Фрањо Туђман

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фрањо Туђман

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 14. мај 1922.
Место рођења Велико Трговишће (Краљевина СХС, сада Хрватска)
Датум смрти 10. децембар 1999.
Место смрти Загреб (Хрватска)
Супружник Анкица Туђман
Држављанство Застава Хрватске Хрватска
Народност Хрват
Вероисповест Католик
Политичка партија Хрватска демократска заједница
Раније:
Савез комуниста Југославије
Професија војно лице
друштвено-политички радник
Генерал-мајор-ЈНА
Врховник ХВ [1][2]
Потпис Signature of Franjo Tuđman.png
Списак председника Хрватске
Мандат(и)
1. предсједник Републике Хрватске
30. мај 199010. децембар 1999.
Избори 1990. (парламентарни)
1992.
1997.
Председник Владе Стјепан Месић (1990)
Јосип Манолић (1990—1991)
Фрањо Грегурић (1991—1992)
Хрвоје Шаринић (1992—1993)
Никица Валентић (1993—1995)
Златко Матеша (1995—1999)
Претходник Иво Латин
Председник Предсједништва СР Хрватске
Наследник Влатко Павлетић, в. д.

Presidential Flag of Croatia.svg

Фрањо Туђман (Велико Трговишће, 14. мај 1922Загреб, 10. децембар 1999) је био хрватски политичар и први предсједник Републике Хрватске.

Младост, Други светски рат и војна каријера[уреди]

Рођен је у Великом Трговишћу, општинском месту у Хрватском загорју, 14. маја 1922. године. Његов отац Стјепан, познати активиста Хрватске сељачке странке, и мајка Јустина (рођена Гмаз) имали су, осим Фрање, још два сина: Стјепана и Ивицу. Мајка му је умрла 1929, кад је пошао у основну школу. Брат Стјепан погинуо је као партизан у пролеће 1943. године. Оца Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у Хрватском загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је тајна југословенска полиција у пролеће 1946. године, због његових критика нове југословенске власти.[тражи се извор од 09. 2009.]

Основну, односно пучку школу Туђман је похађао у родном месту (1929—1933). Средњу школу је учио у Загребу (1934—1941), где се издржавао углавном сам, подучавањем других. Већ као средњошколац је учествовао у националном покрету, због чега је 1940. био притворен. Од 1941. учествује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у северозападној Хрватској. Још у рату, крајем јануара 1945, упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб НОВ и ПОЈ у Београд. Затим је радио у Главној персоналној управи Министарства народне одбране, у Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије. У Београду је завршио и студије на Вишој војној академији (1955—1957). Иако је крајем 1960. унапређен у чин генерал-мајора, већ следеће године (1961) на лични више пута постављани захтев је напустио активну војну службу како би се у потпуности посветио научном и литерарном раду.

Историчар[уреди]

У Загребу је 1961. основао Институт за историју радничког покрета, где је био директор до 1967.[3] Године 1963. изабран је — на основи хабилитације — за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, где је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.

Доктор историјских наука постао је 1965. на Загребачком универзитету одбраном дисертације Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941. У првој половини педесетих година, Туђман је почео да се бави научним радом. Објавио је већи број расправа и чланака — више од 150 — из историјских наука, војне теорије, савремене националне историје као и филозофије историје, међународних односа. Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Немачкој, Аустрији, Канади и Сједињеним Америчким Државама. Био је члан уредништва војно-теоријског часописа „Војно дело“, редактор и помоћник главног уредника „Војне енциклопедије“, сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода Мирослав Крлежа, главни и одговорни уредник часописа „Путови револуције“, члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ „Форум“, члан издавачког одбора „Хрватскога тједника“ и члан уредништва „Гласника Хрватске демократске заједнице“. Од 1962. до 1967. Туђман је био председник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.

Од 1965. до 1969. је био народни заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и председник Одбора за знанствени рад Просвјетно-културног вијећа Сабора. Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и председник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест. Био је члан Друштва хрватских књижевника од 1970. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године. Већ у првим Туђмановим објављеним текстовима из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима, полазећи с гледишта да сваки народ треба да има своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране. Међу Туђмановим екцесима у социјалистичкој Југославији била су његова историјска истраживања који су умањивали злочине које су хрватски фашисти починили током Другог светског рата и број убијених у усташким логорима,[3] због чега је био изложен политичким, а затим и судским прогонима. Године 1967. био је избачен из Савеза комуниста. Морао је да напусти Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради спречавања јавне делатности кад му је било само 45 година. Кад је 1972. започео прогон хрватских дисидената био је затворен.[3] Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избегао је вишегодишњу робију, која му је била намењена па је осуђен само на две године затвора (касније је и та осуда смањена на девет месеци). Након Титовог одласка са историјске сцене, поново је - у фебруару 1981. - осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног деловања у раздобљу од пет година, и то због тога што је дао интервјуе за шведску и немачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим повијесним просудбама, а у прилог плуралистичке демокрације.[3] У затвору у Лепоглави боравио је од јануара 1982. до фебруара 1983, кад је био пуштен ради лечења. У мају 1984. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора. Кад му је 1987. враћен пасош, путује у иностранство - најпре у Канаду и САД, а затим у европске земље - где је држао говоре и повезао се са екстремистима међу хрватским исељеницима.[4] Од тих екстремиста водећу улогу током његове владавине имаће Гојко Шушак, министар одбране и његова десна рука.

Негирање холокауста (историјски ревизионизам)[уреди]

Туђманов пристип холокаусту током Другог свјетског рата је у назван „Хрватски ревиозионизам“, док је сам Туђман назван „негатором холокауста“.[5][6]У својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“ Туђман негира и умањује усташке злочине током Другог свјетског рата, негира и умањује број убијених Срба, Јевреја и Рома у логору Јасеновац, те умањује укупан број Јевреја који су страдали током холокауста.[5][7]

Први председник Републике Хрватске[уреди]

Викицитати

„НДХ није била само пука квислишка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа

Фрањо Туђман, у Загребу 24.2.1990“
({{{2}}})


Године 1989. је основао Хрватску демократску заједницу и постао њен предсједник. [8] Након победе Хрватске демократске заједнице на првим парламентарним изборима, одржаним у Хрватској након више од 50 година, у Сабору је 30. маја 1990. године изабран за предсједника Предсједништва тада још Социјалистичке Републике Хрватске. Након доношења новог Устава Републике Хрватске - 22. децембра 1990 — на непосредним предсједничким изборима у августу 1992. је поново изабран за предсједника Хрватске. На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поново је изабран за предсједника Хрватске демократске заједнице, највеће странке у Хрватској. На парламентарним изборима у јесен 1995. ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поново су добили апсолутну већину у Заступничком дому Сабора. Као државни поглавар, односно као предсједник Републике Хрватске, својим вођством хрватске унутрашње и спољне политике остварио је пуно међународно признање Хрватске. Након доношења новог Устава Републике Хрватске од 22. децембра 1990. којим су Срби постали национална мањина након вјековног статуса равноправног народа са Хрватима, почињу масовна отпуштања Срба с посла, минирања кућа и др. [9]

Фрањо Туђман је својим изјавама и дјелима показивао да за Србе нема мјеста у самосталној хрватској држави.

Викицитати

„Сретан сам што нисам ожењен Српкињом или Жидовком

Фрањо Туђман, 1991“
({{{2}}})

[10] На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској[тражи се извор од 09. 2009.]. Приватизација која је почела још за вријеме рата (незабележено другде) донијела је већинске власничке удијеле предузећа неколицини ХДЗ-ових поверљивих људи који су претходно државни новац пренели на личне рачуне у Хипо алпе адрија банци. [11]. Стотине хиљада људи остало је без посла, некада успјешна предузећа су затворена, а земља је почела да се прекомјерно задужује у иностранству.

Викицитати

„Рата у Хрватској не би било, да га Хрватска није жељела

Фрањо Туђман, 24.3.1992“
({{{2}}})

Умро је 10. децембра 1999. у Загребу.

У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Ивана Чермака и Младена Маркача, Туђман се помиње као један од саизвршилаца у „удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина“. [12]

У пресуди Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Јадранка Прлића и осталих, Туђман се помиње као „челник удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био оснивање ентитета са хрватском већином у БиХ, који би се накнадно припојио Хрватској“. [13]

Референце[уреди]

  1. ^ „Odluku o proglašenju zakona o službi u oružanim snagama Republike Hrvatske“ Приступљено 5. 1. 2012.. 
  2. ^ [http://hrvatska.poslovniforum.hr/nn-arhiva/00025/025fe.asp „Odluka o oznakama činova i dužnosti u oružanim snagama Republike Hrvatske“] Приступљено 15. 12. 2013.. 
  3. ^ а б в г Hockenos (2003), стр. 21.
  4. ^ Hockenos (2003), стр. 21-24.
  5. ^ а б Atkins (2009), стр. 139.
  6. ^ „Croatia - Tudjman and the genesis of Croatian revisionism“ (на ен). Searchlight Magazine. 07.2003. Приступљено 24. 8. 2011.. 
  7. ^ „A plan that's bad to the bone“ (на en). The Wall Street Journal. 3. 4. 1996. Приступљено 24. 8. 2011.. 
  8. ^ Годишњица Туђманове смрти, Приступљено 9. 4. 2013.
  9. ^ Рат у Хрватској из пера обавјештајца, Приступ 17.4.2013.
  10. ^ Милош Васић. „Др. Фрањо Туђман (1922—1999), Једна каријера“. Време Приступљено 01. 08. 2008.. 
  11. ^ http://compassionwithsizzle.wordpress.com/2013/04/23/domagoj-margetic-a-eu-parliament-speech-re-croatian-corruption-money-laundering-42313/ Domagoj Margetic, a EU Parliament Speech re Croatian Corruption & Money Laundering (4/23/13)
  12. ^ „Предмет Чермак и Маркач (број ИТ-03-73-I)“. Међународни кривични суд за бившу Југославију Приступљено 01. 08. 2008.. 
  13. ^ http://www.icty.org/x/cases/prlic/tjug/en/130529_summary_en.pdf Judgement Summary for Jadranko Prlić and others

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


претходник
Успостављено
Председник Хрватске демократске заједнице
17. јун 1989. - 10. децембар 1999.
наследник
Владимир Шекс
вршилац дужности