasledi. U to vreme Stepinac je bio u Hrvatskoj potpuno nepoznat. Predlog da to bude upravo Alojzije Stepinac, a zatim i odluka - odjeknuli su na Kaptolu kao potpuno iznenađenje. Ozbiljne kritike konkurenata, pa i ostalih članova visokog katoličkog klera, bile su upućene jugoslovenskom episkopatu kao i vatikanskim ličnostima, pre svega Piju XI i njegovom velikom sekretaru Mariji Pačeliju, budućem papi Piju XII. Međutim, sve se na tome i završilo, jer je Vatikanu izgleda bio potreban mlad i odlučan borac, koji će biti u stanju da odgovori zahtevima klera. Biografija Stepinca je umnogome pomogla da se sav posao oko njegovog naimenovanja brže obavi. Kako je u to vreme tražena saglasnost jugoslovenske vlade oko njegovog naimenovanja, kralj Aleksandar se složio znajući da je Stepinac bio dobrovoljac na Solunskom frontu, smatrajući da je to i izraz njegovog jugoslovenskog opredeljenja. Kad se pokazalo da svi ostali kandidati imaju neke manjkavosti, on je predložen i pokazao se prihvatljivim i za Vatikan i za kralja Aleksandra, zbog njegovog dobrovoljnog prijavljivanja u srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu. Ipak, kakve god da su bili Stepinčeve projugoslovenske sklonosti, vremenom će on postati veliki hrvatski nacionalista.[8]Stepinčevo dobrovoljaštvo se posle ovoga više nikada neće pominjati, čak će se tvrditi da to nije tačno. [traži se izvor] Tako je Stepinac još za života Bauera postao šef episkopata, 28. maja 1934. godine.

Kralj Aleksandar je vladao državom kroz diktaturu. Stepinac je bio među onima koji su potpisali Zagrebački memorandum tražeći puštanje iz zatvora Vlatka Mačeka i drugih hrvatskih političara, kao i opštu amnestiju.[9]

Kralj Aleksandar je bio ubijen u Marselju 1934. godine i Stepinac je sa biskupima Antunom Akšamovićem, Dinizijem Njaradijem i Gregorijem Rožmanom dobio specijalnu dozvolu od Vatikana da prisustvuje kraljevoj sahrani u pravoslavnoj crkvi.

O islamu piše u svome dnevniku (datum 10.1.1935): „Razumijem da neuki puk pristane i drži uz islam. Ali da kulturan čovjek koji zbilja teži za spoznajom istine pristane uz ovu smiješnu mješavinu židovstva, katolicizma, odnosno kršćanstva i poganstva, to ne mogu razumijeti.”

O pravoslavlju, koje naziva šizmom, kaže: „Šizma je najveće prokletstvo Europe, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja.”[10], i na drugom mestu: „Žalosna je, ali izgleda po svemu istinita narodna poslovica 'nit' u moru mjere, 'nit' u Vlahu vjere”. [11]. U dnevničkoj belešci od januara 1940 piše: „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred namjesnikom Kristovim – Sv. Ocem. Onda bi i mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope, jer bizantinizam je odigrao strašnu ulogu u povijesti ovog dijela svijeta u vezi sa Turcima”[10].

Ban Banovine Hrvatske Ivan Šubašić, vođa HSS Vlatko Maček i nadbiskup Alojzije Stepinac prilikom otvaranja novog Savskog mosta u Zagrebu 1939.

O slobodnom zidarstvu i komunizmu se na propovjedi u Mariji Bistričkoj 6. jula 1940, izražava vulgarno: "Tu je prava neman slobodnog zidarstva, kojoj je perfidnim podzemnim radom uspjelo da nekoliko decenija truje hrvatski narodni život i da najgore prljavštine zaodjene velom krijeposti i napretka u bijedu i propast, ne prestaje rovariti ni danas u našoj domovini. Tu je neman krvave Kominterne koja nam hoće silom na mjesto kulta pravoga i živoga Boga, narinuti kult običnih zločinaca, kojima su usta puna hvale o velikim djelima komunizma, a ruke krvave i zaprljane od krvi ubijenih nevinih žrtava muževa i žena, mladića i staraca;"[12]

Bio je izrazito netrpeljiv prema manjim hrišćanskim zajednicama, a naročito prema Starokatoličkoj crkvi u Jugoslaviji, za koju je izjavio: „Starokatolicizam je trulež na našem narodnom organizmu i treba ga odstraniti“.[13] Stepinac je napadao i protestantizam, izjavivši u govoru iz 1938: "Dok je [katolička] Crkva na sve strane razvijala blagotvorni rad, nijesu mirovale ni 'Portae inferi - vrata paklena' o kojima govori Isus Krist. Već u XIV stoljeću počeše nicati proroci, kojih ne manjka do danas, govoreći, da će čovječanstvu biti bolje, ako se Crkva ograniči na rad između četiri zida i ako joj se oduzme svaki upliv na javni život. Kad je kasnije još pridošla reformacija (ili bolje deformacija) pod vodstvom Lutera i porušila načela zakonitog od Boga danog autoriteta, bio je širom otvoren kraj anarhiji na svakom području ljudskog života".[14] Na istoj konferenciji, koji je organizovala Katolička akcija, Stepinac je žestoko napadao komunizam, ali nikada nije pominjao nacizam ili fašizam, iako je papa Pije XI objavio enciklike u kojima ih je oba osudio.[14] Odan Vatikanu, Stepinac je pratio politiku Vatikana koji je u Španskom građanskom ratu podržavao Franka isto kao i italijanski fašisti i nemački nacisti. Takođe, Vatikan je u nacističkoj Nemačkoj video kao glavnog branitelja od komunističke pretnje sa istoka, pa nije bilo zgodno istupati.[15]

Posle smrti Bauera, mladi Stepinac je preuzeo upravu Zagrebačke nadbiskupije 7. decembra 1937. godine. Kao zagrebački nadbiskup, Alojzije Stepinac se oštro suprotstavio odbijanju Kraljevine Jugoslavije da potpiše Konkordat sa Vatikanom, pa se okreće ka hrvatskoj opoziciji.

Naročito je bio ogorčen na probritanske oficire koji su bili protivni pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, koji su u Beogradu izvršili državni udar i zbacili namesništvo kneza Pavla.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Ante Pavelić i Alojzije Stepinac 1941.

Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je od prvih dana zdušno blagoslovio stvaranje „katoličke države“, kako je on često nazivao NDH. Dva dana po proglašenju NDH, 12. aprila 1941. godine sastao se sa pukovnikom Slavkom Kvaternikom.[16][17]

Nadbiskup Stepinac se prvi put sastao sa Antom Pavelićem odmah po njegovom povratku 16. aprila 1941, četiri dana nakon proglašenja NDH i izrazio punu podršku ustaškoj novooformljenoj državi.[18]

Stepinac je na Uskrs 1941. godine ponovo objavio formiranje NDH i tom prilikom je u ime Vatikana blagoslovio ustaškog poglavnika Antu Pavelića. Tada je, između ostalog, rekao: „Dok Vas mi srdačno pozdravljamo kao glavu NDH, mi molimo Boga Zvezda da da svoj nebeski blagoslov Vama, vođi našeg naroda“. Već 28. aprila 1941. godine Stepinac je napisao „pastoralno pismo“ u kome je pozvao svoje sveštenstvo da podržava i brani novu katoličku državu Hrvatsku.[19][18]

Alojzije Stepinac (krajnje desno), u septembru 1944, na sahrani predsednika sabora NDH Marka Došena.

Odmah po osvajanju vlasti, ustaše su počele sa ostvarivanjem svojih planova likvidacije Srba, Srpske pravoslavne crkve, Jevreja, Roma i anti-ustaški nastrojenih Hrvata.[19] Stepinac je bio upoznat sa tim, jer su se egzekucije izvodile javno.

U pismu papi od 14. juna 1941., Stepinac se zalaže da Vatikan prizna NDH u kome kaže: "Ne sumnjam Sveti Oče da se ovdje vodi očajna borba na život i smrt između šizme koja je predstavljena u srpstvu i katoličanstva predstavljenog u Hrvatima".[20]

Stepinac je predsedavao prvom biskupskom konferencijom po uspostavljanju NDH, održanom u Zagrebu 25. i 26. juna 1941. zaključeno je da celokupni katolički episkopat, na čelu sa Stepincem, poseti Pavelića i tako na kolektivan način da do znanja svim katolicima u NDH da su nadbiskupi i biskupi odani novoj državi i poglavniku Anti Paveliću.[21]

Kada su ustaše iz Zagreba deportovali u logore oko 2.000 Jevreja, Stepinac je uputio pismo Paveliću u kom kritikuje taj čin zbog okrutnog postupanja, ali ne i sam čin odvođenja.[22]

U jednom od pisama navodi da veruje da bi, ako bi Ante Pavelić ostao 20 godina na čelu vlade, Srbi nestali iz Hrvatske. Istoričar Hrvoje Klasić navodi da bi njegove poruke danas bile označene kao etničko čišćenje.[23]

Po Klasiću, Stepinac je 16. maja 1941 poslao pismo papi u kome govori o„ zakonima protiv Židova” ("Leggi contro gli Ebrei"), kao sredstvu da se udobrovolje nacisti jer je "mnogo manje zlo to što su Hrvati donijeli ovaj zakon nego da su Nijemci preuzeli svu vlast u svoje ruke". O preveravanju kaže u istom pismu: "Pošto je vlast katolička, osjeća se veliki porast obraćanja Židova i pravoslavnih šizmatika (tj. Srba) u katoličanstvo. Moramo biti vrlo pažljivi prilikom njihova primanja, pošto su u pitanju materijalni interesi. ... Na kraju, potpuno iskren, mogu primijetiti da u krugovima vlasti postoji najbolja želja da se Hrvatska pretvori u katoličku zemlju. Ratni ministar mi je apsolutno garantirao: ili će Hrvatska biti katolička zemlja ili neka nestane".

Klasić dodaje: "U trenutku kada Stepinac piše ovo pismo već nekoliko tjedana postoji logor Danica pokraj Koprivnice u koji ustaše odvode stotine (a uskoro i tisuće) nevinih Srba i Židova. Dva tjedna prije Stepinčeva pisma, 28. travnja, ustaše su poubijale dvjestotinjak seljaka srpske nacionalnosti iz sela Gudovca kraj Bjelovara, a samo tri dana prije Stepinčeva pisma (12./13. svibnja) blizu 400 Srba iz Gline i okolice."[24]

Preveravanje je vršeno pod prinudom, pošto mnogi Srbi nisu imali izbora, mogli su ili da budu pokatoličeni ili da budu ubijeni. Dosta ih je, čak, pobijeno i posle prelaska u katolicizam. Stepinac je, uz saglasnost i pod nadzorom opata Đuzepea Ramira Markonea, papskog legata u NDH, sazvao novu biskupsku konferenciju u Zagrebu od 17. do 20. novembra 1941. koja je bila posvećena prelazima pravoslavaca u katoličku veru. Za rukovođenje pokatoličavanjem Biskupska konferencija je izabrala Odbor trojice, u koji su ušli Alojzije Stepinac, križevački biskup Janko Šimrak i senjski biskup Viktor Burić.[25][17]

Početkom 1942. godine Vatikan ga je službeno postavio za vojnog vikara NDH. Stepinac je 23. februara 1942. godine prisustvovao svečanom sazivanju Sabora[26] i dočekao je Pavelića i poslanike pozdravnim govorom na ulazu u crkvu Svetog Marka.

Pismom Stepincu od 17. marta 1942, Vatikan je odobrio prekrštavanje Srba: "Ako Vaša preuzvišenost predoči tu potrebu svojoj časnoj braći u Hrvatskoj, steći će ponovnu zaslugu tim svojim dragocijenim doprinosom za pravilan razvoj katolicizma, gdje postoje tolike nade za preobraćenje nesjedinjenih." [27]

Kada je izraelski državni tužilac Bar-Or upitao Aleksandra Arnona, predratnog sekretara jevrejske zajednice u Zagrebu i svedoka na suđenju Adolfu Ajhmanu u Tel Avivu 1961. da li je čuo bilo kakve glasove protesta zbog transporta bosanskih i slovenačkih Jevreja u Zagreb, Arnon je odgovorio: "Na žalost, nije bilo nikakvih protesta. Hrvatska je u potpunosti bila katolička država. Štoviše ni Katolička crkva u Zagrebu nije rekla ni jednu reč protiv progona i stradanja Jevreja."[28]

Stepinac je učestvovao u pokatoličavanju srpske dece, u ceremoniji gde je ulogu kuma imao Ante Pavelić[29]

Andrija Artuković, Đuzepe Markone i Alojzije Stepinac

U pismu papi Piju XII od 18. maja 1943. godine, Stepinac navodi da je U NDH pokatoličeno oko 240.000 pravoslavnih Srba i traži od pape da se moli za opstanak NDH jer u protivnom ti Srbi će napustiti katoličanstvo u kome su očigledno prisilno.[30]

Nadbiskup Stepinac je bio potpuno svestan postojanja logora Jasenovac, ali se o tome nije javno izjašnjavao niti tome protivio.

Celo vreme rata Stepinac nikada zvanično nije raskrstio sa ustaškim režimom i nastavio je da posećuje zvanične državne skupove uz Pavelića, što je davalo utisak da ustaški režim delovao uz podršku katoličke crkve.[31] Stepinca je ministar pravosuđa i bogoštovanja NDH Pavao Canki odlikovao Redom za zasluge - Veleredom sa zvezdom.

Kako se bližio kraj rata, Stepinac je najviše zazirao od pobede komunista, pa se zato u potpunosti složio sa Pavelićevom linijom. Ustaško vođstvo je pokušalo da iskoristi uticaj Katoličke crkve zarad opstanka NDH, pa je na njihovu inicijativu krajem marta 1945. održana biskupska konferencija na kojom su učestvovali Stepinac, nadbiskup vrhbosanski Ivan Šarić, banjalučki biskup Jozo Garić, biskup Križevačke eparhije Janko Šimrak i đakovački biskup Antun Akšamović.[32] Biskupska konferencija je u svom pastoralnom pismu od 25. marta 1945. godine dala poslednji formalni izraz podršku ustaškom režimu.[33]

Maja 1945. godine Stepinac nije želeo da beži, već je ostao u Zagrebu. Ante Pavelić je nameravao da formalno proglasi predaju svoje funkcije vlasti na Stepinca ili Mačeka. Stepinac nije bio voljan da kao regent preuzme tu funkciju, pa je insistirao da se ta ideja realizuje sa Mačekom. Međutim, i Maček je odbio i takođe otišao.[34] Odmah po oslobođenju Zagreba, Tito je stigao i ljubazno razgovarao sa čelnicima katoličke crkve 2. jula 1945. Tito je pritom obećao da nova vlast ništa neće napraviti bez dogovora s crkvom. Ovim razgovorima prisustvovao je i Vladimir Bakarić. Tolerantni odnos između nove vlasti i katoličke crkve bio je kratkotrajan. Naročito su počeli da izbijaju problemi oko sekularizacije crkvenih dobara i ukidanje veronauke po školama.

Suđenje[uredi | uredi izvor]

Suđenje Alojziju Stepincu
Vitraž u kapucinskoj crkvi Majke Božje Lurdske u Rijeci (Hrvatska).

Alojzije Stepinac je prvi put uhapšen 17. maja 1945.[35] Bio je pritvoren u Mlinarskoj ulici, gde se svojevremeno nalazio ustaški zatvor iz vremena rata. Saslušanje i pritvor su trajali do 3. juna 1945. kada je Stepinac pušten na slobodu.[36] Dan kasnije, Stepinac i Tito su vodili dug telefonski razgovor, koga je Stepinac komentarisao kao: „Razgovarali smo muški.“ Tito i Stepinac se nisu ni oko čega složili. Stepinac javno kritikuje vlast jer oduzima imovinu katoličkih sveštenika i neke proteruje. Odnosi sa vlastima se još više zaoštravaju.

Alojzije Stepinac je sa svojim biskupima protestovao u pasterskom pismu od 20. septembra 1945, gde iskazuje zamerke države prema crkvi. Stepinac se tada nalazi u procepu, jer s jedne strane trebalo je popuštati u odnosu na državnu vlast, a s druge strane, nije želeo odvajanje katoličke crkve od Vatikana.

Novi režim je pažljivo posmatrao nadbiskupove aktivnosti i kontakte. Jedan od njih je bio Erih Lisak, koji se septembra 1945. u tajnosti vratio u Hrvatsko, da organizuje križare protiv novih vlasti. Uspostavio je kontakt sa nadbiskupovim uredom i sa samim nadbiskupom 19. septembra, ali je uskoro uhapšen. Kasnije je policija je u podrumima nadbiskupije našla arhiv ustaškog ministarstva spoljnih poslova, zbirku snimaka Pavelićevih govora i nešto zlata.[37]

Odnosi Stepinca i nove vlasti se još više komplikuju jula 1946. godine. Tada je Stepinčev stan bio pod blokadom i on je držan u nekoj vrsti kućnog pritvora.

Stepinac je mogao da se izvuče samo da je podržao novu komunističku vlast u Hrvatskoj.

Stepinac ovo nije učinio, već je nastavio kritiku vlasti.

Uhapšen je po drugi put 18. septembra 1946. godine. Izveden je pred Vrhovni sud NR Hrvatske.

Suđenje Alojziju Stepincu i ostaloj petnaestorici, među kojima su bili i Erih Lisak i Ivan Šalić, održano je Pred Većem Vrhovnog suda NR Hrvatske od 9. septembra do 11. oktobra 1946. godine u dvorani fiskulturnog učilišta u današnjoj Tkačićevoj ulici u Zagrebu.

Suđenju je predsedavao dr Žarko Vimpulšek, članovi veća su bili: dr Antun Cerinec, Ivan Poldrugač i Ivan Pirker; optužnicu je zastupao Jakov Blažević, a zapisničar je bio dr Ante Petrović.

Alojzija Stepinaca je branio zagrebački advokat Zdravko Politea, koji je svojevremeno zastupao i Tita na „bombaškom procesu“.

Težak deo optužbe bilo je Stepinčevo pismo papi od 18. maja 1943. godine u kome Stepinac navodi da je U NDH prisilno pokatoličeno oko 240.000 pravoslavnih Srba i traži od pape da se moli za opstanak NDH jer u protivnom ti Srbi će napustiti katoličanstvo.[30]

U najkraćem, Stepinac je optužen zbog saradnje s vrhom ustaške države, susreta s Pavelićem i drugim ustaškim časnicima, za pokatoličavanje desetine hiljade Srba, za podstrek koji je ustašama pružao katolički kler, za govore u kojima podstiče na molitvu za Pavelića i protivnarodnog delovanja nakon rata.

Branio se ćutanjem. Na kraju saslušanja 3. oktobra, Stepinac je prekinuo ćutanje i održao svoj veliki govor. Stepinac je prekrštavanje Srba nazivao neispravnim izrazom, jer se radi o verskom prelazu već krštenih ljudi.

U završnoj reči, Stepinac je ponovio da je na sve optužbe nevin, te da će istorija oceniti njegov rad.

Presuda je donesena 11. oktobra 1946.[38] Samo su Erih Lisak i Šalić osuđeni na smrt, a svi ostali na vremenske kazne.

Alojzije Stepinac je osuđen na kaznu zatvora s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od 3 godine, kasnije mu je kazna preinačena na kućni pritvor u rodnom Krašiću na Žumberku.

Zatvorski dani i smrt[uredi | uredi izvor]

Dvorana Svetog Stepinca u jednom poznatom restoranu na šibeničkom primorju

Posle izricanja presude, Alojzije Stepinac je odveden na izdržavanje kazne u zatvor Lepoglava. Tu je ostao sve do 6. decembra 1951. godine.

Glasovi ogorčenja stizali su sa različitih strana. Za puštanje na slobodu Stepinca najviše su agitovali rimokatolički velikodostojnici, hrvatski pisci i književnici. U takvim okolnostima Titova vlast je popustila.

Tako je u ime komunističke vlasti Stepinca u Lepoglavi obišao dr Vladimir Bakarić već u martu 1947. Molio ga je da potpiše već sastavljenu molbu predsedniku Jugoslavije Titu za pomilovanje, uveravajući ga da će odmah biti pušten na slobodu i poslat u inostranstvo.

Alojzije Stepinac je to odbio. Čak je zahtevao da se obnovi proces, ali ne u komunističkom sudstvu.

U međuvremenu je zbog lošeg zdravstvenog stanja interniran u rodni Krašić gde su ga do smrti čuvali čuvari ispred kuće.

Stigli su novi koraci Vatikana. Papa Pije XII je 29. novembra 1952. godine imenovao 14 novih kardinala, a među njima i nadbiskupa Stepinca. Jugoslavija je odgovorila protivmerom tako što je prekinula sve diplomatske odnose sa Svetom Stolicom 12. decembra 1952. godine.[39]

U zatočeništvu u Krašiću počeo je neočekivano da poboleva. Svaki dan se osećao sve gore i gore. Čak su se pojavila i nagađanja da je u zatvoru trovan. Lekari su našli da boluje od vrlo retke bolesti, abnormalnog povećanja eritrocita. Nije bilo leka ovoj bolesti.

Umro je 10. februara 1960. u svom porodičnom domu.

Telo Alojzija Stepinca je po kanonskom običaju sahranjeno u Zagrebačkoj katedrali 13. februara 1960. Na ceremoniji je sve najbolje o njemu govorio pesnik Lucijan Kordić.

Beatifikacija i kult[uredi | uredi izvor]

Grob Alojzija Stepinca

Čim je na vlast 1990. godine došla partija predsednika Franje Tuđmana, hrvatska Katolička crkva u njoj je pronašla saveznika, a time su se obnovile i spekulacije o nasilnoj smrti kardinala Stepinca. Kardinal Franjo Kuharić je na svaku godišnjicu Stepinčeve smrti držao misu u njegovu čast.[40]

Suđenje i čitav proces protiv Stepinca proglašen je montiranim procesom protiv hrvatskog naroda i rimokatoličke crkve od strane komunista. Hrvatski sabor je 1992. poništio presudu Stepincu iz 1946, kao i mnogim drugim osobama koje su osudile komunističke vlasti.[40] Dolazi do izdavanja velikog broja knjiga i publicističkih dela o Stepincu.

Počelo je da se priča da su nadbiskupa, tačno 1.864 dana trovali čajem od oleandra iako je obdukcija posle Stepinčeve smrti 1960. godine pokazala da je nadbiskup umro od posledica teške upale bubrega. Stepinčevo telo je ekshumirano 21. juna 1993. i sledećeg dana je napravljena nova obdukcija. Zaključak obdukcije je bio da prilikom druge autopsije u telu nije bilo srca. Stepinčeva „mučenička smrt“ je često naglašavana, iako nema dokaza da su ga komunisti otrovali, da su mu izvadili srce i spalili ga.[41]

Traženi su mnogi detalji iz života da bi se ličnost Alojzija Stepinca uzdigla na pijedestalu mučenika vere. Pojavile su se i priče kako je Stepinac učestvovao u spašavanju Jevreja od holokausta.

Papa Jovan Pavle II je 3. oktobra 1998. godine proglasio Alojzija Stepinca „blaženikom“, što je prvi korak ka proglašenju za sveca. Hram u Mariji Bistrici je postao nacionalno marijansko svetilište.[41]

Dana 22. jula 2016. godine, zagrebački Županijski sud u celosti je poništio presudu nadbiskupu Alojziju Stepincu, koji je 1946. osuđen na 16 godina zatvora i prisilnog rada i na petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Alojzije Stepinac: Svetac ili zločinac koji deli Balkan”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-10. 
  2. ^ Kurapovna 2009, str. 68.
  3. ^ Novak 1948, str. 432.
  4. ^ Ramet 2007, str. 100.
  5. ^ Alexander 1987, str. 8.
  6. ^ Lampe 2004, str. 105.
  7. ^ Novak 1948, str. 433.
  8. ^ Tomasevich 2002, str. 552.
  9. ^ Alexander 1987, str. 29.
  10. ^ a b Đurić 1991, str. 16.
  11. ^ Blažević 1980, str. 161.
  12. ^ Novak 1948, str. 515.
  13. ^ Blažević 1980, str. 164.
  14. ^ a b Tomasevich 2002, str. 553.
  15. ^ Tomasevich 2002, str. 554.
  16. ^ Ramet 2007, str. 42.
  17. ^ a b Basta 1986, str. 142.
  18. ^ a b Basta 1986, str. 143.
  19. ^ a b Tomasevich 2002, str. 555.
  20. ^ „Detalji Stepinčevih pisama: Dajte Paveliću 20 godina i likvidiraće sve Srbe”. Nezavisne novine. Pristupljeno 2022-02-17. 
  21. ^ Basta 1986, str. 145.
  22. ^ Cesarani 2002, str. 183.
  23. ^ „Poruke Stepinca bi danas bile označene kao etničko čišćenje”. Politika Online. Pristupljeno 2021-03-29. 
  24. ^ „EKSKLUZIV:/ Donosimo dijelove Stepinčevih pisama o ustašama, Paveliću, Srbima i rasnim zakonima o kojima priča Porfirije i Hrvatska”. net.hr. Pristupljeno 2021-09-17. 
  25. ^ Slijepčević 1966, str. 680.
  26. ^ Cesarini 2002, str. 185.
  27. ^ Balen 1952, str. 120.
  28. ^ „The Trial of Adolf Eichmann Session 46 (Part 4 of 6)”. The Nizkor Project. Pristupljeno 2022-02-20. 
  29. ^ Na filmskim trakama ostalo je zabeleženo da je na Kaptolu lično krstio desetine te dece u prisustvu kuma poglavnika Pavelića. Novi rimokatolici dobili su i nova imena – Antonija i Ante – dok je 10. travanj upisivan kao datum rođenja. "Još malo o nadbiskupu zagrebačkom Vjekoslavu Alojziju Stepincu", Veljko Đurić Mišina [1] Preuzeto 31. avgusta 2016.
  30. ^ a b Logos 2022, str. 23 sa napomenom 75. Izgleda da ovo pokazuje da Stepinac „podržavao je promenu vere prisiljavanjem“ u NDH.
  31. ^ Kent 2002, str. 48.
  32. ^ Jelić-Butić 1977, str. 300.
  33. ^ Tomasevich 2002, str. 558.
  34. ^ Jelić-Butić 1977, str. 307.
  35. ^ Akmadža 2004, str. 171.
  36. ^ Akmadža 2004, str. 172.
  37. ^ Tomasevich 2002, str. 560.
  38. ^ Kent 2002, str. 164.
  39. ^ Tomasevich 2002, str. 562.
  40. ^ a b Velikonja 2003, str. 275.
  41. ^ a b Velikonja 2003, str. 276.

Citirana literatura[uredi | uredi izvor]

Đurić, Veljko Đ. (1991). Prekrštavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Prilozi za istoriju verskog genocida. Beograd: Alfa. 
Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
Slijepčević, Đoko M. (1966). Istorija Srpske pravoslavne crkve. knj. 2. Minhen: Iskra. 
Cesarani, David (2002). The Final Solution: Origins and Implementation. Routledge. ISBN 978-1-134-74421-3. 
Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. 
Ramet, Sabrina P. (2007). The Independent State of Croatia 1941-45. Routledge. ISBN 978-0-415-44055-4. 
Lampe, John R. (2004). Ideologies and National Identities: The Case of Twentieth-century Southeastern Europe. Central European University Press. ISBN 978-963-9241-82-4. 
Kurapovna, Marcia (2009). Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries that Doomed WWII Yugoslavia. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-61566-9. 
Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga. 
Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. 
Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
Kent, Peter C. (2002). Lonely Cold War of Pope Pius XII: The Roman Catholic Church and the Division of Europe, 1943-1950. McGill-Queen's Press - MQUP. ISBN 978-0-7735-6994-2. 
Alexander, Stella (1987). The Triple Myth: A Life of Archbishop Alojzije Stepinac. East European Monographs. ISBN 978-0-88033-122-7. 
Blažević, Jakov (1980). Mač, a ne mir: Za pravnu sigurnost građana. Zagreb: Mladost. 
Balen, Šime (1952). Pavelić. Zagreb: Hrvatska seljačka tiskara. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Alojzije Stepinac na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алојзије_Степинац&oldid=27734972”